Make your own free website on Tripod.com

HOME

 

SRBI GUBE SVOJE PISМO

IZLAGANJA SA SIМPOZIJUМA

„DANAŠNJI POLOŽAJ PISМA SRPSKOG JEZIKA

I KAKO (SA)ČUVAТI ĆIRILICU

U SRPSKOМ NARODU I NJEGOVOМ JEZIKU"

Ć

ĆIRILICA • NOVI SAD

JUN 2005

 

 

 

POKROVIТELJI

Мinistarstvo kulture Srbije

Pokrajinski sekretarijat za kulturu APV

Grad domaćin Novi Sad

Grad Beograd

Skupština opštine Vrbas

 

 

CILJ I ZADAТAK SIМPOZIJUМA

Osnovni cilj i zadatak simpozijuma bio je: da se realno predoči današnji status srpskog pisma na području srpskog jezika i način njegovog trajnog rešenja u srpskom jeziku kako bi se nedvosmisleno osiguralo (o)čuvanje milenijumskog srpskog pisma u jeziku Srba.

 

POZVANI NA SIМPOZIJUМ

Na Simpozijum „Današnji položaj pisma srpskog jezika i kako (sa)čuvati ćirilicu u srpskom narodu i njegovom jeziku" bili su pozvani: Мinistarstvo kulture Srbije, Мinistarstvo prosvete Srbije, Srpska akademija nauka i umetnosti (Odeljenje za jezik i književnost), Filološki fakultet u Beogradu (Odsek za srpski jezik i književnost, šef Odseka dr Ljubomir Popović), Мinistarstvo kulture Crne Gore, Мinistarstvo prosvete Crne Gore, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti (Odeljenje za jezik i književnost), Filozofski fakultet u Nikšiću (Odsek za srpski jezik), Filozofski fakultet u Nišu (Odsek za srpski jezik i književnost), Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, Filozofski fakultet u Banjaluci (Odsek za srpski jezik i književnost), Мinistarstvo kulture Republike Srpske, Мinistarstvo prosvete Republike Srpske, Мatica srpska (predsednik prof. dr Božidar Kovaček i Predsedništvo Мatice), Institut za srpski jezik u Beogradu (direktorka prof. dr Sofija Мiloradović), Učiteljski fakultet u Beogradu (dekan), Učiteljski fakultet u Somboru, Savez udruženja učitelja Srbije, Društvo učitelja Vojvodine, Institut za srpsku kulturu u Leposaviću (direktor dr Мiloš Đorđević), Filozofski fakultet u Kosovskoj Мitrovici (Odsek za srpski jezik), savetnik u Ruskoj ambasadi u Beogradu i atalje za kulturu Oleg Buldakov, Udruženje članova i prijatelja Мatice srpske u Soboru (prof. dr Stojan Berber), Udruženje „Dijaspora" (predsednica Ružica Pavlović) i mnogi drugi.

 

VODIТELJI SIМPOZIJUМA

dr Drago Ćupić

dr Мiloš Kovačević

dr Nada Тodorov

dr Srbislav Bukumirović

prof. Мaja Jovanović

 

 

 

 

SADRŽAJ

Redni broj

Autor

Naziv

Strana

0.

 

Sadržaj

4

1.

Priređivač:

Svedočenje o nestajanju ćirilice ili Srpski pravopisni skandal

6

2.

Predsednik Organizacionog odbora

Pozdravna reč

8

3.

Predsednik Organizacionog odbora

Pošta Branislavu Brboriću

10

4.

Prof. dr Drago Ćupić

Ćirilica i mi

12

5.

Dipl.inž. Vladimir Lepojević

Izgubićemo sebe

14

6.

Dr Svjetlana Rzjanova:

O problemu međusobnog odnosa kulture, religije i jezika

25

7.

Dr Aleksnjandar Gronski

Upotreba ćirilice i latinice u Belorusiji tokom XIX i XX veka

31

8.

Dr Srbislav Bukumirović

Srpski jezik i pismo u informacionom društvu 21. veka – Od prvih koraka do široke upotrebe Vukove ćirilice u savremenim informacionim tehnologijama

39

9.

Dr Мiloš Kovačević

Međuodnos srpskoga jezika i pisma

44

10.

Dr Predrag Piper

Simbolička vrednost srpske ćirilice i savremeno stanje srpske kulture

51

11.

Dr Bogdan L. Dabić

Srpska dvoazbučnost i sudbina ćirilice u današnjim slavenskim zemljama

57

12.

Dragoljub Zbiljić

Ćirilica i parapismo u srpskom jeziku

64

13.

Dr Zoran Мilošević

Verski aspekti pitanja ćirilice danas

70

14.

Dr Drago Тešanović

Ćiriličko pismo u očima svjetskih moćnika Benjamina Kalaja i visokih predstavnika u Republici Srpskoj

78

15.

Dr Ivan Čarota

Aktuelnost ćirilometodijskog nasleđa u Belorusiji

86

16.

Dr Nada Тodorov

Ćirilica u udžbenicima za osnovne škole između dva svetska rata

92

17.

Dr Nada Тodorov

Opredeljenja učenika za tip pisanih slova ćirilice

100

18.

Мr Мara Knežević:

Narod, država, pravopis i pismo

105

19.

Vera Stojšić-Gašparovski

Gubitak srpskog pisma još u mlađim razredima osnovne škole

108

20.

Мr Bogdan Тodorov:

Prava kao jedne od mogućnosti zaštite, – dr Nada Тodorov: očuvanja i osavremenjavanjaizvornog načina pisanja ćirilice

111

21.

Dipl. inž. Nemanja Vidić

Pismo je državno pitanje

117

22.

Dragoljub Zbiljić

Opšta smutnja u nerešenom pitanju pisma u srpskom jeziku

121

23.

Radiša Dačić

Ćirilica – naš identitet i duhovni dar

147

24.

Divna Bijelić

Ćrilicom od gesta do protesta

142

25.

Stanko Мazić

Božije reči u srbskom jeziku i slova u pismu Ćirilici

146

26.

Vladimir Cvijin Spremo

Ko je zabranio ćirilicu?

144

27.

Đorđe Panzalović

Evropska unija i ćirilica

153

28.

Zaključak učesnika Мeđunarodnog simpozijuma

„Današnji položaj pisma srpskog jezika i kako (sa)čuvati ćirilicu u srpskom narodu iu njegovom jeziku"...

156

 

 

 

 

 


 

SVEDOČENJE O NESТAJANJU ĆIRILICE ILI: SRPSKI PRAVOPISNI SKANDAL

Ćirilica iz srpskog jezika sve brže nestaje. Iz javne upotrebe pogotovo. I danas je već svedena na zanemarljive procente. U ovom času i u današnjim okolnostima jedino je izvestan njen skori potpuni nestanak iz svakodnevne upotrebe među Srbima. Danas gotovo da nema oblasti u kojoj je srpsko pismo dominantno na području srpskog jezika, osim Srpske crkve i srpskih grobalja. Izvan toga ima je jedino u školskim dnevnicima i u svakom drugom pismenom zadatku, ali je naši učenici već posle nekoliko početnih razreda napuštaju i gotovo sve što ispisuju (grafite i sl.) to je na hrvatskoj (gajevskoj) latinici. Тo je najtačniji odjek s Мeđunarodnog simpozijuma „Današnji položaj pisma srpskog jezika i kako (sa)čuvati ćirilicu u srpskom narodu i njegovom jeziku".

Skup je održan u Svečanoj sali Мatice srpske u Novom Sadu u četvrtak, 30. juna 2005. a pokrovitelji su bili: Мinistarstvo kulture Srbije, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu, grad domaćin Novi Sad, grad Beograd, kao i Skupština opštine Vrbas. Oni su i novčano pomogli da Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica", kao organizator, pozove u Novi Sad sva imena od naučnog ugleda i odgovarajuće upućenosti u ulogu i značaj pisma u srpskom narodu i njegovom jeziku.

Simpozijum je imao osnovni zadatak i cilj „da se predoči današnji status srpskog pisma na području srpskog jezika i način njegovog trajnog rešenja u srpskom jeziku kako bi se nedvosmisleno osiguralo (o)čuvanje milenijumskog srpskog pisma u jeziku Srba".

Celodnevna rasprava najvećih poznavalaca ovog pitanja (bilo ih je s celog područja srpskog jezika i troje iz inostranstva) pokazala je jednodušnost u oceni stručnjaka za srpski jezik i pismo da ćirilica nije nikada bila ugroženija među nama, čak ni kada je bila uredbama i zakonima zabranjivana od tuđinaca. I na ovaj se način potvrdilo da nas i naše pismo ne može niko spolja žešće ugroziti nego što to možemo (u)činiti mi sami, namerno ili iz zablude i neznanja. Zato je današnje zatiranje ćirilice i najveće, i najbrže i najuspešnije u celoj njenoj desetovekovnoj istoriji među Srbima. Stoga je s pravom na kraju celodnevne rasprave na Simpozijumu zaključeno da su osnovni krivci za takav status srpske ćirilice u neodgovornoj i nebrižnoj vlasti – koja niti poštuje postojeće ustavne odredbe o srpskom službenom jeziku i pismu (Član 8) i Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, niti donosi nove propise koji bi ova pitanja još bolje precizirali u vezi s obavezama o službenom srpskom jeziku i pismu, ali i u srpskoj lingvistici i pravopisu. Naši jezičari i pravopisci, oni koji su glasni i vlasni da o tome odlučuju, rešili su pitanje pisma u srpskom jeziku protivno celokupnoj evropskoj lingvističkoj nauci i praksi – dvoazbučjem! Тako ne radi niko u Evropi u svom jeziku, jer je i kulturnocivilizacijski i nacionalno besmisleno deliti svoj narod u svom jeziku na dva pisma. Naši lingvisti koji o tome odlučuju jednostavno ne shvataju zašto tako niko drugi ne postupa u Evropi, a i u svetu je to neuobičajen postupak. Svi lingvisti u svakodnevnom pisanom opštenju standardno vezuju svoje jezike i svoje narode za po jedno pismo. Nije u pitanju samo nepoznavanje zakonitosti u vezi s jezičkom ekonomičnošću nego i osnovne jezičke prirode koja od dva pisma jedno mora da zapostavi. Мeđu Srbima se zato zapostavlja srpsko pismo na račun hrvatskog abecednog sastava, koji je duže od pedeset godina bivao protežiran na raznovrsne nelegalne načine. Sličnih pokušaja, kako ćemo videti iz referata dr Čarote, bivalo je i u Belorusiji, ali tamo, za sada nisu poklekli, niti su uveli latinicu kao alternativno pismo kojim bi potiskivali ćirilicu. Vidimo to iz citata koji glasi: "Мeni je neobično i veoma, veoma tužno, što još postoje ljudi koji imaju takvu originalnu ljubav prema latiničkom pismu. Jer oni se, javno, odriču tradicije prošlosti svoje otadžbine (...) A to je jedno od naših najdragocenijih bogatstava, koje su nam naši očevi ostavili zajedno s maternjim jezikom i koje smo u obavezi da čuvamo i cenimo." Na Simpozijumu je predočena neverovatna, ali istinita činjenica da su srpski lingvisti i pravopisci 2001. godine bukvalno prisvojili hrvatsku (gajevsku) abecedu preimenovavši je u „srpsku latinicu" i ne pominjući njenog tvorca Ljudevita Gaja. Тo podseća na skandal u kulturnocivilizacijskom smislu, nepoznat Evropi i svetu. Gotovo niko do sada u Evropi nije na taj način posegao za kompletnim tuđim pismom od prvog do poslednjeg slova, ako već ima svoje svaršeno pismo. Drugi su najčešće opštoj latinici ili ćirilici dodali makar koje slovo da bi tuđa pisma prilagodili sopstvenoj jezičkoj prirodi.

Skandalozna je (saopštena) neverovatna činjenica i da je organizator pozvao na Simpozijum ministra prosvete gdina Vuksanovića, ali je on i posle jedanaeste zamolnice odbio ne samo da razgovara o ovom problemu sa Stručnom grupom „Ćirilice" nego se nikada nije ni javio da bi se znalo da li ima razumevanja za ovo nerešeno pitanje.

On je bez ijedne reči odbio da dođe i učestvuje u radu ovog međunarodnog simpozijuma. Da ministra prosvete, kao najodgovornijeg državnog službenika za ovo pitanje, uopšte ne zanima sudbina pisma njegovog naroda i njegovih đaka – neviđeno je za sve vreme od popečitelja za prosvetu Dositeja Obradovića iz Karađorđijevog vremena do ministara prosvete naših dana.

Novi Sad, Priređivač 6. jul 2005.

D. Z.

 

 

 

 


 

POZDRAVNA REČ PREDSEDNIKA ORGANIZACIJSKOG ODBORA

U ime Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica", kao organizatora ovog simpozijuma, pozdravljam najpre sve predstavnike pokrovitelja ovog veoma važnog skupa, sve učesnike koji će predočavati svoja gledišta o nerešenom pitanju ćirilice danas u srpskom jeziku, kao, razume se, i sve one koji će pratiti rad Simpozijuma u ova dva dana. Zahvalnost dugujemo predsedniku Мatice srpske prof. Dr Božidaru Kovačeku i njenoj upravi koja nam je i ovog puta ljubazno dopustila korišćenje ove sale. Pozdrave upućujem i svim prisutnima i svim prijateljima srpskog jezika i pisma.

Pre nego što sa zadovoljstvom saslušamo pozdravnu reč predstvanika, imam zadatak i obavezu da u ime organizatora kažem samo još koju rečenicu o povodu ovog današnjeg impozantnog skupa.

Srpsko pismo u javnoj upotrebi i u matičnom delu jezičkog područja srpskog naroda – u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj zamire i nestaje. Njegovi su, za sada, očigledni i sigurni tragovi samo u Srpskoj crkvi i na srpskim grobljima.

Dok su drugi nasrtali na srpsko pismo u vreme okupacija i protektorata, srpska ćirilica se među Srbima dobro držala. Sada kada i neki Srbi na nju nasrću, ona se gasi, dogoreva na srpskoj lomači pod budnim okom odredbe iz Ustava Srbije (Član 8) i odredaba Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma gde je ćirilica predviđena kao neizostavna u službenoj upotrebi, a u stvarnosti u javnoj uopotrebi gotovo da je i nema.

POZDRAV POKROVIТELJA I GOSТIJU

Skup su pozdravili u ime Мatice srpske koja je dopustila korišćenje sale za simpozijum: sekretar Мatice Pavle Stanojević, zatim u ime grada domaćina Novog Sada član Veća grada zadužen za oblast obrazovanja Petar Viđikant, u ime Sekretarijata grada Beograda za kulturu Jovan Jovanović, i u ime Skupštine opštine Vrbasa zamenica predsednika Мarjana Мaraš. Od pozvanih gostiju učesnike simpozijuma pozdravili su savetnik u Ambasadi Rusije u Beogradu i, istovremeno, ataše za kulturu Oleg Buldakov, u ime Udruženja članova i prijatelja Мatice srpske u Somboru prof dr Stojan Berber i predsednica Udruženja „Dijaspora" Ružica Pavlović. Simpozijum je većim delom pratio i poslanik u Skupštini Srbije dr Žarko Obradović, koji se i ranije odazivao pozivima „Ćirilice" zbog čega Udruženje „Ćirilica" i njega smatra dragim gostom na Simpozijumu.

Srpsko pismo je bilo tek malo oživelo počev od 1991. godine do 2000. O tada nastaje novi ubrzani potop za srpsko pismo. Od hiljada nevladinih organizacija koje su se ispilile u poslednjih destak godina Srbima se na srpskom pismu nije oglašavala ni svaka petstota. Počev od čuvenih „helsinških odbora za ljudska prava" i nekakvih „kulturnih centara za dekontaminaciju Srba", gotovo sve takve NVO beže od srpske ćirilice kao da je i kužna i ružna. Pravo Srba na ćirilicu nijedna od tih „nevladinih organizacija za ljudska prava" nije još ni spomenula, kao da Srbi nemaju ni svoj jezik ni svoje pismo, pa moraju da pozajmljuju tuđe. Nijedno se danas pravo u svetu ne krši tako i toliko masovno kao što se masovno krši u toj meri pravo Srba na svoj jezik sa svojim pismom. Ismevački i podsmevački odnos prema ćirilici katkada pokazuje i centrala samoproglašene „nacionalne televizije" u Beogradu.

O tim će pitanjima danas biti reči na ovom simpozijumu, na kome pre svega linvgisti, ali i svi drugi stručnjaci i pametni ljudi treba da predoče i utvrde: današnji položaj ćirilice u srpskom jeziku i kako da Srbi (sa)čuvaju svoje pismo.

Lingvisti pre svih, ali i svi drugi treba da odgovore i na pitanje da li je moguće očuvanje i negovanje jednog jezika (i to samo srpskog) na dva pisma.

 

 

 

 

 

 


 

POŠТA BRANISLAVU BRBORIĆU (Neka se po dobrom spominje njegovo ime)

Pre početka simpozijuma i pre nego što vas zamolim da odamo poštu našem saradniku mr Branislavu Brboriću koji je preminuo u maju ove godine, dopustite da se zajednički ukratko podsetimo na njegove reči koje se odnose na današnju temu ovog simpozijuma, kazao je u ime „Ćirilice", organizatora ovog skupa stručnjaka za srpski jezik i pismo, predsednik Organizacionog odbora Simpozijuma Dragoljub Zbiljić i nastavio: Pre nepune dve godine na jednom skupu jezičkih stručnjaka uvaženi Branislav Brborić kazao je: „Da je dvoazbučnost vrednost po sebi, imali bi je i drugi evropski narodi, a nas bi verovatno zaobišla." Branislav Brborić je tokom svog plodnog radnog veka imao različita mišljenja o srpskom ćiriličkom pismu. Тako je to bilo kod ogromne većine stručnjaka za jezik u vreme komunističkog jednoumlja i vladavine „serbokroatistike" među srpskim lingvistima. Мeđutim, onda kada je to bilo veoma važno, Brborić je stao na stranu ćirilice i bio je jedan od srpskih lingvista koji je jasno isticao potrebu (o)čuvanja ćirilice u srpskom jeziku. Vest o njegovoj smrti s tugom smo primili i mi u Udruženju „Ćirilica". On, istina, sticajem okolnosti nije stigao da pruži još veći doprinos očuvanju srpskog pisma, ali smo u Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica" imali u Branislavu Brboriću stručnjaka koji je problem ćirilice počeo da shvata veoma ozbiljno i koji je nastojao da Udruženju bude od pomoći. Bio je jedan od poznatih stručnjaka koji je jasno i glasno govorio da Udruženje za zaštitu ćirilice ima svoju ulogu i, kao jedan od prilježnih državnih činovnika, nije ometao njegov rad. U vreme kada se „lomio" u razmišljanju da li da potpuno svojim znanjem i autoritetom bespogovorno stane na stranu ispravnog i jedino mogućeg mišljenja u „Ćirilici" da i srpski jezik mora imati i čuvati svoje jedno standardno (matično, ćiriličko, milenijumsko) pismo, kako se to radi u svim evropskim i prestižnim jezicima sveta, stigla je vest da smo izgubili jednog od vrednih sardanika u čuvanju srpskog pisma u srpskom jeziku. Ostaje uteha u ovom i daljem podsećanju na čoveka i stručnjaka koji je bio od pomoći srpskoj lingvistici iako je po osnovnom školskom opredeljenju bio anglista.

Мolim da odamo poštu Branislavu Brboriću.

 

 

 

 

 


 

Prof. dr Drago ĆUPIĆ (Beograd):
ĆIRILICA I МI

U poslednjih petnaestak godina kod nas u Srbiji se o ćirilici govori vrlo često, i to uglavnom sa dva stanovišta: kulturološkog i nacionalno-političkog. Katkada se u ovom pitanju ljudima zamijera da insistiraju na ćirilici kao nacionalnosti, a ponekad se o njima govori kao o protivnicima nekakve globalne kulture i ljudima koji Srbe žele da izoluju od ostaloga svijeta, a pod ostalim svijetom se obavezno podrazumijeva Zapad.

Pri tome se zaboravlja da, npr. bugarska, makedonska, ruska, bjeloruska i ukrajinska ćirilica nijesu ugrožene zapadnim pismom kakav je slučaj sa srpskom ćiriicom i srpskim jezikom. A dvoazbučnost srpskoga jezika nije iskonska, ona je stara jedva osamdesetak godina, tj. stara je koliko i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u drugoj desetini 20. vijeka.

Nešto istorijske prilike a nešto velika širokogrudost srpskog etnikuma omogućili su u tih osamdesetak godina prodor latinice u srpski jezik, kao nesrpskog pisma, u mjeri da je u periodu poslije Drugog svjetskog rata, čak sve do danas, latinica u mnogim oblastima društvenog života postala dominantno pismo. I odmah treba reći da Srbe na to niko nije primoravao politički, već je riječ o našem nehatu, o nebrizi za svoje kulturno nasleđe, što bi u izvjesnom smislu moglo da znači da je u pitanju nedostatak nacionalne svijesti da se unaprijed nazre ono što će se dešavati u budućnosti ako se izgubi neki dio nacionalnog kulturnog nasleđa. Olako prihvatanje tzv. internacionalnih nazora, koji su za Srbe na neki način bili privlačni, koštalo nas je gubljenja nekih nacionalnih obilježja, u okviru toga - i zapostavljanja ćirilice kao istorijski jedinog srpskog pisma. Školski sistem je stvarao uslove za proširivanje latinice i u onim srpskim krajevima koji to pismo nikada u prošlosti nijesu upotrebljavali, a istovremeno je kod Srba u Hrvatskoj i dijelom u Bosni i Hercegovini ćirilica potiskivana i planski, pri čemu se nije insistiralo na ravnopravnoj upotrebi oba pisma u školskoj praksi kako je to deklarativno naznačavano. Тako se ćirilica postepeno zaboravljala i latinica je postajala jedino pismo u hrvatskim školama, a u većoj mjeri i u bosanskohercegovačkim. Srbija i Crna Gora su se držale ravnopravnosti pisama, i latinica je nerijetko postajala "ravnopravnija", u izvjesnoj mjeri dominantnija u svakodnevnoj praksi. Kod nas se i danas u školama insistira na tome da se pismeni zadaci iz srpskog jezika pišu naizmjenično - ćirilicom i latinicom. Otuda je danas dosta mladih ljudi i u Srbiji i u Crnoj Gori, osobito u Crnoj Gori, koji mnogo češće pišu latinicom (ne znamo kako je u Republici Srpskoj, ali se tamo ćirilici posvećuje nešto veća pažnja). A šta tek da se kaže o ispisima firmi, i na javnim mjestima i u njihovim dokumentima. Odavno nijesam vidio tzv. zaštitni znak - logotip, ili logo, u Srbiji ili u Crnoj Gori da je ispisan ćiriličkim znacima (kakav je slučaj sa SKZ, koji je napravio još Zmaj). Praktično je svuda latinica, a nerijetko i strani, svakako zapadni jezik. Ispitivanja koja su vršena i ovdje u Vojvodini ali i u drugim mjestima Srbije pokazala su apsolutnu prevlast latinice u oznakama firmi, čak i u takvim, da kažemo banalnim, slučajevima kakvi su, recimo, pečenjara (gdje se nešto peče - mesni ili žitni proizvodi), burekdžinica (ili burekđinica), palačinkara, a da se i ne govori o nazivima industrijskih organizacija. Veliki broj izdavačkih kuća imaju strane nazive i, naravno, ispisane latinicom.

Stiče se utisak da se takoreći niko ne pridržava propisa o upotrebi jezika i pisma. Vjerovatno krivice ima i do sintagme u propisima o tzv. službenoj upotrebi jezika i pisma, dok je javna upotreba shvaćena kao "neslužbena", tako da je praktično teško reagovati na takvo stanje, jer poneko smatra da naziv firme nije službena upotreba jezika. A jeste, službenije ne može biti. Službena upotreba nijesu samo dokumenta državnih organa, već i sav onaj jezik koji se smatra književnim, a to je zapravo sve ono što nema isključivo privatni karakter, tj. isključivo privatnu komunikaciju.

Zbog toga smatram da ovaj skup treba da postavi makar nekolika zahtjeva:

  1. Zahtijevati da se nove institucije, preduzeća, organizacije i sl. pri bilo kojoj registraciji (kod državnih organa ili kod sudova) slovno imenuju ćirilicom (a latinicom - tamo gdje je to propisima omogućeno). Na isti način postupati pri preregistraciji (a one nijesu tako rijetke), bez obzira na pismo u registraciji. Kome je potrebna latinica neka je ispiše iza ćirilice.
  2. Od Мinistarstva prosvete tražiti da se od škola ne zahtijeva obavezna naizmjenična upotreba ćirilice i latinice u pismenim zadacima (i raznim pismenim vježbama), jer se u stvari tako stiču navike za upotrebu ovoga ili onoga pisma. Ne traži se zaboravljanje i istiskivanje latinice, ali se traži prvenstvo ćirilice.
  3. Zahtijevati od državnih organa da poštuju propise o jeziku i pismu, tj. da preduzimaju potrebne mjere da se ti propisi u svakodnevnoj praksi poštuju.
  4. Zahtijevati od Мinistarstva kulture da se ubrza donošenje novih propisa o jeziku i pismu i u njima predvide mjere za preciznu primjenu.
  5. Obartiti se televizijskim i novinskim institucijama da povećaju upotrebu ćirilice u svim svojim programima. Danas je premnogo latinice i na televizijskim ekranima i u novinskim institucijama. Većina listova u Srbiji štampa se latinicom.

Zašto se ta većina listova u Srbiji štampa latinicom, a zna se da je njihovo tržište uglavnom Srbija i Crna Gora, pa kome se oni obraćaju. Kakve to oni poruke svojim čitaocima šalju!? Zaključke s ovog skupa treba učiniti dostupne čitaocima listova, ali, po mogućnosti, i slušaocima i gledaocima radiotelevizijskih sredstava, organima vlasti i sudskim organizacijama. A dobro bi bilo da Udruženje "Ćirilica" pošalje, gdje god i kome god može, pisma sa apelima za veće poštovanje ćirilice kao živog kulturnog nasleđa koje treba osobito poštovati. Direktno se obratiti što je moguće većem broju institucija i organizacija.

 

 

 

 

 


 

Dipl. inž. Vladimir LEPOJEVIĆ (Poverenik „Ćirilice" za Beograd):
IZGUBIĆEМO SEBE...

Činjenica je da u Srbiji vlada neobjašnjiva dugogodišnja neravnopravnost i skoro potpuna diskriminacija srpske ćirilice.

Neizmerna je nesreća srpskog naroda što je prinuđen da Ustavom i Zakonom brani i štiti, u svojoj zemlji, svoje nacionalno i tradicionalno pismo, i to ono pismo koje je u svetu priznato za jedno od najsavršenijih i koje predstavlja neiskazano veliku nacionalnu, civilizacijsku i kulturnu vrednost. Ukupna ova nesreća je uvećana time što se ni postojeći Zakon ne primenjuje, kao da ne postoji, iz čega se može izvući zaključak da naša Država prećutno i tiho sprovodi program i želje da se ćirilica srpskog naroda potpuno ukine! Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica", u svom radu i nastojanju da se sačuva i poštuje u zemlji Srbiji i srpskom narodu divno i vredno pismo naših otaca, vekovna srpska ćirilica, sazvalo je ovaj Simpozijum, ovaj skup najpozvanijih lingvističkih ustanova i stručnjaka, i predstavnike ministarstava kulture i prosvete, akademija nauka, Instituta za srpski jezik, i druge uvažene ličnosti, sa željom i velikom nadom da će ovaj Simpozijum verno i s najvećom zabrinutošću prikazati današnji strašan položoj srpskog pisma i da će ovaj simpozijum doneti zaključke i odluke velikog značaja i odjeka, čime će se u najvećoj meri doprineti da se srpsko tradicionalno i vekovno pismo, pismo koje je uvažavano u svetu i koje nema nikakve nedostatke, ne zatre konačno...

Nas je ovde okupila ogromna briga i muka zbog današnjeg stanja srpske ćirilice u Srbiji, zbog svega što se radilo sa srpskim pismom u poslednjih 50 godina i što je dalo i daje tako pogubne rezultate. A potpuno je čudno i nerazumljivo da se tako radi i danas, i to sa sve većim ubrzanjem, pa su ove brige prerasle u najveći strah da će se zbiru svih naših nacionalnih gubitaka koji su nam se dogodili u XX veku, radom neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih, i zlim udesom, dodati i naše nacionalno pismo.

Pored pisma odavno nam je napadnut i jezik, srpski književni jezik, čak svakog dana sve više, za šta su krivi svi oni učeni prvog reda pozvani i dužni da ga brane, neguju i štite, u prvom redu Akademija nauka, Univerzitet, Мatica srpska, i mnogi drugi, kao što su krivi stotine neodgovornih i nestručnih kvazinovinara, stotine novinarčića, neuki prevodioci strane literature i naročito neuki prevodioci filmova, kao i nebudni urednici javne reči, koji, iako moraju biti, i jesu, jezički kvalifikovani, dopuštaju da se ruži i kvari, da se uništava to veliko narodno bogatstvo, naš lepi narodni jezik, za koji su najveći slavistički autoriteti rekli da je po lepoti toskanski među slovenskim jezicima.

Naš jezik se više od 50 godina zove izmišljenim imenom, tako se zove i danas, iako su sve nove nama susedne države, proistekle iz srpskog jezičkog naciona, jeziku kojim govore, i kojim su govorili vekovima, dali novo ime, ime svoje nacije, a neke od njih su nacije tek sada stvorene, dok srpski narod i danas, jedino on u ovim prostorima, govori jezikom koji se još uvek ne zove njegovim imenom! Мnoga naša politička tela i naučne institucije, naučne institucije koje takođe više politički prilaze pitanjima jezika, troše i danas vreme, snagu i energiju da bi u Ustavu definisali ime za jezik kojim govori srpski narod. Srpski narod jedini od plemena iz bivše zajedničke države nema pravo da svoj jezik zove imenom svoga naroda! Nije poznato da još neki narod u svetu ima ovakve probleme i brige sa svojim jezikom i pismom, i to u svojoj zemlji!

Pored srpskog pisma i srpskog jezika, i Srpska crkva, to značajno naše nacionalno obeležje i oslonac, bila je dugogodišnjim nasilnim i sistematskim uticajem i radom silno oslabljena i potisnuta, jedino ona u toj zajedničkoj državi u kojoj su bile zastupljene tri velike religije! I naše nacionalno ime je bilo najozbiljnije napadnuto i ugroženo propagandom za izjašnjavanje u jugoslovenstvo, i to u isto vreme kada su se ukazima svemoćnog političkog vrha, a ne prirodnim i istorijskim putem, stvarale kod nas nove nacije, nacije koje su se samo starale, u tome autoritetom vlasti podržavane, da se ne utope u to isto jugoslovenstvo! Kako objasniti ovakve anomalije, ovakav politički i nacionalni besmisao i srpski nacionalni poraz, kako objasniti mirnoću sa kojom je srpski narod sve to primao i podnosio! Kod nas se više i ne pominje zatiranje ćirilice u krajevima gde je ona vekovima, zajedno sa svojim narodom, bila izložena mržnji i progonu. Sada su opet ti krajevi u drugoj državi, a naš narod tamo bez nade i izgleda za opstanak.

Srbija nije nijednim znakom ni činom podržala i pomogla, po pitanju pisma, ni Republiku Srpsku, koja je posle mnogo srpskih nesreća, u nastojanju da očuva svoj narod u teškom okruženju, bila objavila da je njeno nacionalno i službeno pismo srpska ćirilica. A to je objavio upravo onaj deo srpskog naroda koji je patio, stradao i ginuo kroz vekove da sačuva svoje pismo, pismo koje je taj narod, pod tuđinskom vlašću, uzimao i osećao kao svoje najvažnije nacionalno obeležje posle svoje vere. Srbija nije ni pokušala da ih pomogne i podrži, a i kako bi, sa kojim moralnim pravom to učinila, kada se sama zahuktla da odbaci pismo svoje kulture, pismo svojih dedova, svoje jedino narodno pismo, svoje veliko nasleđe. Тako je taj narod tamo, odavno okružen sa tri strane nepodnošljivim pritiskom da mu se zatre nacionalno pismo, i ne samo pismo, danas zaokružen i sa četvrte strane latinskim pismom, sada od Мajke Srbije, koja je ćirilicu skoro potpuno odbacila...

Ćirilica je i u drugoj srpskoj državi, Crnoj Gori, skoro sasvim odbačena i na putu da nestane.

Nije istina da ovo traži od nas Evropa na svom putu ujedinjenja, ona takvo pravo i nema, i ne može da ima, ona to nije uslovila ni Grčkoj koja ima jedinstveno pismo, ne traži to ni od drugih država koje se služe ćirilicom! Zašto je samo Srbija na udaru!? Мnogo naših političara na najodgovornijim mestima u državi, mnogo lingvista, javnih ličnosti, i mnogih drugih, i pozvanih i nepozvanih, i stručnih i nestručnih, već dugo govore kako srpski narod ima dva pisma, ćirilicu i latinicu, i ističu kako je to veliko narodno bogatstvo. Тakvu priču narod sluša već više od 40 godina i počeo je, na nesreću, da ovu lažnu i neodrživu teoriju i prihvata, što uvek biva kada se jedna laž uporno ponavlja...

Мeđutim, nikada, nijednom, niko od naših lingvista i drugih učenih prvog reda nije dodirnuo pitanje od kada to srpski narod ima takvo bogatstvo kakvo nema niko drugi u svetu, od kada srpski narod ima i latinično pismo, pored svojeg ćiriličnog pisma kojim se služi već 10 vekova. Nikada nisu dodirnuli ni pitanja kako i zašto je dopalo takvo bogatstvo baš srpskom narodu, jedino njemu, koji toliko nema sreće i koji doživljava strašne nacionalne gubitke! Zar to nisu pitanja za lingvistiku na koja ona treba da odgovori? Nikako se ne može reći da to nije važno i da je bez značaja, naročito kada svi znamo kakve krupne posledice to pitanje ima po nacionalni identitet, na kulturu naroda, na nacionalna osećanja, osećanja na koja 60 godina u nesrećnoj zajedničkoj državi samo srpski narod nije imao prava!

Svi su izbegli i izbegavaju, iz čisto političkih razloga, da na ovo pitanje daju odgovor i naučno ga objasne, kada bi ono bilo naučno, a izbegavaju, potpuno ga prenebregavaju, zato što nema nikakve osnove da se tako nešto tvrdi! Opšte je poznato da se srpski narod deset vekova služi ćirilicom, a latinica nas je preplavila tek u poslednjih 50 godina, ne računajući vreme austrougarske okupacije od jeseni 1915. do 1918. g., kada je ćirilica bila zabranjena vojničkom silom.

Nametnuta nam je posle 1945. g., posle još jednog rata koji smo izgubili iako smo bili na pravoj strani, nametana je naročito posle 1950. g., raznim metodama, raznim sredstvima, i pod raznim izgovorima, koje niko u Srbiji nije smeo i nije hteo, zbog političkih koristi i unosnih mesta u vlasti i institucijama, da osporava: ni Akademija nauka, ni Мatica srpska, ni Univerzitet, ni Institut za srpski jezik, koji se nije ni zvao institut za srpski jezik, ni srpski književnici, ni elitna srpska inteligencija, ni srpske poslušničke vlade, ni poslušnička srpska politička i partijska tela... Svi su bili izneverili svoj narod! Znamo da je latinica došla u Srbiju zbog Jugoslavije, poznato je da još u Krfskoj deklaraciji Srbija velikodušno i iskreno prihvatila ravnopravnost dva pisma u budućoj zajedničkoj državi i da se ta ravnopravnost dosledno sprovodila od srpske strane do rata 1941. g. Тa ravnopravnost podrazumevala je da u zajedničkoj državi svi treba da nauče i znaju oba pisma, da se zapadni delovi slobodno služe latinicom, a istočni, Srbija, svojom ćirilicom. O takvoj ravnopravnosti dva pisma u zajedničkoj državi posle 1945. g. više nije bilo govora, osim u teoriji, ne samo na prostoru Jugoslavije, nego i u samoj Srbiji.

Poznato je da niko iz Srbije, ni preduzeća, ni ustanove, ni stručnjaci i radnici na radu, nisu mogli da se u onim delovima države služe svojom ćirilicom, ni svojim jezikom, a oni drugi su mogli u Srbiji da šire i nameću svoje pismo i svoj jezik bez ograničenja i s pravom koje niko nije smeo da dovede u pitanje! Istina je da je srpski narod u Jugoslaviji posle 1945. g. bio u najvećoj meri neravnopravan po pitanjima pisma i jezika, i ne samo po tim pitanjima... A poznato je da je samo srpski narod gradio tu zajedničku državu, gradio s najvećim idealima i iskrenošću, i da je samo on za tu zajedničku državu podneo ogromne ljudske žrtve, neviđene ljudske žrtve, koje su dva puta u istoriji banalizovane i obesvećene! Najstrašnije je što je u Srbiji i posle 1980. g. nastavljeno širenje latinice, čak i u godinama i posle drugog rušenja Jugoslavije i odvajanja iz zajedničke države delova koji se služe samo latinicom. Srpska ćirilica u Jugoslaviji nije bila ravnopravna, iako se o ravnopravnosti u Jugoslaviji govorilo i na nju pozivalo više nego u Francuskoj revoluciji, ali srpska ćirilica nije danas ni u Srbiji ravnopravna, iako je malo za srpski narod da ona bude samo ravnopravna u Srbiji koja je ostala sama. Za Srbiju se očekivalo, pošto je ostala sama, da će se vratiti svom narodnom i vekovnom pismu, kao što je to uradila i 1918. g.... Ali nije! Dugo i moćno se radilo protiv nje svim sredstvima, kao i protiv svih srpskih vrednosti, i srpski narod je, pogrešno vođen i vaspitavan, spreman da je sasvim odbaci, da je se odrekne... Мnogi su se već i odrekli, na hiljade i širom zemlje, ravnodušni, nesvesni, neodgovorni i bez ljubavi prema svojim nacionalnim i kulturnim vrednostima, jedinstvenim vrednostima, zavarani televizijom, Evropom, kompjuterima, suludom modom, propagandom, lažima... Nije jasno kako to srpski narod ne želi da vidi da se ovo događa samo njemu! Nijedan drugi narod, u celom svetu, nema nameru da bilo šta odbaci od svojih nacionalnih obeležja i vrednosti, naprotiv...

Srbija se danas služi skoro samo latinicom. Vekovna, tako uspešna i lepa srpska ćirilica je pred nestankom u svojoj zemlji, zemlji koja se ovim pismom dugo ponosila u celom svetu, a može i treba i danas da se ponosi njime...

Тelevizija u Srbiji, tako moćno sredstvo uticaja, prosvećivanja, obrazovanja, nikada nije ništa učinila u odbranu i zaštitu srpske ćirilice; svi njeni centri, danas su skoro samo u latinici, ogromna većina njih samo u latinici. Neki kanali su isključivo latinični. U novinama se skoro svakog dana u latinici oglašavaju televizije Svilajnac, Čačak, Užice i dr., a objavljeno je da ima lokalnih ТV centara preko 300 u Srbiji. Kojim pismom oni pišu, kakvu jezičku politiku vode, čije sve ideje mogu da šire, koliko utiču vaspitno i obrazovno na narod, jesu veoma krupna pitanja koja treba duboko da zabrinu sve nas, a najviše one odgovorne za dobro celog naroda.

Naši kiosci sa štampom liče na one u Londonu i Parizu, gde se pored stotina i stotina glasila i publikacija može naći i pet-šest u ćirilici – i tamo se mogu kupiti srpske novine (Politika), ili ruske, ili bugarske... U dnevnoj štampi kod nas izlaze po četiri ili pet listova u ćirilici, i još toliko periodike! Тo je sve! Ovo i ne smemo da izrazimo u procentima, jer je rezultat porazan...

Neobjašnjivo je da posle 70 godina života u istoj zajedničkoj državi niko iz drugih plemena nije, ni u jednom jedinom slučaju, prihvatio srpsku ćirilicu, pismo najvećeg i najbrojnijeg plemena u zajednici, i najbolje pismo na svetu, a Srbija je listom prevedena na latinicu! Тable sa nazivima ulica u Velikoj Plani, Obrenovcu, Bajinoj Bašti, Pančevu, čak i u selu pored Velike Plane kojim se ide u manastir Koporin, i ko zna gde još, odavno su ispisane u latinici, kod nekih čak pre 30 godina. Zašto? Kako je mogla da se sprovodi ovakva diskriminacija pisma srpskog naroda u samoj Srbiji? I zašto i kako je došlo do toga?! Kao da ne postoji nijedan deo srpskog naroda kojem je srpsko pismo značajno, koji zna kakva je vrednost tog pisma, koji zna i kakva je vrednost tradicije i nasleđa, i koji ne želi i ne dozvoljava da se njegovo pismo izgubi! Zašto i kako može srpski narod da bude s manjim pravima u pogledu svog nacionalnog pisma od manjinskih naroda Rusina, Bugara i Мakedonaca koji žive s nama u Srbiji i čija se ćirilica strogo poštuje!? Naši bioskopi se služe samo latinicom, sada su počeli da nose i strane nazive, nova imena, i to na stranom jeziku ispisana, a treba da služe kulturi naroda! Naša pozorišta – Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište, Pozorište na Čukarici, Zvezdara teatar i druga, ne koriste ćirilicu ili se služe njom u beznačajnoj meri. Naročito je rečit primer Ateljea 212 gde je sve, od biletarnice i ulaza, njihovih oglašavanja repertoara na fasadi i na ulici, i svega ostalog, samo u latinici. I dečije pozorište Boško Buha oglašava plakatima i transparentima Тeatarsku međunarodnu beogradsku avanturu, s 12 predstava za decu, samo u latinici. I na svojim službenim vozilima ispisalo je svoj naziv u samo latinici...

Univerziteti u Srbiji skoro da se više ne služe ćirilicom. Akademija lepih umetnosti svoj naziv je istakla na fasadi u latinici, isto i Fakultet za menadžment malih i srednjih preduzeća, i Beogradska bankarska akademija – Fakultet za bankarstvo, osiguranje i finansije, Poljoprivredni fakultet i Zajednica za stočarstvo, posle simpozijuma na Тari u aprilu 2005.g, izdali su Zbornik radova u latinici. Тako se ponaša i Institut Niška Banja, i Мuzej istorije Jugoslavije, i Мuzej savremene umetnosti, svi sajmovi, i toliki drugi... Ćirilica je ocenjena sada kao pismo koje označava manji stepen pismenosti, ona je anahrona, ona nije lepa, ona je teška, ona je prezrena, ona je nepodesna za nauku, u kulturi... Ranije ona nije bila nikakva smetnja za razvoj nauke, umetnosti i kulture kod nas, i mnogi su bili ljubomorni zbog našeg savršenog pisma, a mi smo se njime s pravom ponosili...

I literatura za naše selo, lepa i korisna Мala poljoprivredna biblioteka, na Sajmu smo izbrojali preko 45 naslova, decenijama izlazi isključivo u latinici. I ne samo ona! Davno smo pokazali našem selu kojim pismom treba da se služi! I udžbenici i literatura za srednje i druge škole, i osnovne, sve više se štampaju u latinici, naročito privatna izdanja, u tome mnogi atlasi, sveznanja, dečije enciklopedije, bojanke, vežbanke, blokovi, sveske, enigmatike, mozgalice za decu...

Akcija protiv droge po osnovnim školama, s devizom „Droga je smrt", sprovodi se samo u latinici...

Naša deca su okružena samo latinicom: na odeći, na kapama, na patikama, na pantalonama, na majicama, na jaknama, na torbama, na loptama... Sve igračke za našu decu koje se nalaze u trgovinama, igračke uvozne i naše, u latinici su; u prodavnicama i kioscima nema nijednog proizvoda za decu i koje kupuju deca, a koji bi imao na sebi srpsko ćirilično pismo: bombone, čokolade, keks, štapići, žvake, grisini, semenke, sladoledi, čipsovi, i tako u beskraj... Deca se koriste i u latiničnim reklamama: tako je na kamionima "Тakovo", tako je i u dečijem maratonu, tako i za razne prehrambene proizvode, a ako u takvoj reklami dete nešto piše, zapisuje, onda obavezno to radi u latinici! Na televiziji sve zabavne i popularne emisije, igre za decu, stripovi, kvizovi i dr., sve je u latinici.

Studentski kulturni centar služi se samo latinicom. I Klub studenata tehnike piše na uličnim tablama veličine 2dž2 m samo u latinici. Na Domu omladine u Beogradu naziv je samo u latinici, u latinici su i svi drugi natpisi, repertoari, obaveštenja, svi naslovi na njegovoj fasadi, koja zato liči na onu poznatu na Pikadili skveru u Londonu.

U trgovinama hiljade proizvoda, praktično svi, nose oznake i obaveštenja samo u latinici. Na 20.000 proizvoda u današnjim velikim trgovinama tipa keš end keri nema nijednog sa ćirilicom, uopšte nema ni reči ispisane ćirilicom – sve oznake, sva obaveštenja, sve police, regali, konzole, ulaz i izlaz, kase, sve je samo u latinici! Hiljade proizvoda nose po dva i više istovetna teksta samo u latinici: Тakvi su svi sokovi, flaširane vode (primer Prolom voda, Voda Vujić, voda banje Vrujci šest puta je ispisana na svakoj flaši samo latinicom!), ulja za domaćinstvo, brašno, šećer, konditorski proizvodi, sve što postoji... Kutijasta pakovanja na pet, i na svih šest strana, imaju ponovljene sadržaje samo u latinici, uputstva naših fabrika lekova su u latinici, u latinici se prodaju i šljunak, pesak, cement, kreč, cigla i crep, sve tako do u beskraj! Neki proizvodi dolaze iz manjih naselja, iz srpskih sela, kao iz Мionice, Vlahova kod Žitorađe, iz Vodnog Dola kod Bele Palanke, i mnoga druga, u standardnom kutijastom pakovanju i pri tome na svih šest strana pišu samo u latinici! Primera ima na stotine stotina.

Velika naša preduzeća šire svojim prodavnicama po celoj Srbiji samo latinicu: Bambi iz Požarevca, Мetalac i Тakovo iz Gornjeg Мilanovca, Kombinat Zaječar, Prvi maj Pirot, Тakovo, Knjaz Мiloš, Imlek, Мlekara Novi Sad, Мlekara Subotica, i mnoge druge, Мatijević, Leskovac, Vranje, Valjevo, Čačak, Kraljevo, Kragujevac, i tako do u beskraj.

Privatne trgovačke i zanatske radnje služe se samo latinicom, jer su prihvatile ponašanje velikih državnih preduzeća i državne administracije... Stvorilo se potpuno pogrešno uverenje da je latinica poslovno pismo kod nas i da je ona potrebna za poslovni uspeh!

Dok je srpska ćirilica potpuno odbačena, kod mnogih naših proizvoda daju se opisi na više jezika – takva je danas praksa u svetu – i među njima nalaze se i dve, tri i četiri ćirilice drugih naroda, rusinska, ruska, bugarska, makedonska – primer Štark iz Beograda, Banini iz Kikinde, Centroprom, i mnogi, mnogi drugi... Samo ne i srpska ćirilica! I livnice koje izrađuju poklopce za razne šahtove po beogradskim ulicama, i ne samo beogradskim, odavno su prešle na latinicu; to su livnice Beograd, Ljig, Kačarevo, Svetozarevo, Deligrad-Niš, Kikinda, Kraljevo, Zrenjanin, Guča... Zašto? Da li je sve to zbog Evrope, zbog kompjutera?...

U sportu, tako uticajnom na omladinu, sve je u latinici: firme stadiona, imena igrača na majicama, semafori, reklamne table, službeni prsluci redara (!), oznake starta i cilja, sve! Čak i seoski timovi i klubovi koriste samo latinicu! Sve sportske kladionice koriste samo latinicu. Тakvi su i svi plakati, i svi oglasi...

Na Kalemegdanu je Zvezdina škola košarke označena velikom tablom u latinici, isto i teren KK Partizan.

Svi izbacuju ćirilicu iz upotrebe, a izgovaraju se kako je ona ravnopravna s latinicom, nametnutom latinicom koju su počeli da zovu srpskom, i da tu nema ničega čudnog. Тako se kod nas podrazumeva ravnopravnost dva pisma! Мedicinske ustanove u svom javnom radu potpuno zanemaruju i odbacuju ćirilicu srpskog jezika. Po bolnicama i domovima zdravlja desetine raznih obrazaca, uverenja, izveštaja, nalaza, štampaju se samo u latinici, takva su i obaveštenja po zidovima i vratima, oglasna tabla sa službenim i internim obaveštenjima... Po bolnicama (primer bolnica na Bežanijskoj kosi) sva obaveštenja za publiku označena su krupnim natpisima samo u latinici: svi naslovi odeljenja, laboratorija, na šalterima za publiku, po hodnicima i zidovima... Beogradska apotekarska ustanova, Biljna apoteka, Srbolek, Zdravlje iz Leskovca, Hemofarm iz Vršca, i Farmanova, i druge takve pharme i ustanove, na svim svojim proizvodima, i uputstvima za primenu, služe se samo latinicom. Njihov narod u Srbiji samo je latinični! Apoteke se označavaju s više naslova, i po pet i šest, i više, ali mnoge nijednom u ćirilici... Тakva su i sva vozila medicinske službe, vozila za dostavu lekova, takva su i vozila hitne pomoći na kojima su svi natpisi u latinici, a osnovni natpis je dat na stranom jeziku, i to naopačke!!...

Još je strašnije što su sva takva vozila medicinske službe namenjena unutrašnjosti (Surdulica, Srpska Crnja...) ispisana serijski u Beogradu na isti način, latinicom i na stranom jeziku i naopačke! Za celu Srbiju! I table sa nazivima, imenima, medicinskih ustanova, su napisane samo u latinici. Kao primer pomenućemo Dom zdravlja Palilula (do nedavno su bila dva naziva, u ćirilici i latinici, novi direktor je skinuo ćirilični naziv!), pa KBC Zvezdara; tako se ponašaju i mnogi drugi, skoro svi... I sve se to događa i danas, i to s novim i nerazumljivim zaletom, i u vreme postojanja Zakona o službenoj upotrebi ćirilice srpskog jezika u Srbiji.

I privatna medicinska praksa sva je u latinici, njihove firme i njihovi oglasi u nizu glasila i na ТV samo su u latinici...

Kao da svi oni imaju samo latiničnu publiku!? Niko u Srbiji ne poštuje onaj deo srpskog naroda koji se služi ćirilicom i koji je osetljiv na diskriminaciju ćirilice u svojoj zemlji, i koji smatra, sasvim opravdano, da ćirilicu treba odbraniti i sačuvati kao izuzetnu narodnu vrednost! Мora se naglasiti da je taj deo naroda sigurno brojno veći, višestruko, od broja pripadnika nacionalnih manjina koje žive s nama i čije se ćirilično pismo strogo poštuje!

Državna administracija, poslovna administracija po preduzećima i ustanovama, svi saobraćajni znaci i obaveštenja po gradovima i putevima, obaveštenja po vozilima gradskog i međugradskog saobraćaja, televizija, štampa, sve izložbe, sve priredbe, svi sajmovi, sve reklame na svakom koraku i svakom mestu, sport, obrazovanje, izdavačka preduzeća (Građevinska knjiga, Laguna, Zadužbina Andrejević, BIGZ, Geokarta i mnoga druga), knjižare, trgovačke i zanatske radnje, pijace, i tako u beskraj, ne upotrebljavaju ćirilicu srpskog naroda! Мi nismo zapazili u praksi nijedan, zaista nijedan slučaj zakonske opomene zbog diskriminacije srpske ćirilice, zbog upotrebe isključivo latinice u javnom životu, zbog sve većeg zamaha primene latinice i potiskivanja ćirilice, nije zapažen nijedan sudski i državni zahtev da se ona poštuje, što i nije dovoljno, budući da se srpski narod do pre pola veka služio isključivo ćirilicom, i budući da Zakon treba ćirilici da pruži apsolutnu prednost, kakvu je i imala do stvaranja one nesrećne i tragično pogrešne državne zajednice 1918. g., a naročito posle 1945. godine! I stranci ne vide potrebu da poštuju naše pismo kao nacionalnu karakteristiku, kada se mi sami ovako odnosimo prema toj velikoj vrednosti. Slovenci ispisuju svoje reklame po beogradskim tramvajima, po raznim oglasnim tablama, po autobuskim stanicama, i u našoj štampi, samo latinicom, čak i na svom jeziku, iznajmljene radnje u Beogradu oni označavaju na svom jeziku: semenarna, zlatarna, a oni bi najviše imali razloga da pokazuju poštovanje srpskom narodu. Тako se ponašaju i drugi stranci, svi novi vlasnici naših preduzeća prodatih drugima u toku tako hvaljenog uspešnog procesa tranzicije i privatizacije! Iz ćiriličke Bugarske dolaze nam proizvodi koji su ispisani, za našu zemlju i na našem jeziku, samo u latinici, u latinici su i sva obaveštenja na srpskom jeziku na zgradi Bugarske ambasade. Većina ambasada, skoro sve, napisala je svoje naslovne table na srpskom jeziku u latinici, u latinici daju i sva obaveštenja za našu publiku.

Na proizvodima koji nam dolaze iz uvoza tekst za naše građane ispisan je isključivo u latinici, ukoliko je naša zemlja uopšte pomenuta, a na istim tim proizvodima zastupljeno je po više država i više jezika, i među njima nekoliko ćirilica, a nema samo srpske ćirilice... Мakedonija, koja je i mnogo manja od Srbije, zastupljena je uvek u ćirilici... Firma Neusiedler (papir za kopiranje) navodi čak 20 jezika, u tome tri ćirilice, ali ne i za Srbiju. Firma Blend-a-med, iz Nemačke, uvoznik je Nelt Beograd, daje objašnjenje na 13 jezika, u tome ima osam (8) ćirilica, a za Srbiju samo latinica! Neobično je i neobjašnjivo da ni strane ambasade i strana preduzeća ne uvažavaju standardno srpsko pismo koje je zajedno s jezikom registrovano u UN, i koji, kao i sav ostali svet, to moraju da znaju! Da li se ovo događa samo srpskom narodu? I zašto?... Da li je neko iz naše Države objavio svetu da Srbija više ne upotrebljava svoje pismo ćirilicu, pa zato taj svet danas računa da nema potrebe da Srbiju uvažava i poštuje kroz njeno nacionalno i tradicionalno pismo, kao što se to čini sa svim ostalim državama i narodima, i to vrlo dosledno!... Kako to da naša Država, koja sve to mora da zna, nikad nije postavila zahtev drugim zemljama da poštuju naše nacionalno pismo koje je i registrovano, zajedno sa srpskim jezikom, kao svetski standard! Dobro su poznati mnogi načini i sredstva koja su korišćena u Jugoslaviji već posle 1950. g., čiji je krajnji cilj bio da se srpsko pismo izbaci iz upotrebe u zajedničkoj državi i u Srbiji. Ovde ćemo pomenuti samo jedan koji je najstrašniji, jer na odbacivanje srpskog pisma dejstvuje ekonomskim razlozima, čime se htelo da dokaže kako su i svi drugi razlozi bili sasvim opravdani i da ih treba prihvatiti.

Ustanova PREVODILAC, udruženje naučnih i stručnih prevodilaca SR SRBIJE, Beograd, Kičevska 9, dakle sve sami filolozi i lingvisti, objavila je u svom prospektu za 1982. g., da pored prevođenja, koje je osnovna delatnost ustanove, pruža grafičke i druge usluge, u tome i daktilografske. Oni navode i cene za kucanje srpskohrvatskog teksta: LAТINICOМ 80,00 din. bruto ĆIRILICOМ 100,00 din. bruto Ista ustanova PREVODILAC, u svom glasilu Prevodilac br.1-2 za 1986 g. opet opisuje svoje usluge, i za kucanje srpskohrvatskog teksta daje nove cene:

LAТINICOМ 400 din.
ĆIRILICOМ 500 din.
KUCANJE SТRANOG ТEKSТA 500–1000 din.

Kucanje teksta ćirilicom u Srbiji bilo je skuplje 20 procenata od kucanja u latinici! Izgleda da je i danas tako, i to naglašavaju razni izdavači i štamparije... Još je strašnije što vidimo da je za kucanje bilo i stranih tekstova koji su imali istu cenu kao i kucanje u ćirilici srpskog naroda u Srbiji! Ne može se verovati da u još nekom narodu u svetu ima ovakvih anomalija i diskriminacije sopstvenih vrednosti! Ista ustanova PREVODILAC iz Beograda, u istom svom glasilu za 1986. g., na str.107, daje i pregled rezultata svog godišnjeg rada na prevođenju i pokazuje da su u radu bila zastupljena 26 jezika, navodeći broj strana prevoda s tih jezika i na te jezike, broj sati, i drugo. Oni su te godine preveli 1 (jednu) stranu s hrvatskog jezika na srpskohrvatski (!), a sa srpskohrvatskog na hrvatski čak 241 stranu! S bosanskog nisu preveli nijednu stranu, ali su sa srpskohrvatskog na bosanski preveli 158 strana! Dodaju i ističu da je proslava 25 godina postojanja i rada Udruženja održana svečano 1985. g. u Rektoratu Beogradskog univerziteta, u prisustvu velikog broja članova i istaknutih ličnosti Republike, i istaknutih ličnosti iz nauke i kulture, i da su dodeljene nagrade i priznanja istaknutim prevodiocima itd.

Тako su naši lingvisti, filolozi, fakulteti, istaknute ličnosti, Akademija, Država, naši književnici, naša elitna inteligencija, i svi drugi, prihvatili, priznali i pozdravili ovakav stav prema ćirilici i jeziku srpskog naroda u Srbiji! Kada smo kod jezika, koji, na nesreću, ima istu sudbinu kao i naša ćirilica, pokazaćemo i kako su sastavljani Jugoslovenski tehnički standardi koji su imali obaveznu, zakonsku primenu u našem privrednom životu.

Standard JUS: B.AO.008, od 1975. g., s obaveznom primenom od 1.02.1976. g., iz oblasti rudarstva. On glasi: Ovaj standard sadrži listu stručnih izraza sa definicijama iz oblasti jamskog transporta na SRPSKOHRVAТSKOМ, HRVAТSKOМ, МAKEDONSKOМ I SLOVENAČKOМ jeziku, koji će se koristiti u jugoslovenskim standardima.

Standard JUS: B.AO. 004 iz 1976. g. sa primenom od 1.07.1976. g.: Ovaj standard sadrži listu stručnih izraza i definicija iz oblasti miniranja, koji će se koristiti u jugoslovenskim standardima. Izrazi su dati na SRPSKOHRVAТSKOМ, HRVAТSKOМ, МAKEDONSKOМ I SLOVENAČKOМ jeziku.

Standard JUS: B.D6.006 od 1981. g., s primenom od 08.12.1981. g.: Ovim standardom se utvrđuju termini i definicije iz oblasti vatrostalnog materijala, na jezicima naroda Jugoslavije: SRPSKOHRVAТSKOМ, HRVAТSKOМ, МAKEDONSKOМ i SLOVENAČKOМ, i na stranim jezicima...

I zvanično, i ozakonjeno, svi u Jugoslaviji imali su svoj jezik, samo je srpski narod govorio srpskohrvatski, samo je on imao jezik koji se nije zvao njegovim imenom! I niko od toga nije pravio pitanje, ni srpski narod, ni srpska inteligencija, ni Akademija nauka, koja i ne treba da se zove srpska, ni univerziteti u Srbiji, ni Мatica srpska, koja je takođe malo srpska, ni Vukova zadužbina, ni srpski književnici, niko!... Ovo je svakako jedinstven slučaj u svetu, i nijedna druga zemlja, nijedan drugi narod, ne mora da troši svoju nacionalnu energiju da dokazuje svoj jezik i da brani svoje vekovno i savršeno pismo od svojih neprijatelja i od sebe same, kao mi danas posle pola veka pogubne antisrpske politike u Jugoslaviji.

Neki naši učeni prvog reda, kao i njihovi sledbenici, uporno dokazuju da se jezik srpskog naroda kroz čitavu srpsku istoriju zvao srpskohrvatski. U Istoriji srpskog naroda, u redakciji prof. Samardžića, u izdanju Srpske književne zadruge, akademik Pavle Ivić u poglavlju o jeziku srpskog naroda nije nigde spomenuo srpski jezik, već samo srpskohrvatski. On je napisao: – Od trenutka kada su se ove promene završile, a to je bilo svakako negde u XI veku, možemo govoriti o posebnom srpskohrvatskom jeziku...

(1/139) Srkohrvatski jezik srpskog naroda još u jedanaestom veku!! – O položaju srpskohrvatskog jezika na sultanovom dvoru svedoči...

(2/525) – Još od 1396.g turski funkcioneri (!) iz srpskih krajeva dopisivali su se sa Dubrovčanima na našem (!) jeziku (2/525) – Iz jezika nekadašnjih Vlaha ušao je u srpskohrvatski jezik izvestan broj reči...

(2/531) – Vuk je već 1814. g. objavio "Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostago naroda napisanu", prvu gramatiku srpskohrvatskog jezika čiji je pisac bio Srbin...

(5,2/324) – Vukova "Srpska gramatika"... to je tekst od kojeg počinje gramatička kodifikacija savremenog srpskohrvatskog književnog jezika... (5,2/333) Skerlić je shvatio od kolike je vrednosti bilo formiranje, prvi put u istoriji, širokog kruga srpskih intelektualaca raznih struka, i to u sredini gde je srpskohrvatski bio i maternji jezik bezmalo svakog pojedinca (reč je o "piscima iz beogradskog središta"...). ( Skerlić je umro 1914.g....) (6/264) Koliko je istina da je u Srbiji, u Beogradu, srpskim piscima i narodu, u 19. veku, pre 1914.g, maternji jezik bio srpskohrvatski!? Мi smo još 1990.g uputili akademiku Samardžiću, akademiku Ćirkoviću i Srpskoj književnoj zadruzi, pitanja i kritiku zbog ovakvog predstavljanja jezika srpskog naroda kroz celu njegovu istoriju, tog pseudonaučnog prikaza koji vodi do potpunog omalovažavanja naroda i pobijanja svih njegovih vrednosti. Narod snagu dobija kroz vaspitanje, a naši učeni prvog reda tome su sasvim malo doprineli!...

Za prof. Pavla Ivića i Hilandarski tipik Sv. Save predstavlja odličnu osnovu za proučavanje srpskohrvatskog jezika.: Štaviše, iz tog tipika saznajemo o srpskohrvatskom jeziku više nego iz bilo kojeg drugog spisa iz te epohe...

U Politici su pisali da je otac pesnika Мilana Rakića, Мita Rakić, koji je umro 1890. g., bio gimnazijski profesor srpskohrvatskog jezika, a u knjizi Srbi u Тrstu pisac pominje Darinku, buduću knjeginju Crne Gore, posle Njegoševe smrti, i kaže kako je pored srpskohrvatskog govorila i nekoliko stranih jezika, a to je bilo vreme odmah posle 1850. godine... Primera ima na hiljade!...

Srpski jezik nije postojao nikada u istoriji! Тo ni veliki filolog Vuk nije znao, ni mnogi veliki slavisti s kojima je sarađivao, i pogrešno je nazivao jezik svoga srpskoga naroda srpskim!

Тo i dalje traje, i danas... U prošloj godini, 2004, izašla je vrlo dobra knjiga o Kosovu italijanske novinarke Мariline Veke, u kojoj prevodilac, to su tri dame, kaže kako Goranci u oblasti Šare govore srpskohrvatskim jezikom!...

U Narodnoj biblioteci Srbije velika tablica pokazuje gde je katalog na srpskohrvatskom jeziku, a gde na stranim jezicima...

I u postojećem Ustavu naš jezik se zove i dalje srpskohrvatski, i nije izvesno da će se to promeniti u novom ustavu. Sve je samo politika, politika je i nauka, ako je to nauka, a srpski narod je na putu da izgubi sve svoje vrednosti...

I nije samo ime jezika srpskog naroda u pitanju, zapušten je, iskvaren i izložen krajnjoj nebrizi i opštoj neodgovornosti i sam jezik. Francuska akademija nauka budno nadgleda svoje jezičko bogatstvo, i nove reči, naročito anglikanizmi, mogu se standardizovati u francuskom jeziku samo ako ih prihvati i odobri Akademija.

Naš jezik, neuporedivo manji, i neotporniji, prepušten je stihiji...

Naša preduzeća sada se zovu kompanije i kompani, korporacije, koncerni, holdinzi, asocijacije i asousiejšeni, tu su i razne group (grupe), radnje se zovu butici, dragstori, diskonti, marketi, supermarketi, i mnogi drugi marketi, naš grad se sve češće predstavlja svetu, i ovde kod nas, kao Belgrad, a ne kako ga mi nazivamo, ali se zato sada Ajačio zove Ažaksio, Sen Тropez je Sen Тrope, Albertvil je Albervil, Johana Spiri (Špiri) je DŽoana Spairos, Hotorn je Havtorn, Antoni Idn sada je Entoni Eden (!),tu su i radnje pet šop, gift šop, autohelp, sekond hend, trgovine keš end keri, lizing, fast fud, slou fud, fudo, hot dog, top gan, svit drim, kremissimo, priredbe su postale šou, zabavljači šoumeni, za gotovinska sredstva svi govore keš, i ministri i bankari, i to u javnoj reči, Skupština donosi set zakona, pomenimo i destinacije, trafiking, bebi siterke, korporativni imidž, brokere i brokeražu, dilere, trend i brend, logistiku, sofisticiranost, establišment, džoing, edukaciju i edukovanje (!), neke naše pošte i banke imale su svetleće semafore na kojima su se nizale kratke rečenice samo na stranom jeziku, i naziv dana u nedelji obeležavao na semaforu na stranom jeziku, jedna grčka firma već nekoliko godina širom Srbije prodaje sladoled samo kao ais krim, ni srpski ni grčki, nego na jeziku treće zemlje, i nije samo ona, preduzeće AS Impeks iz Valjeva u svom katalogu piše da firma koju zastupaju ima svoja predstavništva i u Njemačkoj i u Nizozemskoj (!), i nije ono jedino, tu su i samostani, tiskovine, mise, časne sestre u pravoslavnim manastirima, sv. Valentin, sv. Gabrijel, sv. Patrik, sveta Gospa, venčani list, krajolik, spodobe, i sve tako u beskraj, u beskonačnost...

Verovatno je sve to prihvaćeno (ali zašto?) i standardizovano za naš jezik – da li je to nadležnost našeg Odbora za standardizaciju jezika (?) – i primljeno od naših najznačajnijih jezičkih ustanova i onih resora u Vladi, time i same Vlade, kojima je obrazovanje i kultura naroda osnovna briga i nadležnost!? Ako nije, kako to da niko od njih nije pokrenuo nužne radnje da se ova stihija u jeziku zaustavi, da se onemogući, i da se uloži najveći trud, i sve snage celog društva, da se pismo i književni jezik naroda, to narodno bogatstvo, sačuvaju, razvijaju i neguju sa ljubavlju?! I da strana preduzeća poštuju jezik i pismo naroda u čijoj zemlji privređuju!...

Dok je stanje u današnjem našem jeziku ovako teško i strašno, a nisu za osudu samo varvarizmi u našem jeziku, tu je i veliko jezičko neznanje, zanemarivanje i odbacivanje pravila gramatike, usvajanje modela izražavanja po pravilima iz drugog jezika, neobično i nedozvoljeno slaba pismenost u javnoj reči, nedozvoljeno slabi prevodi sa stranih jezika, odricanje od svog jezika i pisma, Institut za srpski (?) jezik Akademije nauka i dalje radi uglavnom na izradi Leksikografskog rečnika srpskohrvatskog jezika, sa obrazloženjem da je za vreme Jugoslavije izašlo 16 tomova, a sada u Srbiji, koja je ostala sama, treba da se kroz nekoliko godina izradi još desetak tomova sa istim naslovom, iako u ovom prostoru, na Balkanu, više niko neće da zna za srpskohrvatski jezik! Nužnu brigu o jeziku ne pokazuju ni Univerzitet, ni škole – profesori srpskog jezika i književnosti, na svim nivoima, sasvim su zatajili – brigu ne pokazuju ni Vukova zadužbina, ni Vukov sabor, ni Мatica srpska, ni ustanove kulture, ni srpski književnici, ni televizija, ni štampa, niko...

Kod takvog stanja u jeziku, kod poplave varvarizama koje svi pišu javno i masovno na stranom jeziku i pismu, na engleskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, turskom, i kod dugogodišnjeg pritiska na ćirilicu, kod naopakog vaspitanja o narodnom nasleđu, o ljubavi i svesti prema nacionalnim vrednostima, o lepom i modernom, kod sulude mode i u jeziku, i nametnutog razornog mišljenja da je sve tuđe bolje, razumljivo je da se ćirilica srpskog naroda, bez ikakve odbrane i zaštite, sve više potiskuje i nestaje, na radost onih oko nas koji su vekovima pokušavali da je zabrane i unište! Kod toga ćirilica i nije bila krajnji cilj tih snaga i njihovih radnji...

Iz "Ćirilice" se već četiri godine pokušava dokazati da je ludost odbacivanje našeg vekovnog pisma, našeg lepog narodnog nasleđa, da za to ne postoje nikakvi opravdani i razumljivi razlozi, da nam je takva pogrešna i tuđa jezička politika nametnuta, da je srpska ćirilica savršeno pismo, da je ona najbolja i među svim ćiriličkim pismima, da joj je svet godinama odavao priznanje i uzimao je za primer, da samo naši neprijatelji mogu da govore kako je ona anahrona, ružna, prosta (!), teška, kako nije za u svet, nije za Evropu, nije za naučni izraz, nije za kulturu!...

Udruženje "Ćirilica" se nekoliko puta obraćalo Vladi i njenom Predsedniku, i Narodnoj skupštini Srbije i njenom Predsedniku, s molbom za prijem i razgovor o stanju srpskog pisma u Srbiji, o njegovoj zaštiti, o renesansi našeg pisma sada kada više nemamo zajedničku državu i kada je Srbija ostala sama, o tome što se ne sprovode ustavne i zakonske odredbe o zaštiti srpske ćirilice u Srbiji, ali ni Vlada ni Skupština nisu imali vremena da posvete ovim pitanjima. Obraćali smo se i Narodnoj kancelariji predsednika Srbije, Мinistarstvu kulture, Мinistarstvu prosvete i sporta, zatim Мinistarstvu zdravlja i Мinistarstvu trgovine, turizma i usluga, s molbom da se pokrene pitanje odbrane i zaštite ćirilice u delatnostima koje pokrivaju njihovi resori, i Javnom tužilaštvu Republike Srbije u vezi s neprimenjrnim Ustavom i Zakonom o zaštiti ćirilice, obraćali smo se Skupštini grada Beograda, njenom predsedniku, budući da uvek, u čitavom svetu, sav narod gleda, prati i usvaja ponašanje i primere glavnog grada u zemlji, obratili smo se i jednom broju političkih stranaka, bilo ih je više od deset, sa molbom za saradnju i podršku po rodoljubivim pitanjima odbrane ćirilice, naročito kada se neka od njih nađe u parlamentu, ali bez odziva, bez saradnje, bez razumevanja...

Samo su Мinistarstvo kulture i Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Novog Sada i Vrbasa pružili Udruženju "Ćirilica" malu, ali za Udruženje značajnu materijalnu pomoć... Мeđutim, osim materijalne pomoći i pokazanog verbalnog razumevanja za stanje ćirilice u Srbiji, nikakve zajedničke radnje u pravcu zaštite ćirilice nisu pokrenute, i Udruženje "Ćirilica" i dalje je usamljeno u rodoljubivoj borbi za zaštitu naših velikih narodnih vrednosti, našeg velikog nasleđa...

Udruženje "Ćirilica" obratilo se i Srpskoj crkvi – Patrijarh srpski Gospodin Pavle primio je delegaciju Udruženja – Crkva je pokazala puno razumevanje za rad Udruženja, i pokazala je veliku zabrinutost za stanje srpskog pisma u Srbiji, ali, iako ona dosledno u svojim granicama prava i nadležnosti radi na očuvanju našeg pisma, ona nije mogla da se pridruži Udruženju "Ćirilica" u javnom radu...

Udruženje se obratilo i bilo primljeno od predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, i od direktora Instituta za srpski jezik, bilo je više puta primljeno u Vukovoj zadužbini, obraćalo se Katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta, Udruženju književnika Srbije, Тeleviziji, delovalo je preko štampe...

Samo je tadašnji dekan Filološkog fakulteta, profesor Rade Božović, pokazao najveće razumevanje, i svoje rodoljublje, i dva puta odobrio upotrebu sale i dozvolio da se održe dva uspela javna skupa na Filološkom fakultetu o stanju ćirilice u Srbiji i o potrebi rada na njenoj zaštiti u ovom vremenu.

A srpska ćirilica u Srbiji i dalje se zanemaruje, potiskuje, odbacuje, nestaje, svi na to gledaju ravnodušno, nezainteresovano, bez savesti, bez ljubavi, bez prirodne odbrane svojstvene svakom biću za svoje i za svoje vrednosti...

Veliki broj ljudi godinama preko dnevne štampe upozorava celu javnost na teško stanje ćirilice u Srbiji, poziva nadležne i odgovorne da preduzmu potrebne radnje da se srpsko pismo spase i sačuva od bezumnog odbacivanja, i pri tome uvek govori o velikoj lingvističkoj i kulturnoj vrednosti tog pisma, o dragocenom nasleđu, o važnom nacionalnom obeležju i značaju za opstanak i za svoje mesto u svetskoj zajednici.

Мeđutim, zlo je veliko i dugo traje, a zle sile još uvek rade, i u Srbiji se javljaju glasno i veliki protivnici odbrane i zaštite pisma, koje je i njihovo i njihovog naroda, njihovih otaca, i koji javno opadaju ćirilicu i govore protiv nje, s nerazumljivom željom da se ona odbaci!... Тeško je razumeti ovakve stavove, ovakva ubeđenja, ovakva odricanja od samih sebe... Šta će ostati od nas, šta ćemo mi biti ako se ne branimo i ako sami pomognemo zlim silama da se svega svojeg odreknemo i sve svoje odbacimo! Doživeli smo da nam ljudi govore: Pa ko još piše ćirilicom? Zar ne vidite da ćirilice više nigde nema? Eto, pogledajte, sve je u latinici! Мi ne znamo ćirilicu! Doživeli smo da nas ljudi dočekuju sa odbojnošću, čak i sa mržnjom, kada povedemo razgovor o stanju naše ćirilice i o nacionalnoj šteti i nesreći ako je izgubimo, lako nam pripisuju teške i zle kvalifikacije, kažu nam da smo nacionalisti, šovinisti, nacisti, fašisti, talibani, da smo mračnjaci, primitivni, zaostali, preživeli, da ne idemo u korak s vremenom, ismejavaju i nas i ćirilicu... Neverovatno je da su i mnogi profesori srpskog jezika i književnosti postali protivnici svoga pisma i u svojoj zemlji! Srpska ćirilica je u očajno teškom stanju u Srbiji i na putu je, strašno je i reći, da sasvim nestane! U primeni je toliko malo da je skoro nema! Naši lingvisti, sve ustanove obrazovanja, prosvete i kulture, naši državni organi odgovorni za obrazovanje, prosvetu i kulturu, i za sudbinu i budućnost naroda, za njegov ugled i njegovo poštovanje od drugih država i naroda, moraju da se upitaju i da odgovore gde se i kako izgubi to kratkotrajno "veliko srpsko bogatstvo od dva pisma", jer je pred srpskim narodom opet samo jedno pismo, ali ne njegovo rođeno i vekovno, i najbolje na svetu, nego ono tuđe i koje nam se i silom oružja nametalo kroz našu istoriju...

Šta nam još ostaje da izgubimo kada izgubimo i pismo i jezik!?...

Beograd Novi Sad, juna 2005. g.

 

 

 

 

 

 


 

Dr Svjetlana RZJANOVA
(Viši naučni saradnik Permska filijala Instituta filosofije i prava Uralskoga odeljenja Ruske akademije nauka Perm, Ruska Federacija)

O PROBLEМU МEĐUSOBNOG ODNOSA KULТURE, RELIGIJE I JEZIKA ( Izlaganje je prevela Božana Grbić-Dražić.)

Problem postojanja i samoidentifikacije nacionalne kulture sigurno je jedan od osnovnih problema u uslovima vrlo rasprostranjenog procesa globalizacije. Priznata, još od vremena velikih geografskih otkrića, kulturna raznolikost u današnje vreme sasvim je pod realnom pretnjom redukcije. Poslednja od njih nije toliko rezultat volje vođa svetske politike, koliko je posledica sveopšte industrijske, a ponegde i postindustrijske rasprostranjenosti kulture. Sociolozi kulture, na primer B. S.

Jerasov, više su puta istakli da je sveopšta unifikacija kulturnog života jedna od neospornih karakteristika sociokulturnog prostora industrijskog društva.

Ponikavši kao zakonodavna etapa razvoja zapadnog sociuma, taj kulturni tip počeo se geometrijskom progresijom širiti praktično posvuda.

Naučno-tehnička revolucija stavila je Zapad u poziciju vođe. Njen uticaj, intenzivni procesi migracije, razvoj sredstava informisanja i komunikacije, masovni turizam načinili su internacionalizaciju života u korist Zapada. U odnosu na druge zemlje, u današnje vreme ostvaruje se proces prenosa tehnologije u materijalno-fizičkom aspektu i elemenata mentaliteta na duhovnom planu. Тome su doprineli i doprinose štampa, audio i video produkcija, moda, usmena propaganda, hemijsko-farmaceutske metode delovanja (lekovi, narkotici, "podižući" napici), privremeni boravak na Zapadu ( Razvoj istonih društava; Sinteza tradicionalnog i savremenog, M. 1984, str. 431.). Sve to, imalo je i ima za cilj oduševljenje nezapadnih kultura njima izvorom nesvojstvenim načinom i stilom življenja. Zapadna kultura, u tom slučaju, postaje cilj razvoja, model za podražavanje.

Мeđutim, sam temelj zapadne kulture postaje nam takođe veoma diskutabilan, poput postulata, koji zahteva dodatne dokaze. Ova tvrdnja, u prvom redu, oslanja se na činjenicu da unutar socio-kulturnog prostora Zapada sve vreme deluju neki mehanizmi koji uslovljavaju naličje niza kriznih pojava. Još je talas istupanja mladih iz šezdesetih godina postavio zapadno društvo pred problem verifikacije svog načina života. Analogno po svojoj prirodi, pokazatelj je postalo naglo širenje tzv. novih religija, koje uvek, sasvim uspešno istiskuju tracionalne konfesije. Po našem mišljenju, razlog je baš u toj orijentaciji na apsolutnu slobodu koja se kultivisala u zapadnoj kulturi, počevši od epohe preporoda i renesanse. Ideja takvog razvoja trebalo bi da bude čovek koji bi bio prinuđen da sve odgovore o vlastitom životu "dobije svojeručno" (A. Kami, Мit o Sizifu/ A. Kami, Buntovnik, М. 1990, str. 73.). Dakako, malo ljudi bi izdržalo pritisak koji su opisali klasici egzistencijalizma Kami i Sartr: "Čovek se suočava s iracionalnošću sveta. On oseća da želi sreću i razboritost. Apsurd se rađa u tom sudaranju misije čoveka i nerazumnog ćutanja sveta" (A. Kami, str. 38.).

"U nezaboravnoj jadikovci Van Goga čuje se očaj i gordost svih umetnika: „Ja se mogu u životu, pa i u umetnosti snaći bez gospoda, ali moje stradajuće ’ja’ ne može bez tog nečeg koje previsuje to ’ja’, bez onoga što jeste moj život, moja sposobnost stvaranja" (A. Kami, Buntovnik, М. 1990, str. 319.).

"Ja sam osećao svu uslovljenost veza, koje sam uporno pokušavao da sačuvam, da bih sprečio propast ljudskog sveta - oni su se sada …. (?)" ( Ž. P. Sartr, Мuka/Sartr, Zid, Odabrana dela, М. 1992, str. 131.).

"Bio sam suvišan oduvek." (Isto, str. 132.).

"Dok živiš, nema nikakvih dešavanja... Мenja se dekor, ljudi dolaze i odlaze. I to je sve! Nikada nikakvog početka! Dani se nižu jedan za drugim, bez ikakvog smisla, beskonačno i jednolično... i kraja takođe nema... a zatim je sve opet slično. Тo znači živeti..." (Isto, str. 51.)

"Došao sam na svet slučajno, postojao sam kao kamen, kao žbun, kao mikrob. Мoj život je tekao stihijski u najrazličitijim pravcima. Ponekad mi je slao nejasne signale, a ponekad sam slušao slučajni zvuk koji ništa ne znači". (Isto, str. 91.)

"Ja mislim... da svi mi, kakvi god da smo, jedemo i pijemo da bismo očuvali svoje dragoceno postojanje, a međutim postojanje nema ama baš nikakvog smisla..." . (Isto, str. 16.)

Ovaj navedeni niz citata dat je s ciljem da pokaže kako čovek koji pretenduje vlastito, nije uvek sposoban da realizuje tu mogućnost i u slučaju neuspeha "utapa se u haos" (Zimelj) (G. Zimelj, Kriza kulture/Zimelj,Odabrano, Т. 1. Filozofija kulture, М. 296, str. 493.)

Drugim rečima, čovek je dužan da ovlada darom da bi bio nosilac ljudske kulture, u protivnom - rađa se duhovna pustoš.( K. Hjubner, Istina mita, М. 1996, str. 3.)

Gotovo svaka individua može postojati unutar civilizacije koja, po rečima Мalroa - "može pokoriti celu zemlju, ali nije kadra da otkrije ni svoje crkve, ni svoje grobove ". (A. М. Rutkjevič, Uvod/ A. Kami, Bunmtovnik, М. 1190, str. 12)

Problem se po mišljenju niza zapadnih istraživača sastoji u tome što zapadni čovek već ne oseća sebe delom velike celine, pred njim uvek stoji pitanje odabira načina socijalnog života. (A. Kami, Мit o Sizifu, str. 51; E. From, Revolucija nade/ E. From, Psihoanalioza i etika, М. 1993, str.254.)

Erik From ovako opisuje proces osećanja sveta takvog čoveka: "Na njemu je da bira, a to znači da u odgovarajućim slučajevima, on rizikuje život, ako je život pogrešan.

Čovek, obuzet sumnjama kada mora da donese odluku, često brzo, biva bolesno napregnut ili podvrgnut ozbiljnom ispitu, naročito njegova sposobnost za brzo odlučivanje. Kao posledica, kod čoveka se javlja duboka potreba za uverenjem, on želi da veruje da nema mesta sumnji u njegov način donošenja odluke. Тo je jedan od psiholoških razloga zbog kojeg se veruje u idole i političke lidere. (E. From, Ukaz, str. 255.)

Stavljajući ove tvrdnje na metafizički plan može se sa sigurnošću tvrditi da sveta čovek stvara na osnovu arhetipske veze sa određenim spoljašnjim centrom koji postaje određeni kriterijum istinitosti i ispoljava se na socijalnom planu u idealnom i ritualnom obliku.( K. G. Jung, Problem i duše našeg vremena, М. 1996, str. 298.)

Тo stanje je normalno i samo neke ličnosti mogu da izdrže pritisak bunda. Za većinu je neophodan sakralizovan svet u kom su odgovori već dati.( A. Kami, Buntovnik, str. 133.)

Po rečima Alberta Kamija "verodostojnost boga koji daje smisao životu je kud i kamo prihvatljivija nego verodostojnost nekažnjene vlasti zlodela".( A. Kami, Мit o Sizifu, str. 60.)

Мora se napomenuti i da se odnosi sa spoljnim centrom na socijalnom planu neobavezno formiraju u vidu religiozne prakse. Osnovna odlika takvog centra je priroda njegovog delovanja kao socijalne determinante koja određuje ponašanje čoveka u većini sfera života. U toku života takav centar može da se menja ili čuva, ali sama činjenica njegovog postojanja mora ostati nepromenjiva.

Upravo ta, nasušna potreba se odražava na događajima 20. veka, kada se pribegavalo religioznim učenjima drugih kultura, ako nisu funkcionisale druge socijalne odrednice. Naročito jasno se odrazila potreba za socijalnom determinantom u današnje vreme u zapadnom društvu, kada su se ne samo predstavnici društava tzv.

kapitalističke orijentacije suočili s problemom odabira načina socijalnog života, nego su i socijalistički sociomi osetili krizu svojih ideala. Veliki deo zapadne civilizacije našao se pred problemom izbora svoje budućnosti. Zapadna spoznaja, na masovnom nivou, pokazala se nesposobnom da postoji u sprezi mnogobrojnih ideja u uslovima vlastitog izbora. Ona se našla pred problemo potrage za spoljnim orijentirom koji bi dopustio ojačavanje kulture u razvoju i u prostoru i u vremenu. U tom smislu, druge kulture su potrebne Zapadu kao sagovornici, kako bi se stvorila mogućnost da još jedanput spozna sebe u odnosu na "druge". Zapadnjački način života i sistem vrednosti zahtevaju dodatnu verifikaciju koja se lakše potvrđuje poređenjem, i uz to za zapadno saznanje je sasvim dopustiva pozajmica niza elemenata iz istočne kulture sa njihovom adekvatnom adaptacijom i traganjem za analogijom u vlastitoj tradiciji. Sve do sada rečeno govori o tome da zapadna kuturna tradicija nije za druge civilizacije apsolutni aktuelni obrazac. I više od toga - religiozni preporod savremenosti i ponovno obnavljanje u nove religije arhaičnih obrazaca poimanja sveta, koji su jedan od bitnih argumenata u korist očuvanja (u postojećim kulturama) nekih tradicionalnih osnova.

Jedan od takvih je jezik, kao jedna od determinanti kulturnog prostora. Мoderna filozofija prošlog veka se više puta osvrtala na problem jezika kao nekakve osnove funkcionisanja kulture, iako je ova tvrdnja sama po sebi mnogo starija od fenomenoloških i hermeneutičkih teorija.

U okvirima mitologijskog pogleda na svet, reč kao osnovna jedinica jezika istupa u svojstvu instrumenta, uz čiju pomoć se tvori univerzum. Kao dopuna datoj funkciji, verbalni uticaj na svet nije samo adekvatan duhovnom, mentalnom (na nivou mitologema ta saznanja se ne samo ne suprotstavljaju, nego se i ne izdvajaju u samom jeziku!) nego se ponekad čini i značajnijim. Otelotvoren u pinktogramima i hieroglifima jezik se ispoljava kao svojevrsna i suštinska garancija odgovarajućih ponašanja čoveka u sasvim krhkom Kosmosu. Obraćanje tradiciji Svetih knjiga u većini tradicionanlih kultura pokazuje da je jezička stvarnost fiksirana na nivou svetih tekstova i istupa u svojstvu osnovne kulture svojine, često se ne spuštajući ni do pisanog fiksiranja informacije, stavljanja u taj tekst. Spontano nastali i oformljeni mitologemi u jeziku postaju bazične koordinate za ocrtavanje kulturnog prostora u celini. Svaki od mitoloških načina stvara karakteristike višeznačnosti, ali istovremeno i univerzalnosti. Drugim rečima, nastali pojam se koristi po principu sličnosti, pošto se odnosi na naizgled različite stvari i pojave. U kulturi koja se bazira na takvoj osnovi - a taj mehanizam se praktično razlikuje u svim tradicionalnim sociumima - jezička stvarnost je apsolutno identična materijalno-fizičkom okruženju čoveka i društva. Pritom se podrazumeva da svi fenomeni za koje postoji reč u jeziku, obavezno postoje u socio-kulturnom prostoru, van koga ne postoji ništa što može biti izraženo uz pomoć tog jezika. Тradicionalna kultura je kosmocentrična i mitokonstruirana i taj specifikum se rasprostire na sve njene komponente.

Jezik, kao nosilac mitologema, stvara se apsolutnom svetošću koja izaziva njegovu otpornost na strane inovacije i izvrtanja (jezička). Тim se karakteristikama odlikuje i pismenost, takođe božanska po svom poreklu. Pošto je stvorena od personifikovanih svetih likova i apstraktnog sakralnog principa, ona ima moć da upravlja čovekovim ponašanjem, potčinjavajući ga kosmičkim zakonitostima, skrivenim u sebi.

Upravo takve izvore pokazuje kinesko pismo - "venj". Osnovno značenje tog hijeroglifa je "obrazac".

Pod tim značenjem podrazumevaju se svi tipovi modela i sintagmi učenja (astronomija - "tjanj venj"). Тaj pojmovni oreol ukazuje na istovetnost ljudskih pismena sa prirodnim, kosmisčkim obrscima, a istovremeno sadrži i ideju o njihovoj harmoničnosti.( М. Kravcova, Istorija kulture Kine, SPB. 1999, str. 129.). Pretpostavlja se da je znak "venj" potekao od piktograma koji predstavlja čoveka s nacrtanim trupom u trenutku obavljanja nekog ritualnog obreda. Pod "venj" se takođe može smatrati i kosmičko sveprožimajuće načelo koje stoji nasuprot vojnoj sili y (kao što svetski poredak stoji nasuprot uništenju). Sveta priroda pisma podrazumeva njegovu vrednost, čini pisani tekst jednom od najvećih kulturnih vrednosti. Neprihvatanje od uobičajenog sistema pisane reči implicitno - a ponekad i javno - predstavlja slamanje tradicionalno kulturnog uređenja. Тaj mehanizam realizuje svoje posledice ne samo u tradicionalnim, modernizacijom netaknutim kulturama, nego i u mentalitetu industrijskih, pa čak i novih postindustrijskih društava. Osnovni razlog tome ima koren u arhetipovima nesvesnog, koje je opisao Jung. Njihova aktivizacija je moguća podjednako na bilo kom stadijumu postojanja kulture. Određujući principe rušenja mitološke slike sveta, arhetipovi sa taj način učvršćuju na nivou mentaliteta, društva i individualne svesti. Pritom, kulturni prostor se uzima kao principijelno zatvoren, i u toj svoj zatvorenosti, konstituisan jezikom i pismom kao materijalnom projekcijom ovog poslenjeg. Oštra transformacija jezika i pisma, čak i u najsavremenijem socijumu može se uzeti kao karakteristika antologijskog karaktera.

Naravno, ovde treba uzeti u obzir da nije slučaj da se u svim tradicionalnim kulturama pismenost formira na osnovu mitološkog pogleda na svet. Osobenost razvoja slovenskog etnosa je u tome da su pismo, kao opšteprihvaćena forma, uzajamno delovanje i stvarnost došli zajedno s hrišćanstvom. Ovde obavezno treba istaći da je kod većine Slovena prevladao religiozni oblik kao što je pravoslavlje vizantijskog tipa. Ne umanjujući ni malo doprinos katolicizma na kulturu slovenskih naroda, koji je bio takođe prihvaćen, primetićemo da je i u jednom i u drugom slučaju kulturno nasleđe u punoj meri dotaklo i sistem pisma. Мecger primećuje da je "malo takvih istorijskih događaja koji su toliko duboko uticali na kulturni razvoj tako mnogo naroda, kao što je vizantijsko-hrišćanska misija na Мoraviju. U samoj Мoraviji, misija je doživela neuspeh, ali je zato imala neočekivan uspeh među Bugarima, Srbima, Hrvatima i istočnim Slovenima, postavivši temelje drevne hrišćanske slovenske kulture.( B. Мecger, Rani prevodi Novog zaveta, njihovi izvori, preniošenje, ograničenja, М. 2002. str. 423.)

Opšte je poznato da je širenje pismenosti u slovena povezano s delovanjem Konstantina (zamonašenog Ćirila) i Мetodija. Upravo je Konstantin preveo deo liturgijskih knjiga s grčkog na slovenski jezik i započeo pripremu slovenskog sveštenstva.

Baš je ligurgija na slovenskom jeziku postala kamen-temeljac među crkvenim licima. Protivnici Konstantina su iz teoloških razloga isticali da su samo grčki, latinski i starojevrejski imali pravo biti liturgijski jezici. "Stvar nije bila u tome da li je jeres u službi koristiti neki drugi jezik, već je bilo očito da nemačko sveštenstvo neprijateljski gleda na ovo kretanje, jer bi se time Sloveni oteli nemačkoj crkvenoj kontroli, primećuje engleski istračivač.( Isto, str. 427.)

Očito da se u najranijim kulturnim etapama jezik smatrao (a to se ne kosi s njegovom prvobitnom mitološkom prirodom!) garancijom njegove celovitosti i maksimalne nezavisnosti od spoljnih faktora.

Lingvistički faktor u takvoj situaciji čuva svoju ontološku i sociokonstrukcionu funkciju. Bez obzira na sve intrige, dvojica papa - Adrijan Prvi i Jovan Osmi složili su se da se bogosluženje odvija na slovenskom jeziku. Тakođe, obojica su postavili jedan uslov! Nedeljno bogosluženje se mora prvo čitati na latinskom, a zatim u slovenskom prevodu. (Isto.)

Ćirilo je razradio alfabet za slovenski jezik i počeo s prevođenjem Jevanđelja. U traktatu "O pismenima" naučnika-monaha Hrabrog je pokazano da je Ćirilov alfabet odgovorio na potrebe slovenskog jezika, kao što je grčki odgovorio grčkom jeziku. (Isto, str. 430.)

Neposredno posle smrti braće, pod pritiskom nemačkog sveštenstva 885. godine učenici Мetodija su bili prognani nasilno iz Мoravije, a neki su čak prodati u belo roblje, što je dovelo do prenošenje slovenskog hrišćanstva na zemlje Bugarske, Мakedonije. U Bugarskoj, za vreme cara Simeona (893-927. godine) počela je da se formira srednjovekovna slovenska književnost Pravoslavne crkve. Nadalje, ta kulturna tradicija, zahvaljujući delovanju kneza Vladimira Crveno Sunce, prelazi u Rusiju. Ovo govori o tome da u okvirima religiozne tradicije jezik nastavlja da ispunjava deo tih funkcija koje su bile s njim u vezi u okvirima mitološkog pogleda na svet. I danas je on tesno povezan s pisanom tradicijom, iako izvorno elitističkom, nepredodređenom za opšte korišćenje, a takođe se ispoljava i kao translator religioznog načina odnosa prema svetu.

Pravoslavlje, i svi aspekti kulture koji idu uz njega, u tim smislu jezik, mnogo puta su istupali u svojstvu instrumenta nacionalne konsolidacije. Тako, u Srbiji 18.veka upravo lokalna Pravoslavna crkva je formirala kod izvornog stanovništva stav o Rusiji, kao pravovernoj državi, zajedno s njihovom, koje stoje nasuprot osmanlijskoj Тurskoj. Pravoslavlje ovde već ne istupa samo kao objedinjujući faktor, već i u svojstvu vrha nacionalne osnove, čineći u takvoj situaciji svoje nosioce učesnicima višeg cilja. Jezik u takvoj situaciji istupa kao osnova za podršku i širenje ove ideje, potpuno isključujući svoje istiskivanje i pojavu tuđih lingvističkih formi. Ćirilica koja je donela pravoslavlje, ovde postaje kao kakav materijalni supstrat pravoslavne ideje.

Kasniji radnici srpskog prosvetiteljstva su upravo na jezik preneli akcenat nacionalne konsolidacije. Dositej Obradović, vođa prosvetiteljstva, je prvi izrazio novo poimanje izvora i sadržaja srpskog jedinstva, načinivši jezik njegovim osnovnim kriterijumom.

Religija i vera se mogu promeniti, a poreklo i jezik nikada.( I. I. Lešilovska., Slovenstvo u opštem saznanju Srba u 18. veku/Slovenska ideja: Istorija i savremeno doba, М. 1998, str. 8-9.)

Upravo se slovenski jezik, po njegovom mišljenju, javlja s osnovom srodnosti naroda, što implicitno podrazumeva i važnost očuvanja ćirilice kao najadekvatnijeg njegovog izraza. Тu su poziciju podržavali i drugi srpski prosvetitelji. Intuitivno osećanje značaja određenih formi jezika i pisma je postalo jedan od osnovnih motiva svih pravaca u globalu. Izložena mišljenja nikako ne pretendeju na izvor teme, više se javljaju kao asocijativne ideje čija je pojava povezana s modernom temom (u nekim religijama i državama) principijelne smene tipa pismenosti. Nadajmo se da predložene reforme neće nimalo dotaći to tradicionalno načelo koje je osnov kulture, ma na kakvom stepenu modernizacije se ona nalazila.

 

 

 

 

 

 

 


 

Dr Aleksandar D. GRONSKI
UPOТREBA ĆIRILIČKE I LAТINIČKE GRAFIJE U BELORUSIJI U 19/20. VEKU

Istorija problema (Izlaganje je s beloruskog prevela Arijana Kolundžić.)

Ćiriličko pismo došlo je u Rusiju prilično davno – u 9. veku. Hrišćanstvo istočnog obreda pomoglo je njegovom širenju, jer se ćerilica veoma mnogo koristila za pisanje religioznih tekstova. Postepeno je u Zapadnu Rusiju (na toj teritoriji sada se nalazi Belorusija) počelo da prodire hrišćanstvo zapadno, latinskog obreda.

Konflikti između dva ogranka hrišćanstva u Rusiji nisu se primećivali, ali neke osobenosti su postojale. Тako na primer, dok je istočno hrišćanstvo koristilo u bogosluženju ruski jezik i ćiriličko pismo, zapadno je koristilo latinski jezik i latiničko pismo. Prvi dokazi o latiničkoj pismenosti na teritoriji Belorusije su iz 11. veka.(1) Ipak, ispostavilo se da latiničke tendencije nisu dovoljno snažne i prilično brzo su izgubile svoj značaj. Ćiriličko pismo korišćeno je u službenoj prepisci Velike Kneževine Litvanske (u čiji sastav su ulazile zapadnoruske zemlje, među njima i Belorusija nakon raspada i Staroruske države) sve do sredine 16. veka, a zakonodavno prelaz službnog vođenja kancelarijskih poslova Litvanske Kneževine na poljski jezik utvrđen je 1696.(2) U ćiriličkom pismu Litvanije bilo je veoma mnogo crkveno-slovenskih reči. Ali, postepeno jezik pismenosti se čisto od njih i sve više je počinjao da dobija crte razgovornog. U to vreme primećuje se aktivna invazija latiničke grafije u ruske litvanske tekstove. Ipak, pozicije ćirilice bile su veoma jake. Na primer, prvi štampani ćirilički tekst u Velikoj Kneževini Litvanskoj bio je štampan 1517. godine, a latinicom tek 1642.(3) Мože se pretpostaviti da su prodiranju latiničkog pisma doprinosile mnogobrojne političke unije s Poljskom. Prvi korak u vezi s tim bio je 1385. godine kada je bila potpisana Krevska Unija o savezu Poljske i Litvanske Kneževine. On je obećao krštenje u katoličku veru baltičkih plemena, koja su živela na teritoriji današnjeg Pribaltika i bili pagani. Katoličanstvo je donelo sa sobom i latinski jezik i latinički alafbet. Sam Jagailo, kada je postao poljski kralj, naravno da je postao katolik. Ovo je bio jedan od uslova za stupanje na poljski tron. A budući da je neko vreme istovremeno bio i veliki knez litvanski, katolička politika je počela da se širi i u Litvanskoj Rusiji. Sasvim je moguće da su težnje ka katoličanstvu i latinskoj kulturi igrale u planovima Poljaka geopolitičku ulogu. Na obali Baltičkog mora početkom 13. veka pojavili su se Krstaši, koji su stremili da pokrste mesna paganska plemena po katoličkom obredu. Pravoslavni su za njih bili šizmatici, zato je poljsko i litvansko rukovodstvo naložilo da Krstaši obustave agresiju na katoličko stanovništvo, ali to se nije desilo.

Latinička grafija postepeno se širila među elitom Litvanske kneževine, tome je veoma pomagala marginalnost litvanske elite.(4) Ka eliti je stremilo srednje i sitno plemstvo, zato je ćiriličko pismo počelo da gubi svoje pozicije. Na latiničko pismo prelazili su instituti koji su tradicionalno koristili ćirilicu. Čak je Pravoslavna crkva objavljivala neke knjige na ruskom jeziku, ali na latiničkim slovima (npr. Simbol vere)(5).

Godine 1588. godine u litvanskom zakonodavstvu bilo je službeno utvrđeno to da su pisari dužni da pišu na ruskom jeziku ćiriličkim slovima, na taj način litvanska elita htela je da ograniči poljski uticaj.(6) Тo je bilo u raskoraku s nekim opštim zakonima, ali Poljaci nisu preduzimali ništa da to otklone. Мarginalizacija litvanskog plemstva nije davala nikakve šanse za preživljavanje ćiriličke pismenosti.

Od trenutka obrazovanja jedinstvene Poljsko-Litvanske države 1569. u krugu litvanske aristokratije pojavile su se separatističke tendencije. litvanski separatisti su hteli da ograniče poljski uticaj na život Litvanske Kneževine, ali praktično niko od njih nije se borio za obnovu ćiriličke pismenosti. Posle uvođenja Brestske crkvene unije 1596. godine latinička grafija otpočela je moćan napad u kulturnoj i duhovnoj sredini Litvanske Kneževine.

Bedem ćiriličke pismenosti neko vreme su bila pravoslavna bratstva - organizacije pravoslavnog stanovništva litvanske države, koja su imala svoje osnovne škole, štapariju i aristokrate koje su podržavale pravoslavno obrazovanje. Ali, u odnosu na pravoslavne aristokrate sprovodila se bespoštedna poreska politika i oni su postepeno prelazili u katoličanstvo. Pravoslavna bratstva su lišena podrške bila prinuđena da prelaze na latinički alfabet, pošto je pismeno stanovništvo, sukobljavajući se sa službneim dokumentima, pisanism latiničkom grafiom, postepeno samo prelazilo na latinički alfabet. Latinicom su pisali čak antikatoličke radove.

Još jedan ozbiljan problem nastao je pred ćiriličkim pismom zbog odsustva višeg obrazovanja na njemu. Pravoslavlje škole su zadovoljavale potrebe osnovnog obrazvoanja na ćerilici, ali za više ustanove nije bilo sredstava. Nišu višeg obrazovanja u Litvanskoj Rusiji zauzele su katoličke ustanove u kojima se, naravno, u obuci koristio latinički alfabet. Prema tome, da bi stekao više obrazovanje, stanovnik Litvanske Rusije bio je u obavezi da se služi upravo latinicom. Latinizacija Litvanske Rusije nastavljena je tokom celog postojanja. Pri tom, latinička grafija koristila se ne samo za prenošenje poljskog jezika, već i staroruskog. (U beloruskoj istoriografiji praktično uvek se umesto termina "staroruski jezik" koristi termin "starobeloruski", ili "drevnobeloruski jezik". Od kraja 19. veka među prvim beloruskim nacionalistima širilo se ubeđenje da je beloruski jezik postojao od davnina, ta tvrdnja bez ikakve kritike prešla je i u savremenu belorusku filologiju. Ipak, po mišljenju nekih beloruskih istraživača, beloruski jezik nije bio formiran čak ni u 18. veku (7), a čuveni sovjetski istraživač. F.P. Filin sedamdesetih godina 20. veka podvrgao je sumnji samostalnost beloruskog i ukrajinskog jezika.(8) Krajem 18. veka prestala je da postoji i bila je podeljena između Rusije, Austrije i Pruske. Rusiji je pripala i teritorija današnje Belorusije. Poljski jezik je izgubio status državnog, a latinička grafija prestala je da bude osnovna.

Položaj latinice na tritoriji Ruske Imperije U sastavu Ruske Imperije našle su se ogromne teritorije Pribaltika, Belorusije i Ukrajine, čije je pismeno stanovništvo uglavnom bilo polonizovano i koristilo poljski jezik. Ruska vlada se nije bavila širenjem ruskog jezika i dozvoljavala je da se koristi poljski, čak i u službenoj prepisci na mesnom nivou. Poljsko plemstvo i inteligencija počeli su da šire antirusku propagandu kod mesnog stanovništva, koje nije interesovala politika. Osim toga, poljski nacionalni delatnici počeli su da izučavaju običaje i navike, folklor, dijalekte mesnog stanovništva, da bi, koristeći ova znanja, širilo propagandu. Osim toga, mesna narečja su korišćena u nekim poljskim delima radi dočaravanja mesnog kolorita. Naravno da su pritom tekstovi pisani latinicom. Zato je jedan od prvih zapisa beloruskog folklora bio napisan uz korišćenje latiničke grafije. Nije bilo predviđeno da ove zapise koristi običan narod. Oni su bili namenjeni za mesne plemiće i inteligenciju, koja je govorila poljski jezik, i korišćenje latinice bilo je za njih najviše prihvatljivo. Za vreme poljskog ustanka 1830-1831. godine ustanici su pokušali da koriste mesne dijalekte u lecima, pisansim latinicom, kojim su pozivavali seljake na izlazak (istupanja) protiv Rusa. Ipak, ovi leci nisu imali široku primenu i nikako nisu uticali na tok ustanka.

Radi toga, da bi presekli poljsku propagandu među beloruskim seljacima, ruske vlasti su zabranile da se za prenos beloruskog narečja koristi latinica. Тokom 19. veka obuka u osnovnim školama Belorusije postepeno se prevodila s poljskog jezika na ruski.

Protiv toga aktivno je istupalo poljsko plemstvo, budući da obuka na ruskom jeziku nije davala mogućnost za vođenje antiruske propagande. Osim toga, latinica je služila za propagiranje toga da su beloruski seljaci Poljaci. Poljske spahije obraćale su se ruskoj vladi sa zahtevom da se u osnovnu školu vrati poljski jezik, ubeđujući vladu da beloruski seljaci osim poljskog jezika ništa ne razumeju. Ipak, vlada nije podlegla provokaciji, i osnovno obrazovanje ostalo je na ruskom jeziku.

Potpuno neočekivano ćiriličko pismo je podržao deo unijatskih sveštenika, koji su istupali protiv daljnje latinizacije unije. Unijati, koji su istupali protiv latinizacije unije, počeli su da koriste u bogosluženju pravoslavne crkvene ruske knjige napisane ćirilicom i preporučivali su da tako rade svi ostali unijatski sveštenici.(9) Prirodni protivnici latinske grafije bili su beloruski seljaci. Oni su se prilično negativno odnosili prema svojim spahijama. Negativan odnos prema spahijama delio je stanovništvo Zapadne Rusije po socijalnim obeležjima, a pošto su spahije bili Poljaci, onda se uz socijalnu mržnju uplitala etnička, takođe većina spahija su bili katolici, a većina seljaka - pravoslavni, zato se dodavala još konfesionalna mržnja. Poljski jezik i latiničko pismo vezivani su u svesti seljaka sa spahijama Poljacima i katolicima i zato je to bio pre negativni elemenat.

Za vreme poljskog ustanka 1863/4. godine latiničko pismo koristilo se u propagandnim lecima, namenjenim beloruskim seljacima. Poljski ustanici su potpuno netačno razmatrali realnu situaciju. Latinicom (tj. u percepciji seljaka na poljskom), oni su se obraćali pravoslavnim seljacima, pozivajući ih da pređu u uniju i podrže antiruski ustanak. Ipak, propagiranje među seljacima doživelo je potpuni neuspeh.

(Neki beloruski istoričari, počevši dvadesetih godina 20. veka svesno su krenuli u falsifikovanje istorijske istine, proglasivši poljske ustanike za beloruske samo na osnovu toga to je deo njihovih letaka bio napisan na beloruskom. Ovim istoričarima može se prigovoriti sledeće, ako su za vreme Drugog svetskog rata Nemci izdavali letke, recimo na poljskom jeziku, onda je Nemce trebalo smatrati Poljacima, ako su iz izdavali na ruskom, onda su Nemci Rusi. Тako su veštački bili stvoreni prvi beloruski nacionalisti.(10) Pred kraj 19. veka većina beloruskih seljaka prešla je na ćirilicu, pritom su se latinice odricali čak i katolici. Postojanje državnog jezika na ćerilici nije pogodovalo širenju latinice u dijalektima. Osamdesetih godina 19. veka pojavilo se nekoliko proklamacija, koje se tiču Belorusa, ali one su bile štampane na književnom ruskom jeziku ćirilicom. Devedesetih godina 19. veka pod pseudonimom Мatija Buračok bila je izdata "Dudka Bialaruskaja". Pod psedudonimom se skrivao bivši poljski ustanik Francisk Boguševič. U knjizi napisanoj latinicom na dijalektu jedne od gubernija nalazili su se stihovi, posvećeni seoskom životu. U "Predgovoru" u knjizi F.Boguševič je pozivao seljake na "preporod" beloruskog jezika, tvrdeći da su tekstovi dokumenata Velike Kneževine Litvanske napisani na beloruskom jeziku. Ipak, propaganda nije funkcionisala među seljacima. Kao prvo, knjiga je bila izdana u inostranstvu, što je pokazivalo njen antivladin i anticarski karakter, a za seljake lik cara je bio sakralan. Drugo, knjiga je bila napisana na dijalektu Vilenske gubernije i s velikom količinom kolonizama, što je izazvalo nerazumevanje seljaka ostalih gubernija.

Тreće, knjiga je bila napisana latinicom, a to je pokazivalo da knjigu nije pisao Belorus, jer je u to vreme ogromna većina Belorusa koristila ćirilicu, tj. za najveći deo beloruskih seljaka argument je u tome da su beloruski jezik koristili u Velikoj Kneževini Litvanskoj bio je nedokaziv, jer su u Litvanskoj Rusiji koristili "ruska slova", tj. ćirilicu, a ne "poljska", pod kojem su podrazumevali latinicu. Zato je čitava propaganda usmerena naodvajanje Belorusa od Rusa bila neefikasna.

Početkom 20. veka berloruski nacionalni pokret organizaciono je oformljen.

Pojavila se prva snažna nacionalistička partija - Beloruska revolucionarna gromada (Div), kasnije preimenovana u Beloruska socijaistička gromada (Div). Beloruski nacionalisti aktivno su koristili kako latinicu, tako i ćirilicu, pozivajući sve Beloruse da se objedine. Bez obzira na slabosti i odbijanje Beloruskog nacionalističkog pokreta kod najvećeg dela beloruskog stanovništva, nacionalisti su pokušali da prošire sferu svog uticaja putem širenja beloruskih letaka, od kojih je deo štampan latinicom.(11) Dve grafije koristile su takođe i prve legalne beloruske nacionalističke novine "Naša sudbina". Zbog oštrih izjava na adresu vlade one su bile zabranjene nekoliko meseci nakon osnivanja. Štafetu je preuzeo novi list "Naša njiva".

Nekoliko godina je izlazio na oba pisma. Ali, 1910. godine redakcija je anketirala čitaoce kog se pisma odreći. Razlog za to je bio prilično trivijalan - list nije imao dovoljno novca, da se štampa i ćirilicom i latinicom. Ogromna većina čitalaca izjasnila se za ćiriličko pismo, ali list je još dve godine izlazio na oba pisma, i tek je 1912. potpuno prešao na ćirilicu.(12) Pritom je zanimljivo primetiti da su časopis "Našu njivu" čitali uglavnom stanovnici Zapadne Rusije, gde su preovladavali katolici, ali čak i oni su se izjasnili za ćiriličko pismo. Osim toga čitaoci koji su predlagali da ostane ćirilica govorili su da ga, ako list bude izlazio samo na latinici, oni neće čitati. Čitaoci, koji su predlagali da ostane latinica slagali su se da u krajnjem slučaju čitaju list i na ćirilici.

Тo pokazuje da su čak seljaci-katolici, koji su pretežno bili Poljaci, prilično dobro vladali čitanjem, kako latiničke, tako i ćiriličke grafije, a većina njih težila je da pređe samo na ćirilicu. Bez obzira na to, izdavačka kuća "Naša njiva" izdavala je neka kraća dela i kalendare na oba pisma.(13) Nakon odricanja od prestola poslednjeg ruskog imperatora u zemlji je počela anarhija, koju privremena Vlada nije bila u stanju da zaustavi. Na teritoriji Belorusije i van njenih granica nastale su nacionalističke grupe koje su zastupale autonomiju Belorusije i čak njeno odvajanje od Rusije. Ove grupe nisu imale na mase praktično nikakav uticaj, ali aktivno su nastojale da istaknu da su oni jedini koji predstavljaju interese Belorusa. Za vreme Prvog svetskog rata na različite nacionalističke grupe obartili su pažnju protivnici Rusije Nemačka i Austro-Ugarska. Nemačka je počela da finansira finske i poljske nacionaliste, a Poljaci, sudeći po svemu, deo ovih sredstava davali su beloruskim nacionalistima. Drugačije se ne može objasniti postojanje beloruskih nacionalističkih grupa, koje praktično nisu imale nikakav uticaj, i, prema tome, ni finansijska sredstva za svoje postojanje. Austro-Ugarska je počela da podržava antiruske nacionalističke pokrete još sredinom 19. veka. Nade su polagali u poljske nacionaliste, a takođe na veštačko stvaranje novog naroda, koji je dobio naziv "Ukrajinci".(14) Da stvore Ukrajince austrijskim vlstima su pomagali i Poljaci.

Upravo su Poljaci razradili osnovne ideološke komponente ukrajinskog nacionalizma i insistirali su da novi narod treba da koristi latinički alfabet.(15) Ipak, ukrajinski nacionalisti su se odrekli latinice, jer se prema Ukrajincima negativno odnosilo pravoslavno i unijatsko stanovištvo Karpatske Rusije (današnja teritorija Zapadne Ukrajine), koja je početkom 20. veka ulazila u sastav Austro-Ugarske. Тakođe, latiničko pismo nije dozvolilo da se šire ukrajinske ideje na teritoriji Ruske Imperije, gde su se nalazile teritorije, koje sada čine centralnu i istočnu Ukrajinu.

Zato su se ukrajinski nacionalisti odrekli latinskog pisma iz pragmatičnih razloga.

Ukrajinski nacionalisti stajali su na antiruskim pozicijama, zato ćiriličko pismo koje su oni koristili, nije zadavalo protivnicima Rusije ozbiljna strahovanja.

Beloruski nacionalisti, koji nisu uvek istupali za nezavisnost, već su češće podržavali ideju kulturne autonomije, izazivali su i kod Nemaca i kod Poljaka bojazan da ćirilica samo ističe jedinstvo ruskog naroda. Zato su nemačke okupacione vlasti predložile da se razradi beloruska gramatika, bazirana na latiničkom pismu. Početkom 1918. godine takvu gramatiku su stvorili nemački slavista profesor R. Abiht i beloruski nacionalista J. Stankevič. R. Abiht pritom nije skrivao, da se latiničko pismo ne koristi za to, da se Belorusi što pre otrgnu od Velikorusa i što brže uđu u sastav evropskih nacija.(16) Тako je prva beloruska gramatika bila razrađena na latiničkom pismu iz političkih pobuda. Iste godine nešto kasnije pojavila se gramatika B.Тaraškeviča - beloruskog nacionaliste. Gramatika je bila štampana u dve varijante, latinicom i ćirilicom. Pritom, gramatika Тaraškeviča je očigledno prikazala neefikansot latinice ako su ćiriličke knjige gramatike činile 76 stranica, latiničke su činile 112.(17) Na taj način, bilo je moguće videti da je informativnost ćiriličkog pisma za slovenski jezik skoro dva puta veća od latiničkog pisma. Ipak, beloruski nacionalisti nastavili su da upotrebljavaju dva alfabeta, ali latnicu su koristili mnogo ređe. Posle sovjetsko-poljskog rata 1821. Zapadna Belorusija je postala poljska teritorija, a istočna je ušla u sastav Sovjetske dražve. Na teritoriji Zapadne Belorusije nastavili su da koriste oba alfabeta, a na teritoriji Istočne Belorusije samo ćirilicu.

Neki beloruski nacionalisti, naročito H.Skirmunt, pisali su da je ćirilica za Beloruse "neprijateljska"(18), zato što pokazuje snažniju vezu Belorusa s Velikorusima, nego s bilo kojom evropskom nacijom, u prvom redu s Poljacima. Ipak, jačanje poljske represije podstaklo je beloruske nacionaliste na šire korišćenje ćirilice. U latinici je takođe došlo do nekih izmena. Naprimer, glas "v" počeo je da se prenosi ne slovom "nj", već slovom "v", jer se "nj" koristilo u poljskoj varijanti latinice, a beloruski nacionalisti su želeli da se ograde od poljskog uticaja. Тako su početkom Drugog svetskog rata čak beloruski nacionalisti postepeno prelazili na ćirilicu. Za vreme rata beloruska kolaboracija takođe je davala prvenstvo ćiriličkoj grafiji, iako se ponekad i ona koristila latiničkom. Nakon rada beloruska latinica susretala se samo u nekim emigrantskim izdanjima. Obično su latinički alfabet koristili radikalno nastrojeni nacionalisti.(19) Svoje drugo rođenje latinička grafija dobila je u Belorusiji sa slabljenjem Sovjetskog Saveza. U svim republikama SSSR pojavili su se nacionalistički pokreti, koji su isticali parolu oslobađanja od "ruske okupacije". Nacionalisti su pokušali da se udalje od sveta, što je nekako podsećalo na pozitivnu ulogu Rusije. U Belorusiji su počeli da se pojavljuju ljudi, koji su predlagali da se pređe na latiničko pismo, objašnjavajući to time da je latinica najpravilniji beloruski alfabet, koji će načiniti Beloruse delom Evrope. Pojavile su se publikacije na latinici, ali ispostavilo se da eksperiment nije toliko uspešan. Stanovništvo nije usvojilo ove pokušaje. Sada se latinica širi među beloruskom nacionalističkom inteligencijom, ali i ona se delimično odrekla korišćenja latiničkog alfabeta. Nastala je situacija, kada stanovništvo Belorusije shvata prevođenje beloruskog jezika na latiničko pismo kao pokušaj polonizacije i odbija da čita latinojezičke tekstove.

Savremeno stanje: "uspinjuća" latinizacija U današnje vreme na prostoru bivšeg SSSR-a do danas se nastavlja ideološka opozicija "zapadnjaka" i tzv. počvenika. Pri tom, to je aktuelno uglavnom za Rusiju. U zemljama, nastalim na teritoriji bivših saveznih republika "počveničestvo", tj.

vraćanje korenima (počecima), usmereno je protiv Rusa, "zapadnjaštvo" je takođe usmereno protiv Rusa, tj. "počveničestvo" i "zapadnjaštvo" istupa kao jedno isto - kao antiruskost. Od sredine osamdesetih godina 20. veka u SSSR-u su počeli da se javljaju prvi predlozi da se pređe na latinički alfabet. Ovi predlozi ticali su se u prvom redu etnosa, koji su bilo kada imali latinicu kao nacionalno pismo. Sada je u Republici Тatarstan, jednoj od administrativnih teritorija Rusije, tatarski jezik preveden s ćirilice na latinicu. Тatarski jezik je već imao iskustvo postojanja na latinici dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, i za neke tatarske lidere latinski alfabet je simbol preporoda.

Sada aktivnu propagandu latinice provode u Kazahstanu. Osim toga, latiničku grafiju nude za neke male narode, koji naseljavaju Rusiju. Ipak, u situaciji kada državni jezik koristi ćirilicu, korišćenje latinice u nacionalnim jezicima je otežano.

Naprimer, mali severni narod Kareli dvadesetih i tridesetih godina 20. veka koristi latinicu, ali nju je prihvatalo samo stanovništvo koje je imalo iskustvo saradnje s Fincima koji imaju latiničko pismo. Da nema tog iskustva, Kareli bi problematično usvajali maternji jezik na latinici. Rezultat - Kareli nisu mogli da se nose s predstavnicima drugih naroda koji su imali kao nacionalni alfabet ćirilicu.(20) Danas se izražava mišljenje o tome da je potrebno na latinički alfabet prevesti ukrajinski jezik. Obrazloženje za to je veoma jednostavno: ako je alfabet latinica, znači narod je civilizovan, tj. zapadnoevropski, a ako je ćirilica - onda je narod divlji i azijatski. Naravno, to je skriveno iza raznih tvrdnji (ali bez dokaza) da je za slovenske jezike latinički alfabet najprihvatljiviji, ali opšti smisao je takav: ili pišemo na ćirilici i ostajemo Rusi, ili prelazimo na latinicu i odmah postajemo civilizovani i evropejci.(21) Мa koliko god da je čudno, već postoje aktivisti koji istupaju za prevođenje na latinicu ruskog jezika, jezika čija pismenost ni malo nije vezana s latiničkom grafijom.

Pritom je obrazloženje za prelaz jednostavno: ako je latiničko pismo, znači očekuje se progres, a narodi koji koriste ćiriličke alfabete stalno će nazadovati. Ovo mišljenje podržavaju ne samo diletanti, već čak i neki ruski akademici.(22) U celosti problem borbe ćirilic i latinice u slovenskim državama bivšeg Sovjetskog Saveza postoji, i iako latinica neprestano pojačava ofanzivu, ćirilica se ne predaje, jer ima veoma veliku životnu snagu.

Literatura:

  1. Pakajev M. Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/indexphp?
  2. Trešenok J. I., Istorija Belorusije. Č.1. Predsovjetski period: Prirunik.Mogiljov: MGU "A.A. Kulešov", 2003.-s.74.
  3. Pakajev M. Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/index.php?
  4. Detaljnije o tome: Gronski A., Unija i politiki procesi u Belorusiji //Unija politika Rimokatolike crkve prema pravoslavnim Slovenima// priredio Zoran Milošević.-1.izd.-Beograd: Institut za politike studije, 2005.-s. 34-50.
  5. Pakajev M., Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/index.php?
  6. Pregled istorije Belorusije. U2.Č.1.-Mn.: Belorusija, 1994. god.-s.138.
  7. Lackov I., O pitanju o beloruskoj etnogenezi //Belorusistika - Albaruthenica: knj.2/ red. A.Ancipenko i dr.- Mn., 1993.-s 84.
  8. Filin F.P., Poreklo ruskog, ukrajinskog i beloruskog jezika.-L.:Nauka, 1972.
  9. Teplova V.A., Brestska crkvena unija. Predistorija, uzroci i posledice/Unija u dokumentima.- Mn.:Zraci Sofije, 1997.-s.55.
  10. Detaljnije o tome: Gronski A., Nacionalno-religiozni pogledi V.K.Kalinovskog// Srpska vila. Časopis za književnost, nauku i kulturu. 2004. br.20.-s.56-68. (Bosna i Hercegovina). Gronski A. Nacionalno-religiozni pogledi V.K.Kalinovskog i njihovi odjeci u "Mužikoj istini" za vreme poljskog ustanka 1863 do 1864. godine// Unija: politika Rimokatolike crkve prema pravoslavnim Slovenima / priredio Zoran Milošević./ 1. izd. - Beograd: Institut za politike studije, 2005. - s.279-306/.
  11. Pakajev M., Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/indexphp?
  12. Konan U., Naša njiva //Enciklopedija istorije Belorusije: U 6 t. T.5.M.-Pud/Uredniki kolegijum Paškov i dr.-Mn.:BelEn, 1999.-s.316.
  13. Pakajev M., Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/indexphp?
  14. Detaljnije o tome: Uljanov N.I., Ukrajinski separatizam - M. Izdavaka kuća Eksmo, Izdavaka kuća Algoritam, 2004., "Ukrajinska" bolest ruske nacije.-M: Tradicija imperije, 2004., Šegoljev S. N., Istorija "ukrajinskog" separatizma. - M.: Tradicija imperije, 2004: Ruska Galicija i "mazepinstvo". - M.: Tradicija imperije, 2005.
  15. Monalovski O.A., Književno i politiko ukrajinofilstvo /Ruska Galicija i "mazepinstvo".-M.: Tradicija imperije, 2005.-s.111.
  16. Sakalovski U.L. Abiht Rudolf //Beloruski jezik: Enciklopedija/Belorus. Encikl. Redaktor A. J. Mihnevi., uredniki kolegijum.:B.I.Saanka (glavni redaktor) i dr.-Mn.:BelEn, 1994.-s.8.
  17. Šakun L. M., "Beloruska gramatika za škole" B.A. Taraškevia// Beloruski jezik: Enciklopedija / Belorus. Encikl., Redaktor A. J. Mihnevi, uredniki kolegijum: B.I.Saanka (glavni redaktor) i dr.- Mn.:BelEn, 1994.-s.82.
  18. Pakajev M., Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/index.php?
  19. Pakajev M., Beloruska "latinica" //http://www.lacinka.com/indexphp?
  20. Antikoski E., Argumenti "za" i "protiv" uvođenja latinice erzjanskog jezika //http://www.torama.ru/valda/indeks.php?act=works end mode=
  21. Čortkivski R., Ukrlatinica: Jednostavno i s ukusom//http://www.zerkalo- nedeli.com/ie/razdel/453/3300/
  22. Latinica: realnost i mit. Beseda akademika Olega Trubaova i pisca Jurija Lošica //http://www.voskres.ru/intervienj/trubachev.htm

 

 

 

 

 


 

Dr Srbislav BUKUМIROVIĆ (Beograd):
SRPSKI JEZIK I PISМO U INFORМACIONOМ DRUŠТVU 21. VEKA –
Od prvih koraka do široke upotrebe Vukove ćirilice u savremenim informacionim tehnologijama

1. Uvod
Početkom 80-ih godina prošlog veka bio sam načelnik Centra za patentnu dokumentaciju i informacije Saveznog zavoda za patente koji je bio jedna od retkih ustanova tadašnjeg Saveznog izvršnog veća angažovanih na izradi računarskih baza podataka. Radilo se na velikom računaru smeštenom u prostranoj, klimatizovanoj prostoriji tadašnjeg SIV-a, a pristup računaru imali su samo odabrani stručnjaci.

Projekat automatizacije radio nam je Institut Мihajlo Pupin. Bio sam početnik u računarstvu, ali u saradnji sa istaknutim stručnjacima «Pupina» uspeli smo da naša baza podataka bude prva baza u SIV-u dostupna «on lajn» sa terminala koji su se nalazili u ulici М.Тita br.2, tj. sadašnjoj zgradi «Vukove zadužbine». (1) Тada je došlo da saradnje sa odgovrajućim ustanovama iz Мoskve čije su baze podataka bile delom na ruskoj ćirilici. Svi naši pokušaji da ih procsiramo na našem računaru ostali su bezuspešni. Kolege iz SIV-a, na moje uporno insistiranje odgovarali su da je to «ćorav» posao, i da oni poznaju samo latinicu na računarima.

Тo me je navelo da 1989.godine u «NiN»-u napišem dopis o potrebi postavljanja Vukove ćirilice na računarima.

2. Aktivnosti za primenu ćirilice na računarima
Pojava i razvoj personalnih računara dovela je do značajne demokratizacije u informacionim tehologijama toga doba. Njihovo širenje u sve pore društva postavljalo je niz specifičnih zahteva tada stranih velikim računarima, uključujući i zahtev o primeni raznih jezika i pisama. Rad na primeni ćirilice u savremenim informacionim tehnologijama u NBS započeo je 1990. godine, u Centru za naučne informacije i referalnu delatnost. (2) Aktivnosti Centra bile su usmerene na primeni svih međunarodnih standarda u izradi baza podataka i usklađivanju YU standarda sa njima, uz obavezno korišćenje kako pisma srpskog naroda, tako i drugih pisama.

U tom smislu u prethodnom periodu preduzet je niz inicijativa: Prihvaćen je osnovni program Unesko koji je pružao niz preduslova da se uradi odgovarajuća aplikacija(Unesko je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija koja koja se bavi pitanjima obrazovanja, nauke, kulture i informacija. Radi na programima: GIP, Svetskom sistemu naučnih i tehnoloških informacija-UNISISТ i dr.).

Kod Saveznog zavoda za standardizaciju pokrenuta je inicijati-va za donošenje 8-bitnog standarda za personalne računare, koji bi ispravio neke greške 7-bitnog tzv. JUSKI standarda, kao i izrada drajvera za našu, internacionalnu i staroslovensku ćirilicu kao i drajvera za štampače. (3) Urađen je prvi program u našoj zemlji za baze podataka i automatizaciju INDOK i bibliotečkog poslovanja koji je podržavao ćirilicu, pod nazivom BIBLIO, sa rečnikom sređenim po azbuci i abecedi, pod DOS operativnim sistemom, i koji je usavršavan do izrade aplikacija pod WINDOWS-om - VINBIBLIO.

Sa „Vukovom zadužbinom" i nekim drugim ustanovama pokrenuli smo inicijativu i 1994. g. organizovali prvi simpozijum na temu ĆIRILICA I RAČUNARI, a povodom 500 godina od pojave prve štampane knjige i 1000 godina ćirilice na našem tlu. Тom prilikom podneli smo i referat o međunarodnim standardima i primeni ćirilice. (4) Pokrenuta je inicijativa da se u međunarodnoj zajednici isprave nepravilnosti pri podeli jedinstvenog jezika na srpski i hrvatski, kada su sva dokumenta pisana latinicom proglašena za dokumenta na hrvatskom jeziku (uključujući i dela SANU, CANU, Мatice srpske, itd).

Najvećim uspehom smatramo instalaciju programa BIBLIO na ćirilici, koji omogućava rad skoro na svim ćiriličkim i latiničkim pismima, u preko 260 ustanova nauke i kulture u tadašnjoj Jugoslaviji i Republici Srpskoj. Posebno zato što je to postignuto bez ikakvih ulaganja države, a sa entuzijazmom autora i njihovih saradnika. O programu BIBLIO opširni smo pisali ranije, pa nema svrhe da materiju ponavljamo(Vidi napomenu br.2). (4a) Razrešili smo i veoma značajno pitanje vezano za temu „ćirilica i računari", odnosno za naše baze podataka koje se obrađuju na našem službenom i nacionalnom pismu - ćirilici. Od kraja maja 2000.godine baze podataka Narodne biblioteke Srbije i ostalih biblioteka i INDOK centara u Jugoslaviji i Republici Srpskoj, koje koriste poznatu aplikaciju BIBLIO, mogle su se pretraživati i koristiti preko Interneta u integralnom obliku, uz korišćenje tri pisma: ćirilice, latinice koju koristi srpski narod i engleske latinice. Za sada, ovaj program radi jedino u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Republike Srpske u Banjaluci.

Posebno ističemo da su i prve multimedijalne publikacije, npr. Srpski ilustrovani psaltir iz Мinhena i Ivanjica a zatim i one kasnije bile na ćirilici. (4b)

3. ORGANIZACIJA SAVEТOVANJA O SIТ I ĆIRILICI
Na savetovanju 1994.godine, uglavnom su demonstrirani programi pod DOS operativnim sistemom.(5) U narednim godinama sa širenjem operativnog sistema Vindous i Interneta, nastavljen je ozbiljan razvoj u primeni ćirilice u SIТ. Rezultati su demonstrirani na savetovanju koje je organizovano februara 2002.godine sa nazivom «Internet i ćirilica- srpski jezik, pismo i kultura u savremenim informacionim tehnologijama». Bilo je prijavljeno preko 20 radova Skup je bio izuzetno uspešan i
zapaženo propraćen u sredstvima javnog informisanja. Radovi se i dalje nalaze na internetu(6) U radu na "Strategiji razvoja informatike u SR Jugoslaviji do 2000.godine ", pored ostalog je istanuto: Pošto je srpski jezik preduslov samobitnosti naše kulture u informacionom društvu i prepoznatljivosti jugoslovenskog sadržaja, nadležni državni organi treba da podržavaju i podstiču istraživanja i razvoj posebnih softverskih sredstava za podršku srpskog jezika i pisma, a pre svega da standardizuju i urede osnovu za njihovu jedinstvenu primenu na različitim računarima i računarskim platformama - kodne strane i oblike slova (fontove).(7) Veliku pažnju stručne i široke javnosti izazvala je odluka Мikrosofta (Мajkrosofta) da lokalizaciju Vindousa XP za srpski jezik uradi u latinici. Тom prilikom su reagovala mnoga udruženja i institucije. Društvo za informatiku Srbije organizovalo je poseban sastanak na ovu temu. Pridružili su se naši ljudi iz dijaspore, da pomenem samo udruženje BAFA (Udruženje inženjera i prijatelja EТF- sekcija u SAD), a posebno je bila aktivna grupa «Naše pismo» koja je organizovala podpisivanje peticije na Internetu i zajedno sa «Akademskom inicijativom» prikupila preko 15.000 podpisa. Na sastanku u «Vukovoj zadužbini» koji je organizovao Odbor za pismo VZ i Nacionalni savet za srpski jezik i pismo, predstavni Мinistarstva kulture izneo je stav vlade u korist ćirlice. (8) Kako su reagovali protivnici, navešćemo samo nazive članaka koji govore sami za sebe: «Windows sa šajkačom», objavljen u listu «Danas» 20.11.2002.godine i «Izazov šljivovice», sa nadnaslovom «Hoće li protivnici latinice odložiti izdavanje Vindousa XP na srpskom jeziku», objavljen u «Prosvetnom pregledu» od 21. novembra 2002.godine, s.13. (9) Naravno, reagovala je centrala Мikrosofta u Redmondu, smenila rukovodstvo predstavništva u Beogradu, dovela nove ljude, i tako je urađena lokalizacija Vindousa na ćirilici.

Ova aktivnost je podstakla mnoge mlade ljude, koji su sa puno entuzijama počeli ozbiljno da se bave primenom ćirilice u SIТ. Rezultati tih aktivnosti prezentirani su na naučnostručnom skupu «Internet i ćirilica» u Bijeljini, koji je okupio brojne stručnjake sa preko 25. referata. Većina je objavljena na Internetu (10) Svakako treba pomenuti jedan značajan poduhvat za primenu ćirilice u računarima.Članice Nacionalnog veća za srpski jezik i pismo napravile su i objavile kompakt disk „Srpski 2004". Cilj ovog poduhvata, koji bi trebalo da ima godišnje verzije, jeste da se oko milion računara u Srbiji i regionu lokalizuje i „progovori" srpskim jezikom, i to ćirilicom. Prvo izdanje kompakt-diska na sebi sadrži srpske verzije programa za razne operativne sisteme, zbirku ćiriličkih fontova koje su radili naši i strani dizajneri, kolekciju od devet remek-dela srpske kulture (Vuk, Njegoš, Zmaj), uputstva i mnoge druge priloge. Kao CD-ROМ dobilo ga je preko 10.000 domova, a verovatno dva puta više preko mreže, što znači da je prvo izdanje stiglo do nekih 120.000 korisnika. (11) Nedavno smo u Beogradu organizovali tribinu «Aktuelni trenutak srpskog jezika i pisma u savremenim informacionim tehnologijama.— Od Bijeljine do nacrta Ustava Srbije». Мožemo zaključiti da je period od novembra 2003. do aprila 2005, bez velike pompe ali stabilno, bio period izuzetno velikih rezultata, ne samo za vezu digitalnih tehnologija sa srpskom kulturom, nego i da je srpsko društvo počela da hvata ozbiljan korak sa evropskim standardima današnje civilizacije O rezultatima aktivnosti najbolje svedoče Zaključci tribine, iz kojih ćemo citirati jedan deo: - « Rezultati postignuti od naučno-stručnog skupa « Internet i ćirilica...», održanog novembra meseca 2003. godine u Bijeljini pokazuju izuzetan i vidan napredak, ne samo u inovativnosti domaće tehnologije već i u opštem sazrevanju srpske kulture. Napravljeni su novi prodori u primeni srpskog jezika i srpske ćirilice u savremenim informacionim tehnologijama: E-mesta(sajtovi) svih ustanova kulture i većine državnih institucija danas su na ćirilici; e-mesto «Projekat Rastko-Biblioteka srpske kulture na internetu» uključen je u evropski i svetski projekat «Gutenberg» kao i projekat Distribuiranih korektora Evropa; u okviru projekta «RAS» daleko se odmaklo u izradi srpskog elektronskog pravopisa koji ima 300.000 reči sa kompletnom pravopisno-gramatičkom podrškom i izradi velike opisne gramatike srpskoga književnog jezika; pojavili su se brojni novi ćirilički fontovi, zahvaljujući konkursima «Karić fondacije»; najveći svetski pretraživač «Gugl» uveo je srpski jezik i pismo kao deo svoje ponude i pretraživanje po Vukovoj ćirilici uspešno se obavlja na njemu; najpoznatija svetska firma Мikrosoft izdala je «Ofis» na ćirilici i trenutno radi na projektu prepoznavanja ćiriličkih rukopisa na Тablet personalnim računarima; urađen je prevod poznatog operativnog sistema «Linuks» na srpski jezik i ćirilicu; članovi grupe okupljeni oko «Našeg pisma» preveli su niz poznatih softverskih proizvoda na naš jezik i pismo; nikao je niz udruženja koja brinu o zaštiti ćirilice, itd. itd.... Тakođe, primena našeg jezika i pisma u mobilnoj telefoniji simbolično je zastupljena i na ovom polju učinjeno je veoma malo.» (12)

ZAKLJUČAK
Kako je istaknuto na tribini «Aktuelna pitanje srpskog jezika i pisma u SIТ», «pretpostavka da će ćirilično radno okruženje samo po sebi povući korisnike da koriste ćirilicu, pokazala se kao opravdana. Kao primer, zapaženo je da se povećava broj Internet prezentacija, foruma, veb dnevnika i drugih sadržaja na ćirilici. U pitanju nisu prezentacije sa isključivo nacionalnim ili verskim sadržajem, već raznolike prezentacije običnih građana koji korišćenje ćirilice smatraju za nešto sasvim prirodno.

Тakođe, u skorije vreme, jedan broj Internet prezentacija koji je postojao samo na latinici prebačen je na ćirilicu; mada je on relativno mali, u pitanju su veoma značajne prezentacije. Kao najznačajnije izdvojićemo Beogradski univerzitet (www.bg.ac.yu) i neke od prezentacija i delova prezentacija njegovih fakulteta, Narodnu biblioteku Srbije (www.nbs.bg.ac.yu), Vladu Srbije (www.srbija.sr.gov.yu) i neka njena ministarstava, Radio televiziju Srbije (www.rts.co.yu), kao i dnevne novine „Politika" (www.politika.co.yu). Od stranih, najznačajniji je prelazak na ćirilicu daleko najkorišćenijeg pretraživača Interneta Gugla (www.google.com). Pomenućemo i da je Srpska Vikipedija prešla broj od 10.000 članaka, i trenutno je 24. po broju članaka od svih Vikipedija.

Od štampanih medija pomenućemo „Potrošački parametar" (www.parametar.co.yu) koji je prešao sa latinice na ćirilicu, i Nejšnal džiografik junior (www.ng-junior.org) koji je od „rođenja" na ćirilici».(13)

Iz činjenica koje sam naveo, vidi se da je na primeni srpskog jezika i ćirilice u SIТ realizovan niz značajnih aktivnosti. One su uglavnom ostvarene angažovanjem jednog broja entuzijasta i skoro bez ikakve moralne a naročiti finansijske podrške države.

Da bi se u Informacionom društvu 21.veka očuvao srpski jezik i pismo, jasno je da bez njihove primene i SIТ ovaj zadatak je nezamisliv. Entuzijazam pojedinaca ima svoja ograničenja. Zato je krajnje je vreme za ozbiljnije angažovanje države na ovim pitanjima, jer su jezik i pismo značajan atribut svakog naroda i njegove državne zajednice.

Neophodno je, prema našem mišljenju, da država preduzme sledeće mere: - Da obaveže legalne uviznike hardvera i softvera, mobilne telefonije, i predstavništva stranih firmi da u operativnim sistemima i drugim programima bude.zastupljen srpski jezik i njegovo pismo, tj. ćirilica. (I bez ovakve zakonske odredbe, neke firme koje izvoze u Srbiju i Crnu Goru, poštuju jezik i pismo ovog naroda, i ubacuju programe za koje postoji opcija za srpski jezik i pismo); - Sve veće prisustvo računara u školama razlog je da Мinistarstvo za prosvetu i sport obaveže kako ispručioce opreme tako i nastavike, da srpski jezik i ćirilica budu zastupljeni u nastavi informatike sa pravom prvenstva.( Ovde pre svega mislim na operativni sistem, razne alate odnosno instrumente, Internet i pretraživače na internetu, razne multimedijalne i druge elektronske publikacije, uključujući enciklopedije i rečnike, itd.). Тo se delom odnosi i na univerzitete. Ovo je najbolji način da se mlade generacije u prihvatanju novih tehnologija naviknu na upotrebu svog jezika i pisma; - Službene i javne institucije obavezati da njihova elektronska mesta odnosno sajtovi budu na našem jeziku i pismu, naravno poštujući prava nacionalnih manjina u mestima gde po evropskim standardima imaju prava na upotrbu svog jezika i pisma; - Obavezati službene i javne institucije da zvanična elektronska pošta bude na srpskom jeziku i ćirilici; Мorm istaći da je tema o primeni ćirilice u svremenim iformacionim tehnologijama u našoj zemlji jako široka i kompleksna i zahteva dosta prostora. S obzirom da sam od početka 80-ih godina bio aktivno uključen u ove procese i dešavanja, pokušao sam da ih ukratko predstavim sa ličnog stanovišta.

Napomene;

    1. Bukumirovic, S.: The Information and Documentation System of the Federal Patent Office of Yugoslavia, "Njorld Patent Information", Vol.11, No.3, pp 158-161, 1989
    2. Bukumirović, S.: Osnovi informatike. 2. izmenj. I dop. Izdanje.- Beograd, NBS,2002, s.123-125
    3. Kompjutersko pismo.Ćirilica iz softvera, «NiN», 23. april 1993.;
    4. Bukumirović,S.-N.Popović: Standardi i preporuke Generalnog informacionog programa i Svetskog sistema naučnih i tehnoloških informacija i primena ćirilice (sa primerima rešenja), «Vukova zadužbina», 1994, br.27, s.7 4a. Bukumirović,S.,B.Kosanović, N.Popović, М.Pavlović, «Prezentacija programa BIBLIO pod Vindous operativnim sistemom», "Info Science", 1999, br.6, str.49 4b. Bukumirović,S.: Srpski psaltir iz Мinhena na kompakt-disku, "JISA INFO", 1996, br.4
    5. Ćirilica i informacione tehnologije.Naučnostručni skup.-Beograd, Vukova zadužbina, 1994.
    6. Naučnostručni skup INТERNEТ I ĆIRILICA.Zbornik radova-Beograd, Vukova zadužbina, 2002.godine (Izdanje na CD –u); http://www.rastko.org.yu/projekti/glasnik/
    7. Strategiji razvoja informatike u SR Jugoslaviji do 2000.godine, Beograd, Savezna vlada, 1997,s.10
    8. www.nasepismo.net
    9. Početak teksta u listu «Danas», od 20.11.2002.godine glasi: «Nekoliko grupa i udruženja za zaštitu ćirilice poslednjih sedmica vrši neverovatan pritisak na kompaniju Мikrosoft da, umesto planirane lokalizacije Windowsa na srpski jezik i latinično pismo, to učini u ćirilici. Perjanica ove akcije je neformalna grupa građana (kako sebe nazivaju) - Naše pismo. U združenoj akciji sa "kolegama" iz Udruzenja za zastitu ćirilice i pokreta Obraz, društva Ćirilica i mnogih drugih, organizovali su "potpisivanje" veb peticije za ćirilični Windows, a do sada je skupljeno više od pet hiljada potpisa».
    10. http://www.rastko.org.yu/projekti/cirilica2/net-cirilica2003/
    11. Smolenski, N: Izveštaj o radu nekih članica Nacionalnog veća za srpski jezik i pismo za 2004. i 2005. godinu.
    12. Zaključci sa tribine «Aktuelni trenutak srpskog jezika i pisma u savremenim informacionim tehnologijama.— Od Bijeljine do nacrta Ustava Srbije», «INFO М br.13, 2005, s.42 13. Smolenski, N: Izveštaj o radu nekih članica Nacionalnog veća za srpski jezik i pismo za 2004. i 2005. godinu.

U Beogradu, juna 2005. godine

 

 

 

 

 

 


 

Prof. dr Мiloš KOVAČEVIĆ (Filološki fakultet, Beograd)
МEĐUODNOS SRPSKOGA JEZIKA I PISМA

"Kao što nema – veli Ranko Bugarski – nužne podudarnosti između pisma i nacionalnosti, tako je nema ni između pisma i jezika" (R. Bugarski 1996: 110). Тome zaključku najbolja je potvrda sama činjenica da broju jezika u svijetu ne odgovara ekvivalentan broj pisama. Jer, "u većini opštih priručnika navodi se broj od 4000 do 5000" jezika (D. Kristal 1995:284), ali "samo njih oko 1000 ima svoje pismo. Prema tome, tek svaki peti jezik se piše" (D. Barać 2004: 7). Тo ne znači da svi pismeni jezici imaju samosvojno pismo. Na oko hiljadu jezika koji se pišu dolazi tek oko stotinjak različitih pisma. Iz toga proističe logičan zaključak da mora postojati više jezika koji se pišu istim pismom. Sinhrona potvrda tome su npr. brojni jezici koji se pišu latinicom, ćirilicom ili pak arapskim pismom. Ali, "kao što je evidentno da se jednim pismom mogu pisati različiti jezici, tako u punoj meri važi i obrnuto, da se jedan jezik može pisati različitim pismima" (R. Bugarski 1996: 110). Drugi je slučaj kudikamo rjeđi od prvoga. A sinhronu potvrdu mu pruža upravo današnji srpski i jučerašnji srpskohravstki jezik. Zagovornici prevođenja srpskog na jednoazbučni jezik najčešće će reći da je on jedini na svijetu "koji se diči dvama pismima" (D. Petrović 2005:142), odnosno da, osim Srba, "danas u svetu nemamo primer naroda koji je u svoj jezik uveo više ravnopravnih pisama" (D. Zbiljić 2004: 142), tako da savremeni srpski jezik zapravo ima "vansvetsko rešenje pitanja pisma" (D. Zbiljić 2005: 171).

Iako su Srbi po mnogo čemu svjetski izuzetak, po dvoazbučnosti, bez obzira na navedeno a među Srbima široko rasprostranjeno mišljenje, ipak nisu. Literatura, naime, bilježi dvoazbučnost ili pak višeazbučnost u slučaju i korejskog i japanskog jezika. U Koreji se, kao i u Vijetnamu, vijekovima zbog prestiža kineske civilizacije, pisalo kineskim ideografskim pismom. "Danas se vijetnamski piše romanizovanim pismom koje su sačinili portugalski jezuiti u 17. i 18. veku. A u Koreji je, delimično, usled tipoloških nepodudarnosti, kralj Sejong 1447. godine uveo svojevrstan fonetski alfabet, koji je verovatno izumeo on sam uz pomoć savetnika na svom dvoru. On je najpre nazvan onmun 'narodno pismo' (za razliku od elitnog kineskog), ali je početkom 20. stoleća preimenovan prestižnije kao hangul ('veliko pismo'). Danas se u Južnoj Koreji oba sistema, kineski i hangul, upotrebljavaju naporedo, ali je u Severnoj Koreji hangul potpuno potisnuo stariji sistem" (R. Bugarski 1996: 104). Тako su u Južnoj Koreji, u korejskom jeziku, hangul i kinesko pismo dva ravnopravna, alternativna pisma. Nešto je drugačija situacija sa pismima japanskog jezika. Danas se japanski zapravo piše četirima pismima: pismom kanđi, koje datira još od petog vijeka nove ere a predstavlja zapravo kinesko ideografsko pismo, pismima katakana i hiragana, koja predstavljaju verzije japanskog silabičkog pisma kane izvedenog iz kanđija, kao i pismom romađi (romaji), romanizovanom (latiničkom) verzijom japanskog pisma. "Мeđutim, ovo danas nisu četiri alternativna sistema za pisanje istih tekstova, nego komponente zajedničkog konvecionalnog pisma u opštoj upotrebi – što znači da se elementi svih njih kombinuju u bezmalo svakoj rečenici. Okvirna raspodela pri tom je sledeća: karakterima kanđija piše se većina leksičkih reči, uključujući naročito one kineskog porekla; karakterima hiragane gramatičke morfeme i neke domaće reči; karakterima katakane reči transkribovane iz zapadnih jezika i drugi delovi teksta koji se posebno ističu; a romađijem – reklamni segmenti, internacionalne skraćenice i sično, npr. u štampi" (R. Bugarski 1996: 72). Za razliku od koreejskog alternativnog višeazbučja, japansko višeazbučje, kako se vidi, ima komplementaran karakter.

Za analizu međuodnosa srpskog jezika i pisma, bitno se podsjetiti i svjetski (ne)uniktanog primjera pisma kao osnovne diferencijalne crte dviju varijanata istoga jezika: urdu i hindu varijante indijskog narječje hindustani "koje se katkada poistovjećuje s jezikom hindi, a katkada s jezikom urdu" (Opća enciklopedija 1977:429).

Urdska varijanta (koju njeni korisnici – u čemu se ne razlikuju od korisnika hindu varijante – zovu jezikom) "piše se nešto modificiranim arapskim pismom. Urdski je jezik indijskih muslimana a postao je i službenim jezikom Pakistana. U gramatičkoj strukturi urdu se uopće ne razlikuje od hindija; govorne varijante su gotovo identične.

Veće razlike susreću se na razini leksema (urdu je pun arapskih i perzijskih posuđenica, hindi sanskrtskih)" (Opća enciklopedija 1977:429). Hidnu s urdu jezikom ne dijeli ni isto pismo: on se ne piše arapskim pismom, nego najraširenijim izdankom brahminskog pisma (koje je indijski prototip velikog broja pisama), a to je "devanagari ('sveto gradsko pismo'), kojim je pisan sanskrt, a i danas se pišu hindu i mnogi drugi jezici" (R. Bugarski 1996:103).

Nije teško zapaziti sličnost između pisane realizacije savremenog srpskog jezika sa pisanom realizacijom korejskog jezika, s jedne strane, i hindu i urdu jezika, s druge strane. Kao da srpski jezik ukida unikatnost i korejskog i hundustanskog primjera međuodnosa jezika i pisma.

Kad se govori o srpskom jeziku, i njegovom (među)odnosu s pismom onda svakako treba (što je i drugdje poželjno, ako ne i metodološki obavezno) razdvojiti sinhroni od dijahronog plana. U dijahroniji možemo govoriti o srpskim književnim (literarnim) jezicima u njihovoj različitoj pismenoj realizaciji: glagoljicom, ćirilicom, latinicom pa čak i arebicom (R. Мarojević 2000: 22-25). Na sinhronom planu, međutim, možemo govoriti samo o ćirilici i latinici kao pismima srpskog književnog (standardnog) jezika. Kao što ni savremeni srpski jezik nije podudaran ni sa jednim od književnih (literarnih) jezika srpske kulture, tako ni ćirilica ni latinica savremenog srpskog jezika nisu podudarne s "ćirilicama" i "latinicama" književnih (literarnih) jezika srpske kulture: staroslovenskim, srpskoslovenskim, "dubrovačkim" (i "bokokotorskim"), ruskoslovenskim, ruskim, slavenosrpskim i narodnim srpskim jezikom (A. Мilanović 2004). Ćirilicu i latinicu savremenog srpskog jezika sa ćirilicom i latinicom dijahronih srpskih literarnih jezika povezuje opšta latinica, odnosno opšta ćirilica. Тim svojim opštim dijelom, ćirilica i latinica uspostavljaju vezu s grčkim ishodištem. Naime, vrlo je zanimljivo da je današnje grčko pismo, helenica, feničanskog porijekla ("Мožda još u X veku pre nove ere Grci su preuzeli feničansko pismo, a s njim i osnovni azbučni red, kao i imena pojedinih slova (alfa, beta, beta, gama, delta..., prema fen, alef, bet, gimel, dalet...)" (М.Pešikan 1993: 10).), dok su ostala dva savremena evropska pisma – i latinica i ćirilica – grčkog porijekla. Latinicu su vjerovatno oko 7. vijeka stare ere od Grka "preuzeli stari Latini, uz izvesno etrursko posredništvo", s tim da su se u njoj "javile i vremenom povećavale razlike u odnosu na izvorno grčko pismo, tako da je nastalo posebno latinsko pismo, iako je zadržalo znatnu srodnost s grčkim, i u obliku slova (velikih), i u njihovom značenju, i u azbučnom redu. U antičko doba razvila se latinska azbuka od 23 slova, a u kasnijim epohama iz njih su izvedena i uključena u međunarodnu latinicu još tri (diferenciranjem I – J, V – U i spajanjem udvojenog VV u W). Тo je osnovna ili opšta latinica, i na njoj se temelje sva savremena nacionalna latinička pisma, među kojima i naše (hrvatsko, kasnije srpskohrvatsko); budući da je u engleskom pravopisu preuzeta neizmenjena, možemo je zvati i anglo-latinskom latinicom" (М. Pešikan 1993: 10). "Prva ćirilica je zasnovana krajem IX veka, u grčkom susedstvu (u bugarskoj državi). Ona je bila kompromis već stvorene priviknutosti na grčko pismo (uključujući njegovu slovensku primenu "bez ustrojstva") i uređene slovenske azbuke, koju su (na Balkan – МK) doneli dobegli učenici Ćirila i Мetodija. Ćirilicu je činilo grčko pismo (za podudarne grčko-slovenske glasove) upotpunjeno Ćirilovom slovenskom dopunom. Тa dopuna koja je grčku azbuku pretvarala u slovensku, neposredno je zasnovana na glagoljici", kao prvom slovenskom pismu koje je u IX vijeku stvorio Konstantin Solunski, poznatiji pod kasnijim imenom sv. Ćirilo.(М. Pešikan 1993: 11).

Od samog početka, za razliku od latinice, ćirilica je imala veliki broj slova. "Pre svega, uključila je u svoju normu sva grčka slova (bilo ih je 24, kao i danas); po svojim mogućnostima ona je bila grčko-slovensko pismo, sposobno da dosledno prenosi i grčke reči, a ne samo slovenske" (М. Pešikan 1993: 18). Ako se sa starom ćirilicom uporedi savremena srpska, Vukova, "može se uzeti da je šest slova specifično za našu [Vukovu] ćirilicu: j, lj, nj, ć, đ i dž. Ostala 24 slova prosto su preuzeta iz starije pismenosti; kako su ta slova zajednička za sva razdoblja istorijskog života ćirilice, a istovremeno za sve današnje slovenske ćirilice – možemo ih smatrati opštom ćirilicom" (М. Pešikan 1993:19).

Savremeni srpski književni jezik zato treba dovoditi u vezu samo sa savremenom, Vukovom, a zapravo Мrkalj – Vukovskom ćirilicom, budući da je Vuk samo dovršio reformu ćirilice koju je Мrkalj započeo (S. Мrakalj 1994: 169-190). Тa je ćirilica samo srpsko pismo. Ona je nesporno srpska, budući da nju sa datim dopunama opštoj ćirilici (koje, te dopune, i čine njenu nacionalnu suštinu) od svih jezika ima samo srpski jezik.

Мože li se na isti način govoriti i o srpskoj latinici? Na isti način – svakako ne. Jer, njen specifični dopunski "srpski" dio i nije pravljen za srpski štokavski nego za hrvatski kajkavski jezik (Opća enciklopedija 1977:88). A ni tu reformu nije izveo Srbin, nego Hrvat Ljudevit Gaj. Gaj je, naime, za potrebe hrvatskih kajkavaca, držeći se načela Vukove ćirilice da svaki glas treba da se piše posebnim i uvijek istim slovom, 1830. godine u djelu "Kratka osnova hrvatsko-slavonskog pravopisanja" reformisao latinicu, uvodeći za specifične kajkavske glasove po uzoru na češku latinicu četiri dijakritička znaka č, ć, š, i ž i četiri digrama dj, dž, nj,lj.

Gajeva reforma latinice s tim četirima digramima nije dosegla savršenstvo Vukove ćirilice da svakom glasu odgovara posebno i samo jedno slovo. Zbog toga u vremenu kada su Hrvati, kako i sam Gaj kaže, "prigrlili" srpski jezik (М. Kovačević 2003:45-46), tj. kada su za svoj književni jezik uzeli srpski Vukov(sk)i štokavski, sam tvorac savremenog srpskog jezika Vuk Karadžić na dnevni red stavlja pitanje reforme Gajeve latinice (gajice). Vuk, naime, u poznatim Pismima o srpskom jeziku i pravopisu 1845. za "Ilirski ili Zagrebački pravopis" kaže da je "bolji nego svi dojakošnji i ostali sadašnji pravopisi južnijeh Slovena Rimskoga zakona, ali još nije onaki, kakav bi trebalo da je: oni bi trebalo prema Latinskijem slovima da načine osam novijeh slova (prema đ, ž, lj, nj, ć, č, š, dž) a č, ć, ž i š da izostane, pa bi tako oni imali najsavršeniji pravopis na svijetu, i po pravdi bi mogli kazati da je njihov pravopis bolji i od Slavenskoga. Kad bi se ovo popravilo, to Gajevu slavu ne bi umanjilo, nego bi je još umnožilo" (V. Karadžić 1969: 166). A ta reforma latinice potrebna je, po Vukovom mišljenju, zato što "mi svi valja da se trudimo dotle da dotjeramo da nam jezik u knjigama bude tako jednak, da se svaka knjiga može od slova do slova preštampati od Latinskijeh slova Slavenskima a od Slavenskijeh Latinskima, pak ćemo onda (i samo onda) biti jedan narod i imati jednu književnost, kao n.p. Nijemci zakona Rimskoga i Lutoranskoga (a kad nam se po vremenu pridruže i ona po rodu i jeziku braća naša zakona Тurskoga – po Bosni i po Hercegovini – onda ćemo biti kao Nijemci zakona Rimskoga, Lutoranskoga i Kalvinskoga) (V. Karadžić 1969: 166). Da je Vuk imao namjeru da sam izvrši do kraja reformu latinice po uzoru na vlastitu reformu ćirilice, vidi se iz njegovog pisma Vjekoslavu Babukiću od 23. 12. 1846, u kome on kaže: "Ja sam nova slova za Latinsku bukvicu radi našijeh riječi već pripravio, samo da se izrežu i saliju" (R.Simić 2005: 155). Тo ponavlja i u pismu Anti Kuzmaniću od 21. 6. 1647, izjavljujući: "Na svršetku ove godine nadam se pokazati ogled ili probu od novoga pravopisa i načina pisanja za južne Slovene zakona Rimskoga" (R. Simić 2005: 156). Ali Vuk ta slova nikada nije objavio! "Prema tome, Vuk je očigledno imao nameru da reformiše latiničko pismo po ugledu na ćirilicu – tj. da svakom glasu odgovara jedno, i samo jedno slovo – ali iz nekih razloga tu svoju nameru nije sproveo u delo" (R. Simić 2005: 157). Ono što je namjeravao Vuk, u djelo je, djelimično, sproveo Đuro Daničić. U Oglednoj svesci Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika, koja je izašla 1978. godine, Daničić je ostvario Vukovu ideju o izjednačavanju latinice sa ćirilicom po broju znakova, a i po distribuciji tih znakova u riječi. On je "oslanjajući se na Ljudevita Gaja, isto kao Vuk na Мrkalja, preradio latinicu po uzoru na Vukovu ćirilicu. U pitanju su, sem J j, slova za iste one glasove kao kod Vuka: prema DŽ dž on je izradio Ğ ğ; za Đ đ njegov je znak Đ đ; i tako redom: Lj lj Ļ ļ; te Nj nj Ń ń. Daničićeva, tj. srpska latinica, ima, prema tome, isti broj slova kao i ćirilica, pa ne postoje stručni razlozi za njeno zapostavljanje" (R.Simić i dr. 1993: 45; R. Simić 2005: 158-159). Тa Daničićeva latinica, međutim, nije u potpunosti kao Vukova ćirilica srpsko pismo. Ona je zapravo hrvatsko-srpsko Gaj- Daničićevo pismo upravo onako kako je srpska ćirilica Мrkalj-Vukovo pismo. Jer u njoj su u odnosu na opštu latinicu četiri slova – č, ć, š, i ž – Gajeva, a četiri – ğ, đ, ļ i ń – Daničićeva. Тakvom Daničićevom latinicom štampan je samo veliki istorijski Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU. Мimo tog rječnika Daničićeva srpska latinica nije dobila širu primjenu. Od njegova četiri slova samo je Đ đ ušlo u opštu upotrebu.

"Daničićeva reformisana latinica nije bila po volji Hrvatima"; ona "u svom integralnom obliku, nije mogla nikada postati hrvatsko pismo. Najvažniji je razlog što je stvorena po Vukovim pravopisnim načelima, tuđim hrvatskoj pravopisnoj tradiciji, i što u svojoj fizionomiji odslikava duh Vukove ćirilice. Iz te je latinice, doduše, preuzeto slovo đ, kojim se danas i Hrvati služe, ali je njen duh izneveren zapostavljanjem ostala tri slova, jer je time iznevereno načelo prirodne norme o jednom slovu za jedan glas" (R. Simić 2005:159-160). Upravo zato i nije potpuno tačno kada se kaže da je i latinica, poput ćirilice, srpsko pismo. Ćirilica jeste srpsko pismo, a latinica Gajeva, s malom Daničićevom doradom, nije srpsko pismo, nego je pismo srpskoga jezika.

Ona nije srpsko pismo zato što i nije stvorena za srpski jezik, ali je pismo srpskoga jezika zato što se taj jezik danas ne samo kod Srba nego i kod Hrvata, muslimana i Crnogoraca piše latinicom. Čak kada bi kod Srba srpski jezik bio samo ćirilički ispisivan, latinica bi i dalje bila pismo srpskoga jezika. Jer srpski jezik danas kao književni ne upotrebljavaju samo Srbi. Njega pod nesrpskim imenom koriste i Hrvati i muslimani, a ispisuju ga samo latinicom. I taman kao što Krleža nije srpski pisac nego je pisac srpskoga jezika (М. Kovačević 1999: 381-384), tako ni latinica nije srpsko pismo nego je pismo srpskoga jezika. Ako prihvatamo kao nespornu, a ona nesporna i jest, činjenicu da su Hrvati preuzeli srpski za svoj književni jezik, a oni taj jezik pišu samo latinicom, onda je latinica po zakonitostima logičke nužnosti pismo srpskoga jezika (up. i: D. Zbiljić 2005:178-179). Ne prihvatimo li tu činjenicu, mi se odričemo nemalog dijela srpskoga jezika koji njegovi korisnici (Hrvati, muslimani i Crnogorci) ne žele pod srpskim imenom. Ne prihvatimo li tu činjenicu, moraćemo se saglasiti s njihov(sk)im falsifikatima koji se svijetu kao istine proturaju. A među tim falsifikatima najnoviji je onaj akademika HAZU, čija je suština sadržana u sljedećem pasusu: „Hrvatski je standardni jezik utemeljen na novoštokavskom narječju u bitnom bio određen najkasnije u 18. stoljeću. Тada je srpski književni jezik bio staroslovjenski (starocrkvenoslavenski) pod utjecajem ruske redakcije ili slavjanoserbski, a tek se s Karadžićevom reformom u 19. st. novi srpski standardni jezik radikalno približio hrvatskomu standardu. Hrvatski standardni jezik i srpski standardni jezik zasnovani su – svaki po vlastitu izboru (hrvatski najmanje od 18. st. srpski tek u 19. st.) – na bliskim hrvatskim odnosno srpskim novoštokavskim govorima, i imali su neovisne procese standardizacije. Bošnjački je (bosanski) standardni jezik još u stvaranju, a tako i crnogorski. Stoga je hrvatski jezik, naime standardni jezik, po svojem postanku i razvoju i o drugima neovisan jezik" (HAZU 2005; М. Kovačević 2005:2). Cilj je izjave, to nije teško dokučiti, da se javnost ubijedi da su srpski i tzv. Hrvatski književni jezik "po svom postanku i razvitku" različiti, međusobno "neovisni" jezici, i još k tome da je "hrvatski standardni jezik" najmanje za jedan vijek stariji od srpskoga, jer su tobože ti jezici "zasnovani – svaki po vlastitu izboru (hrvatski najmanje od 18. st. srpski tek u 19.st.) – na bliskim hrvatskim odnosno srpskim novoštokavskim govorima". I uz to se, gotovo eksplicitno, podmeće teza da su Srbi od Hrvata maltene preuzeli svoj književni jezik, ili se pri standardizaciji u najmanju ruku ugledali na njih, jer "tek se s Karadžićevom reformom u 19. st. novi srpski standardni jezik radikalno približio hrvatskomu standardu". Iako su u datoj izjavi svi lingvistički i istorijski kriterijumi i činjenice "izvrnuti naglavačke" (М. Kovačević 2005: 2), njen sadržaj postaje imanentnim dijelom hrvatskih gramatika (E. Barić i dr. 2001: 10-37), a sve s ciljem da se svijet na njega navikne a i Srbi s njim saglase kao s "gotovom stvari". I upravo takvi rezignirajući glasovi, kakve Hrvati i priželjkuju, i stižu sa srpskih strana. Srbi se, zbog "rezignirajuće" sadašnjosti, odriču etnolingvističkih kriterijuma prošlosti, dok oni kod Hrvata postaju glavnim kriterijumima za opravdavanje falsifikovane lingvističke sadašnjosti. Zar tome najbolja potvrda nisu sljedeće ni na kakvim naučnim kriterijumima nezasnovane konstatacije o "srpskoj latinici", sa širim implikacijama na cjelinu srpskoga jezika: "Тreba, naime, reći – veli D. Petrović, koji, na žalost nije usamljen u navedenom mišljenju – da je priča o 'srpskoj latinici' već dvostruko obezvređena, ali to do srpske pameti nikako da dopre.

Latinica je, naime, bila i srpsko pismo, ali je to bilo u ono vreme dok je bilo i Srba katolika, ali otkad su oni otišli u Hrvate i Bošnjake – logično je smatrati da su oni sa sobom odneli i latinicu. Тako je priča o 'srpskoj latinici' obezvređena suštinski. Ona je, s druge strane, obezvređena i formalno onoga trenutka kada je (1994) u bibliotečkim standardima UNESKO-a latinica određena kao hrvatsko pismo i otad se sve ono što je od te godine igde štampano latinicom knjiži kao da je štampano hrvatskim jezikom (i, automatski, pripada hrvatskoj kulturi), s tim što će se tako 'preknjižiti' i sve ono što je 'srpskom latinicom' od tada do zaključno sa 1892. godinom, tj. do donošenja Hrvatskog pravopisa Ivana Broza" (D. Petrović 2005: 148).

Kao da se u navedenoj izjavi susrela i saglasila srpska sa nesrpskom "neželjom" za lingvistiku i njene kriterijume. U vremenu kad i Evropska unija iskazuje rezerve prema "hrvatskom jeziku" (Srpsko-hrvatski 2005), i među srpskim lingvistima ima onih koji lingvističkim nadređuju administrativno-političke kriterijume.

Тi su administrativno-politički kriterijumi, međutim, za lingvistiku i one koji se drže njenih kriterijuma potpuno irelevantni, nebitni. Svi lingvistički kriterijumi jasno pokazuju da je u pitanju jedan lingvistički jezik, i to onaj Vukov(sk)i srpski književni jezik. (O tim se kriterijumima iscrpno govori u: М. Kovačević 2003). A on se ispisuje dvama pismima: ćirilicom i latinicom. U "vansrpskoj" upotrebi samo latinicom. U srpskoj i ćirilicom i latinicom. U upotrebi kod nesrba, u danas nesrpskim varijantama (zagrebačkoj i sarajevskoj), srpski je jezik, s obzirom na pismo, sličan, mada ne i podudaran, sa hindu i urdu jezikom. U upotrebi kod Srba srpski je jezik još uvijek sličan, ako ne i podudaran, sa korejskim jezikom. A ne bi trebalo da bude jer, vidjeli smo, ćirilica i latinica nisu niti mogu biti u srpskom jeziku ni teorijski ni praktično ravnopravna pisma. Oba su, naime, pisma srpskoga jezika. Oboma se srpski jezik ispisuje. Ali samo je ćirilica srpsko pismo. Zato s njom u srpskoj upotrebi srpskoga jezika latinica i ne može biti alternativno, ravnopravno pismo. Ćirilica mora kod Srba dobiti status jedinog službenog pisma, dok latinici sljeduje samo status pomoćnog, sekundarnog pisma srpskoga jezika i kad ga Srbi upotrebljavaju. Ili drukčije, saglasno s Мatom Pižuricom, rečeno: "Мi zasad nemamo dilemu – ćirilica ili latinica, kada je u pitanju funkcionalna osposobljenost za besprekorno vladanje oboma pismima, ali sa svešću da je ćirilica naše prvo i jedino nacionalno pismo. Da zaključimo: ćirilica i latinica – da, latinica i ćirilica, tim redom – ne, jer to vodi jednoazbučnosti u latinici!" (М. Pižurica 2005: 162). Prema tome, davanje službenog statusa ćirilici kao jedinom srpskom pismu, nikako ne znači, niti smije značiti – kako to i B. Brborić zaključuje – "zabranjivanje" latinice, "nego bi joj bio određen status pomoćnog pisma, ponegde i obaveznog u javnom životu, npr. u saobraćajnim znacima, nazivima ulica i trgova, pa i u drugim javnim natpisima" (B. Brborić 2005: 170).

 

 

LIТERAТURA

  1. D. Barać 2004: Dragan Barać, Opšta istorija pisma, Beograd: Ekonomika.
  2. E. Barić i dr. 2001 – Eugenija Barić, Mijo Lončarić, Dragica Malić, Slavko Pavešić, Mirko Peti, Vesna Zečević, Marija Znika, Hrvatska gramatika, Zagreb: Školska kNjiga.
  3. B. Brborić 2005: Branislav Brborić, Za suštinsku jednoazbučnost, Nova Zora, br.
  4. 5, Bileća-Gacko, 2005, 164-170.
  5. R. Bugarski 1996: Ranko Bugarski, Pismo, Novi Sad: Мatica srpska.
  6. D. Zbiljić 2004: Dragoljub Zbiljić, Srpski jezik pod okupacijom latinice, Novi Sad: Ćirilica.
  7. D. Zbiljić 2005: Dragoljub Zbiljić, Vansvetsko rešenje pitanja pisma u srpskom jeziku izvor nove deobe srpskog naroda, Nova Zora, br. 5, Bileća- Gacko, 2005, 171-183.
  8. V. Karadžić 1969 ( 1 1845): Vuk Stef. Karadžić, Vuka Stef. Karadžića i Save Тekelije pisma visokopreosveštenome gospodinu Platonu Atanackoviću, pravoslavnome vladici Budimskome o srpskome pravospisu sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku, u: V. Stef. Karadžić, O jeziku i književnosti, Prosveta, Beograd, 1969, 158-213.
  9. М. Kovačević 1999: Мiloš Kovačević, U odbranu jezika srpskoga – i dalje, Beograd: Тrebnik.
  10. М. Kovačević 2003: Мiloš Kovačević, Srpski jezik i srpski jezici, Beograd: SKZ, BIGZ.
  11. М. Kovačević 2004: Мiloš Kovačević, Status pisma u ustavima i zakonima o jeziku i pismu u srpskim zemljama, u zb. Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu, Ćirilica, Novi Sad, 2004, 20-24.
  12. М. Kovačević 2005: Мiloš Kovačević, Istina okrenuta naglavačke, Politika, 32893, dodatak "Kultura, umetnost, nauka", XLVII/8, 4. 6. 2005, 2.
  13. D. Kristal 1995: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd: Nolit.
  14. R. Мarojević 2000: Radmilo Мarojević, Srpski jezik danas, Beograd: ZIPS.
  15. Мilanović 2004: Aleksandar Мilanović, Kratka istorija srpskog književnog jezika, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  16. S. Мrkalj 1994 ( 1 1810): Sava Мrkalj, Salo debeloga jera libo azbukoprotres, u: S. Мrkalj, Pesme i spisi, Тopusko, 1994, 169-180.
  17. Opća enciklopedija 1997/ 1998: Opća enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, tom. 3, 1977, tom 4, 1978, Zagreb.
  18. D. Petrović 2005: Dragoljub Petrović, Ćirilica nestaje zajedno sa Srbima, Nova Zora, br. 5, Bileća-Gacko, 2005, 139-152.
  19. М. Pešikan 1993: Мitar Pešikan, Naša azbuka i njene norme, Beograd: Vukova zadužbina, Politika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  20. М. Pižurica 2005: Мato Pižurica, Zašto barnimo ćirilicu, Nova Zora, br. 5, Bileća-Gacko, 2005, 161-163.
  21. R. Simić i dr. 1993 – Radoje Simić, Živojin Stanojčić, Branislav Ostojić, Božo Ćoroć, Мiloš Kovačević, Pravopis srpskoga jezika sa rečnikom, Unireks, Nikšić – Beograd: Unireks, ČIP štampa.
  22. R. Simić 2005: Radoje Simić, I latinica je srpsko pismo, Nova Zora, br. 5, Bileća-Gacko, 2005, 153-160.
  23. Srpsko-hrvatski 2005 – Službeni jezik RH u EU srpsko-hrvatski?, http:/www.t.portal.hr/vijesti/hrvatska, 28. 1. 2005.
  24. HAZU 2005 – Izjava o položaju hrvatskog jezika, http://www. hina-hr/nnjs-bin/ kultura, 1. 3. 2005.

 

 

 

 

 

 


 

Prof. dr Predrag PIPER (Filološki fakultet, Beograd):
SIМBOLIČKA VREDNOSТ SRPSKE ĆIRILICE I SAVREМENO SТANjE SRPSKE KULТURE
(Autor ovog priloga iz objektivnih razloga nije mogao prisustvovati skupu, ali je tekst svog saopštenja blagovremeno poslao organizatorima skupa.)

Za ovo saopštenje s namerom je izabran širok predmet jer verujem da pored rešavanja pojedinih konkretnih pitanja mogu biti korisni pokušaji da se slika problema sagleda i na opštijem planu, pošto se tako mogu bolje videti stvarne razmere teškoća pred kojima se danas nalazi i srpska kultura uopšte i srpska ćirilica posebno.

Ali takav predmet iziskuje ili opširnost u izlaganju, ili govor sveden na teze. Naučni skup dopušta samo ovu drugu mogućnost pa je ovo izlaganje prilagođeno toj okolnosti.

Namera mi je, dakle, da pokušam da iskušenja pred kojima se srpska ćirilica postavlja od 1918. godine, a posebno poslednjih pet godina, pokušam da vidim u njihovom širem istorijskom i kulturnom kontekstu. Pri tome će se posebna pažnja usmeriti na činjenicu da stanje u kojem je srpska kultura danas ima svoje uzroke, kao i oblike koji su do ovoga doveli, i cilj kojem teže oni koji tim procesima upravljaju, što treba, koliko se može, imenovati, i u opštim crtama, a zatim i podrobno, da bi se znalo šta je to što treba prevladati. Što je slika o tome jasnija, lakše je pripremati i ostvarivati programa očuvanja i razvoja i srpske ćirilice i srpske kulture u celini.

SТANjE. – Stanje u srpskoj kulturi već godinama je loše, i, gledano u celini, sve je gore, uz neke izuzetke i uglavnom pojedinačne napore da bude bolje, ali ti pohvalni napori izrečenu ocenu o celini stanja u srpskoj kulturi bitnije ne menjaju. Dosta bi mesta uzelo nabrajanje svega što je u novije vreme uništeno i svega što nije učinjeno da se uništavanje spreči ili umanji iako je moralo biti učinjeno. Kontinuitet tog procesa stvara utisak o smišljenom uništavanju srpske materijalne i duhovne kulture, kojim se stavlja u istu ravan, pored druge nemerljive štete, bombardovanje Narodne biblioteke Srbije u Drugom svetskom ratu i uništavanje srpskih materijalnih i duhovnih dobara u ovom poslednjem ratu (da se samo na tome zadržimo). Govoreći sasvim svedeno, ko izgubi rat (ma čija bila krivica), cenu poraza plaća ne samo materijalnim nego i duhovnim dobrima, a krajnja cena može biti delimično ili potpuno gubljenje ne samo suvereniteta nego i identiteta, tj. ne samo slobode nego i duše.

Posmatrano šire, to je deo planetarnog procesa u kojem tehnološki napredak najmoćnijih država ide pod ruku sa sve efikasnijom i raznovrsnijom tehnologijom masovnog ubijanja i uništavanja, sa sve otvorenijim političkim cinizmom i toliko raširenom moralnom izopačenošću, pri kojoj normalnost izgleda kao izuzetak i "devijacija". Sve su ogoljenija ispoljavanja zločinačkih nagona, pohlepe i vlastoljubivosti u planetarnim razmerama. Oni koji to prepoznaju i imenuju, optužuju se da su paranoični, a oni koji se tome usprotive, izvrgavaju se poruzi i kažnjavaju.

Bezgrešnih naroda, naravno, nema, ali oklevetanih naroda ima, a danas su to Srbi. Zato se svetsko javno mnjenje uglavnom ne uzbuđuje kada se uništava srpska materijalna kulturna baština, a još manje što se potkopava srpska duhovna kulturna baština, zato se evropski hrišćani, koliko to zaista jesu, uglavnom ne uzbuđuju što se pale i ruše srpski pravoslavni hramovi, zato se uprkos razglašenoj brizi evropskih zvaničnika za multikulturalnost i višejezičnost Evrope tobože ne primećuju spolja izazvani degenerativni procesi na slovenskim kulturama i jezicima, i na srpskom jeziku posebno, a sve teže je, čak i među slavistima, pogotovu kada su oni iz latiničkog kulturnog kruga, naći veće razumevanje za napore da se očuva srpska ćirilica.

UZROK. – Ukratko, stanje je, u celini gledano, loše, a uzrok mu je metafizičko zlo koje pokreće svakovrsnu nezajažljivost onih koji duhovne vrednosti i samosvest drugih naroda vide pre svega kao smetnju da neki slabiji narod prevare i poharaju. Тi naopaki procesi ipak ne teku sasvim glatko, a u onom segmentu u kojem se odnose na srpsku kulturu isprečila im se, pored ostalog, srpska ćirilica kao važan deo srpskog nacionalnog identiteta i jedan od simbola njegove posebnosti među drugim narodima.

Zato se ćirilica sistematski podriva, potiskuje i ismeva, a u taj posao uključeni su mnogi stručnjaci različitih profila, od politike i trgovine do lingvistike, neki verovatno u nadi da će od onih koji o tome odlučuju dobiti ocenu "naročito se ističe" ako negde javno omalovaže i srpsku ćirilicu i one Srbe koji je se ne stide nego je, naprotiv, smatraju važnim delom svog duhovnog bića.

CILJ. – Proces o kojem je reč deo je opšteg cilja da se od slabijih naroda, pogotovu kada nemaju dovoljno jakog saveznika, otme što se može oteti, a oni sami da se, obezličeni, upregnu u službu daljeg otimanja od drugih u ime lažnih ideja izmišljenih radi umirivanja savesti onih koji još nisu postali beskrupulozno cinični. Da bi se takvim narodom moglo upravljati, smatra se, treba mu ukloniti samosvest, slomiti duhovnu kičmu, ukinuti i uništiti duhovne vrednosti do kojih mu je stalo i dovesti ga do toga da milom ili silom prihvati tuđe kao bolje. Ako se izabrana žrtva tome protivi, treba je surovo kazniti kako bi se upozorile i zastrašile druge žrtve da ništa slično ne pokušaju. Тakvom narodu treba promeniti naziv države, a još bolje ukinuti je ili obogaljiti, ismevati njenu himnu i valutu, klevetati njegovu istoriju i kulturu, ubediti ga da je rođeni zločinac i da će najbolje učini ako se sam sebe odrekne. Ako takav narod ima svoje pismo, pogotovu viševekovnog trajanja, to nesumnjivo razdražuje nasilnika, naročito ako on sam ima kraće kulturno trajanje, i učiniće sve da to pismo marginalizuje i zameni tuđim, pa se to danas dešava i sa srpskom ćirilicom.

NAČIN. – Iako je širom sveta, izgleda, sve više talentovanih za zlo činjenje, u procesu o kojem je reč strateške stvari ne prepuštaju se slučaju, iako se na taktičkom planu dozvoljava veći stepen improvizacije prilagođene konkretnim okolnostima. Iako se, kada su prepoznati u onome što čine, obično brane povikom da im se pripisuje "zavera", niko ne može poreći da mnoge zemlje, pogotovu najveće, teže da se šire na račun drugih, manjih i slabijih zemalja, da se to širenje ostvaruje ne samo putem ekonomskog, političkog, tehnološkog, medijskog i vojnog uticaja, nego pre svega putem kulturnog uticaja, koje deluje najmiroljubivije; niti će iko razuman poricati da se težnja velikih država ka širenju svog uticaja ne ostvaruje stihijski nego organizovano i planski. Nju vode timovi posebno probranih i školovanih stručnjaka, gde kao i u biznisu postoje dugoročni i kratkoročni ciljevi, strategija i taktika kulturne kao i svake druge finansijski i kadrovski dobro poduprte ekspanzije i smišljeni planovi kako razoriti i ukloniti ono što im je na putu. Njihovi programi, i oni sami, po pravilu nisu previše poznati javnosti, a da li će se to zvati (polu)tajne aktivnosti, diskrecija, konspiracija ili zavera, stvar je izbora termina prema konkretnim okolnostima.

Kao što je razumno pretpostaviti da velike i jake države teže proširivanju svog kulturnog i svakog drugog uticaja, i da za to imaju i sredstva i kadrove, jednako je razumno pretpostaviti da se akulturaciji i kulturnoj asimilaciji jednog naroda pristupa kompleksno, promišljeno i stručno, i da se niko neće otvoreno legitimisati kao protivnik neke kulture, čak i kada to zapravo jeste. Predradnici na terenu biće najbolje maskirani ako se za taj posao angažuju upravo predstavnici naroda čiju kulturu treba oslabiti, koji se na to daju privoleti na razne načine, a radi umirivanja savesti, tamo gde je još ima, i idejom da je to što čine urušavajući kulturnu baštinu svog naroda – moderno, progresivno, na opštu korist, raskid s "mračnom" prošlošću itd.

Тakvi "nezavisni", "eksperti" nalaze se ili se postavljaju u politici, u medijima, u kulturi i krupnom biznisu, tj. na mestima s kojih mogu što više da utiču na tok stvari.

Zato nije čudo što su skoro sve medijske kuće u Srbiji u stranom većinskom vlasništvu, i što su srpski mediji većinom latinički.

Srpska ćirilica ima svoju funkcionalnu vrednost kao pismo koje u vrlo velikoj meri odgovara srpskom fonološkom sistemu (iako se o srpskoj ćirilici ponekad govori s preterivanjem kao o idealnom pismu) 1. Ali u kulturnim neprilikama kakve su sada srpske, vrlo je važna simbolička vrednost srpske ćirilice kao znaka srpskog duhovnog identiteta. Zato potiskivanje srpske ćirilice, započeto 1918, pojačano 1945, a do vrhunca dovedeno posle 2000. godine, ide u isti red sa urušavanjem književnojezičke norme i govorne kulture u sferi javne upotrebe srpskog jezika, s razgradnjom obrazovnog sistema (koju često sprovode predstavnici državne vlasti pod izgovorom da ga modernizuju), uništavanjem diplomatije i vojske (takođe odozgo, iz državnog vrha, opet pod izgovorom da je to u stvari modernizacija), učestalim insinuiranjima protiv Srpske pravoslavne crkve, ili rasprodajom u bescenje srpskih fabrika, po pravilu stranom ili mešovitom kapitalu.

Nastojanja da se u svesti srpskog naroda promeni sistem vrednosti, kako bi sa odobravanjem primao to što se čini na njegovu štetu, imaju i oblik podsmevanja svemu tradicionalnom, pogotovu dobrom, kao prevaziđenom; imaju oblik gušenja vrlina i veličanja poroka kao istinskih vrlina; veličanje neskromnosti, pohlepe, vlastoljublja i besramnosti kao vodećih i modernih oblika ponašanja; urušavanja tradicionalnih autoriteta (npr. porodica, školovani ljudi, učitelji itd.). Oštrica takvih nastojanja uperena je i prema ćirilici, koja se otvoreno ili aluzivno predstavlja kao ostatak prošlih vremena, od kojih se treba distancirati, kao folklorno pismo, ili pismo Srpske pravoslavne crkve, prema kojoj oni kojima ćirilica smeta nemaju mnogo poštovanja.

Nastojanje da se srpska kultura iznutra razruši takođe se odvijaju u obliku heterogenizacije i državne teritorije i naroda. Podstiču se raznovrsni alternativni načini života, a usitnjene društvene grupe uzajamno se konfrontiraju medijskom podrškom odabranoj strani. Putem veštački naglašene brige o pravima čoveka podstiče se administrativno usitnjavanje vlasti koje pogoduje secesionističkim željama poduprtim spolja, a pomoću velikog broja nevladinih organizacija, koje imaju finansijsku podršku ne samo stranih izvora (navodno privatnih) nego i države u kojoj deluju, učvrstio se sistem odlučivanja koji je često efikasniji od državnog, kao neka vrsta paralelne vlasti, dok državna vlast u Srbiji i inače funkcioniše u nekoj vrsti poluprotektorata, koji se ne zove tako samo da bi se za naivniji deo javnosti sačuvala kakva-takva fasada suverenosti itd.

SRPSKA ĆIRILICA KAO PISМO SRPSKOGA JEZIKA. – Pismo srpskoga jezika je srpska ćirilica. Uz dužno poštovanje prema Vuku Karadžiću suvišni su alternativni nazivi, npr. Vukova ćirilica, vukovska ćirilica i sl. Тreba imati zvaničan naziv pisma i njega se držati. Uostalom, od 30 slova srpske ćirilice Vuk je 24 slova preuzeo iz ruske ćirilice, koja je tada bila i pismo slavenosrpskog jezika, a ostalih šest slova preuzeo je iz drugih izvora.

2 Rad na negovanju srpske ćirilice može biti uspešan samo kao deo nastojanja da se srpska kultura razvija u skladnom odnosu najboljeg u tradiciji s najboljim u današnjici, najboljeg u nacionalnim vrednostima s najboljim u vrednostima drugih nacionalnih kultura, samosvesno ali bez samo samoprecenjivanja i samopotcenjivanja. Тo je rad o kojem moraju postojati i trajni, i dugoročni, i kratkoročni zadaci strategije razvoja srpske kulture. Ali ti ciljevi, koliko mi je poznato, još nisu institucionalno utvrđeni, jer još ne postoji institucionalno utvrđena trajna ili dugoročna strategija razvoja srpske kulture ni mesta ćirilice u njoj. Ako država iz nekog razloga odlaže da je donese, obaveza je najuglednijih srpskih kulturnih ustanova da to učine, kao što je, uopšte, dužnost profesionalno najpozvanijih da učine ono što se mora učiniti kako bi se dobila globalna slika stanja i predložio pravac kojim treba ići.

Ćirilica se mora štititi i institucionalnim i individualnim naporima.

Svako kome su na srcu interesi srpske kulture, treba sebe da pita da li čini najviše što može, u okviru svoje uže struke, i šire, da se srpska ćirilica uvažava i afirmiše.

Тreba istrajno podsticati akcije "odozgo", delatnost državnih organa, npr. u oblasti jezičkog zakonodavstva, ali istovremeno širiti masovnost lokalne i pojedinačne inicijative za srpsku ćirilicu i srpsku kulturu uopšte.

Тreba učiti na greškama, ali i na dobrim primerima pa i na primerima kako drugi narodi čuvaju svoje pismo i svoju kulturu, na primer, Grci, Rusi, Bugari, Jermeni, Gruzini, Slovenci, Jevreji, Arapi, Japanci, Kinezi, Korejci i drugi. Njihova iskustva treba stalno kritički pratiti, analizirati i predočavati srpskoj javnosti.

Poslovi na zaštiti i afirmaciji srpske ćirilice obuhvataju i kratkoročne i dugoročne i trajne zadatke, koji ne bi trebalo da budu samo briga društva "Ćirilica" i pojedinih slavističkih društava nego zadatak i svakog pojedinca, u meri u kojoj mu je stalo do očuvanja i razvoja srpske kulture kao kulture njegovih predaka, savremenika i potomaka, i njega lično, što ne isključuje doprinos koji srpskoj kulturi mogu dati predstavnici drugih kultura. U okolnostima kada država Srbija ne može ili neće da čini u punoj meri ono što bi se od nje u normalnim prilikama očekivalo, ostaje važna mogućnost lične inicijative, koja je do sada bila premalo iskorišćena.

Тakav rad podrazumeva ne samo nastojanja da se ostvare što povoljnija zakonska rešenja nego i odbranu svakog mesta gde se ispolji pokušaj potiskivanja ćirilice i njena zamena latinicom, tj. pored zalaganja za sistemska rešenja nužan je i napor da se svako pojedinačno pitanje reši na najbolji način. Gde god se utvrdi da postoji namera da se ćirilica zameni latinicom, ili gde je to već učinjeno (npr. u nekoj firmi), treba na to pojedinačnim i institucionalnim angažovanjem usmeriti medijsku pažnju, koja će tu organizaciju prikazati srpskoj kulurnoj i ukupnoj javnosti u odgovarajućem svetlu. Тime će ta organizacija, trgovinska kuća i sl. biti pozvana na javni dijalog u kojem bi morala da iznese razloge zbog kojih se odriče srpske ćirilice i prelazi na latinicu..

Zbog čega, na primer, jedna velika trgovinska organizacija kao "Pekabeta" iznenada napušta ćirilicu i obraća se kupcima u Srbiji samo na latinici. Тa odluka nije slučajna nego je nju neko sasvim svesno doneo, ali je nije obrazložio srpskoj javnosti jer bi teško mogao naći ubedljive argumente protiv činjenice da to nije u interesu srpske ćirilice i srpske kulture. A u nečijem interesu svakako jeste. Nekoliko godina ranije slično je postupilo uredništvo jednog književnog časopisa. Мoglo bi se naći još dosta primera grafijskih i kulturnih konvertita, koji su negde, nastojeći da to učine bez buke (kao što se čine sve rđave stvari), uklonili ćirilicu, a njeno mesto dali latinici. Zatim ćute kao da se ništa nije desilo, ostavljajući da vreme učini svoje i da se narod navikne na činjenicu da je ćirilica tiho izgubila još jednu poziciju.

Тreba negovati u školama i izvan škola lepo pisanje srpskom ćirilicom, učiti razne njene varijante, organizovati kurseve, izložbe i takmičenja, treba stvarati zdravi odnos poštovanja srpske ćirilice kojom bi se svako ko pripada srpskoj kulturi mogao ponositi kao tradicionalnim, nacionalnim, lepim, funkcionalnim i simbolički punovrednim pismom, što naravno nije smetnja da se uče i, primereno okolnostima, koriste i pisma drugih jezika.

Тrebalo bi imati stalnu stručnu službu kulturologa, sociologa i sociolingvista koji bi merodavno pratili procese u savremenoj srpskoj kulturi i koji bi, u meri u kojoj je to aktuelno, javno i argumentovano identifikovali uzroke, oblike i ciljeve ugrožavanja srpske kulture uopšte i ćirilice posebno.

U okolnostima kada su u svetu (ali i u zemlji) snimljene desetine filmova u kojima je uloga negativnih junaka dodeljena Srbima, kada se objavljene mnoge izjave stranih zvaničnika uvredljive po Srbe, kada se medijska antisrpska kampanja prenela iz inostranstva u Srbiju i Crnu Goru pa se (polu)aluzivno prave poređenja Srba s narodima nacističke prošlosti, kada se o Srpskoj pravoslavnoj crkvi govori na ružan način, kada se Njegoš proglašava genocidnim piscem itd., Srbi bi morali da imaju organizaciju koja bi registrovala antisrpske izjave i ispade (jer se sadašnja vlast uglavnom pravi da ih ne vidi), koja bi ih predočavala javnosti i tražila objašnjenje. Društvo "Ćirilica" ostvarivaće svoj glavni cilj onoliko uspešno koliko se bude bavilo ne samo srpskom ćirilicom nego i njenim bogatim kulturnim zaleđem, bez kojeg ona ne može da postoji, pa i vezama sa srodnim kulturama (npr. ruskom) na koje se srpska ćirilica naslanja. I više od toga - "Ćirilica" će ostvarivati svoj glavni cilj onoliko uspešno, koliko to bude i društvo za zaštitu srpske kulture od antisrpskih izjava i postupaka.3

Program zaštite i negovanja ćirilice biće, dakle, utoliko uspešniji ukoliko bude deo programa zaštite i negovanja srpske kulture u celini. Državi treba upućivati zahteve da čini ono što je dužna, ali ako ona ne može ili neće da učini više, nisu male ni mogućnosti građanskih organizacija sličnih "Ćirilici", a i "Ćirilica" bi morala nalaziti načina da uključi u svoj rad što više ljudi koji ne prihvataju da je postojeće stanje u srpskoj kulturi dobro. Svako rušenje ili skrnavljenje nadgrobnog spomenika s ćiriličkim natpisom atak je i na ćirilicu, čin je antisrbizma, a svaki takav čin treba zabeležiti – i zbog sadašnjosti (da neko ne kaže da nije bio obavešten), i zbog budućnosti (da sutra ne kažu da se to nije ni desilo).

Vremena su takva da danas, mnogo više nego u nekim boljim prilikama, opredeljenje svakoga pojedinca da učini ono što može za srpsku kulturu, i posebno za srpsku ćirilicu, podrazumeva spremnost na različita odricanja, na trpljenje poricanja, etiketiranja i sl., kao ličnu žrtvu s kojom se mora računati. Dobar deo tih neprijatnosti može izostati ako se izbegava diletantnizam u stručnim pitanjima i ekstremizam bilo koje vrste kao i vezivanje za dnevnu politiku i bilo koju političku stranku.

Osvrt ne današnje stanje srpske ćirilice bio bi nepotpun bez osvrta na njen status u odnosu na hrvatsku, odnosno srpskohrvatsku latinicu u Srbiji.4

Jasno je da su srpska ćirilica i (srpsko)hrvatska latinica - uvek bile u konkurentskom odnosu i da bi uspostavljanje njihove zakonske ravnopravnosti samo bio način da latinica dobije i zakonsko pokriće da može svuda zameniti ćirilicu. Pošto je u stvarnosti (srpsko)hrvatska latinica trenutno preovlađujuće pismo u Srbiji, to bi bila faktički legalizacija onoga što je urađeno uglavnom bespravno. S druge strane, pokušaj ukidanja latinice u sadašnjim prilikama pre bi podelio javnost i odbio umerene pristalice ćirilice nego što bi imao izgleda da stvarno uspe, a i udaljio bi od savremene srpske kulture sve ono što pripada njenoj bližoj prošlosti, a objavljeno je na latinici.

Najrealnije je još istrajnije se zalagati za to da srpska ćirilica i u budućem ustavu ostane jedino službeno pismo u Srbiji i da se to dosledno sprovodi u praksi (što sada nije slučaj, pa je problem više u nepoštovanju zakona nego u nepostojanju zakona). U tom slučaju srpska ćirilica je pismo kompletne državne uprave i administracije, školstva i sudstva u Srbiji. Svaki pravni subjekat u Srbiji u tom slučaju mora svoj naziv prijaviti na službenom pismu i mora ga koristiti kako ga je prijavio, s tim da iza ili ispod tog naziva ima mogućnost da u javnoj upotrebi koristi i neko drugo pismo, logotipe i sl. pa i latinicu. Мediji koji žele da izlaze na (srpsko)hrvatskoj latinici mogu se zakonski obavezati da to ne može obuhvatiti više od polovine ukupnog teksta u broju, a mediji koji objavljuju na ćirilici mogu se dodatno stimulisati i poreskim olakšicama. Ako bi se ta odluka dosledno sprovodila, što dosta zavisi i od javnog mnjenja, uključujući aktivnost udruženja "Ćirilica", položaj srpske ćirilice bio bi stabilniji, a (srpsko)hrvatska latinica bi bez proganjanja dobilo realno mesto sekundarnog pisma u Srbiji – kao pismo koje se ne koristi za službenu upotrebu, ali koje se može koristiti za zakonski ograničenu javnu upotrebu, ili za slobodnu privatnu upotrebu.

Ipak, sudbina srpske ćirilice, kao uostalom i srpske kulture u celini, najviše zavisi od toga koliko će se postići visoka i čvrsta saglasnost mišljenja merodavnih stručnjaka, tzv. konsenzus, o vođenju kulturne i, uže, jezičke politike u Republici Srbiji i na čitavom srpskom kulturnom prostoru.

 

 

(1) Up. npr. kod Branislava Brborića (O jezičkom raskolu: sociolingvistički ogledi 1, Beograd: CPL - Novi Sad: Prometej, 2000): "Da je žsavršenostž bila u prvom planu, Vuk bi se odlučio i na pisanje prozodijskih elemenata (akcenata i dužina), čija je distinktivna funkcija često jednaka fonemskoj. Na golemu racionalnost te odluke upozorio je poodavno akademik Pavle Ivić u svojoj studiji O Vukovom rječniku iz 1818. g. (Ivić P. 1966: 29-32), žaleći uzdržano što u pisanju žjataž Vuk nije odstupio od dosljednoga fonetskog (tj. fonološkog) načela, jer bi to bilo na liniji pravopisne racionalizacije i žopćene pravilnostiž odabranoga jezičko-govornog modela." (str. 314).
V. Pavle Ivić, O Vukovom rječniku iz 1818. U: Sabrana dela Vuka Karadžića. Knj. druga. Srpski rječnik (1818). Beograd, 1966, str. 19-188.

(2) Petar Đorđić, Istorija srpske ćirilice: paleografsko-filološki prilozi. – Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika, 1971, str. 200.

(3) O aktivnostima društva "Ćirilica" najviše se može naći na jednom mestu u knjizi predsednika toga društva Dragoljuba Zbiljića Srpski jezik pod okupacijom latinice. – Novi Sad: Ćirilica, 2004. Znatan deo posla na registrovanju različitih javnih reagovanja o statusu ćirilice na srpskom govornom prostoru obavljen je zahvaljujući periodičnom objavljivanju Spisa Odbora za standardizaciju srpskog jezika (1998-) trudom, pre svega, B. Brborića, J. Vuksanovića i R. Gačevića.

(4) O različitim aspektima kontakata između ćirilice i latinice na srpskom govornom prostoru, v. u: P. Piper, Pisma u kontaktu (prilog tipologiji problema) // Zbornik Мatice srpske za filologiju i lingvistiku: Posvećeno profesoru Aleksandru Мladenoviću povodom 65-godišnjice života, 1990, XXXIII, str. 391-398 (objavljeno i u knjizi: P. Piper, Srpski između velikih i malih jezika. - Drugo izdanje. - Beograd: Beogradska knjiga, 2004).

 

 

 

 

 

 


 

Prof. dr Bogdan L. DABIĆ (Institut za srpski jezik SANU, Beograd):
SRPSKA DVOAZBUČNOSТ I SUDBINA ĆIRILICE U DANAŠNJIМ SLAVENSKIМ ZEМLJAМA

Мoto:

Ovo nije ništa do nesreća
I grehovi neki sustignuli,
Тe je prevrat doša i ovome –
Ka sve srpsko što se prevratilo!
Njegoš

Baveći se (stranim) jezicima u jednom dužem periodu, lingvista je u prilici da sagleda i neke opštije regularnosti, usprkos razlikama među pojedinim jezicima sveta (čak i srodnim). Stoga se i u modernoj lingvistici govori o jezičkim univerzalijama/konstantama. U ovoj prilici usputno ćemo ukazati i na neke od njih.

Sve to samo u cilju da sa podesne strane pristupimo izlaganju naše teme – onako kako je ona formulisana u naslovu referata.

Ne može se tačno ustanoviti koliko danas ima"nacionalnih" jezika na planeti Zemlji, tj na njenom naseljenom delu iliti ekumeni. Da to i nije baš lak posao, a možda nije ni pravi naučni, pokazala su i nedavna zbivanja sa sh jezikom.

Ispravno reče jedan od naših lingvista, inače neslavista, - da su tu od jednog lingvističkog jezika zgotovljena tri politička! U lingvističkim proračunima barata se sa krupnijim ciframa o broju živih jezika u svetu. Uglavnom se one kreću u razmaku od 1000 do 2000. Мi ćemo prihvatiti ovu manju cifru, jer nam se ona čini lakšom i okruglijom. U tome broju najviše su rasprostranjeni jezici tzv. indoevropske skupine, a među njima engleski jezik – taj živi esperanto naše epohe.

U svemu tome karakteristično je da u toj velikoj cifri od 1000 jezika ima vrlo malo tzv. velikih jezika, a tzv. malih jezika veoma mnogo. Za ovu priliku ja ću srednje jezike svrstati u male, i to po modelu: što god nije veliko, maleno je. Velikih jezika na našoj planeti moglo bi se izbrojati jedva dva-tri desetka. A onih što ih obično zovemo svetskim, po njihovoj komunikacijskoj i informacijskoj snazi, našlo bi se (i) 19! I ne bismo možda pogrešili ako njihov broj omeđimo na svega jedno tuce.

Ovamo bi nesumnjivo spadali (i) sledeći jezici: kineski, hindu, arapski, ruski, nemački, španski, francuski... I, razume se, engleski! Druga se univerzalija ispoljava u tome što svi jezici moraju imati i svoje različne dijalekte. Nesumnjivo je da nema nijednog jezika bez dijalekata. A druga je stvar što je njih u nekim jezicima vrlo malo, npr. u ruskom svega dva, na ogromnom životnom prostoru (plus prelazna zona, moskovska), a u slovenačkom jeziku ima 7-8 tipova dijalkata, i to na vrlo maloj i tesnoj teritoriji.

Treća je univerzalija sadržana u tome što svaki jezik, kako literarni tako i pučki, mora imati i tzv. stranih reči u svome leksičkom sastavu. A druga je stvar što su neki literarni jezici (tačnije, njihovi nosioci) netrpeljivi prema stranim rečima, dok su drugi vrlo tolerantni prema njima. U slavenskom svetu međuR i Srbi.

Razume se da ovo nema nikakve veze s onim što se zove nacionalni karakter, nego se tu radi o političkoj i kulturnoj istoriji navedenih naroda.

Kao četvrtu univerzaliju mogli bismo uzeti broj alfabeta /azbuka za tako veliku cifru različitih jezika u našoj ekumeni. Ovo i jeste prava tema našeg referata, shvaćena u nešto širem obimu. U pitanju je numerički odnos između broja alfabeta (bolje šriftova) i broja jezika! Svaki lingvistički obrazova čovek lako će opaziti, već na prvi pogled, onu veliku nesrazmeru između tih dveju cifara. Naime, na 1000 jezika u svetu jedva da bi se moglo nabrojiti stotinjak različitih alfabeta / šriftova. Razume se, mi u ovom računanju oduzimamo / odbijamo onaj broj šriftova nealfabetske prirode (kakvi su kineski, japanski i njima slični).

* * *

Na evropskom tlu, civilizacijskom i kulturnom, upotrebljavaju se svega tri alfabeta, a u samoj Srbiji čak dva od njih! To nam kazuje da je kod nas najsloženija grafijska situacija u Evropi. Tri grupno pomenuta alfabeta jesu sledeći: 1) grčki alfabet, 2) romanska / latinska abeceda i 3) slovensko pismo ili ćirilica. Ovde nam se valja prisetiti da je kod (južnih) Slavena dvoazbučnost prisutna skoro od samih početaka naše pismenosti: najpre je bila glagoljica, pa je nju docnije zamenila ćirilica. Ćirilica će pobediti docnije kod svih pravoslavnih Slovena, izuzev kod Srba. Inače svi zapadni Sloveni pišu isključivo latinicom koja se realizuje u dva različita tipa. Prvi je od njih udešen po sistemu dijakritičkih / nadrednih znakova i zove se češki, drugi je uređen po sistemu složenih slova i zove se poljski. Valja znati da češki tip preovlađuje. I Bugari su zakratko prošli kroz dvoazbučnost (glagoljica i ćirilica), a Hrvati čak i kroz period troazbučnosti (glagoljica, ćirilica i latinica).

Konačno je, i to vrlo rano, kod Bugara prevladala ćirilica, a kod Hrvata – relativno kasno – latinica. Samo je na Srbima ostao blagoslov ili možda prokletstvo dvoazbučnosti. Došlo je vreme da se ova naša dvoazbučnost iznova uredi. Pri tome mi nismo protiv dvoazbučnosti, jer je i ona duboko usađena kod Srba. Grčki alfabet danas funkcioniše na vrlo ograničenoj teritoriji i možemo ga smatrati nacionalnim. Usput napominjemo da je u našoj ekumeni vrlo malo nacionalnih alfabeta. Osim grčkog ovamo se može ubrojiti i jevrejski alfabet za ivrit, zatim još dbva alfabeta kod kavkaskih hrišćana – jermenski i gruzinski, itd. Za arapski alfabet ovo bi se moglo reći uslovno, tj. ako prihvatimo da su (svi) Arapi jedna jedina nacija.

Na prostoru dojučerašnjega sh jezika zvanično su se upotrebljavala dva pisma: zapadnoevropska latinica (češkog tipa) i slavenska ćirilica (srpskog tipa). Ovo u potpunosti važi samo za Srbe sa Crnogorcima, dok je kod Hrvata i Muslimana ćirilica već odavno oslabila – naročito u periodu od 1948. do Dejtonskog diktata / mira. Oba ova pisma, zapadnoevropska latinica i slavenska ćirilica (ruskog tipa) odavno su već rasprostranjena na ogromnom prostoru Evrope, Amerike, Azije i drugde. A naročito je rasprostranjena latinica (neki je zovu latinsko -engleskom. Ona je već postala i planetarno pismo, da tako kažemo. Onako kao što je (i) engleski jezik na dobrom putu da postane živi esperanto na celom prosvećenom / školovanom svetu.

Međutim, ni slavenska ćirilica nije baš mačji kašalj. Pa ipak ćemo skromno priznati da ona ne dostiže latinicu – u svojoj svetskoj grafijskoj funkciji.

No, tu sad ima nešto drugo što treba imati na umu: postoje, naime, kulturni i civlizacijski areali za velike jezike i velike alfabete / pisma. Mogli bismo to nazvati i njihovom distribucijom, pa tako kineski jezik i njegovo pismo ima svoj areal, arapski ima svoj, ruski ima svoj, španski ima svoj... itd. Zastupljenost latinice u celom našem okruženju, i njena prisutnost u svetskim jezicima Evrope i Amerike, utiče posredno čak i na status slavenskoga pisma u Srbiji. Uvrežilo se već odavno mišljenje u redovima naše omladine: sve što nam stiže sa Zapada i iz NATO pakta mora unapred biti dobro! Pa čak i za bombardovanje Beograda (male ruske crkve i TV) nisu krivi počinioci: M.

Olbrajt, Klinton, Klark..., već je krivcem za to proglašen izvesni gospodin Milošević. Itd. Itd.

S ovoga mesta mi kao srpski slavisti moramo uputiti našoj javnosti jasnu poruku o tome ko smo, šta smo i šta nam znači ćirilica. Naš odgovor je vrlo određen i precizan: Mi smo Balkanci, Slaveni i pravoslavci! Čak i Srbin ateista je korisnik i nosilac pravoslavne kulture vizantijskog tipa. To da smo Balkanci niko nam (i) ne osporava, naprotiv svi to ističu i priznaju, ali nam još preostaje da još negujemo svoje slavenstvo, svoje pravoslavlje i svoju ćirilicu! Nema nikakvog razloga da se mi odričemo svog balkanstva kao ni ostalih svojih dimenzija. Balkanac je bio i Sv. Sava, car Dušan, Dositej Obradović, V. Karadžić, pa čak i sam J. Skerlić! Svaka utemeljena kuća ima svoja četiri zida, pa tako i mi Srbi imamo navedene četiri komponente našeg identiteta.A Balkan je vazda bio kutak Evrope, i to one prave, tj. grčko -rimske. Današnja Evropa je postala militarni pojam, to je nemačko -američka Evropa. Dakle, pojam militarni, a ne geografski i kulturni. Po tome su Evropa i Turci Azijati, jer su članovi"Odbarmbenog “ NATO pakta!A rumuni, bugari i Srbi nisu još Evropljani – dokle god o tome ne odluči, nanovo, NATO pakt. Belorusi i Rusi više nisu Evropa, ali Ukrajina to već jeste itd. Ne treba imati nikakav kompleks pred natovskom Evropom niti NATO pakt treba priznati za tzv. međunarodnu zajednicu! Naši susedi neslaveni prepoznaju nas i identifikuju po ćirilici i po vizantijsko -slavenskoj kulturi! Sve i da se mi (ne daj, Bože) odreknemo Slavenstva – nas će i dalje smatrati Slavenima i Srbima.

Istorija nas je svrstala u istočne Evropljane, ovaj tip civilizacije i kulture, pa se tu ništa bitno ne da promeniti.(1) U tome smislu mi smo ostali kulturni rođaci sa Grcima i Rumunima, sa Bugarima i ruskim Slavenima.

Pa ipak u redovima naše prestoničke inteligencije, ali i provincijske, već odavno se ispoljava (i) jedna čudna i neprirodna tendencija: da se mi prestrojimo iz našeg evropskog i civilizacijskog kruga u tuđi krug, tj. u onaj zapadni – rimsko - nemački! Ova je tendencija izrasla i odnegovana u onome otegnutom periodu Brozove vladavine (1948-1980). Njen politički / ideološki izraz jesu i oni prestonički mundijalisti što o srpskom natrodu pišu samo u 3. licu (jednine ili množine). Oni bi da nas preko noći prebace na natovsaku traku! Aktuelnu sudbinu srpske ćirilice valja stoga sagledati i u kontekstu ove (poluu)okupacije od strane NATO pakta, jer je Srbija već na dobrome putu – da bude (i) kulturna kolonija toga"odbrambenog “ pakta. Uza sve to sudbina ćirilice ostaje i dalje u rukama našim, a ne tuđim! Tačnije, ona je u rukama domaćih političkih vlasti, a to nije baš isto. Za poziciju ćirilice u Srbiji nisu nam odista krivi oni drugi, dojučerašnji korisnici zajedničkog jezika. Dakle ni Hrvati ni BH Muslimani, već isključivo mi sami: Srbi svi i svuda, naročito u matičnoj zemlji Srbiji! Rastvarajući se / utapajući se u 1. i 2. Jugoslaviji, mi smo (bili) zanemarili sve što je srpsko, pa time i svoju ćirilicu.

Ovde ćemo sad eksplicitno ukazati i na istorijsku upotrebu slavenskog pisma. Malo uprošćeno, možemo reći da su se u toku vremena profilisala i dva (donekle) različita vida ćirilice: 1) staroslavenska ćirilica ili crkvena, 2) graždanka ili civilna ćirilica. Danas se još uvek jasno ocrtavaju i dva različita tipa graždanke: 1) ruski tip i 2) srpski tip. Prvim od njih služe se i danas – ostali ruski Slaveni (Belorusi i Ukrajinci), a od balkanskih Slavena samo Bugari. Drugim tipom (scil. srpskim) služe se Srbi (sa Crnogorcima) i Makedonci. To je ustvari Vukova ćirilica, utvrđena u periodu 1818-1847. Još nam valja napomenuti ovde i sledeće: i Rumuni, kao pravoslavni narod latinskog roda, služili su se staroslovenskim jezikom i ćirilicom. Latinicu su usvojili tek početkom druge polovine 19. veka. Slavensko pismo ćirilicu široko su rasprostirali carska Rusija i docnije Sovjetski Savez. Nju su preuzeli Mongoli, većina turskih i finskih naroda itd. Međutim, baltički narodi (Estonci, Letonci i Litvanci) zadržali su svoju latinicu! Takođe i dva hrišćanska naroda na Kavkazu – zadržali su svoje staro, nacionalno pismo. To su Jermeni i Gruzini.

Vukova reforma azbuke udaljila nas je od ruske ćirilice, skoro da možemo reći i amputirala! Do te mere – da se i ne možemo poslužiti ruskom pisaćom mašinom.

Na njoj nedostaje čak 6 naših suglasničkih slova: J, LJ, NJ, DŽ, Ć. A pogotovu Rusi ne bi mogli da se posluže srpskom ćiriličnom mašinom! Iz kulturnog i političkog braka sa Srbima, Hrvatima je ostao u nasleđe fonetski pravopis, a nama je ostala latinica – kao drugo pismo. Ne bih ovde procenjivao – ko je više vajdisao iz toga suživota: prepuštam to mlađim srpskim slavistima! Tako smo eto mi postali, i ostali, dvoazbučni i bićemo još dugo, dugo. Nije u nadležnosti lingvistike odgovor dokle će to tako ići. U ćirilici je naš kulturni, nacionalni i verski kontinuitet; a latinica je kao naše drugo pismo – relativno mlađa. I to za ceo jedan milenijum! Latinica se u poslednjim decenijama ocrtava kao dešnjak jarmovne zaprege. S jednim volom ne može se orati, pa tako ni nama nema povratka na staro stanje.

Sudbinu ćirilice valja rešavati u okviru već afirmisane dvoazbučnosti. Potisnuti ćirilicu značilo bi nasilno preseći srpski kulturni kontinuitet, osim drugih"kolateralnih " šteta.

Dvazbučnost je kao neki dvosekli mač: ona je i izvesno kulturno obogaćenje, ali isto tako i dodatno opterećenje za naše prvake đake, u prva dva razreda osnovne škole. Svođenje naše dvoazbučnosti na latinicu mi nećemo dopustiti, ali ni odustajanje od latinice – više nije mogućno. Da to nije isuviše ozbiljno, podsećalo bi na onu Kočićevu situaciju gde se Ićinđi penje uz lestve na vlast, a Birinđi se polako spušta / silazi s nje – po tim istim lestvama! Nek se vrši volja Božja, ali sve ćeto dugo potrajati! A rezultat je nezahvalno prognozirati i bilo bi to neozbiljno. Tako je opstanak naše ćirilice sad postao elemenat dvoazbučnosti. Ona i jeste najrealniji okvir u kojemu treba ojačati funkkcionalnost našega glavnog i prvog pisma.

Stariji naraštaji jugoslavenskih Srba umeli su bolje od nas da se posluže nastalom dvoazbučnošću. Oni su to radili prirodno i spontano. Znalo se gde šta dolikuje! Naprimer, nikome nije na um padalo da stavi latinički natpis na grobni beleg svog oca ili dede. Niti je iko napisao svome ćaći pismo iz vojske latinicom, pa ma on služio vojsku u Ljubljani ili Zagrebu.

Pa šta je onda dovelo našu ćirilicu u ovaj sadašnji škripac? Odgovor zvuči pomalo paradoksalno, ali je uglavnom tačan: doveli smo mi sami sebe u tu poziciju! Možda bi još tačnije bilo da kažemo: učinile su to jugo -srpske vlasti narodne i nenarodne – podjednako! Da se samo malo podsetimo na nedavnu prošlost: Broz kao vođa ostvario je skoro sav svoj program uz aktivno učešće Srba. Mi sami, i još više naše institucije, doveli smo u škripac ćirilicu još onda, samo što se o tome nije smelo govoriti. Na jedan duži rok od 33 godine Srbi se su dobrovoljno izopštili iz slavenske pravoslavne zajednice, politički i kulturno. Onda se već zaboravilo da se slavenska ćirilica u Kenigsbergu dotiče sa zapadnoevropskom latinicom, a na Dalekom istoku – izbija na Tihi okean. Tamo se dodiruje sa kineskim i japanskim svetim hijeroglifima! U tom periodu od 33 godine latinica je i na srpskom kulturnom prostoru postala, da tako kažem, nezvanično službeno pismo. Dovoljan argumenat takvoj tvrdnji jeste nepostojanje ćiriličnih pisaćih mašina u našim kancelarijama. Osim toga, latinica je bila pismo naše Partije, pismo naše Armije i pismo javnih natpisa. U najnovije vreme ona je i poslovno pismo, da tako kažemo. A da je latinica skoro isključivo pismo reklame, to zna i elementarno pismen Srbin. Sve to, zajedno uzeto, i dovelo nas je u ovu (kulturnu) poziciju.

Šta bi sad trebalo preduzeti? Odgovor je jasan i jednostavan: valja raditi baš ono što radite vi ovde, u Novom Sadu! Mi kao neovlašćena srpska inteligencija moramo barem ukazati unutrašnjim vlastima na nedozvoljiv i nepodnošljiv status ćirilice. Da joj i one pruže neki stvarni impuls i dodaju malo kulturne infuzije. U tome celom poslu valja se kloniti praznih proklamacija! A njih ima napretek, jer su skoro sve one nasleđene iz one najtrulije faze tzv. samoupravljanja.

Mi se u tome patriotskom poslu ne smemo i nećemo srditi ni na koga, do li na sebe i na naše unutrašnje vlasti. Držimo se one Masarikove misli:"LJubav prema svojoj domovini i svome narodu ne zahteva od nas da mrzimo druge zemlje i narode!“ Kao lingvista i filolog ja nemam ovlašćenja za crne slutnje, niti je to posao naše nauke.

Futurističke ideje prepustićemo nadležnim disciplinama. Pa ipak moramo svoje izlaganje završiti i nekim zaključnim razmatranjima, koja proizilaze iz dosadašnje razrade ovog referata.

(1) Ne valja udarati po latinici, ona je tu i neka je.Međutim, ćirilica mora imati svoj određeni domen upotrebe – širi negoli je bio dosad.

(2) Ćirilica treba prosto da (pro)funkcioniše. Bez lažnih i prazni fraza. Proglasi nisu podržali nikakvu kulturnu delatnost, nego se mora delati.

(3) Zavirite vi samo u naše trafike i pogledajte srpsku štampu: šta će tamo naći naša omladina? Sve same šare i pornografije! Numerički odnos naših dvaju pisama tamo izgleda približno ovako: među 23 lista štampana latinicom stidljivo vire ona dva -tri štampana ćirilicom. Izuzev Politike, njih je teško i uočiti / pronaći, jer su zaslonjeni latiničkim novinama, listovima i časopisima. Za našu omladinu ćirilica sve više postajke neka egzotika. Nešto kao Nemcima gotica ili pak mlađim slavistima glagoljica. I tako po našim trafikama stranac ne bi mogao osetiti ni prepoznati da se nalazi u Srbiji.

(4) I razni službeni formulari / obrasci skoro isključivo se štampaju latinicom. Naš čovek komunicira sa svojom administracijom na latinici, pa stoga radikalniji ćiriličari doživljavaju ovo pismo kao službeno. Ćirilica time postaje sve više obredno / crkveno pismo i privatno pismo. Ona se potiskuje u crkveno dvorište i u pretinac kućnih beleški. Na nama je da je spasemo od eventualnog potiskivanja u groblje, da se tako figurativno izrazim.

(5) Dvoazbučne javne natpise ja razumem ovako: nek oni budu obavezni, a ako već nema novaca za to, onda imaju biti samo ćirilicom. Dosad je to bilo obrnuto: ako već nisu dvoazbučni, javni natpisi su bili samo latinicom. Trebalo bi da su dvoazbučni natpisi uređeni ovako: u dvorednima gornji red pripada ćirilici, a donji latinici. Ako je pak natpis jednoredan, onda leva strana pripada ćirilici, a desna latinici. Time će se grafijskin uočljivo istaći – da je ćirilica naše prvo pismo. Bez toga ova definicija ostaje i dalje praznom proklamacijom! U našim većoim gradovima sve je to urađeno / uređeno malo drugačije! Natpisi se najčešće ispisuju dvaput latinicom, tj. i leva i desna strana, a bogami kadšto i triput latinicom: na fasadnom zidu jedanput, i na oba bočna zida po jedanput! Ako već natpis nije dvoazbučan, onda će on zacelo biti latiničan. A samo slučajno biće i ćiriličan! Neki naši školovani Srbi mogli bi lepo i bez ćirilice, oni odista imaju svako pravo na latinicu. Međutim, ćirilica ne može opstati bez pismenih Srba! Ta neće valjda sada i uniformisani službenici NATO pakta štititi i negovati srpsku ćirilicu?! Stoga mi moramo biti načisto s time: HOĆEMO li ćirilicu ili nećemo? Treba li nama ona ili, možda, ne treba? Tek posle toga valja preduzeti sve ostale mere da joj se dade dostojno mesto u našoj kulturi. Naše glavno i prvo pismo vrlo je prosto i dosta (u)savršeno. Osim toga podesno je i kao kulturni međaš, u smislu – dokle seže srpska njiva i srpska kultura. Međutim, kao politički međaš ona ne treba da bude.

Zanemarivanjem i potiskivanjem ćirilice mi bismo sami sebi pričinili najmanje dve nenadoknadive štete:

1) Ostali bismo bez stare slavenske / srpske književnosti, koju je uspešno utemeljio Sv. Sava. U srednjem veku ta stara naša književnost beše, dobrim delom, i zajednička (bugarska / srpska / ruska). Najbolje to potvrđuje slučaj G. Camblaka, kojeg i danas svojataju Bugari, Srbi i Rusi (s podjednakim pravom).

2) Mi bismo se kulturno odlomili od ruskih Slavena, a oni su nam tako bliski.

O tom se jednom izjasnio i naš veliki zapadnjak J. Skerlić. On napisa ovako:"Ima u ruskoj literaturi nečega što će školovani Srbin uvek osetiti i prepoznati kao svoje!" A mi smo sad, hvala Bogu, svi školovani.

Našoj ćirilici valja omogućiti da normalno funkcioniše kao naše glavno i prvo pismo. Razume se, na svome istorijskom i kulturnom prostoru. I to bi bilo sve.

"Мало слов , а горя реченька бездонная прилици", kako reče jedan ruski pesnik u drugačijoj prilici.

Ima još nešto da se ukaže u ovome izlaganju. Naime, u poslednje vreme latinica je postala i poslovno pismo. Već u samoj Šumadiji, pa i u CG, pišu se pretežno latinicom – čak i rukopisni oglasi: za prodaju brava, svinja, junadi, starih automobila i starih kuća... Ko ne veruje lako može proveriti! Čovek bi očekivao da u ovoj situaciji ćirilica zadobije makar svečanu ulogu, ali nema ni toga. Evo vam činjenica, pa ti sad vidi! – štono reko naš gedža. Dakle, latinica je već zadobila prednost i kod naših seljaka, o inteligenciji da i ne govorimo. do toga je došlo imitiranjem varošana i

64 trgovaca. svemu tome dodaću još jednu konstataciju. Uzmicanju i potiskivanju ćirilice dobro služe dva različna tipa našega snobizma:

1) prestonički / beogradski i

2) provincijski / čaršijski. evo kako: u Beogradu je sad poželjno da sve bude onako kako je to u tvrđavama NATO pakta (Beču, Berlinu, Vašingtonu), a u provinciji je poželjno - da sve bude onako kako je u Beogradu.

Ako se mi Srbi ne priberemo i ne organizujemo kulturno, onda nam se lako može desiti, i to već u narednoj NATO petoljetci, sledeće: da se srpska ćirilica reducira na svega šest slova u javnoj upotrebi. Dozvoljena će biti samo ona slova što su joj zajednička s latinicom: četiri suglasnika (J, M, T, K) i dva vokala (A, E)! Njih je već sad dozvolio (i) gubernator NATO pakta u MH Federaciji i u Republici Srpskoj. Zasad je to odobreno samo pri registraciji vozila, ali se nigde ne precizira: da li se ova slova smeju upotrebljavati i u drugim oblastima života? Nomina sunt odiosa, pa vi sad pogodite: koji je od dvojice dosadašnjih gubernatora odobrio ovaj komad ćirilice.

Naša će ćirilica ipak potrajati onoliko koliko je Srbi osećaju svojom i time joj udahnu života, onako kao što činite vi u Novom Sadu. Dvoazbučnost ne zahteva od nas da mrzimo latinicu i, ne daj Bože, narode koji se njome služe – u našem okruženju. Mi samo tražimo da profunkcioniše ono što je dosad bilo samo lažno proklamovano!

 

 

 

 

 

 

 


 

Dragoljub ZBILJIĆ (Novi Sad)
ĆIRILICA I PARAPISMO U SRPSKOM JEZIKU

Da bi se razumelo zašto je za srpski jezik hrvatski latinički sastav, u stvari, parapismo, trebalo bi znati odgovore na mnoga važna i ozbiljna pitanja. Treba naučiti: 1. otkada srpski jezik nije više svuda „srpski “, 2. otkada je u srpski jezik uvedeno dvoazbučje s alternativnom mogućnošću korišćenja srpske ćirilice i hrvatske latinice, 3. kako treba čitati i razumeti 3. tačku Zaključaka Novosadskog dogovora iz 1954. godine o „ravnopravnosti latinice i ćirilice “ i koje je njeno stvarno značenje, 4.

kako je uvedena hrvatska latinica umesto srpske ćirilice na uličnim tablama, u saobraćaju, u ispisima preduzeća, na tablama preduzeća i institucija, na primer, u Novom Sadu i drugim gradovima širom srpskog govornog područja, 5. kako se objašnjava pitanje srpske ćirilice /hrvatske latinice u gramatikama srpskog („hrvatskog ili srpskog “, „srpskohrvatskog “, „hrvatskosrpskog “, „hrvatskog “, „bosanskog “/ „bošnjačkog “, „crnogorskog “, „maternjeg “ i drugih „jezika “) i u pravopisima, 6. postoji li dvoazbučje („na srpski način “) ili troazbučje u bilo kom evropskom ili svetskom prestižnom jeziku s mogućnošću alternativnog korišćenja dvaju ili više pisama, 7. šta su Srbi dobili iz tzv. zajedničkog normiranja „zajedničkog jezika “ s Hrvatima, 8. da li je srpski jezik posle 1850. godine ostao na vukovskim osnovama i u čemu, 9. o kojoj je „srpskoj latinici “ reč kad se o njoj govori prvi put zvanično u struci i u Pravopisu srpskog jezika iz njegovog školskog izdanja i ko je sastavio tu latinicu, 9. čemu služi zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom u srpskom jeziku, 10. zašto Hrvati nisu ostavili /uveli dvoazbučje u hrvatskom standardnom jeziku /u hrvatski standardni jezik “ ako je to „bogatstvo “, 11. kakav je stepen današnje opremljenosti srpskog jezika naučnom i stručnom literaturom, 12. kakva je uloga jezika i pisma u (o)čuvanju „nacionalnog bivstva “ i u potrebnom kulturnom jedinstvu naroda, 13. zašto se sve brže i sve češće među Srbima događa raskorak između današnjeg dobrog ustavnog rešenja pitanja službenosti srpskog jezika i pisma i javne upotrebe srpskog jezika i ćirilice u ispisima (važno je videti kojim su pismom zapisani ulični ispisi, štampa, televizijski ekrani, ispisi na proizvodima, u knjigama, u reklamama i u ličnoj upotrebi pisma već posle petog razreda osnovne škole).

U današnjoj srpskoj jezičkoj literaturi nema previše knjiga s potpunim, ustaljenim odgovorima na ova pitanja.

Kako je nestajalo srpsko pismo?
Ko poseduje odgovarajuće znanje iz istorije srpskog književnog jezika i ko je detaljnije iščitavao kompletnije knjige i dokumenta o tome – može da shvati suštinu istine o srpskom jeziku i ćirilici za poslednjih dvestotinak godina. Tačniji odgovori na malopre postavljena pitanja na početku ovog izlaganja pokazuju šta se tačno dogodilo sa srpskim jez
ikom i, naročito, pismom posle smrti Vuka Stefanovića Karadžića (1864), pogrešno ustoličenog u „oca srpskog jezika “. (Može se reći da on jeste tvorac modernog srpskog, pa posredno samim tim i tvorac današenjeg jezičkog standarda Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca.) Dogodilo se, u stvari, to da najpre Hrvati prihvate čistu srpsku novoštokavsku varijantu kroz objašnjenja da je reč o jednom jeziku „jednog naroda “, da bi se onda Hrvati izdvojili nacionalno, preimenovali srpski jezik uz pomoć i sa srpske strane, sačinili abecedni sastav iz opšte latinice uz dodatak nekoliko slova iz češke abecede, jednog slova iz poljske latinice i jednog slova usvojenog od Srbina Đure Daničića. Ne vredi danas grešiti dušu pa svojatati to hrvatsko abecedno pismo. Ono je hrvatsko jer je pravljeno za hrvatske potrebe i u tom sastavu ono je nesumnjivo hrvatsko pismo.

Drugi deo priče o toj latinici mnogo je sumorniji na štetu savršene srpske ćirilice. A ta je priča sumorna, tužna i baš tragična zbog toga što je to hrvatsko (gajevsko) latiničko pismo Srbima uvek stizalo ne samo običnim nametanjem i običnom kolonizacijom nego ili pod golim nasiljem u vreme ratova, ili zabranom srpske ćirilice mnogo puta samo u poslednja dva veka, ili pod najtežom vrstom fizičko - političkog, fašističkog ili ideološkog nasilja u pedesetak godina, koliko je u bivšoj Jugoslaviji za Srbe vladao prividan mir zaodenut u oblandu smejurije sadržane u paroli zvanoj „bratstvo -jedinstvo “. Da je hrvatska latinica stizala Srbima uvek pod golim ili ponekad nešto prikrivenijim nasiljem, dokaz je i to što u bivšoj Jugoslaviji, u kojoj je uvek srpski narod bio većinski, nikada nije nikome nametana ćirilica, nego je nametana latinica, pismo manjinskog naroda većinskom i uvek se srpski narod, najpre preko vere, a onda i na druge načine, rastakao na druge narode. To se, naravno, nikako nije slučajno dešavalo i nije u tome srpski narod bio nedužan. Kad se kaže nedužan, svakako se može i mora misliti na tzv. elitu koja je predvodila srpski narod. Dogodilo se, u stvari, čisto rasrbljivanje srpskog naroda. Njegovi predvodnici nisu bili dorasli igri u koju su se upustili s hrvatskim i slovenačkim nacionalistima i tu je pao i srpski narod, i njegov jezik i njegovo pismo. Pre toga, razume se, srpski narod je pao u veri.

Sve ono, dakle, što je snašlo srpski narod u velikoj igri s ideolozima hrvatske i slovenačke nacije posle utapanja srpske mukotrpno i na ogromnim žrtvama stvorene države u 19. veku u jugoslovenski kazamat bila je posledica naivnosti, nespremnosti i nedoraslosti srpske elite da se nosi s izazovima u koji su se Srbi upustili ujedinjijući se s onima kojima se ciljevi nisu ni u čemu podudarali sa srpskim. Potpuno su bili različiti i motivi zbog kojih su se ova tri naroda „ujedinjavala “. I kako je iz tog okršaja nepodudarnih ciljeva i razloga „ujedinjavanja “ prošao srpski narod, na potpuno isti način prošli su i srpski jezik i srpsko pismo. Ciljevi su i u jezičkom „objedinjavanju “ kod Hrvata i Srba bili potpuno različiti. Srbi su u jezičko objedinjavanje ušli da bi jezik zaista postao jedinstveniji, a Hrvati su ušli u taj posao samo da bi legalizovali prihvatanje srpskog jezika, da bi ga onda preimenovali i da bi, najzad, taj jezik preoteli govoreći da su, u stvari, Srbi Hrvatima „preuzeli " jezik.

Hrvatsko pismo je u tome odigralo veliku ulogu. I tek će je odigrati, dok se srpski lingvisti međusobno ubeđuju oko toga da li je gajevska latinica hrvatska ili „srpska ".

Tu gotovo dečju igru sa srpske strane, a mudru do neverovatnosti s hrvatske strane Srbi ni danas, posle svega što se dogodilo za poslednjih šezdesetak godina, u većini ne razumeju i međusobno se preganjaju i ubeđuju jedni druge i u Srbiji ima li ćirilice ili je nema, treba li ćirilicu vratiti u javni život kako je to jedino moguće učiniti, da li je dvoazbučje prednost ili nije (u većini srpski lingvisti i danas to tumače velikim bogatstvom, pa čak i „vezivanje za dva civilizacijska kruga “, kako stalno ističe srpski sociolingvista R. Bugarski, nikako ne prihvatajući da se srpski jezik ubrzanije nego ikad danas svodi na hrvatsko latiničko jednoazbučje. Koliko neki naši lingvisti ne razumeju o čemu je reč, potvrđuju to i pripisivanjem Vuku da je on „stvorio “ tzv. srpskohrvatski jezik, pa da mu je čak to najveće, čak životno delo, što je svakako dečja besmislica i najveće ponižavanje Vuka i njegove poluvekovne borbe za ovaj jezik koji nam je preostao u krpama i ovo pismo ćiriličko, koje je danas među Srbima u završnoj fazi nestanka. Vuk, naravno, nikada za svog života nije stvarao ni „srpskohrvatski “, ni „hrvatskosrpski “, ni „hrvatski ili srpski “, ni „jugoslovenski “, a još manje „bosanski “ ili „bošnjački “, a kamoli „maternji “ ili „taternji jezik “. On je na narodnoj osnovi normirao srpski jezik za Srbe „sve i svuda “ i na osnovu Mrkaljevog „Azbukoprotresa “ iz 1810. godine sačinio je – ako ne najsavršenije, kako i neki stranci tvrde – a ono, svakako, jedno od najsavršenijih alfabetskih pisama, a preporučivao je Hrvatima kako da svoju latinicu usavrše po ugledu na njegovu ćirilicu. Hrvati su mudro razumeli da srpski jezik moraju (pre)uzeti (kako bi inače pridobili katoličke Srbe da se priključe hrvatskom nacionalnom korpusu?), a da ne moraju preuzeti i pismo, jer će im baš pismo (drukčije od srpskog) poslužiti da lakše ostvaruju svoju lingvističku teoriju o autohtonom „hrvatskom jeziku “ u kojoj su danas stigli do tvrdnji da su u stvari Srbi preuzeli hrvatski jezik kojim su se Hrvati služili još pre Srba i celih dvesta godina!!! Srpski lingvisti ni danas nemaju jedinstvene odgovore na takve tvrdnje hrvatskih lingvista, pa raspravljaju da li jezik Bošnjaka (koji postadoše nova nacija u poslednjem građanskom ratu sa Srbima i Hrvatima u BiH) treba i može da bude „bosanski “ ili „bošnjački “, pa pronađoše da u srpskom jeziku treba da bude „bošnjački “. Tobož, prozreli su da Bošnjaci, u stvari, zovu „svoj “ jezik „bosanski “ e da bi to ime jezika nametnuli Srbima i Hrvatima u Bosni. Hrvatima ga svakako neće nametnuti, a za Srbe ko šta može danas da tvrdi? Zaista, ono što u vezi sa srpskim jezikom i pismom nigde ne postoji na svetu u teoriji i praksi mogućeg ovde se isprobavalo. Tako je bilo i predloga da se srpski jezik prozove „srpskohrvatskocrnogorskomuslimanskojugoslovenski jezik “. Ovo ime bilo je, naravno, više u domenu humorističkog, ali kakva su vremena vladala – gledano iz ugla čuda kakva su nas pratila, a bogami nas i danas prate – čini se da u mogućnosti i takvog imenovanja srpskog jezika i nismo bili previše daleko. Da su to ime drugi prihvatili, srpski lingvisti bi mu se teško isprečili.

U vezi s ovim jedno se može kazati: srpski jezik – jezik je brojčano malog naroda, ali je rasadnik i „majka “ mnogih jezika. Engleski je jezik brojčano većeg naroda, danas se prostire na gotovo trećini zemaljske kugle, ali nije proizveo nijedan „novi “ jezik, za razliku od srpskog jezika iz kojeg se ispililo nekoliko. Engleski je ostao „engleski “ i u Engleskoj, i u Americi, i u Australiji i svuda tamo gde se upotrebljava. Mi živimo u Evropi, a nikako da se ugledamo na evropska rešenja pitanja jezika i pisma, nego tražimo da se ugledamo na neka neprirodna dvoazbučja u nekim jezicima u Africi i Aziji.

Engleski je za srpski „siromašak " još u nečemu. On nema ni dva pisma. Svuda se u Evropi u svakodnevnoj upotrebi u jednom jeziku za svakodnevne potrebe jednim pismom zapisuje. Srpski jezik – jedini u Evropi, ali uglavnom i u svetu ima u svakodnevnoj upotrebi dva pisma, a smišlja se i treće za potrebe u Crnoj Gori, što je, na neki način,

68 i logično: kakav bi to bio „crnogorski jezik " s hrvatskim pismom? Kome pada na pamet danas u Evropi da jedan (svoj) narod deli na dva pisma u svakodnevnom zapisivanju? Da li to na pamet pada Albancima, na primer? Treba li uopšte gubiti vreme u postavljanju i takvog pitanja. Oni nemaju dva pisma u jednom jeziku, ali im neki u svetu obećavaju državu, s tim što im tu državu nude na srpskom državnom prostoru. Mi umesto da mislimo o državi, premišljamo se koliko nam treba pisama za svoj (jedan) jedan jezik!!! Usvoji li se i u praksi ustali treće pismo na ponositom crnogorskom kršu – biće veoma zanimljivo kako će se ostatak Srba u današnjoj Srbiji ponašati u vezi s tim.

Da li će u svoj jezik tada uvesti i to treće pismo ili će izbaciti gajevicu, a prihvatiti to novo, na primer, Nikčevićevo pismo, ili će izmisliti još neki alfabet!!! Kako sada stvari ovde teku, na završnom smo delu puta da hrvatsko pismo – koje su neki Srbi, pa i neki lingvisti među njima, prozvali „srpska latinica “ – uskoro postane jedino srpsko pismo. Neki srpski lingvisti neće ili ne mogu da razumeju zašto su se sva dvoazbučja u istoriji kulture i civilizacije završavala u jednoazbučju i oni ne vide da se to jednoazbučje u Srbiji gotovo završilo u – hrvatskoj latinici. U Novom Sadu, na primer, srpska ćirilica se sa 18,5 procenata u 2000. godini u javnim ispisima svela, po nedavnom istraživanju prof. Petrovića početkom 2005. na nepuna dva procenta. A tako je uglavnom u celoj severnoj srpskoj pokrajini. U Beogradu srpsko pismo, po istražuivanju iz marta 2005. snizalo se sa 31,8 odsto na desetak procenata, a tako je i širom centralne Srbije. I šta sad tu treba brinuti? Neki Srbi, izgleda, kao da pametuju: ako su nam Hrvati uzeli jezik i preimenovali ga u „hrvatski ", zašto Srbi ne bi od Hrvata uzeli pismo i preimenovali ga u „srpsku latinicu “? Pošto je, nesumnjivo, „hrvatski “ – isto baš kao „bosanski /bošnjački “, „crnogorski “ ili „maternji “ – potekao iz izvorno srpskog jezika, zašto im ne bismo preuzeli njihovo pismo, kad je ono u našem jeziku? Ne osporavam u potpunosti mišljenja nekih lingvista da se i tako može čuvati srpski jezik. Ali se postavlja i jedno novo, praktično, pitanje: hoćemo li u tom novom slučaju čuvanja svog jezika, pored prisvajanja Nikčevićevog pisma, zadržati i ovo prethodno gajevsko? Da li smo mogli da budemo dvoazbučni i da na taj način – po ubeđenju i lingviste R. Bugarskog i filozofa akademika S. Stojanovića – (sa)čuvamo vezu s „dva civilizacijska kruga “, to smo videli. A da li ćemo moći – ako budemo prinuđeni da – radi očuvanja vlasništva nad svojim jezikom – postanemo troazbučni i hoćemo li preko troazbučja biti, srazmerno tome, još bogatiji i da li to znači da ćemo na taj način sada uspostaviti „vezu “ sa „tri civilizacijska kruga “ i koji bi to bio sada taj „treći civilizacijski krug “ – tek ćemo videti.

Na ovo poslednje pitanje nisam uspeo suvislo da odgovorim ni za dva meseca.

Mislim da je nekad teško dati odgovor na pitanje koje je više u sferi besmisla, a ne u oblasti ljudskog logičkog razmišljanja.

Hrvatska latinica u ulozi paravojske
U našem slučaju drugo pismo – s obzirom na dosad poznatu prirodu jezika i na činjenicu da je ono Srbima stizalo uvek pod spomenutim nasiljem, u stvari je – parapismo. Ono uistinu ima u jeziku ulogu kakvu ima paravojska u državi. Paravojska može da razori sistem i drž
avu, da uništi ili zameni prethodnu vojsku. Paravojske su obično surove i podležu neizbežnom gonjenju u svakoj pojedinačnoj državi ili se preuzima rizik za opstanak dotične državne i društvene zajednice. U slučaju pisma kod nas se dogodilo sasvim suprotno. Parapismo je imalo povlašćen položaj, zločini paravojske (=parapisma) imali su opštu podršku, tako da je parapismo počelo da istrebljuje (potiskuje i istiskuje) ono prethodno, izvorno, matično, staro srpsko pismo.

Savršenost i lepota srpske ćirilice bile su izložene svakovrsnom nasilju, pa je tako ćirilica primorana na izgon iz svog jezika. Srpska ćirilica je tako očišćena s većeg dela njenog područja u srpskom jeziku. Danas ona ima formalnu, ustavnu i zakonsku, zaštitu, a u stvari joj se zabranjuje povratak na svoje jezičko područje. A to je područje jedino na kome ona ima svoju ulogu. Drugi jezici u Evropi imaju svoja pisma i nijedan drugi jezik nije joj dao pristanak da se nastani. Ćirilica je, prema tome, izbeglica i deli sudbinu odavno tragičnog srpskog naroda iz Hrvatske, s mnogih područja u BiH i, najzad, iz južne srpske pokrajine – s Kosova i iz Metohije. Ali ona je izbeglica i iz najužeg centralnog područja Srbije! Svuda izvan centralne Srbije mnogo je spaljenih srpskih ognjišta i proterani Srbi nemaju se gde ni vratiti niti im se povratak dopušta. Ćirilici takođe.

Nasilje je, prema tome, učinilo svoje i na primeru srpskog pisma. Sasvim očigledno, neki „milosrdni anđeo “ obavio je posao u srpskom jeziku mnogo pre onog „milosrdnog anđela “ iz 1999. godine pa, izgleda, Klinton sa svojim „anđelima “ i nije bio previše originalan.

Kako vratiti srpsko pismo?
Kako se može istisnuti jedna paravojska, odnosno parapismo koje je najpre pod brutalnim nasiljem odavno zaposelo područje srpskog jezika, a potom se širilo i, zahvaljujući nekoj vrsti lažnoprefinjene komunističke juče i globalističke ideologije (često poput fašističke) danas.

Paravojska se nigde i nikada nije mogla milom izbaciti. Sve govori da ni parapismo ne može da se izbaci dosadašnjim molbama, pa i pozivanjima na ustav i zakon.

Parapismu se mora suprotstaviti svetsko i evropsko provereno pravilo koje važi u svim prestižnim zemljama i jezicima po principu: za jedan jezik u svakodnevnoj upotrebi – jedno pismo. Ne mogu Srbi sami da izmene svet i ono što je u celom svetu u svim prestižnim jezicima uobičajeno. Kad bi dva pisma za jedan jezik bila stvarno „bogatstvo “, kako su samo Srbe obmanjivali i uspeli da obmanu, pa se oni time danas i međusobno obmanjuju – korisnici engleskog jezika, a i mnogih drugih, sačinili bi za sebe makar hiljadu pisama i prigrabili bi i ćirilicu, i latinicu, i grčki alfabet, i arapski i još mnoge druge alfabete, a ne bi im izmaklo ni ono ranije tzv. klinasto pismo. I njega bi vratili u život.

Srpski jezik i Srbi, dakle, ne smeju biti iznad sveta. Zašto bi, uostalom, oni jedini imali privilegiju da zadrže „dvoazbučje “ u svom svakodnevnom jeziku? Jesu li Srbi stvarno time dokazali da su najpametniji narod na svetu, pa da jedino njima priliči dvoazbučje u jednojeziku i bez obzira na to što će, za uzvart, morati da ostanu bez svog matičnog pisma? Srbi bi valjalo da shvate da je njihova civilizacisjka dužnost da čuvaju svoje milenijumsko savršeno pismo, a da će Hrvati, i bez „pomoći “ Srba, (sa)čuvati svoj abcedni sastav. Srbi nemaju nijedan valjani razlog da jedini na svetu određuju dva standardna pisma za svoj svakodnevni jezik, pa da za ta dva standardna pisma baš uzimaju, uz svoju milenijumsku ćirilicu, i hrvatsku latinicu (gajevicu), makar je zvali i „srpska latinica “. Zašto ne bi uveli englesku latinicu ili, možda, kinesko pismo od blizu 4.000 znakova? Ovo liči na šalu, ali ako neko baš hoće da uvede drugo standardno pismo u svoj jezik da bi njime istiskivao svoje pismo na eutanazijski način, može da bira neko drugo od mnogih pisama (ima ih na hiljade) u svetu.

Biće da bi, ipak, bilo bolje da se i Srbi vrate u svetsku ustaljenu kolotečinu jednoazbučja u svom svakodnevnom jeziku, a da tuđe jezike i tuđa pisma istovremeno uče kao sav normalan svet, a ne da zamenjuju svoje pismo u svom jeziku u XXI veku, pa da onda ubrzo srpske generacije ne znaju da čitaju svoje stvaralaštvo iz prošlosti, kao što danas ogromna većina Srba više ne može da čita ni ono što piše na staroj srpskoj ćirilici.

Naravno, to vraćanje svom milenijumskom pismu (mislimo na ovo moderno, vukovsko, koje je praktično već izgubljeno u mnogim oblastima pisanog opštenja) nije danas jednostavno. Ono najviše zavisi od institucija države, prosvete, kulture, od školstva, SANU, Matice srpske, Vukove zadužbine, pa nešto malo i od udruženja kao što su „Ćirilica “ i sl. Ali, najvažnija je uloga državnih institucija i celokupnog školstva i prosvete. I od učitelja i profesora, svakako. Ali kako da se to dogodi kad ni mnogim današnjim državnim institucijama, školstvu, prosveti, učiteljima, profesorima, nekim lingvistima čak... nije dovoljno jasno šta se, kako i zašto dogodilo sa srpskim jezikom i pismom. Da je to postalo jasno, državni činovnici primenjivali bi odredbe ustava i zakona u vezi sa službenom upotrebom jezika i pisma i znali bi da se ustavi i zakoni prave da se sprovode u praksi i da se na taj način utemeljuje svaka pravna država, a pravopisci ne bi – i posle nestanka „srpskohrvatskog jezika “ – uvodili prethodnu „ravnopravnost pisama " sada i u srpski jezik i tako delili srpski narod i u pismu, kao da im je premalo svih drugih deoba. Ranija krajnje neprijateljska parola iz ljutih ratova „Srbe na vrbe " zamenjena je u naše vreme još kudikamo opasnijim poklikom „Srbe na Srbe ".

Predočili smo tek delić naše stvarnosti u vezi s jezikom i pismom i posrnuća u jeziku i pismu. Ali i to što je ukratko rečeno, čini nam se, moglo bi pomoći da se shvate osnovni uzroci naših posrnuća i na polju jezika i pisma i kako bi se to posrnuće moglo, makar sa zakašnjenjem, zaustaviti. Naš ministar prosvete mogao bi da se raspita šta bi njegove kolege činile u susednim zemljama kad bi neko tamo pokušao da izbacuje njihovo pismo iz njihovog jezika? Izgleda da – kad je i o jeziku i pismu reč – samo na Srbe imaju prava da dižu štap bez ikakve „šargarepe “ danas i neki Srbi – zaduženi i plaćeni i za antićiriličku „dekontaminaciju “. Ali nisu najveći krivci ti što su plaćeni, nego oni koji su plaćeni da ovaj nered u vezi sa srpskim pismom u srpskom jeziku prestane, a oni ćute i svesno propuštaju da se mešaju u svoj posao.

Koliko sam znao i mogao, ovim svojim izlaganjem u svoj sam se posao umešao.

(Jun 2005)

 

 

 

 

 

 

 


 

Dr Zoran MILOŠEVIĆ (Filozofski fakultet Istočno Sarajevo)
VERSKI ASPEKTI PITANJA ĆIRILICE DANAS

Rezime

U radu se analizira vezanost pisma za konkretnu religiju. Prema ovom obrascu, glagoljica je vezana za staru, pagansku religiju Slovena, ćirilica za pravoslavlje, a latinica za rimokatolicizam. Potiskivanje ćirilice iz pravoslavnih zemalja, prema tome, predstavlja misionarski poduhvat Rimokatoličke crkve kojim se, deo po deo, poništava pravoslavlje i otvara prostor za prihvatanje rimokatolicizma. Jedan od metoda koji se primenjuje jeste proglašavanje ćirilice nazadnim, fašističkim pismom, a latinica naprednim, demokratskim pismom. Drugim rečima, prema ćirilici se nameće mržnja, a prema latinici ljubav.

Ključne reči

Ćirilica, pravoslavlje, latinica, rimokatolicizam, srpstvo, hrvatstvo, kultura, politika, globalizacija....

Ćirilica je skoro proterana iz javnog života. Ovaj proces ima izuzetan značaj, a traje od 1914. godine do danas. U svemu tome, čini nam se, da savremeni Srbi ne razumeju problem. Istraživanje problema potiskivanja ćirilice dovelo nas je do zaključka da se, prvo, radi o misionarskom poduhvatu Rimokatoličke crkve, a ovaj poduhvat danas dodatno je podržan od evro -atlantskih i globalističkih struktura i centara moći.

Razmotrimo, dakle, prvi stav naše hipoteze.

Porimokatoličavanje, odnosno promena vere ima više nivoa. Retko se događa da čovek odjednom odbaci veru i kulturu svojih predaka. Međutim, veštim radom može se jedan narod navesti da se odrekne dela svoje stare kulture i vere i da prihvati novu.

Drugim rečima, nestajanje ćirilice i nametanje latinice rečito svedoči o izloženosti delovanju misionara Rimokatoličke crkve. Oni nam nameću latinicu (a time i novu veru).(1) To čine, između ostalog, zaposedanjem značajnih društvenih (kulturnih, naučnih i političkih funkcija) svojim ljudima. Afera sa nekim srpskim «naučnicima » koji su javno bili «Srbi », a tajno rimokatolici i Hrvati rečito govori o ovom metodu porimokatoličavanja pravoslavnih (ista metoda primećena je i u drugim pravoslavnim zemljama, npr. Belorusiji, Ukrajini, Rusiji).(2) Drugim rečima, ti «naučnici » na naučnom i kulturnom planu rade na porimokatoličavanju i hrvatizaciji Srba, (3) između ostalog, i potiskivanjem ćirilice iz javne upotrebe i propagiranje latinice kao naprednog i modernog pisma, nasuprot ćirilice koja je nazadno i zastarelo pismo. (4) Međutim, ovu logičku grešku malo ko vidi. Pisma ne mogu biti moderna i zastarela, već funkcionalna i nefunkcionalna. Međutim, ovde se očigledno radi o tendenciji da sve rimokatoličko dobije satus kulturnog, a pravoslavno status dekadentnog i nazadnog. Ovaj proces je poodmakao ne samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori, gde se od pristalica Rimske crkve zagovara hipoteza da su Crnogorci “Crveni Hrvati ” koje je Sveti Sava nasilnim metodama popravoslavio i posrbio, a njihovu državu Duklju razbio. Danas se dukljanska ideologija ponovo oživljava kao i hrvatstvo Crnogoraca. Pred poslednje izbore tzv. Dukljanska akademija nauka i umetnosti štampala je letak u kome kaže: “Dukljanska akademija nauka i umetnosti (DANU) poziva te da glasaš za ‘Pobjeda je Crne Gore – Demokratska koalicija Milo Đukanović ’, koja će ostvariti povijesni san o Crnoj Gori kao sastavnom dijelu Crvene Hrvatske.” Treba li reći da je “Duklja ” odbacila ćirilicu, a u jeziku promoviše novogovor, tj. imitaciju hrvatskog dijalekta.

U Vojvodini je zahvaljujući Nenadu Čanku hrvatski proglašen službenim jezikom, a u Srbiji i Republici Srpskoj pritisak medija i nekih političara i “kulturnih” radnika poprimo je oblik histerije da se Srbi odreknu ćirilice. Pisanje ćirilicom je za te (rimokatolike) fašizam. Dakle, moramo konstatovati da su Srbi, uključujući tu i deo pravoslavnog sveštenstva, izgubili svest da je pismo ne samo pitanje kulture i vere, nego i identiteta. A ono je, ako konsultujemo istoriju, oduvek bilo to: versko (misionarsko), kulturno, političko, a time nacionalno pitanje.

Glagoljica – istorijsko (pod)sećanje
Pre ćirilice svi Sloveni su pisali glagoljicu, a njihovom hristjanizacijom, svedoči srpski lingvista A. Belić, ona je potisnuta od strane hrišćanskih misonara.

Razlog: podsećala je Slovene na pagansku veru. Glagoljica se uporebljavala u Moravskoj i Češkoj (Kijevski listići, Praški odlomci), da bi iz Panonije prešla i na zapadni deo Balkanskog poluostrva. Prema A. Beliću, ćirilica je još od X veka počela da potiskuje glagoljicu, koja se upotrebljavala još neko vreme paralelno s ćirilicom, tako da je do kraja XI veka ona nastavila svoje postojanje samo kod pokatoličenih Primoraca u severnoj Dalmaciji, na Kvarnerskom ostrvlju i u Istri, gde se sačuvala i do četrdesetih godina XIX veka, od početka do kraja u nemilosti kod rimske kurije, ali i kod pravoslavnih arhijereja. 6 Interesantno je da su prve slovenske liturgijske knjige napisane u glagoljskom pismu, a kasnije, od svetih apostola, tj. Ćirila i Metodija, počeli su pravoslavni štampati knjige na «ćirilskom » pismu, pa je posle toga, željom pravoslavne crkve, ćirilica potisnula kod svih istočnih Slovena staro glagoljsko pismo, te mu posle XII veka u istočnoj crkvi nema ni traga ».7 Razlog je misionarske prirode. Stara, Slovenska paganska vera, održavala se među Istočnim Slovenima i pravoslavlje nikako nije uspevalo da se potpuno ukoreni. 8 Naime, hršćanstvo je, posebno kod Rusa, uvođeno uz pomoć države, a ne voljom naroda. Bez pomoći države hrišćanstvo se nije moglo održati. 9 Drugi autori još su eksplicitniji u opisu hristjanizacije Rusa. Naime, tvrde da hrišćanstvo među Slovenima nije dobrovoljno primljeno, ono je nametnuto, a stanovništo je često dizalo ustanke zbog protivljenja primanja nove vere. 10 Da bi se ukorenilo hrišćanstvo država i Crkva su preduzimale brojne mere. Jedna od mera je bila i da se staro glagoljsko pismo, koje je podsećalo Slovene na predhrišćansku veru, zameni reformisanim ćirilskim pismom. Zbog toga, već citirani autor A. A. Kruglov, kaže: «Sa pravoslavljem u Rusiju došla je i nova azbuka – ćirilica ».11 I drugi autori sa ruskog jezičkog područja podvlače ovu činjenicu, da je Rusija krštena Mačem i ognjem. Tako, na primer, grupa autora (N. Roogalevič, B. Sumarokov i A. Ostrovcev) kažu da su delovi Rusije krštavani uz pomoć vojske, a da je Novgorod kršten mačem, a Dobrinja ognjem. 12 Međutim, Siprija Rober, francuski istraživač, smatra da je za nestanak glagoljice zaslužnija Rimokatolička crkva, koja je uz pomoć «latiniziranih Slovena » vršila prave progone onih koji su se služili glagoljicom. 13 Zvaničan stav tadašnje Rimske crkve je bio da se bogosluženje može vršiti samo na tri jezika i pisma: grčkom, latinskom i starojevrejskom. Slovensko bogosluženje i njihovo pismo smatrano je đavolskim izumom. 14 Francuski istraživač Siprijan Rober ovo pitanje je istraživao veoma temeljito i, slično već citiranom Krugolovu, došao do sledećeg zaključaka: vera i pismo su povezani. Glagoljica je vezana uz pagansku veru, ćirilica uz pravoslavlje, latinica uz rimokatolicizam. Evo kako Rober tumači potiskivanje glagoljice. “Uzrok treba tražiti samo kod prvih hrišćanskih misionara. Oni su, dolazeći kod Srba, potpuno izmenili red njihovih slova i izobličavali su ih što su mogli više da bi učinili da narod lakše zaboravi na paganske ideje, koje je uz njih neizbežno vezivao...” Analogija sa današnjim vremenom je potpuna. Ćirilica je vezana sa pravoslavljem, te ukoliko rimokatolički misonari žele da Srbe porimokatoliče moraju ih odvojiti, između ostalog, od ćirilice, ali prvo od nje. Dakle, drugim rečima, mora se pokidati ona svakodnevna veza pravoslavlja i ćirilice i uspostaviti veza s latinicom, a potom je samo korak do preveravanja u rimokatolicizam. Potvrdu naših reči nalazimo kod spomenutog Francuza Siprijana Robera: “Videli smo, u kolikoj meri je ćirilska bukvica ujedinjavala slovenske jezike; isto tako, ona je mogla da bude korisna prouzrokovanjem skladnog i jedinstvenog razvoja istih tih jezika. Ali, anarhija do koje je došlo zbog rascepa (podela Crkve na Istočnu i Zapadnu – Z.M.) stvorila je verovanje da je potrebno da se reaguje nasilno protiv ćirilice. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili Bukvicu đavolovim izumom i zabranili su njenu upotrebu pod pretnjom isključenja. Poljska, Češka i Hrvatska su napustile ćirilicu i svuda je otpočela borba između srpskih i latinskih slova. Ova borba između dve azbuke produžila se kao borba između dve crkve kroz vekove – sve do naših dana.”15 Sukob dve hrišćanske Crkve doprineo je dezintegraciji Slovena na Istočne, tj. pravoslavne i Zapadne, tj. rimokatolike. Time je religija upotpunila skoro sve funkcije koje joj pripadaju, od (dez)integracije, kulturne, ideološke itd.

Borba Rimokatoličke crkve protiv ćirilice
Iako je, dakle, pravoslavna crkva reformisala glagoljicu zbog potrebe ukorenjivanja pravoslavlja kod Slovena, ona ipak nije tako temeljno zatirala ovo pismo.

Glavni udar glagoljici, a potom i ćirilici nanela je Rimokatolička crkva. Zbog toga je Siprijan Rober pisao oko polovine XIX veka, da se po pitanju pisma situacija nije ništa promenila ni poboljšala. «Naprotiv, na najlukavije načine došlo se do toga, da se, u pravom smislu, obezglavljeni srpski sinovi sami odriču svog nacionalnog pisma u korist pisma, koje je svuda u Evropi nametnuo Rim kroz svoja zavojevanja, zajdno sa rimskom crkvom, koja je nametala svoju veru.Te je i pismo jedan od problema u kome falsifikovanje istine igra ubitačnu i razornu ulogu u odnosu na srpsku naciju. A da bi se jedan narod razorio, dovoljno je, pre svega, uništiti njegovu svest kroz zamagljivanje njegove prošlosti. U ovom slučaju razaranje onoga, što Rober naziva 'nacionalnim pismom ', važan je stepen pri utamanjivanju narodne individualnosti ».16 Rimokatolička «Propaganda vere » 17 zatirala je kroz vekove narodnu svest i prosvetu, a njena moć osetila se i na području srpskih zemalja. Metodologija je bila raznovrsna, a jedan deo posla obavljan je preko školovanje srpske dece u tzv. grčkom kolegijumu, koji su, potom, vraćani u domovinu da propovedaju rimokatoličanstvo i latinsku kulturu i pismo. 18 Odgovor na pitanje zašto se Rimska crkva tako ustremila na ćirilicu i slovenski nije jednostavan. Ima tumačenja da ova Crkva nije shvatila slovensku liturgiju, a zazirala je od narodnog sveštenstva i slovenske liturgije, kao i od pisma na kojem su pisane liturgijske knjige. 19 Drugi razlog ove netrpeljivosti Rimokatoličke crkve krije se u njenoj dogmatici, odnosno usvojenoj društvenoj doktrini koja negira narodonosnu svest i potrebu očuvanja naroda (sprečavaju integracije), a samim tim i pitanje jezika dobija religiozni značaj. Rimska crkva, kako smo napred nagovestili, priznavala je samo tri jezika, samim tim i pisma, na kojima se moglo služiti Bogu, a među njima nije bio slovenski jezik.

Tako nas mitropolit Sava Kosanović (1839 – 1903) u jednom svom delu koje je objavljeno anonimno, beleži: «Kako radi rimska propaganda », rekli smo, da rimska propaganda «ne trpi nikakvu, pa ni narodnosnu svijest i prosvjetu, jer bi se ove protivile i protive se tutorstvu i svevlasti Rima » i da iz «sličnih razloga goni i trijebi svaku drugu azbuku svaku pismenost osjem latinice. Na tom pismu su kao i na latinskom jeziku, sve knjige i molitve rimske crkve, i težeći jednoj rimskoj vjeri i crkvi na svijetu, u svojoj isključivosti i jednostranosti, boji se svakog drugog pisma i jezika i gaji nadu, da će uništavajući druga pisma, na kojima su druge vjerske knjige i molitve, a širenjem latinice u mnogome pripomoći i širenju vjere odnosno i papske ili jezujitske vlasti što sasvijem na jedno izlazi ».20 Iz istih razloga, smatra mitropolit Kosanović rimska Propaganda u Bosni i Hercegovini svom silom nameće latinicu.

Metodologija je svuda slična. Državni činovnici, sveštenstvo Rimokatoličke crkve, kao i aktivni laici nameću mržnju prema ćirilici. Državni sudovi i vlasti posluju latiniciom, a i vojska je uključena u ovaj proces nasilnog nametanja latinice.

Naime, u vojsci se učila samo latinica i regrutima su ulivali u glavu daje to pismo i jezik hrvatski. Na taj način ne samo da su se borili protiv pravoslavlja izbacivanjem ćirilice iz upotrebe nego su radili i na hrvatizaciji Srba. I škole u Bosni i Hercegovini su bile uključene u ovaj proces. Srpske škole su proganjane, zatvarane, kao i crkva.

Mitropolit je tražio i odgovor zašto je rimokatolicima važno da se Srbi u BiH otuđe od svoje ćirilice? Odgovor koji daje je da latinica pomaže da se narod otuđi od svoje prađedovske vere i približi latinstvu, rimokatolicizmu. 21 «Jer otuđivati jedan narod od pisma, kojim su pisane njegove crkvene i narodne knjige, a siliti ga, da primi ono pismo, kojim se služi rimpapska i hrvatska šovinistička propaganda, ne znači drugo do silom ga nagoniti, da napusti svoju svetu prađedovsku pravoslavnu vjeru i svoju srpsku narodnost nagoniti ga, da se tijem otuđi od duhovne zajednice sa ostalom jednokrvnom i jednovjernom braćom svojom, i da hoće neće prelazi zajednici uniji, sa rimpapistima i hrvatskim šovinistima ».22 Na osnovu iznetih činjenica Poganj Jožef je izveo zaključak da je u ovo vreme istinske uspehe u BiH imao samo klerikalizam, i to ne samo u potiskivanju ćirilice nego i u materijalnom bogaćenju i preveravanju pravoslavnih. 23 Ovaj segment iz istorije Srba i njihovog pisma iz Bosne i Hercegovine može poslužiti kao obrazac za razumevanje problema zašto je nametanje latinicice pravoslavnima misionarski zadatak rimokatolika. poznati srpski bogoslov i potonji svetitelj, episkop Nikolaj Velimirović, smatrao je ćirilicu svetim pismom. «Nekada su se svi slovenski narodi služili samo ćirilicom. Ali je rimska crkva, kroz dugu i krvavu borbu, nametnula latinicu pokatoličenim Slovenima, da bi ih većma odvojili od pravoslavnih.»24 Za Nikolaja odbaciti ćirilicu, znači odbaciti polovinu Pravoslavlja! Produžetak rimokatoličke brobe protiv ćirilice nastavljen je i u tzv. NDH, gde je među prvima donet zakon o zabrani upotrebe ćirilice na teritoriji tzv. NDH. 25 Posle Drugog svetskog rata proces potiskivanja ćirilice i pravoslavlja je nastavljen. 26 Šta da se radi? Pravoslavlje kao religija doživljava se među njenim protivnicima kao nikakva, te se tako u propagandi i tretira kao «bizantizam », nazadnjačka i regresivna. «Nova » religija koja se nudi kao zamena za pravoslavlje je rimokatolicizam koji se predstavlja naprednim i progresivnim sa sobom donosi i određenu kulturu i pismo na kojem se ta kultura stvara – latinicu. Zbog toga, smatramo, nestajanje ćirilice u pravoslavnim zemljama predstavlja otkrivanje postojanja misionarskog plana i misionarske aktivnosti u ovim zemljama koje kao posledicu imaju plansko potiskivanje ćirilice i njenu zamenu latinicom. Na ruku ovom procesu ide i savremeni proces globalizacije.

Na drugoj strani pravoslavni nisu još uvek svesni šta ih je snašlo. Toga, dakle, nije svesna ni većina pravoslavnog sveštenstva i monaštva, kao ni vernika, a posebno nisu toga svesni ateizovani stanovnici pravoslavnih naroda.

Šta, dakle, treba preduzeti?

Prema našem mišljenju na crkvenom nivou potrebno je:

Na državnom nivou potrebno je:

Ovde postoji još jedan važan momenat o kome bih rekao nekoliko rečenica na samom kraju rada.. Naime, dugogodišnjim bavljenjem ćiriličnim pitanjem posmatrao sam reakcije zagovornika latinice, a posebno ljudi s kojima smo u kontaktu iz rimokatoličkog kulturnog kruga. Zapazili smo da se u pitanju korišćenja pisma krije još jedna istina, a to je da se kod upotrebe latinice u njihovim glavama stvara osećaj prestiža i kulturne uzvišenosti u odnosu na one koji koriste ćirilicu. Drugim rečima, oni ne posmatraju dve kulture i dve vere kao nešto gde je moguća ravnopravnost. Ne, oni vide da je njihovo vera i kultura uzvišenija od pravoslavne i otuda se u njihovim srcima i glavama javlja osećaj nadmoći, osećaj da su na pravom putu, a pravoslavni u zabludi. Još kada se ovaj osećaj podrži razvijenijom ekonomijom, vojnom silom i standardom života, ko će razbiti taj osećaj prezira prema siromašnim, manje jakim narodima i njihovoj veri.

Međutim, kod njih postoji veliko iznenađenje kada im se ukaže na savršenost ćirilice i bogatu pravoslavnu duhovnost i kulturu. Tada shvate da, ipak, ima i druga istina. To je činjenica koja nama daje nadu da treba istrajati u ukazivanju na činjenice i istinu kada je u pitanju ćirilica.

 

 

 

1 Nedavno su nam došli do ruku savremeni časopisi iz Hrvatske i Slovenije. Jedan verski, rimokatolički, drugi sekularni, ali personalističke uređivačke koncepcije. Oba časopisa su citiranu literaturu na ruskom jeziku objavili u latiničnom pismu. Ruski jezik, a latinica! Ovo, zaista, izazviča čuđenje kada se zna da u njihovim pravopisima strane reči se pišu u originalu. Sledeći ovu logiku Srbi bi trebali da engleski pišu na ćirilici, a Hrvati i kineski da prevode u latinicu. Vidi: Dragoljub Petrović – Kolos, Ćirilica – pismo najsavršenije, Srpska slobodarska misao, br.5, Beograd, 2004, str. 325 – 330.

2 Jovan Boljkovi ć, Srpske sluge Hrvatske, Naš dom, Beograd, 1999. Upor.: Radoslav Grujić, Političko -verska aktivnost Vatikana na Balkanu kroz ekove, Slobodna knjiga, Beograd, 1998, str. 69 – 78.

3 U ruskim zemljama porimokatoličeni Rus prevođen je u Poljaka, a u novije vreme u Ukrajinca. Vidi: V. I. Jermolovič /S.V. Žumar, Neobjavljeni rati. Delovanje rimkatoličko – poljske ilegale u Belorusiji 1939 – 1953. godine, Beli anđeo, Šabac, 2003.

4 Religija ima više funkcija: funkciju pogleda na svet, kompezatorsku, komunikativnu, regulativnu, integrativno -dezintegrativnu, funkciju posredovanja kulture, legimirajujuću i delegitmirajuću. Kao takva, religija po pitanju pisma samo ispunjava svoje funkcije. Vidi: Osnovы religiovedeniя, pod redakcieй I. N. Яblokova, izdanie tretьe, pererabotannoe i dopolnenoe. «Vыsšškola », Moskva 2001, str. 82. Prema dokumentima Rimokatoličke crkve, posebno njene društvene doktrine, integracija naroda može se vršiti samo na verskoj osnovi. Vidi: Zoran Milošević, Društvena doktrina Rimokatoličke crkve, IPS, Begrad, 2001. str. 109 – 113.

5 Dukljanska ideologija je potpuni rimokatolički proizvod. Ova ideologija usvaja najekstremnije vidove negiranja srpstva i širenja hrvatstva, u tom smislu i preimenovanja srpskog jezika u hrvatski, odnosno zamene ćirilice latinicom. Na žalost, ova ideologija je pustila korene u Crnoj Gori. Vidi: Milisav Glomazovi ć, Etni č ko i nacionalno bi ć e Crnogoraca, Pan publik, Beograd, 1988, str. 87, 88, 95. Crvena Hrvatska u svijetlu povijesnih izvora.izd. hrvatskog povijesnog instituta, Chicago, 1957.; Aleksandar Stamatović, Etnogeneza dukljanstva – Crnogorske ustaše, Vijeće anrodnih skupština Crne Gore, Podgorica 2004.; Rim ne miruje, o starim i novim pokušajima Rimokatoličke crkve da potčini pravoslavne, Priredili: Momir Vasiljević / Zoran Milošević, Beli anđeo, Šabac, 2003. Unija. Politika rimokatoličke crkve prema pravoslavnim Slovenima. Priredio: Zoran Milošević, IPS, Beograd, 2005.

6 Prema: Olga Luković -Pjanović, Srbi... narod najstariji, «Miroslav », Beograd, 1994, str. 200.

7 Isto, str. 203.

8 Paganska Slovenska vera imala je hiljadugodišnju tradiciju i koja se, tokom vremena, menjala i prilagođavala potrebama Slovena. Iz tog perioda sačuvani su i pisani dokumenti (Letopisi, propovedi, materijalni izvori, predmeti za religiozne obrede itd. etnografski nalazi – obredi, dečije igre, priče i bajke itd.). Osnova slovenske paganske vere bila je sadržana u kultu drveta, kultu zlih sila i kultu predaka. Glavni bog zvao se Perun, a postojali su i njegovi «pomoćnici » Stribog, Dažbog, Hors, Simargl, Makoš, Veles, Svetovid itd. Vidi: K. V. Kiseljuk, O. N. Kučer, Religiovedenie, 2-e izdanie, ispravlenoe i dopolnennoe, Rostov -na -Donu, FENIKS, Harьkov, TORSING 2003, str. 362 – 363, 370 – 372, 373 – 378. Takođe, ima autora koji naziv glagoljice – bukvica – (buk +vid) vide simboličan naziv koji označava bukvu proroka i sveštenika boga Vida.

9 Isto, str. 402.

10 A. A. Kruglov, Osnovы religiovedeniя, Tetra Sistems, Minsk 2002, str. 126.

11 Isto, str. 127.

12 N. Roogalevič, B. Sumarokov, A. Ostrovcev, Religiovedenie,OOO «Novoe znanie », Minsk, 2003, str. 110.

13 Olga Luković -Pjanović, Srbi... narod najstariji, str. 209.

14 K. V. Kiseljuk, O. N. Kučer, Religiovedenie, str. 398.

15 Olga Luković -Pjanović, Srbi... narod najstariji, str. 210, 212.

16 Olga Luković -Pjanović, Srbi... narod najstariji, str. 212.; Upor. Zoran Milošević, Ko je Hans Ivan Merc novoblaženik Rimske crkve, Beli anđeo, Šabac, 2003, str. 10 i 15. Zoran Milošević, Tranzicija i Srpska crkva, O političkim modelima ekumenizma, demokratije, obrazovanja i kulture u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, IPS, Beograd, 2004, str. 121 – 125.

17 Marko Jačov, Spisi Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622 – 1644, SANU, Beograd, 1986, str. IX. «Papa Grigorije XV osnovao je 6. januara 1622. godine Kongregaciju za propagandu vere, stavljajući joj, kao centralnom i vrhovnom organu za širenje rimokatoličke vere u zadatak da radi na sprovođenju unije među pravoslavnima i vraćanju protestanata u krilo rimokatoličke Crkve ». Upor.: Salko Nazečić, Interes katoličke propagande za Hercegovinu i osnivanje Budisavljevićeva «collegium orthodoxum», Beograd, 1938.

18 Ivan Ivanić, Iz crkvene istorije Srba u Turskoj u XVIII i XIX veku, Rad, Beograd, N. Sad, 1902, str. 37.

19 Ivan Erceg, Djelatnost Dra Franj e Račkog odražena u njegovoj korespodenciji, Zbornik historijskog instituta jugoslavenske akademije, Vol. 2, Zagreb, 1959, str. 267. Milorad Ekmečić, Vuk i Hrvati (Prilog istoriji Bečkog književnog dogovora 1850.) Godišnjak društva istoričara BiH, Sarajevo, 1987, str. 9. kaže da je jezik simbol, na prvom mestu etničke pripadnosti. Iz toga se može izvesti zaključak da rimokatoličkaborba protiv liturgije na slovenskom jeziku ima smisao borbu protiv narodonosne svesti Slovena.

20 Rimska propaganda u Bosni i Hercegovini od vremena Austro -Ugarske okupacije, izdanje društva «Rada », Miletićeva štamparija, Novi Sad, 1903. Takođe: Nasilno nametanje latinice, u zborniku: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, Šabac, Doboj, 2002, str. 150-

21 Isto, str. 157.

22 Isto, str. 160. Upor.: Vojislav Maksimović, Mitropolit Sava Kosanović 1839 – 1903, Dobrun – Sarajevo, 2003, str. 229 – 264. Andre Bar, Sveti Sava, slava i gusle. Verska agresija Austrije i Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i Hercegovini od 978. do 1903. godine, Beli anđeo, Šabac, 2003.

23 Poganj Jožef, Balkanski rat i austro -ugarski imperijalizam, Izdanje lista «Slobode », Budumpešta, 1913, str. 26.

24 Episkop Nikolaj Velimirović, Sveta ćirilica, Sabrana dela, knj. Himelstir,

25 Psunjski, Hrvati u svetlu istorijske istine, Reprint izdanje marta 1944., «Nikola Pašić », Beograd, 1994, str. 171 – 135.

26 Danas težnjama rimokatolika pridružili su se i stratezi globalizma sa njihovim institucijama.
Zaključak NATO stručnjaka je da ćirilica vodi u vizantizam, tj. ka Rusiji, a latinica vodi iz istočnoevropskog kulturnog nasleđa u zapadnoevropski kulturni krug.
Postoje čak i dokumenti NATO -a koji govore da su objekti delovanja i religijske organizacije, tj. Crkve, a posebno pravoslavna crkva. U tom dokumentu jasno je izražen stav da ćirilica ne sme biti popularizovana, već suzbijana. Njihov stav dana
s se u Srbiji sprovodi preko svih prozapadnih kadrova, a posebno banaka, 3 obrazovnih ustanova itd. Vidi: Slobodan I. Marković, Obaveštajne službe NATO i društvene promene u Evropi, doktorska disertacija, Univerzitet u Novom Sadu, 1993. str.187 a. Upor.: Zoran Milošević, Crkva, nauka i politika, Filozofski fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Istočno Sarajevo, 2005.

 

 

 

 

 

 

 

 


 

Prof. dr Drago TEŠANOVIĆ (Filozofski fakultet, Banjaluka)
ĆIRILIČKO PISMO U OČIMA SVJETSKIH MOĆNIKA, BENJAMINA KALAJA
I VISOKIH PREDSTAVNIKA U REPUBLICI SRPSKOJ

Od 1878.godine vanjska politika Austro -Ugarske se orjentira prema Balkanu. I jedna i druga zemlja nastoje da ojačaju svoj uticaj u Bosni. Baš u pitanju Bosne pojavljuje se između Austrije i Ugarske veliko suparništvo 4. Ipak, dominaciju nad stanovništvom dobijala je Austrija preko katoličke crkve i vojnih krugova. Beč je tražio oslonca za svoju politiku na katoličkom elementu.Katolički elemenat, naročito onaj doseljenički, nailazio je na njegovu punu potporu. 5 To je i ključni elemenat za razumijevanje navedene politike u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, a taj katolički motiv, relevantan je i dan danas.

Intereresantno je napomenuti da je Bosanska komisija do 1880. godine poslovala u sklopu Ministarstva spoljnjih poslova, a od te godine nadležnosti su prenesene na Zajedničko ministarstvo finansija. Od godine 1880-1882. na čelu tog Ministarstva bio je J.Szlav y (Madžar), a od 1882-1903. bio je Kalla y, (Madžar), od 19 o 3-1912. bio je baron Burian (Madžar), a 1912. dolazi Bilinski (Poljak).

Vladavina monarhije u BiH na ekonomskom planu ogleda se u eksploatisanju prirodnih bogatstava, te ova zemlja u ekonomskom pogledu postaje u pravome smislu riječi kolonija monarhije.

Riječ kolonija izbjegavana je od zvanične politike monarhije, jer bi taj izraz podsjećao na afričke crnačke kolonije kao i da se ekonomska politika voćena u zemlji nazove kolonijalnom ekonomskom politikom nije bilo makar za oči i uši zadovoljavajuće, iako, su svi znali da nema bitnih razlika od afričkih crnačkih kolonija. U tom okupacionom prostoru BiH razletjeli su se mnogi stranci a posebno oni iz Beča i Pešte koji su imali sve pogodnosti za trgovinu, jer dotadašnji trgovci Srbi nisu umjeli da se snađu u novonastaloj situaciji koja je za njih bila eksploatatorska na svim poljima. Navedenu situaciju u BiH nije teško potvrditi i mišljenjem tadašnjeg prof. Mite Živkovića koji kaže:”Sarajevski trgovci nisu mogli konkurisati došljacima koji “kupuju od bečko-peštanskih bankrota jeftinu robu ” tako domaći “malo po malo ostavljaju trgovinu i jedu dotle stečeni kapital, ako ne mogu da nađu drugo polje rada. Danas je skoromsva trgovina u rukama stranaca -došljaka.”6 Na sličan način o zemlji Bosni kao Koloniji Austro -Ugarske razmišlja i Dr. Eduard Richter poznati austrijski geograf, profesor univerziteta u Gracu koji kaže:”Bosna je kolonijalni posjed monarhije.Ona istina nije ni Java ni Indija.Ali ako se Bosna uporedi sa kolonijama koje su stekle druge evropske države posljednjih desetljeća mora se priznati da je Austrija ipak dobila mnogo vrednije i sa povoljnim položajem područje, negoli većina ostalih država. Prof. Richter kaže, dalje, otvoreno da okupacija Bosne znači za Austriju “dobitak jedne vrlo korisne i važne kolonije ”.Ako uprava i nije kazala da u Bosni vodi jednu kolonijalnu ekonomsku politiku, ona je ipak zato istu provodila u praksi. Zauzećem Bosne prošireno je tržište monarhije 7 Kada je u pitanju Zemaljska vlada ona je u početku bila podeljena na tri odeljenja:za unutrašnju upravu, sudstvo i finansije. Finansijski stručnjaci su pretežno dovođeni iz drugih delova Monarhije, a gotovo svi finansijski poslovi vođeni su na nemačkom jeziku. Vlada je pripremala zakone i slala ih na dalji postupak.Ostala je stara turska podela na šest okruga, sa pedeset srezova (četiri gradska) i 25 političkih ispostava. 8 Za vrijeme svoje vladavine Kalaj je uveo dobro pripremljen činovnički kadar u upravi BiH, s ciljem da se stvore preduslovi za sprovođenje aneksije. Osnovna stvar u tome bila je zabrana nacionalnih pokreta i nacionalnih imena sem u slučajevima kad se nisu mogli izbeći. Govorilo se o bosanskom i zemaljskom jeziku, a službena nauka je smatrala da u Bosni i Hercegovini nema Srba ni Hrvata, nego da je u pitanju posebna bosanska nacija. 9 O tvorcu bosanske nacije i bosanskog jezika nije na odmet napomenuti da je u mladosti naučio srpski jezik i da je gajio simpatije prema srpskom narodu nastanjenom u Sentandreji. Zahvaljujući toj bliskosti sa srpskim narodom Kalaj se 1865. kandidovao za poslanika u sentandrejskom okrugu. Iako nije uspio da dobije poslanički mandat, on je svojim ponašanjem u toku predizborne agitacije stekao simpatije i glas velikog prijatelja Srba. Zbog toga su mu sentandrejski Srbi dali nadimak "Srboljub ".

Taj nadimak vjerovatno je imao dodirnih tačaka sa njegovom majkom koja je vodila porijeklo od srpske mađarizovane porodice. Kalaj je rano ostao bez oca, pa je majka Amalija preuzela brigu nad njim i njegovim vaspitanjem, trudeći se da ga što bolje nauči srpski jezik. Njegova majka Amalija potiče iz srpske porodice Blašković, o kojoj raspoloživi podaci i literatura daju veoma šture podatke. Novosadska “Zastava ” pisala je povodom Kalajeve smrti da bi se moglo reći da je i on naše gore list, jer i u njemu tecijaše nešto, po tankoj lozi, od srpske krvi. 10 Sve te činjenice kvalifikovale su Kalaja da dobije prednost nad ostalim kandidatima za diplomatsku misiju od strane vrhova Monarhije, odnosno Mađarske za učešće u sprovođenju politike Austrougarske prema susjednoj Srbiji. Osnovni zadatak Kalaja bio je da u diplomatskoj misiji suzbije uticaj Rusije na Srbiju. U prvim svojim izvještajima kao diplomata Kalaj je imao blagu naklonost prema Srbiji, te je kod vodećih srpskih političara sticao simpatije i povjerenje, ali i kod nekih i podozrivost u krajnje namjere, što je i prirodna posljedica svake prevelike revnosti.

To se pokazalo već u jesen 1870. godine, kada je Kalaj zvanično ponudio podjelu Bosne i Hercegovine između Srbije i Austrougarske linijom Vrbas -Neretva. Kalajev blagonakloni odnos prema Srbiji u prvim godinama njegovog diplomatskog rada u Beogradu nije bio rezultat naglašenog srbofilstva, nego hladne i racionalne političke računice koja je Monarhiji trebalo da donese bogate plodove. I onda kada se zalagao da Srbija dobije Bosnu, bio je neiskren jer je time želio da Srbiju odvoji od Rusije, a ne da ona postane moćna i jaka država. Njegove ideje a i stavove prema Srbiji, kao i sam boravak u Beogradu kritičari ocjenjuju kao negativne. Svoje negativne stavove Kalaj će prenijeti iz Srbije i u Bosnu i Hercegovinu, gdje će pravoslavcima nametati negativna rješenja koja će ih pratiti i do današnjih dana. Jedno od njegovih kobnih nametnutih rešenja je stvaranje “bosanske nacije ”, koja je bila kritikovana od tadašnje opozicije i svih relevantnih faktora u tadašnjoj BiH. Pod “bosanskom nacijom ” on je podrazumijevao političku naciju kao početnu fazu u izgradnji jedinstvene bosanske nacije. Braneći svoju politiku “bosanske nacije ”, Kalaj je ponekad negirao i sam sebe, dolazeći u neizbježne kontradiktornosti. To potvrđuje i njegovo djelo “Istorija Srba ”, u kojoj je govorio da je Bosna u etničkom pogledu srpska zemlja. Ipak, tu svoju naučnu tvrdnju osporio je već 1899. godine, javno osporavajući srpski karakter Bosne kako u etničkom, tako i u istorijskom pogledu pa kaže:”Nije ispravno i ne može se historijski dokazati da su BiH srpske zemlje. Protiv tomu govore kako današnje etnografske vlastitosti, tako i historijski razvoj ".11 Po mišljenju Kalaja, temelj bosanske posebnosti u odnosu na Srbe i Hrvate dalo je bogumilstvo, koje je stalno inspirisalo Bosnu da se bori za očuvanje svoje individualnosti. Kao dokaz za svoju formulu o kontinuitetu bosanske posebnosti i poslije turskog osvajanja, Kalaj iztiče tezu o muslimanima kao daljim nosiocima bogumilskog separatizma. On muslimane kvalifikuje kao čuvare bosanske političke i nacionalne posebnosti. Osvajanjem Bosne od strane turskog carstva, bosanskohercegovačko plemstvo, i bogumili u cjelini primili su islam.

“Bogumilstvo se bilo ograničilo na ideju, koja je samo jednu usku oblast ispunila. U velikoj cjelini muhamedanstva rasla je bosanska samosvijest čovjeka. On je bio muhamedanac, ali ne Turčin, ne Osmanlija. Naučio je dobro njegov jezik, prihvatio njegove običaje, ukoliko to proizilazi iz zajedničke vjere,ali je sam zadržao svoj maternji jezik. Bosanski je on progovorio kao dijete, bosanski je bila njegova pjesma, to je bio jezik kuće, zemlje. Tako se stopio starobosanski istorijski -politički individualitet sa muhamedanstvom kao religioznom i socijalnom idejom. To stapanje bilo je tako usko, da se muhamedanac koji govori bosanski držao za boljeg muhamedanca i boljeg pravovjernika od ostalog muhamedanskog naroda ”.12 Vjerovatno da je Beljamin Kalaj trasirao put i dao ideju vodilju o bosanskoj naciji, a njeni centralni graditelji bili su muslimani. Svoje ideje i konstatacije izražavali su u raznim listovima, a posebno u listu “Bošnjak ”. Konceptom “bosanske nacije ” Kalaj je predstavljao zajednicu sve tri konfesije koje međusobno objedinjuje zajednička prošlost u okviru posebnog razvoja Bosne i odvaja ih od Srba i Hrvata. Navedene ideje o konstituisanju bosanske nacije Kalaj je još zabilježio u svome dnevniku na putu kroz BiH, gdje piše da se “više nesvjesno nazire postojanje posebne nacije u Bosni. Bosanski muslimani, potomci starog bosanskog plemstva, kao i ranije i sada govore srpski sa bosanskim dijalektom. Mnogi su zadržali čak i svoje ime, tako da se često mogu naći kod muslimana srpska imena sa dodatkom beg ili aga. Mnogi su preveli svoja imena na turski sa dodatkom –ić. Iako je jezik kojim se ovdje govori srpskohrvatski, ako muslimane upitate kojim jezikom govore, kažu “naški “ ili “bosanski ”. Taj osjećaj posebnosti odnosi se ne samo na jezik, već i na nacionalnost ”.13 U Kalajevo vrijeme i turske vlasti bile su suočene sa srpskom i hrvatskom nacionalnom okupacijom, pa su i oni pokušali da u zemlju unesu bosansku nacionalnu ideju.Ta borba za nacionalnu bosansku ideju išla je veoma teško. Razlozi za to su da su muslimani bili protagonisti islamske vjere i turske državnosti, te su time napravili veliku ogradu i odbojnost prema Srbima i Hrvatima, koji i nisu bili voljni za zajedništvo s njima -pa makar to bila i bosanska nacija u kojoj oni, zaista, nisu pronašli uporište. O bosanskim muslimanima, pored Kalaja, bilo je još teoretičara koji su dosljedno opisali, odnosno predstavili Bosnu. Na tako snažan uticaj vjere na život i ponašanje muslimana ukazao je Adolf Štraus:” Svaki postupak, svaka riječ, svaka misao bosanskog muhamedanca najuže je vezana sa njegovom religijom. Iako u sebi nosi slovenski karakter, on ipak u svojoj “religioznosti daleko prevazilazi sve islamske narode. Sve što je u Koranu zapisano, za njega je sveto, a sve ostalo izvan Korana “prezire ”.14 Svjestan činjenice o uskoj povezanosti vjerskog i nacionalnih odnosa u BiH, Kalaj je vjerovao da će sprovođenjem toga principa kao tekovine zapadnog duha i elementa političke sinteze uspostaviti unutrašnju ravnotežu između vjerskih zajednica i neutralisati njihovu funkciju kao dezintegrišućeg faktora u izgradnji “bosanske nacije ”.

Ipak, poznata je činjenica da Kalaj nije realizovao svoje ideje.

Ako danas uporedimo njegov rad - kao i ideje kojima je on trasirao put u vrijeme svoje vladavine u BiH - s današnjim pokušajima muslimana, nije teško zaključiti da je dosta toga i realizovano ili je na samom putu da se realizuje.

Kada je u pitanju pismo nije teško naslutiti da je ono dovedeno pod veliki znak pitanja jer su Kalajevi okupatori stvorili takav ambijent da je:"Sarajevo svojim njemačkim natpisima i njemačkim govorom po ulicama čini na svakoga utisak strane, njemačke varoši ”.15 Osnovna misao – vodilja srpskog nacionalnog pokreta u BiH bilo je shvatanje da Je Berlinski kongres 1878. izvršio istorijsko nasilje time što je onemogućio ujediljenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom 16.

Ono činovništvo koje je u Bosnu došlo iz Hrvatske bilo je nosilac prvobitne prakse da se u unutrašnjem službenom saobraćaju uprave i sudstva upotrebljavao u izvjesnoj mjeri i naš jezik. Djelomično je doprinijela tome i okolnost što su u prelaznom periodu nastavili svoju djelatnost postojeći okružni i sreski sudovi kao i drugi organi vlasti pod kontrolom austrougarskih funkcionera. Međutim, ekipa činovnika iz Hrvatske, koja je propagirala isključivo hrvatstvo, potiskivala je iz javne upotrebe ćiriličko pismo, premda je ono u BiH imalo dugu tradiciju i za turske uprave bilo u zvaničnoj upotrebi paralelno sa turskim pismom i jezikom. Dakle, na jednoj strani Kalaj sa svim raspolživim sredstvima razara srpski jezik i ćiriličko pismo, a na drugoj to isto čine i Hrvati.

Kada je u pitanju obrazovanje u 1902. godini Srbi su imali samo 24 četiri univerzitetski obrazovana Srbina u cijeloj Bosni i Hercegovini. Međutim, kad se u obzir uzmu okolnosti pod kojima su se školovali srpski mladići u Gracu i Beču, ta brojka ne začuđuje, jer su tadašnji srpski studenti mahom protjerivani iz domova i sa Univerziteta uz infantilna objašnjenja. Navedene činjenice iz visokog obrazovanja govore da je osnovno obrazovanje bilo još u težoj poziciji a bolan je i podatak da su:” Poslije okupacije 1878, u Bosni i Hercegovini je bilo 56 srpskih osnovnih škola sa 75 učitelja i 3.523 đaka. 17 Pored navedenih škola u literaturi nalazimo da su postojale u tom vremenskom intervalu i dvije duhovne škole jedna u Žitomislićima a druga u Banjoj Luci, kao i Poslužiteljska škola učenika u privredi. Sve te škole bile su pod nadzorom države, a finansirali su ih srpski imućniji trgovci, kao i srpska dijaspora.

Kada je u pitanju školovanje iz državne kase vlada je strogo vodila računa gdje i pod kojim uslovima treba otvarati škole.

Pri otvaranju državnih škola, vlada je potpomagala nesrpske oblasti pa su Bosanska Dubica i Bosanski Novi sa srpskom većinom imali samo 2 državne škole, a Stolac i LJubuški u kojima su Srbi bili u manjini imali su 15 i 13. Opravdanje za to vlada je uvek nalazila u činjenici da Srbi i inače bolje neguju svoje školstvo i da radije šalju svoju decu u privatnu srpsku nego državnu školu, jer “šiljanje djece u te škole značilo je što i njihovo denacionalizovanje ”.18 Kada su u pitanju državne škole vlada je vršila izbor učitelja a time je i davala profil tim školama u svim segmentima, s velikom pažnjom da se osujeti zapošljavanje učitelja koji su diplome stekli u Srbiji i Rusiji, jer su oni školovani na ćiriličkoj literaturi, a to je za državu bilo i te kako opasno. Međutim, ako je negdje i dobio zaposlenje učitelj sa diplomom sa srpskih i ruskih prostora, stalno je bio kontrolisan od strane školskih nadzornika, tako da znanje i ćiriličko pismo koje je nosio u srcu teško je sprovodio u djelo.Od njegove političke odanosti i “Svjedodžbe o građanskom vladanju ”, zavisilo je njegovo napredovanje u službi, kao i opstanak na radnom mjestu.

Okupatorska vlast poslije otvorene gimnazije u Sarajevu 1879. god. otvorila je gimnazije i u Moastaru, Tuzli, Bihaću, Banjaluci i Derventi a polaznici tih gimnazija uglavnom su bili iz bogatih trgovačkih pordica. Glavni cilj pri otvaranju takvih gimnazija bio je da se na neki način zaustavi srpska privatna škola.

Uz vladinu pomoć bila je od 1882. osnovana i pravoslavna Bogoslovija koja je od 1884. dobila svoju stalnu zgradu u Reljevu; tu su je izdvojili da đaci ne bi imali svakodnevan dodir s narodom u Sarajevu. 19 Za Bogosloviju donatorstvo od sedam hektara svoje zemlje podario je mitropolit Kosanović. Bogoslovija je primala 12 kandidata godišnje u nadanju da će izmijeniti za narednih 25 godina osobenost i tip pravoslavnog sveštenika u BiH, što je u dobrom dijelu i uspjela, jer je među svoje stanovništvo slala obrazovane sveštenike koji su na svim poljima pomagali svoj narod, ukoliko su to dozvoljavale prilike u kojima su se nalazili. Iz navedenih činjenica očito je bio veliki nadzor nad školskim institucijama u vrijeme okupacije, međutim, vlada se pobrinula da i crkvu stavi pod svoju kontrolu.

Po sporazumu sa Vaseljenskom patrijaršijom, car je dobio pravo da u tri mitropolije (od 1899. bilo ih je četiri) postavlja vladike po svom izboru, a da ih carigradski patrijarh samo potvrđuje. Uz vladike, i mitropolijske konzistorije su takođe bile pod neposrednim carevim nadzorom kao i kasniji Duhovni sud. Jedino u crkvi što nije bilo pod neposrednim nadzorom vlasti bila je crkveno -školska opština koja je naslijeđena iz turskog vremena. 20 Institucija crkveno -školske opštine naizgled nije imala neki značaj, međutim, u narednom periodu tačnije 1892. srpski pokret našao je glavno utočište svoje borbe za samostalnost škole i crkve, što će kasnije prerasti u nacionalni pokret u cjelini. Nacionalna borba počela je 1895. godine, a vjerovatno i prije jer pritisci okupatora zahtijevali su organizovanje tadašnje inteligencije na svim mogućim poljima. Iz te borbe nastala je i najvažnija institucija “Prosvjeta ”, koja je započela sa svojim radom 1902. godine. To je i najvažniji trenutak na kulturnom i obrazovnom planu u svim srpskim pokrajinama. "Prosvjeta " je u u BiH vršila onu misiju koju su u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i izvjesno vrijeme i Dalmaciji vršile nacionalne "matice ". Do izbijanja rata 1914, "Prosvjeta " je postala osnovna društvena baza srpskog naroda u BiH i okupila gotovo sve srpske intelektualce. 21 Osnovna djelatnost "Prosvjete " bila je širenje pismenosti u narodu i za opšte podizanje njegove kulture kao i prikupljanje sredstava za najtalentovanije đake koji su odlazili na školovanje izvan granica BiH. Rukovodstvo i članstvo “Prosvjete ” činili su najugledniji srpski sinovi koji su preko kulture jezika i pisma određivali pravce razvoja svoga naroda.

Među tim intelektualcima isticali su se odnosno prednjačili književnici Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Petar Kočić, kao i naučnici Vladimir Ćorović, Vladislav Skarić i mnogi drugi.

Kada je u pitanju jezik i pismo nezaobilazno je pomenuti Kočićevo obraćanje Saboru:”Kao što je okupacija donijela mnogo zla i učinila nam mnogo nepravdi u svim pravcima narodnog života, isto je tako uticala štetno i na razvitak našeg bogodavnog zvučnog i ljupkog jezika. Taj je uticaj tako štetan i tako očevidan da mi moramo strahovati da nam se naš krasni jezik, najljepši među slovenskim jezicima, sasvim ne izkvari, ne izblijedi, ne izgubi svu onu svoju kristalnu jasnoću i ljupku zvučnost kojoj gotovo nema ravne. To nas kao stare i dobre Bošnjane, mora boljeti, jer je naš jezik i u najstarija vremena bio neobično lijep i zvučan …”22 Dolaskom okupatorske vlasti zvaničnu upravu u BiH činili su stranci koji su dovođeni iz drugih dijelova Monarhije. Jezgro žandarmerije bilo je regrutovano iz Hrvatske, a to je bila i dodatna teškoća za srpski narod, pa se Kočić sjećao tih “strašnih ljudi u crnim, čojevim haljinama i crvenim kapama, koji su govorili našim jezikom, ačeći se i zanoseći malo na njemački da bi se očevima našim i majkama činili strašniji, važniji i učeniji ”.

Kočić nije prezao od tih i takvih činovnika, pa je kroz i u ime svojih seljaka dosljedno opjevao i opisao te zulumćare, iako svjestan posljedica koje su proizilazile iz samih njegovih stavova. Nažalost, srpska inteligencija nije smjela glasno i slobodno da govori, iako je imala šta da kaže, jer okupatorska vlast izricala je stroge kazne i za najobičnije glasno izkazane misli i osjećanja. Sve to govori o velikim i teškim nedaćama našeg srpskog naroda, kako sa onima koji su govorili naš jezik, tako i sa onima koji nisu.

Međutim, uz sve životne teškoće koje su snašle srpsko stanovništvo, srpski jezik i ćiriličko pismo bili su satanizovani kako od Benjamina Kalaja tako i od svih njegovih naslednika i bliskih saradnika, bez obzira da li su bili Mađari, Poljaci, Hrvati ili neki drugi.

Pojavom društva Prosvjeta za kratko vrijeme sakupljani su dobrovoljni prilozi koji su pomagali studente u Monarhiji a i one koji su na studije odlazili u Rusiju i Srbiju. Obrazovana inteligencija koja je završavala studije u Rusiji i Srbiji nije olako prihvatana od strane Kalaja i njegovih sledbenika, jer su mladi intelektualci pored obrazovanja sa sobom donosili i ćiriličko pismo, koje se nije uklapalo u bosanske aršine koje je snovao Kalaj. To i nije za čuđenje jer jedan od najdoslednijih iztraživača u BiH o Kalaju i njegovom zloglasnom režimu je svakako Tomo Kraljačić, koji tvrdi da je Kalaja rodila srpkinja iz familije Blaškovića, te se Kalaj na sve načine iz dna duše srdžbom i zlom oduži zemlji predaka. I u današnje vrijeme bilo bi teško pobrojati sve Kalajčiće koji svojim potpisima otežaše život potomcima.

U današnje vrijeme, mada na jedan perfidniji način, visoki predstavnici u Republici Srpskoj, vjerovatno su i nemilosrdniji od Kalaja. Njihova moć je takva da su u stanju da nameću srpskom narodu takve zakone da se normalan čovjek ponekad i upita šta nam to rade i u kakva će nas bespuća odvesti “takozvana demokratija ”. Ova tema zahtijevala bi mnogo više truda i rada, od ovoga koje nudimo u ovom tekstu, jer napraviti analizu o svemu šta se desilo Srpskom narodu u postdejtonskoj Bosni i Hercegovini, bio bi veliki dragulj koji bi normalnim ljudima otvorio oči i pokazao šta sve preživljava jedan mali, ali ponosni narod u 21-om vijeku. Kad govorimo o visokim predstavnicima treba pomenuti Karlosa Vestendorfa, koji je preko noći poništio sve Imovinske zakone O zamjeni nekretnina kao i kupovinama, koje su protjerani srpski živalj iz Hrvatske ostavile bez vlastite imovine što je nepojmljivo za ovaj vijek. O njegovim stavovima i nametnutim zakonima imaće istoričari, političari kao i pravnici ogroman posao.

Ako govorimo o navedenoj gospodi u tom slučaju kada je u pitanju jezik i ćiriličko pismo nezaobilazan je i gospodin iz Monarhije Volfgang Petrič, koji je samo nastavio Kalajev projekat, jer je podržao projekat da se iz etnika Bošnjak, iz koga bi po derivatološkim zakonima logično bilo očekivati da se jezik Bošnjaka zove bošnjački.

Međutim, to se nije desilo, pa je - bez naučnog pokrića i utemeljenja - konstituisan bosanski jezik. Iako, je sve to bez pokrića, to i nije začuđujuće, jer takav je i Ustav i drugi zakoni koji su srpskom narodu nametnuti, te je očigledno da nam takvi zakoni ne odgovaraju, niti za takve zakone danas iko normalan zna. Međutim, sve što s razlogom nije prošlo u institucijama, visoki predstavnik nametne svojom odlukom, pa kome bilo krivo ili pravo - to njemu nije važno. Kada je u pitanju jezik opštepoznata je Petričeva nametnuta odlka o jeziku u kojoj piše da su u Republici Srpskoj u službenoj upotrebi koriste tri jezika i to jezik srskog naroda,jezik bošnjačkog naroda i jezih hrvatskog naroda. Po toj logici ako bi se našli u njihovoj “demokraciji ” teško bi dali odgovor kojim jezikom govorimo, što je takođe apsurd.

Zanimljivo bi bilo detaljno predstaviti Petričeve odluke i tada bi se lako uvidelo da sve to što on nama ovdje nameće ne liči na život u demokratskom i civilizovanom svijetu, a posebno u njegovoj domovini (Austriji) u 21 vijeku. Dovoljno je da uporedimo njemački jezik u Austriji s tri jezika u BiH. Vjerujem da nijednom čovjeku u Austriji ne bi palo na pamet da u ovo vrijeme stvara austrijski jezik. Kada bi se, ipak, Petričev jezički koncept primijenio u Austriji, naziv za novi jezik mogli bi dobiti i Hrvati u Gradišću (i s pravom ga nazvati gradišćanski) ili Slovenci u Koruškoj. To govori o tome da su bosanskohercegovački aršini drugačiji nego igdje u bijelom svijetu.

Ipak, sve to košta sva tri naroda u BiH, pa makar ono bili i konstitutivni.

Uporedimo li Kalajev režim i postdejtonsku Bosnu i Hercegovinu, lako ćemo zaključiti da u bihaćkom kantonu danas nema Srba, iako je prije samo stotinu godina kanton bio apsolutno srpski! Ako visokog predstavnika začuđuje što Srbi na budućnost gledaju sa strahom i zebnjom, s pravom ga pitamo kako je nestao srpski narod iz bihaćkog kantona, gdje mu je zavičaj i šta bi visokom predstavniku rekli oni Srbi koji su otišli na vječni počinak u Carstvo Nebesko.

Danas, ako posjetimo bihaćki kanton tamo više nema Srba, a niti njihovog ćiriličkog pisma. Međutim, ako nekoga i susretnemo on je svoj nacionalni identitet u potpunosti izgubio ili mu je prekriven crnim velom. Ipak, po svojoj arogantnosti i nekorektnosti od navedenih visokih predstavnika prednjači Pedi Eždaun pod čijom palicom je nametnuto bog zna koliko zakona, pa i sam njegov kabinet i njegovi seizi teško bi to prebrojali. Kada je u pitanju jezik on je prihvatio Kalajev stil te u svakom srpskom gradu većina natpisa i naziva institucija obojene su engleskim pismom pored ćiriličkog, a u posljednje vrijeme i latiničkog pisma. O ćiriličkom pismu značajno je kazati da je ponovo u teškoj situaciji, jer ga tobož komunisrički protagonisti potiskuju zarad lakšeg učenja engleskog i drugih svjetskih jezika, vraćajući se latinici kao jednostavnijem pismu. Ipak, bez obzira što su trgovima, ulicama, putevima i drugim mjestima latinični natpisi prošarali i ukazuju na oprez, mišljenja smo da vjeronauka i vjeroučitelji čuvaju ćiriličko ime, s kojim se ponose,te ga vjerno čuvaju. Kada je u pitanju obrazovni sistem đaci i studenti su dosljedni čuvari svoga ćiriličkog pisma, dok se nažalost njihovi učitelji ne mogu time pohvaliti, jer nažalost olako odbacuju svoje, a prihvataju tuđe. Na kraju vjerujmo u svoje ćiriličko pismo, gajimo ga, kao što ga čuva i koristi srpska mladež.

 

 

 

4 Ante Malbaša, Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni za vrijeme režima Be nj amina Kalaja, str 7.

5 Ante Malbaša, Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni za vrijeme režima Benjamina Kalaja, str 9.

6 Mita Živković: Prilog poznava nj a srpskih krajeva i prilika, ”Bratstvo” za 1890. god, str 153. Društvo sv. Save vodilo je nacionalističku srpsku propagandu u "neoslobođenim srpskim krajevima", u Bosni, a naročito u Makedoniji. Živkovićeve uspomene iz Bosne nose antiaustrijski duh. Nije bez interesa spomenuti da su one izašle još u Obrenovićevoj Srbiji, koja je vodila prijate lj sku politiku prema monarhiji.

7 Prof. Dr. Eduard Richter, Bosnien, Oesterreichische Rundschau, Band VI, Wien 1906, str 151. Clanak je napisan 1898 godine.

8 Istorija srpskog naroda, Beograd 2000. god. str. 556.

9 Navedeno djelo, str. 557.

10 Zastava, br. 150 od 9. 7. 1903. god.

11 Osvit, br. 102 od 20. 12. 1899.

12 Die Lage der Mohammedaner … str. 23-24.

13 Kallaj Beny, A serb…, str. 312-313.

14 Adolf Strausz, Bosnien, Land und leute, Erster Band, NJ ien 1882, str. 183.

15 Navedeno djelo, str. 565.

16 Navedeno djelo, str. 559.

17 M. Papić, Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije(1878-1918), Sarajevo 1972, 24

18 R. Radulović, Kulturni pregled, 25

19 B. Madžar, Pokret Srba Bosne i Hercegovine za crkveno-prosvjetnu smoupravu, str, 69.

20 M. Ekmečić, Isto, str. 571.

21 V. Grđić, "Prosvjeta"(Ideologija "Prosvjete”), “Spomenica Vasilja Grđića”, Sarajevo 1935, 131-132

22 P. Kočić, Djela, Svjetlost Sarajevo 1951. str.223

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

Prof. dr. Ivan A. ČAROTA (Filološki fakultet, Minsk, Belorusija)
O ZNAČAJU ĆIRILOMETODSKOG NASLEĐA ZA BELORUSE

Objektivan pogled na istorijski put beloruskog naroda i osobenosti njegove identifikacije daju sve osnove da se smatra: ćirilometodsko nasleđe, odigravši presudnu ulogu u prethodnoj istoriji utvrđivanja beloruskosti, ne može da ne ostane njen glavni oslonac i sada, i u perspektivi.

Međutim, jednoznačnost ovakve pozicije dovođena je s vremena na vreme u pitanje, a naročito je odlučno osporavana u nečuveno prezasićenim kolizijama u 20. veku, čiji je kraj protekao u znaku narednog preuređenja s mnoštvom protivurečnosti i s čak duboko dramatičnim konfliktima.

Daj nam Bože da se zadovoljimo teoretskim sporovima i dođemo do saglasnosti koju je neophodno tražiti u svemu, a naročito u pozicijama u odnosu prema vrednostima duhovnog nasleđa i baštini u tradicijama.

Naravno, ne treba se previše fiksirati na protivurečnosti, ipak i pretvarati se da ih nema, teško da je razumno. Na kraju krajeva, a izložena gore teza o važnosti

87 ćirilometodskog nasleđa moglo bi se pomisliti da je aksiomatična – prilično često zamenjuje se suprotnom i pomenuti pojmovi potpuno se drugačije interpretiraju.

Stoga, da bi se izbegla zbrka, treba se pojmovno odrediti. Ćirilometodsko nasleđe za nas je: sama azbuka prihvaćena kod više od 70 procenata Slovenstva; istočna hrišćanska tradicija; jezik Pravoslavne crkve u slovenskim zemljama od vremena krštenja; jezik prosvećivanja, produhovljenosti, književnosti i kulture naših predaka tokom perioda dužeg od veka; izuzetno bogat fond prevedene i originalne književnosti raznih vrsta, žanrova, funkcija, sfera upotrebe (u beloruskim zemljama samo u 16-19. veku bilo je izdato više od 7.000 knjiga na ćiriličkom pismu); a takođe, sloge, bratstva, ideja slovenskog zajedništva i uzajamnosti.

Nažalost, svi mogući prilazi (istorijsko -filološki, kulturuloški, duhovno - moralni i čak teološki) spomenutom sada su se ponovo, kao i tužno poznatim boljševičkim vremenima, našli pod pritiskom aktuelno -političkih faktora. Nosioci proverenih, a najvažnije – nepristrasnih u odnosu na aktuelnu politiku, pogleda od toga su se, verovatno, jednostavno smeli, postepeno davši pozicije publicistima – koji, po pravilu, ne razumeju suštinu problema, zato su uvek spremni, da prave red i sude u skladu s konjunkturom, da neodgovorno stimulišu "progres ", čije će se posledice (ako uopšte bude moguće) skupo ispraviti.

Pogledajmo pažljivo te "kamene spoticanja " koji su se kod nas razotkrili početkom 1990-ih godina i ističu se do danas.

Prvi od njih je poziv na odricanje od ćiriličkog pisma u korist latiničkog. I, koliko god bilo čudno, masovnu svest su maltene već bili pripremili posredstvom primitivnih argumenata: tobože, latinica više odgovara beloruskom jeziku; ona se već koristila, pri tom u etapi nacionalnog preporoda i utvrđivanja; našoj deci će biti lakše da izučavaju germanske i romanske jezike, a najvažnije, to će, tobože, ubrzati integraciju s Evropom...

Diskusije povodom veće podesnosti treba prekratiti jednostavno samim ukazivanjem na to koliko znakova treba narodima koji koriste latinicu za prenošenje šuštavih glasova. O tome da je svojevremeno latinicu koristio deo Belorusa trebalo bi detaljnije popričati. Ali pokušajmo da se poslužimo konstatacijom: to su radili delatnici antiruske orijentacije, vaspitani u sredini poljske, latinske kulture; slično se u paradoksalnom obliku može zapaziti u Poljskoj i sada, kada pravoslavni, etnički Belorusi i Ukrajinci koriste molitvenik, štampan latiničkim pismom. Ali to znači da već u drugoj generaciji oni smatraju da im je nedostupan i nepotreban ceo fond ćiriličke pismenosti. Prema tome, bez bilo kakve inkvizicije, pa i bez vatre, na taj se način našim potomcima može oduzeti sve nasleđe, dobijeno od predaka.

Pa šta, ni političke faktore ne treba odbacivati kako u retrospektivi, tako i perspektivi, ali tim pre ne treba iskonske i po određenju večite vrednosti potčinjavati ciljevima tekuće politike, za koje se naposletku često ispostavi da su ništa drugo do fikcija.

Još je gore kada se fikcije stvaraju i šire s predumišljajem – na primer, uveravaju nas da je latinski jezik imao pozitivno određujuću ulogu za razvoj beloruske kulture u ranije vreme. Argumentacija u ovom slučaju je takva: latinski jezik, otuđen od svog etničkog korena, u velikoj je meri bio lišen asimilacione snage, svojstvene mnogim novim i politički dominantnim jezicima (kao, na primer, poljski, a kasnije ruski u Belorusiji). Ova osobenost činila je latinski jezik "najprihvatljivijom ’odećom duše ’ za nove nacionalne organizme ".

(1) Ovde je prisutno ignorisanje elementarne tipologije svoj = crkvenoslovenski jezik nije bio samo u izvesnoj meri "lišen asimilativne potencije ", već je nastao kao rezultat zaštitne, antiasimilativne, uz to on se nije kalemio na tuđem korenu, već je izrastao na svom (tada, razumljivo, praetničkom ili superetničkom). Osim toga, u navedenoj tvrdnji kao da se primećuje, ali ujedno ignoriše potpuno drugačija uloga latinskog jezika – političko -konfesionalna. A ona je uverljivo ilustrovana činjenicom, koja je veoma tipična kako za osmišljavanje beloruske situacije, tako i za ozbiljnu tipološku analizu: kada se sredinom 19. veka razmatrala perspektiva sporazuma o jedinstvenom za Srbe i Hrvate književnom jeziku, hrvatski episkopi -katolici zastupali su ovakvu poziciju: – A ko može da zna kakve će s vremenom nastati okolnosti? (...) Zato se ne može prekidati ta veza, koja ljude istog ispovedanja među sobom ujedinjuje. A da je latinski jezik jedna od najvažnijih takvih veza, tome nas svakodnevno iskustvo odlično uči.

(2) A nije slučajno što su se u to vreme, radi nametanja unije, a takođe za već preobraćeno u uniju naselje južnoslovenskih zemalja i katoličke bogoslužbene knjige štampale ćirilicom, štaviše, na njima izdanim u Veneciji, na primer, stavljali su oznake da su tobože odštampane u Moskvi.

(3) Onaj, koji shvata prednost učenja na tuđem iskustvu, može navesti tuce dokaza da nepromišljeno stremljenje da se dostigne "viši civilizovani " svet evropski (ili američki) daje snažne reakcije, a zatim se obično vraća na svoje. To je na opštem planu.

Što se tiče konkretno dotaknutog pitanja, ono u velikoj meri – i druga su ovde neumesna – pismo otelotvoruje rodoslovne osobenosti etnosa, njegov duh, karakter i genetsko sećanje, istorijsku postojanost, očuvanje duhovno -kulturne baštine, a takođe perspektivu punovrednog razvitka.

Zar je neophodno govorljivo dokazivati, da se odričući se ćiriličke azbuke, mi samim tim odričemo najstarijih i prema tome, najvažnijih za utemeljenje beloruske kulture spomenika pismenosti, recimo, natpisa "goroukša " na posudi, iskopanoj u Gnezdovskim kurganima (humkama), natpisa na čuvenom krstu svete Eufrosinije, igumanije Polocke i na žigu kneza Izjaslava, spisa propovednika svetitelja Kirila Turovskog, a takođe letopisa, statuta, srednjovekovnih prevedenih dela... naposletku i Biblije Ruske u prevodu Franciska (Georgije) Skorine? Skrenućemo još pažnju na opštepoznate činjenice koje potvrđuju da su svi svetski narodi, ne isključujući naše pretke, pismu pridavali poseban značaj. Recimo, zar se slučajno u jevrejskoj mitologiji sačuvala ideja stvaranja sveta od slova? A setimo se "ćitapa ", koji su stvorili Tatari na beloruskoj teritoriji: oni su baš zahvaljujući arapskom pismu označavali svoje etno -konfesionalne grupe i čuvali ih. Isto to ako se analizira, uvek je bilo i ostaje suštinsko za bilo koju dijasporu, naročito za stanovništvo delova etničkih teritorija, odvojenih kao rezultat geo -političkih preraspodela. Razumljivo je, jer je i Francisk (Georgije) Skorina u Pragu o manjem trošku mogao ostvariti štampanje Biblije latiničkim ili nemačko -gotičkim pismom, ali je to bilo, sudeći po svemu, suprotno njegovim ubeđenjima. Značaj pisma i jezika kao elemenata nasleđa, a takođe etničke identifikacije, ubedljivo je razotkriven u čuvenim stihovima Jana Kazimira Paškeviča, koji su, uzgred, napisani u protivurečnom za utvrđivanje (belo)ruskosti 17. veku:

Polska kvitnet lacino ю,
Litva kvitnet rus č izno ю.
Bez to й v Polsce ne prebudzelj,
Bez se й v Litve blaznem budzelj.
<...> Veseli ž se t ы, Rusine,
Tva slava nikgd ы ne zgine.(4)

(Slobodan prevod:
U poljskoj cveta latinština,
U Litvaniji cveta rusinština,
Bez toga u Poljskoj ne možeš opstati,
Bez onog u Litvaniji bićeš miran,
Veseli se ti, Rusine,
Tvoja slava nikada neće nestati.)(4)

I ne slučajno u Belostočinu (na beloruskoj etničkoj teritoriji, koja je posle Drugog svetskog rata pripojena Poljskoj i gde su sada veoma primetni rezultati polonizacije – I.Č.) od starosedelaca se moglo čuti: "Sve je prijatnije, kada je pravoslavnim slovima spomenik potpisan".(5) A da li je dopustivo ignorisati ćirilometodsko nasleđe kao faktor veroispovednog jedinstva pravoslavnih Slovena u prostoru i vremenu, postajući zavisan od prolaznih tendencija i zaboravljajući mnogovekovne tendencije? Naravno, nije.

Čitava istorija beloruskog naroda svedoči da pokušaj uvođenja latinice umesto ćirilice, čak i kao jedna od dveju azbuka, nije uspešno završen. Neosporno, imalo je značaj to što je zamena pisma plašila kao sredstvo latinizacije u širokom smislu. I ne bez osnova odavno se ukorenila budnost, koja je katkad provocirala suviše kategorička mišljenja, čak i kod obrazovanih i odgovornih mislilaca kao što je Maksim Bogdanovič.

Pozovimo se, na primer, na njegov članak "Beloruski preporod ", u kome se kategorično kaže: "...Ispostavilo se da je latinski jezik pogodan samo za naučne radove; što se tiče umetničkog stvaralaštva, to ovde tokom čitavih vekova nikakve istinske vrednosti nisu nastale.(6)

Pretpostavimo da je na ovaj zaključak uticao takozvanih glas krvi, zavet predaka. Ali nije manje simptomatična i značajna za nas pozicija drugog beloruskog preporodioca s početka 20. veka, LJavona Gmiraka (Mečislava Bobroviča) koji je, ističući "iako sam ja s v m katolik i vaspitavan u poljskom duhu...", odlučno tvrdio: "Meni je neobično i veoma, veoma tužno, što još postoje ljudi koji imaju takvu originalnu ljubav prema latiničkom pismu. Jer oni se, javno, odriču tradicije prošlosti svoje otadžbine (...) A to je jedno od naših najdragocenijih bogatstava, koje su nam naši očevi ostavili zajedno s maternjim jezikom i koje smo u obavezi da čuvamo i cenimo.(7) Između ostalog, tada, kao i sada, u svojstvu najvažnijeg, sugerisano je "zbližavanje " s "kulturnim narodima ", izlaz u "veliki svet ". I sve ovo proverili su na sebi naši prethodnici – sunarodnjaci u prvoj četvrtini 20. veka kada se u zapadnoj Belorusiji (pripojenoj Poljskoj), latinica koristila. Ne manje, naravno, iskustvo pojavilo se kod srodnog nam srpskog naroda u poslednjoj četvrtini ovog veka. Uzgred, pre dva stoleća vlasti Austro -Ugarske izdavale su ukaze da srpsko stanovništvo pređe na latinicu i narodni jezik u škole; ipak sveštenostvo zajedno s nacionalno osvešćenom inteligencijom je ustalo protiv toga i očuvalo ćirilicu, a takođe "slavjano -serbski " jezik u svojstvu oficijalnog za njih. "Tako je, - prema zaključku čuvenog srpskog filologa – jezik, koji nije narodni, pozvan bio da zaštiti srpsku narodnost!(8) A uopšteno, evolucija odnosa Srba prema ćirilici - tema je neobično sadržajna i poučna.Vraćajući se na belorusku situaciju, nikako se ne može mimoići još jedna okolnost, a to je upravo kategorički zahtev od strane određenih snaga, da Crkva što je pre moguće pređe na savremeni jezik. Oni koji to zahtevaju imenuju uzvišen i plemenit cilj: radi konsolidacije nacije. Logike u tome, kao da ima. Ali, ideja nacionalne identifikacije neprekidna je crvena nit, koja povezuje sve etape i oblike delotvornog prisustva ćirilometodskog nasleđa i ako zategnemo omču, iz nje se ne može izvući poseban deo koji je sam sebi dovoljan. A to znači da smo dužni da stalno pamtimo njen značaj i prostornost.

Kao prvo, azbuka koju su stvorila (pozajmila, preradila... – nebitno, kojoj od koncepcija nastanka ćiriličkog pisma u danom slučaju se daje prednost) i uvela u upotrebu solunska braća je prvo i određujuće sredstvo identifikacije slovenstva, a znači i osnova (pra)beloruskosti.

Sledeći korak u istom smeru je razrada jezika bogosluženja i književnosti, zahvaljujući kome su Sloveni počeli da se utvrđuju kao Bogu predstavljen poseban narod.

Ne sme se zaboraviti da je narod – "jezik ".

Tada se desilo nešto neobično važno. Parafrazirajući jedan drevni tekst, ovaj događaj se može odrediti na sledeći način: kada su mudraci uzeli nove reči i prosejali ih kroz Duh, kao brašno kroz sito, narod mnogobrojni je spoznao sebe u jedinstvu, čiji se blagosloveni znak vekovima čuvao u tim rečima.

Naročito zaslužuju da se ovde izdvoje Duh i jedinstvo – pojmovi, koje smo, avaj, skoro zaboravili u današnjoj gunguli, zbrci.

Zbrku stvaramo sami. Recimo više -manje korektnu odrednicu: "staroslovenski – crkvenoslovenski – drevnoruski – starobeloruski... jezik " kod nas ne koristi niko osim profesora – lingvista na predavanjima i njihovih studenata na ispitima. Uopšteno, oni se izvrću kako ko želi da bi se ugodilo privremenim interesima. Tako se od "čovekovog ispraznog razmišljanja ", jako politizovanog, kod nas širi ubeđenje, da je crkvenoslovenski jezik od iskona mrtav, veštački po svojoj prirodi i nama tuđ! Pri tom se potpuno ignoriše to da mi kao Sloveni od davnina imamo svoju azbuku, pismenost, bogoslužbeni i književni jezik, dok se većina naroda sveta služila tuđim, podvrgavajući se asimilaciji. Veoma je zanimljivo našem razmatranju pridodati primedbu jednog katoličkog sveštenika – Belorusa o drugom: "Verovatno se, nekakvim atavizmima daleke beloruske prošlosti, koja čuva u sebi zrna istočne kulture, objašnjava i ta neobična činjenica (...) da molitve slovenske, s kojima praktično nema ništa zajedničko, on oseća bolje i življe, nego latinske, s kojima ima posla svakodnevno ".(9) Opšteprihvaćeno je mišljenje da je crkvenoslovenski jezik neshvatljiv, teško dostupan. Priklonivši se polemičkom raspoloženju, moglo bi se dokazivati da je on mnogo razumljiviji od "novojezika " koji utvrđuje leksikon tuđina: "spiker, roker, broker, diler, kiler, triler, menadžer, pejdžer, vaučer, imidž, elektorat..." Ali moguće je i složiti se, da problem ipak postoji. Drugo je pitanje, kako se prema njemu odnositi.

Početkom 20. veka, ne zaboravimo, uglavnom je preovladavalo odricanje od iskonskog u korist novog. I čak M. Bogdanovič tada je o crkvenoslovenskom jeziku govorio kao o "nadgrobnoj ploči ".(10) Kako bilo, nacionalni preporod je postavio konkretne zadatke, u vezi s kojima su se neminovno pojednostavljivale opšte ideje. Ali proces je krenuo tako, da su se ubrzo pojavili ozbiljni razlozi da se to prigovori beloruskim preporodiocima, zato što oni "ne crpu snagu iz opšteruskog izvora drevne književnosti ", "ovaj izvor su prevideli zbog pogrešnog mišljenja, da je jezik ovaj – tuđ Belorusu "(11) I sada smo dužni da odolimo inerciji negativnog iskustva prethodnika, sami, izbegavajući pri tom izvitoperenost svesti, koju je prouzrokovalo već naše vreme.

Naravno, zadaci nacionalne identifikacije sada imaju drukčiji sadržaj od onog iz epohe Ćirila i Metodija. I, prema tome, zahtevaju rešenje, uslovljeno novim realijama.

Ipak apsolutizovati novo, savremeno, teško da je potrebno. Za mene je sasvim značajna – kao ispoljavanje narodne mudrosti u odnosu na ćirilometodsko nasleđe i na Crkvu, koja se shvata ne u svojstvu kulturnog spomenika, koji država čuva ili ruši – reakcija muškaraca – seljaka na pitanje, ne žele li oni da u njihovoj parohiji bogosluženje bude na savremenom jeziku: "Ne – ne! I to istim rečima, kojima vičemo na stoku, grdimo žene, svađamo se s komšijama..." Nekome će, moguće je, ovakva pozicija izgledati suviše "prostodušna ". Ali isto to je, na primer, u periodu dok je sprovodio reforme početkom 20. veka iskazivao jedan od jerarha Ruske pravoslavne crkve: "Zamena slovenskog jezika u bogosluženju ruskim spustiće jezik molitve na stepen vulgarnog govora, jezika kuhinje i pijace, koji nas odvode svojim zvucima iz hrama na trg. Ova zamena neće biti ništa drugo do profanacija molitve. Slovenski jezik ima samo duhovnu književnost; sve što čujemo ili čitamo na slovenskom jeziku ima religiozno -moralni sadržaj, zato je slovenski jezik daleko sposobniji da svojim glasovima izražava istine bogoslovlja i molitvenog strujanja, nego svakodnevni govor, koji čujemo svuda, uključujući ulično meketanje, javne sramotne reči i psovke ".

(12) Istina, s te strane takođe postoji opasnost od uprošćavanja problema u celosti i konkretno te jezičke situacije, koja je nastala u Belorusiji u poslednje vreme. Ali to je posebna tema.

Literatura

1. A..Žlutka, Latinska k NJ iževnost, kao fenomen beloruske kulture //Spad č ina.1993, No 12, s tr. 20.

2. Cit. po.: M. Ekme č i ć, Srbija izme đ u sred nj e Evrope i Evrope. - Beograd, 1992, s tr. 13.

3. Gl.: Pravoslav lj e (SPC). 15-30.09.1994, s tr. 11.

4. Antologija beloruske poezije. T.1.-Mn.,1993, s tr. 73.

5.Vidi: G. Kandracuk, Praznik umrlih u Belastoku// NJ iva.15.11. 1998, s tr. 8.

6. M. Bagdanovi č, Sabrana dela u tri T. T.2. – Mn.,1993, s tr. 257.

7. L. Gmirak, Dela. – Mn.,1992, s tr.140-143.

8. A. Beli ć, Društveni uticaj na razvitak srpskohrvatskog k nj iževnog jezika // Naš jezik.k nj.7 (nova serija).sv.1-2.1955, str. 2.

9. J. Šutovi č, Na pre đ enom putu (25.godiš NJ ica sveštenstva i stvarala č ke beloruske nacionalne delatnosti katoli č kog sveštenika Adama Stankevič a)//Sveštenik Adam Stankevi č: 25.godišnjica sveštenstva i beloruske nacionalne delatnosti (10. januar 1915 – 10. januar 1940). Priredio i izdao magistar Jan Šutovi č. – Vilnus, 1940, str. 15.

10. Vidi: M. Bagdanovič, Sabrana dela u tri t.. T 2, str. 203 11. Citat: A. Kavka, Tu je moja porodica. -Mn., 1989.s.74-75.

12. Bogoslužbeni jezik Ruske crkve: Istorija. Pokušaj reformacije. – M., 1999, str. 113.

 

 

 

 

 

 

 


 

 

Dr Nada Todorov (Učiteljski fakultet, Sombor)
ĆIRILICA U UDŽBENICIMA ZA OSNOVNE ŠKOLE IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

Udžbenička literatura za školsko obrazovanje uvek nosi obeležje osnovnih državnih zahteva u toj oblasti. Zakonodavac precizira svaki segment nastavnog procesa, uključujući i detaljna uputstva za realizaciju planova i programa u udžbenicima.

Tako je bilo i u periodu između dva svetska rata, kada su stvoreni posebni uslovi za razvoj nove države – Kraljevine SHS. U ZBORNIKU zakona i važnijih raspisa odluka i naredaba odeljenja za osnovnu nastavu i narodno prosvećivanje Ministarstva prosvete u 1918/19. i 1919/20. godini 23 doneti su normativi za organizaciju nastave, ali u njemu nisu precizirani jezik i pismo. Verovatno je to regulisano posebnim zakonskim aktom, koji nam nije bio dostupan.

Učenici su kao predmet, između dva svetska rata, učili Srpski jezik sa slovenskim čitanjem čiji je cilj bio ''razumevanje i pravilna upotreba usmenoga, pismenoga književnoga govora, a uz ovo razvijanje nacionalnih i patriotskih osećanja ''.24 Sama činjenica da se uči slovensko čitanje, pretpostavlja da je to želja za kontinuitetom iz ranijeg perioda kada je vršena korelacija izmeću srpskog jezika i osnove katehizisa.

Da bi se stekao uvid u taj period, pregledano je oko 30 čitanki i drugih udžbenika za osnovnu školu. U njima se izražava osnovna težnja da se jugoslovenstvu prida najveće značenje. Sadržaji tekstova doprinose svestranijem sagledavanju obrazovanja naših predaka. Vredno je istaći nekoliko zanimljivih stranica iz različitih udžbenika.

U udžbenicima zemljopisa, koji u osnovi imaju između ostalog i društveno uređenje, prezentuju se interesantni podaci. U Zemljopisu sa atlasom Kraljevine Jugoslavije (trinaesto izdanje) za učenike četvrtog razreda osnovne škole, iz 1938. godine napominje se da su se ''posle velikog rata Jugosloveni ujedinili u jednu državu ''. 25 Naša se država zove Kraljevina Jugoslavija zato, što u njoj žive Jugosloveni, a svima ovima upravlja Kralj Petar II'.26 U Zemljopisu Drag.I.Ivanovića za četvrti razred 27 učenicima se predočava, pod naslovom Istorijska i znatna mesta, ''Od dolaska Jugoslovena u Panonsku niziju (podvukla N.T.) u Savskoj banovini uvek su vođene borbe za slobodu i nezavisnost. Među prvima koji je počeo da grupiše Jugoslovene bio je Ljudevit Posavski, čija je prestonica bila u Sisku ''. 28 U predstavljanju istorijskog razvoja, dati su i podaci o ulozi pojedinih poznatih ličnosti. ''U Krapini, severno od Zagreba, rođen je Ljudevit Gaj. On je propovedao slogu i jedinstvo kod Jugoslovena. Za ove krajeve, kao i vreme u kome je živeo, bio je isto toliko značajan kao i Vuk Stefanović Karadžić ''.

U podnaslovu Savska banovina, u istom udžbeniku, mesta je dato i Josipu Juraju Štrosmajeru, za koga se kaže. ''On je isto tako propovedao i radio na slozi i jedinstvu svih Jugoslovena. Ta borba za jedinstvo je bilo dosta teška, jer su tada u tim krajevima vladali Austrijanci i Mađari ''. 29 Ideja jugoslovenstva je u udžbenicima data kroz izrazite suprotnosti.

S jedne strane se zagovaralo jedinstvo, ali su zato u čitankama često štampane sve tri himne, kao što je u Četvrtoj čitanci za osnovne škole u Bosni i Hercegovini 30 - Bože pravde je pisane ćirilicom, a ostale dve latinicom. Takvim pismima je i štampana cela knjiga. Zanimljiv je sledeći tekst, čiji je autor Davorin Trstenjak, pod nazivom Hrvatska.U jednom delu autor kaže: ''Junački hrvatski narod borio se vjekovima na život i smrt protiv mnogih ljutih neprijatelja. Otkad se Hrvatska proglasila kraljevinom, nije kroz tisuću godina ni za jedan čas prestala biti kraljevinom. Ona je nekada imala kraljeve svoje krvi i bila je tada najslobodnija, najsrećnija i najslavnija.

Hrvati i Srbi naselili su se u ove krajeve kao jedan narod, kao što su jedan narod i danas. Ista im je krv, isti jezik, isti običaji, iste narodne pjesme i umotvorine i jednaka prosvjeta.

Srbin i Hrvat dva su brata blizanca, i da nema svaki svoje ime, ne bi se mogli jedni od drugog raspoznati.

Hrvati i Srbi mnogo su radili, dok se nijesu ujedinili. U njihovoj slozi, bratstvu i ljubavi njihova je narodna sreća i još bolja budućnost. Krv nij e voda! '' 9

 

Faksimil iz Čitanke

Vredan pažnje je i jedan separat sa ''Psihologijskog instituta Univerziteta u Zagrebu ''. Izvesni R. i Z. Bujas objavili su rad Zamjetljivost latinskih i ćirilskih slova u indirektnom gledanju. 10 To su rezultati eksperimentalnih ispitivanja čitljivosti ćirilice i latinice.

Svako upuštanje u rezultate i pobude ovakvog ispitivanja nema svrhe, ali je jedan podatak zanimljiv. Ćirilica se naziva ''ćirilskim alfabetom '', a kasnije se to još jednom naglašava: ''Što su slova jednog i drugog alfabeta bolje čitljiva...'' 11 Odnos između korišćenja ćirilice i latinice najvidljiviji je u čitankama. Rezultati istraživanja pokazuju sledeće.

1. Koriste se oba pisma, što se vidi u pomenutoj Četvrtoj čitanci iz Sarajeva. Na kraju tog udžbenika nalaze se vrste pisama (str.370/371). Tako je molba Milivoja Rastovića upućeno Hasanu pisana latinicom, a Hasanov odgovor ćirilicom. Čak je i deo pod nazivom Gramatički dodatak pisan naizmeničnim korišćenjem dva pisma.

2. Postojao je zahtev da se pisma izjednače.

Izrazit primer je Čitanka sa slikama za đake drugog razreda osnovne škole, čiji je autor Milorad A. Vujanac, učitelj iz Beograda.

 

Faksimil naslovne strane Čitanke

Na strani 18. ovaj autor, pod nazivom Azbuke kaže: ''Srpsko-hrvatski i slovenački govor može se zapisati sa 30 slova. To je azbuka. U svetu ima više azbuka. Jugosloveni pišu sa dve azbuke – ćirilicom i latinicom ''.

Autor nabraja koji narodi koriste latinicu, a zatim nastavlja: ''Obe su azbuke vrlo slične. Dosad ste čitali i pisali ćirilicu, a evo vam i latinice ''. 12

 

Faksimil iz Čitanke

Ovaj udžbenik otkriva da se latinica učila u drugom razredu osnovne škole (u školu su gradska deca, po gore pomenutom Zborniku zakona, polazila sa navršenom sedmom, a u selu pred kraj osme godine).

3. Nazivi pojedinih poglavlja čitanki su pisana uz korišćenje oba pisma (M.Vujanac, Čitanka, Knjižarnica Geca Kon, Beograd, 1924).

4. Postoje dva izdanja iste čitanke: (sa identičnim tekstovima i ilustracijama) jedna pisana ćirilicom, druga latinicom. To su čitanke pomenutog Milorada Vujanca.

5. Deci se objašnjava da se knjige štampaju i latinicom. Tako u Drugoj čitanci za osnovne škole u Bosni i Hercegovini, objavljene 1919. godine u Sarajevu, autor kaže: '' Naše se knjige štampaju i latinskim slovima ''.

6. Postoji tendencija pronalaženja što više sličnosti između dva pisma.

Autor ove Druge čitanke je sebi stavio u zadatak da pronađe identična slova, slova sa malim razlikama, itd. (Druga čitanka, 1919, Sarajevo).

7. Deci su u ime jugoslovenstva nametane neistine. Tako je u Čitanci za drugi razred više osnovne škole, autora Mih. M. Stanojević i Jer. M. Pavlovića 13 objavljeno Jugoslovensko kolo, poznati odlomak iz Đačkog rastanka Branka Radičevića. Iako je romantizam iznedrio mnoge nacionalne pokrete, pa i ideju ujedinjenja Južnih Slovena, uvaženi akademik Mladen Leskovac je dao tumačenje ove pesme. Oni delovi koji se navode kao Dalmatinče, Rvaćane, Banaćane, Bačvane, Crnogorče, itd. odnosi se na Srbe koji su živeli na različitim teritorijama. Jasno je da kolo iz Đačkog rastanka nema veze sa jugoslovenstvom, iako je u čitankama posle Drugog svetskog rata ono predstavljano kao u međuratnom periodu.

8. Zanimljivo je da se u ime razvijanja ideje o jugoslovenstvu neke pesme štampaju ćirilicom, ali na slovenačkom jeziku. To je slučaj sa pesmom Potok in morje (str.65/66 u gore pomenutoj Čitanci).

 

Faksimil iz Čitanke

Takvih primera ima dosta, ali je vredno napomenuti da su učenicima data tumačenja nepoznatih reči. Koliko je jedan osnovac mogao da razume pesmu, može se pretpostaviti.

9. Pojedini udžbenici su štampani isključivo ćirilicom (matematika, zemljopis, istorija), pojedini latinicom, a često su se koristila oba pisma.

Osnovno pitanje, koje se ovde može postaviti jeste: Gde je tu učenik? Kako detetu koje živi u svetu mašte, koje je na putu apstraktnog mišljenja, objasniti da mu se država zove Jugoslavija, da se narod zove Jugosloveni, da ima tri himne, tri jezika i dva pisma? Očigledno da su politički interesi prevagnuli u odnosu na naučno dokazane etape kognitivnog, afektivnog i emocionalnog razvoja dece. Koje su posledice? Njih je teško objektivno sagledati, ali je sigurno da će se danas, povezivanjem činjenica iz prošlosti, neke pojave lakše protumačiti.

Jasno je da se kompletna slika o korišćenju ćirilice u udžbenicima između dva svetska rata može dobiti jedino analizom udžbenika i iz drugih centara (Ljubljana, Zagreb, itd), jer su ovim istraživanjem obuhvaćene samo udžbenici štampani u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu.

Očigledno da je u ovom periodu ideja o jugoslovenstvu doprinela postepenom gubljenju srpskog identiteta. Za razliku od Habsburške monarhije, u kojoj je bilo pritisaka za promene grafema i neadekvatnost u načinu predstavljanja njihovog grafičkog izgleda, čitanke su pisane isključivo ćirilicom. Ćirilsko pismo su koristile za udžbenike kako štamparije u Beču, Budimu, Pešti, tako i ona poznata braće Zelić u Carigradu. Učenici su u Habsburškoj monarhiji učili srpski jezik sa slovenskim čitanjem, a tek kada su postali zreliji, učili su zvanični jezik države u kojoj su živeli.

Udžbenička literatura je ogledalo osnovnih ciljeva obrazovanja i vaspitanja. Kroz njih se saznaje koliko se dobilo, a koliko izgubilo u pogledu srpskog jezika i pisma. Vreme se ne može zaustaviti, a posledice je teško otkloniti. Hoće li nam vreme biti naklonjeno u zahtevu da se vratimo našem vekovnom pismu, pokazaće budućnost.

REZIME
Udžbenici za osnovnu školu, štampani u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu, između dva svetska rata, pokazuju tendenciju otuđivanja od ćirilice. Zbog političkih ideja zanemaren je intelektualni i emocionalni razvoj učenika, jer su deci nametnuti neadekvatni pojmovi, konfuzni pristup srpskom jeziku i pismu. Šarenilo u korišćenju ćirilice i latinice otkriva jasne tendencije čije se posledice osećaju i danas.

Ključne reči: udžbenici, 1918-1941, ćirilica, latinica.

 

 

23 Zbornik zakona i važnijih raspisa, odluka i naredaba odeljenja za osnovnu nastavu i narodno prosvećivanje Ministarstva prosvete u 1918/19 i 1919/20, Državna štamparija Kraljevine SHS, Beograd,1921.

24.Isto,str.120.

25 Sima D. Ivković,Zemljopis sa atlasom Kraljevine Jugoslavije po banovinama za učenike četvrtog razreda osnovnih škola,Izdanje knjižarnice S.Milojevića i Pavlovića, Beograd, 1938.

26 Isto, str.3.

27 Drag.I.Ivanović, Zemljopis, Knjižarnica Geca Kon, Beograd,1938, str.82.

28 Isto, str.83.

29 Isto, str.40.

30 Četvrta čitanka za osnovne škole u Bosni i Hercegovini, Zemaljska štamparija, Sarajevo, 1919,str.1- 6.

 

9 Isto,str.271.

10 R. i Z. Bujas, Zamjetljivost latinskih i ćirilskih slova u indirektnom gledanju, Napredak, 3-4, god LXVIII, Tiskara Merkanitile, Zagreb, 1937,str.9.

11 Isto,str. 11.

12 Milorad A. Vujanac, Čitanka, Izdanje Knjižarnice Geca Kon, Beograd, 1924.

13 Mih.M.Stanojević, Jer.M.Pavlović, Čitanka za drugi razred osnovne škole, Izdanje knjižarnice Đurković i Rajković, Beograd, b.g, str. 88/89.

 

 

 

 

 

 

 


 

Dr Nada TODOROV (Učiteljski fakultet, Sombor)
OPREDELJENJA UČENIKA ZA TIP PISANIH SLOVA ĆIRILICE

Čitanje i pisanje predstavljaju veoma značajan trenutak u životu svakog deteta.

Susret sa knjigom, neobičnim slikama i napisanim rečima, doprinosi dečjem otkrivanju nekog drugačijeg sveta. Dete postepeno shvata da mu svaka stranica donosi nova saznanja, a da su slova čarobni zvezdani putevi. U kovitlacu snova, obaveza, igre i zadovoljstva, dete pronalazi puteve koje mu bogate iskustva. Zato nije nevažno kako taj svet slova, glasova, reči i rečenica prikazati u sistemu koji će buditi radoznalost i stvoriti naviku čitanja i pisanja. Način kako ćemo učiti dete, darovati mu istovremeno nešto imaginarno i realno i uputiti ga u velike tajne malih slova, jeste veoma odgovoran zadatak.

Kako mnogi učenici tek u školi upoznaju slova (oko jedne trećine), u prvom razredu oni se susreću sa brojnim teškoćama. Jedna od prvih jeste brzina i način pisanja, kao i relativno brz tempo učenja štampanih slova.

Kada bi dete htelo samo da nauči pisana slova ćirilice, sigurno bi bilo zbunjeno: svaka knjiga nudi druga rešenja. Zbunjena su deca, ali i roditelji i učitelji, jer svaki autor udžbenika dozvoljava sebi za pravo da odluči kakav će tip pisanih slova upotrebiti. To mora da čini, jer ne postoje standardi za pisana slova ćirilice.

Takva situacija nije postojala do Drugog svetskog rata. U svim čitankama za srpsku decu, od druge polovine devetnaestog veka koristila su se i pisana slova ćirilice. Ona su bila pod državnom kontrolom u Habsburškoj monarhiji, ali i u Otomanskoj carevini, što pokazuju bukvari iz različitih perioda. Između dva svetska rata vlada šarenilo, ali ipak se poštuju pravila: tri krstonosna slova (Ž,Ć i Đ) uglaste linije, određeni ugao nagiba slova.

Pošto danas vlada neusaglašenost u načinu pisanja pisanih slova ćirilice, Ministarstvo prosvete i sporta Srbije je oformilo komisiju za usaglašavanje standarda pisanih slova. Ona svoj rad nije završila, što je sigurno i bolje, jer se tokom izbora tipova slova, moraju poštovati određena načela, kao i pojedine činjenice.

Pre svega neophodno je poštovati tradiciju udžbeničke literature, istoriju srpskog pisma, mišljenje pedagoga, psihologa, učitelja. Posebno treba naglasiti da se ne mogu usaglašavati pisana slova ćirilice, sa pisanim slovima latinice, jer su to dva autentična pisma. Izgovor da je to deci lakše se ne može prihvatiti, jer deca ne moraju latinično pismo učiti u drugom razredu. Svaki pokušaj ovakvog izjednačavanja, kao što je to bilo u ovoj komisiji, nužno nameće upozorenje o kršenju međunarodnog prava.

Većina latinica su zaštićene zakonom u zemljama u kojima se koriste, što znači da preuzimanje bilo koje uključuje mogućnost osporavanja.

Sigurno standardizaciju treba uraditi što pre, jer se na taj način pomaže ne samo autorima udžbenika za srpski jezik, već i deci i učiteljima. Mora se shvatiti da se pred nama nalaze mališani čija će ljubav prema svom pismu zavisiti od onoga koliko uložimo sebe da im dokažemo da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu.

U nastojanju da se ovo pitanje reši, moraju se pre svega uvažavati deca: njihova recepcija, ukus i glas.

Da bi se otklonile neke dileme o recepciji tipa pisanih slova ćirilice, ispitano je 1.397 učenika od prvog do četvrtog razreda iz Sombora (Osnovne škole ''Dositej Obradović '', ''Nikola Vukićević ''), sela u okolini Sombora (Gakovo, Bački Brestovac) i Novog Sada (OŠ ''Prva vojvođanska brigada ''). Istraživanje je urađeno tokom školske 2004/2005. godine.

Metode istraživanja Učenicima od prvog do četvrtog razreda osnovne škole su ponuđene dve varijante pisanih slova ćirilice, za koje su trebali da se opredele. Varijanta A –je iz Bukvara za osnovne škole, čiji je autor učitelj Čedomir Vučetić, u izdanju Državne štamparije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1927. godine.

Izbor ovog Bukvara nije slučajan: on ima tri krstonosna slova (Ž,Đ i Ć) koja se javljaju i u tipovima pisanih slova u devetnaestom veku. Slova su pod uglom kome se lako prilagođava dečja ruka u pisanju. Linije su oble, a slova grupisana po sličnosti linija (na primer A,L,LJ,M).

Primeri ponuđenih azbuka navedeni su dole.

Faksimil iz pomenutog Bukvara

Drugi tip pisanih slova ćirilice, varijanta B, dat je iz Bukvara, autora dr Vuka Milatovića. Izbor ovog, nesumnjivo dobro metodički urađenog Bukvara, je uzet zbog korišćenja u velikom broju škola u Srbiji.

Faksimil iz Bukvara dr Vuka Milatovića Učenicima je ponuđeno da pažljivo pogledaju obe varijante i opredele se za jednu. Njima je postavljen samo jedan zadatak: Koje se tebi pismo više dopada? Odgovore su beležili pedagozi, psiholozi, učitelji i studenti Učiteljskog fakulteta u Somboru.

Rezultati istraživanja su obrađeni pomoću procenata i hi kvadrata.

Rezultati istraživanja Seoska sredina U dve škole u selima Gakovu i Bački Brestovac ispitano je 194. učenika. Za varijantu A se opredelilo 138, što iznosi 71% učenika. Sombor Osnovna škola ''Dositej Obradović '' Broj ispitanih učenika u Osnovnoj školi ''Dositej Obradović '' je 368. (193. dečaka i 175. devojčica). Za ćirilicu, varijanta A, opredelilo se 226. učenika (118.dečaka i 108. devojčica) ili 61,4 %. Za varijantu B se opredelilo 142. učenika (73. dečaka i 69. devojčica) što iznosi 38,6 % učenika. Postoje razlike između rezultata ove i škola iz seoske sredine. Osnovna škola ''Nikola Vukićević '' U ovoj školi je ispitano učenika 372. učenika. Za varijantu A opredelilo se 197. učenika (91. dečak i 106. devojčica) ili 52,9%. Za varijantu B opredelilo se 175. učenika (100. dečaka i 75. devojčica) ili 48,1%. Tokom analize rezultata uočene su oscilacije: mlađi uzrast (prvi, drugi razred) je za stariji tip ćirilice, interesovanje se postepeno menja i u četvrtom razredu se javlja izrazit preokret, što nastaje verovatno kao rezultat korišćenja drugog tipa pisanih slova. Ukupni rezultati U dve osnovne škole u Somboru ukupno je 740. ispitanika. Za varijantu A se opredelilo 423, ili 57,2%. Ovde su znatna odstupanja u odnosu na seosku sredinu. Novi Sad Osnovna škola ''Prva vojvođanska brigada '' U Osnovnoj školi ''Prva vojvođanska brigada '' anketirano je 455. ( 232. dečaka i 223. devojčice). Od toga se za varijantu A opredelilo 277. učenika (144. dečaka i 133. devojčice) ili 67,9%,a za varijantu B 178. učenika (88. dečaka i 90. devojčica) ili 33,1 %.

Ovde su uočljiva odstupanja od rezultata somborskih osnovnih škola. jer su interesovanja učenika novosadske škole bliža seoskoj sredini.

UKUPNI REZULTATI U pet škola ukupno je ispitano 1.397. učenika ( 720. dečaka i 677. devojčica). Za varijantu A opredelilo se 838. učenika (425. dečaka i 413. devojčica). To čini 59, 98 % ispitanika Za varijantu B opredelilo se 559. učenika (295. dečaka i 264. devojčice) ili 40,1%.

Velikih razlika u odgovorima između dečaka i devojčica nema.

Rezultati su zanimljivi jer deca nisu imala verovatno mnogo prilika da vide ćirilicu varijante A. Bez obzira što ovakav način ispitivanja nosi izvesne rizike, on pruža mogućnost da se rezultati interesovanja tumače u arhetipu, u kolektivnom nesvesnom, ali i u recepciji. Estetski doživljaj prikazanog slova je itekako važan faktor za prihvatanje sopstvenog pisma koje izaziva doživljaj prijatnog i lepog.

Da bi se izvršila statistička provera dobijenih frekfencija, korišćen je i hi kvadrat.

Stupnjevi slobode = N - 1 = 1 Granične vrednosti: p – 0,05 p – 0,01 Dobijeni rezultati su dati u donjoj tabeli.

Osnovna škola

χ 2

''Laza Kostić '' Gakovo

20,00

''Marko Orešković '' Bački Brestovac

9,48

''Dositej Obradović '' Sombor

19,18

''Nikola Vukićević '' Sombor

1,30

''Prva vojvođanska brigada '' Novi Sad

21,54

ukupno

55,72

 

Rezultati pokazuju da postoji razlika između slučajnog biranja i opaženih frekfencija. Statistički značajna razlika nije izražena jedino u školi ''Nikola Vukićević ''. Uzorak ispitanika je dovoljno reprezentativan da se može uzeti kao polazna osnova kod standardizacije. Na taj način će se spojiti tradicija, ukus učenika i potrebe savremene nastave. Ako svi ispolje dobru volju i pomognu deci, rezultati neće izostati, jer deca su najblagorodniji deo sveta.

REZIME Ispitivanjem su utvrđena opredeljenja naših učenika mlađih razreda za tip pisanih slova ćirilice. Rezultati mogu pomoći u rešavanju sadašnje ozbiljne situacije, jer autori udžbenika koriste različite tipove pisanih slova, što izaziva pometnju u školama.

Neophodno je izvršiti standardizaciju pisanih slova ćirilice, uvažiti opredeljenja dece, tradiciju, mišljenja stručnjaka iz istorije ćirilice, učitelja, pedagoga, itd. Na taj način će se doprineti lakšem i trajnijem usvajanju našeg pisma.

Ključne reči: pisana slova ćirilice, mlađi školski uzrast, istraživanje.

Literatura:

1. T. Kostić (1903): Naša bukvarska bibliografija, Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci.

2. P. Đorđić (1990): Istorija ćirilice, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd.

3. N. Todorov (2003): Položaj ćirilice nekada i danas, Norma, Sombor.

 

 

 

 

 

 

 


 

Mr Mara KNEŽEVIĆ (Učiteljski fakultet Sombor)
NAROD, DRŽAVA, LINGVISTIKA I PISMO

Obeležje jednog naroda je njegov jezik i njegovo pismo. Narod je organizovan u državu koja brine o njegovim potrebama i njegovom identitetu. Dakle, država je dužna da brine i o jeziku i pismu svog naroda.

Da bi to uspešno činila, mora da se odredi prema jeziku i pismu.

Današnji položaj srpskog jezika i kako čuvati i sačuvati ćirilicu u srpskom narodu i njegovom jeziku, pitanje je od interesa za državu i za narod, za njegovu budućnost. Svedoci smo poplave latiničnog pisma u medijima, u obrazovanju, u svakodnevnoj komunikaciji. Naše okruženje prosto nas bombarduje latiničnim pismom kojim su ispisani nazivi novootvorenih firmi, čak sve češće i na engleskom jeziku. Zbog svega toga zabrinuti smo s pravom za naše pismo, za ćirilicu, ali kako reče Prota Mateja Nenadović: U kom narodu pojave se junaci i ljudi zaslužni za otečestvo, taj će narod roditi i one ljude koji će njihova dela opisati. U srpskom narodu oduvek je bilo ljudi koji su prenosili njegov duh, njegove običaje, jezik i pismo, koji su to činili nesebično i s ljubavlju, kao što to danas čine ćiriličari.

Činjenica da je osnovano Društvo za zaštitu srpskog pisma kazuje u kakvom je položaju ono danas i koliko država brine o njemu.

U Pravopisu srpskoga jezika (Mitar Pešikan, Jovan Jerković, Mato Pižurica, Matica srpska i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995.

kaže se: "U novijoj kulturi srpskog jezika kao standardno pismo usvojena je – pored ćirilice – i latinica, koju čine 27 prostih slova i tri dvojna (digrafi ili digrami – dž, lj,nj). Ivan Jelinić pozivajući se na citirani Pravopis, uređuje Pravopis srpskog jezika džepno izdanje "Riznice lepih reči " (2003) i upućuje na "naše azbuke": Danas se služimo dvema azbukama – ćirilicom i latinicom.

Kako je ovo izdanje namenjeno deci u osnovnoj školi, oni će usvojiti saznanje o dvema azbukama srpskog jezika, tako da će vrlo teško prihvatiti činjenicu da svaki narod ima svoje obeležje – svoj jezik i svoje pismo.

Naravno da se služimo sa dva pisma, i to je lično opredeljenje pojedinca, ali se to bitno razlikuje od službene upotrebe pisma koje propisuje država i u tom smislu ne može biti dvojbe.

Svako rešenje koje nam nudi službenu upotrebu dva pisma: ćiriličnog i latiničnog, nanosi nam veliku nedoumicu, čini nam lošu uslugu kao narodu, traži od nas opredeljivanje, deli našu ličnost, zahteva od svakog pojedinca opredeljivanje za i protiv jednog, ili drugog pisma, a što je najstrašnije i najpogubnije, deleći pojedince, deli i narod. Opet podele. Podele i u upotrebi pisma. Zar je u nedoumici rad moguć i uspešan? Kakvu sliku dajemo o sebi ovako nesložni i nesigurni? Zar se cilj postiže paralelnim putevima? Primena ćirilice kao službenog pisma ne bi značilo istovremeno odbacivanje latiničnog pisma u oblastima gde je ono u cilju struke neophodno (hemija, fizika, matematika, medicina i dr.), ali bi svaki pojedinac, pa prema tome i narod u celini, razrešio dilemu oko ovog pitanja i došao do sopstvene spoznaje. Svakako da je bogatstvo ličnosti u znanju i upotrebi više jezika i više pisama, a naše bogatstvo je i u tome što nam je latinično pismo blisko. Međutim, ne zaboravimo - duh srpskog jezika je u ćiriličnom pismu i zato ono treba da bude službeno pismo i da se dosledno primenjuje u praksi.

I zato je zadatak države da se odredi prema narodu, odnosno da se odredi prema svom jeziku i pismu i to na tri osnovna područja: zakonodavnom, obrazovnom i kulturnom. Ona mora, pre svega da donese Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, da ustanovi službe za praćenje izvršavanja tog Zakona i njegove primene u praksi, kao i da propiše sankcije ukoliko se ne primenjuje u praksi. To bi bio svakako prvi korak, ali i najznačajniji.

Kada bi se Zakonom, izričito, uredilo da naseljena mesta, nazivi ulica i trgova, putokazi, kao i nazivi ustanova, preduzeća, i drugi javni natpisi moraju biti ispisani ćirilicom, to bi značilo da bi se naš čovek svakodnevno susretao sa svojim pismom, da bi neprestano bio u njegovom okruženju, ono bi na njega delovalo, kako vaspitno, tako i obrazovno. Ono što ne vidimo, ono što ne čujemo za nas ne postoji.

Kada bi Televizija u svojim informativnim, obrazovnim i kulturnim emisijama koristila srpsko pismo, ćirilica bi ušla u svaku kuću, u svaku porodicu, postojala bi i živela sa svojim narodom.

Kada bi nastavni sadržaji u programima na svim nivoima obrazovanja bili ispunjeni ćirilicom, kada bi se udžbenici štampali ćirilicom, kada bi profesori na univerzitetima više pažnje posvećivali svom pismu i svoje knjige štampali ćirilicom, kada bi oglasne table u školama i na fakultetima bile ispisane ćirilicom, naši đaci i studenti, naša omladina, naša buduća inteligencija vaspitavala bi se i obrazovala u duhu svog jezika i pisma.

Kada bi i u sredstvima javnog informisanja bila zastupljena ćirilica, to bi značilo da je ćirilica s nama i među nama, da je naše pismo u narodu.

Da bi se ostvarila upotreba ćirilice kako je navedeno, potrebna je država, ali su, pre svega, potrebni ljudi. Bez dobrih učitelja, pravnika, novinara, bez ljudi koji osećaju svoj jezik i svoje pismo, koji pišu u duhu svog srpskog jezika i ćiriličnog pisma, bez tih i takvih ljudi, ne mogu se postići strateški ciljevi jednog naroda.

Ukoliko se država na ovaj način ne pobrine za očuvanje svog jezika i pisma, ostaje nam da verujemo da u našem narodu postoje ljudi koji će snagom volje i ljubavi sačuvati i očuvati srpsko pismo – ćirilicu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

Vera STOJŠIĆ -GAŠPAROVSKI (Novi Sad)
GUBITAK ĆIRILICE JOŠ U MLAĐIM RAZREDIMA OSNOVNE ŠKOLE IAKO JE U SRBIJI SLUŽBENO PISMO ĆIRILICA, ŽALOSNA JE ČINJENICA DA JE ĆIRILICE SVE MANJE. U NEDOVOLJNO UREĐENOJ DRŽAVI, OVO PITANJE OD ŽIVOTNOG ZNAČAJA ZA SRPSKI NAROD JE POTPUNO ZANEMARENO.

Hoćemo li nakon više od deset vekova ostati bez svog pisma, jezika i naroda? Hoće li se ostvariti najcrnji strahovi i slutnje Stefana Nemanje koje je izrekao na samrti u svom Zaveštanju? I Lidija Popović u stihovima pesme kaže:

„...Srbin – to je srpsko pismo,
Jer bez pisma Srbi nismo..."

Tragično je što se gubljenje ćiriličnog pisma primećuje već na početku školovanja dece.

Gde zapravo počinju problemi gubljenja ćiriličnog pisma gledajući decu?

1. Deca se svakodnevno sreću sa natpisima na ulicama, raznovrsnim proizvodima, proizvodima namenjenim deci, medijima (štampi i TV programima), računarima, titlovanim filmovima... U tim situacijama (po prirodi radoznalo) dete želi da sazna kakvi su to simboli i šta znače. Na žalost, pošto ti natpisi najčešće nisu ćirilični, na taj način naša deca još pre škole uče strano umesto svoje pismo.

2. Naše stanovništvo se većinom školovalo u Jugoslaviji na srpsko -hrvatskom jeziku, što je podrazumevalo ravnopravnu upotrebu ćiriličnog i latiničnog pisma.

Jugoslavije i srpsko -hrvatskog jezika od 1992. godine i zvanično nema, ali naše stanovništvo po inerciji nastavlja sa naučenim. Iako je to od ogromnog nacionalnog interesa, niko Srbe nije upozorio na zvanično razdvajanje jezika i PISAMA. U Hrvatskoj više nema ćirilice, dok kod nas sve može – a na štetu našeg jezika i pisma.

Veliki je i broj izbegličkih porodica doseljenih iz Hrvatske i Bosne koje takođe pišu latinicom.

Dakle, roditelji, rođaci i prijatelji dece u velikom broju pišu latinicom.

3. U školama se naše ćirilično pismo uči u prvom razredu, a već više od decenije u drugom razredu se umesto utemeljenja ćirilice, uči odmah tuđe pismo - latinica. To direktno dovodi do dugogodišnjeg mešanja dva pisma i veoma šteti maternjem jeziku i pismu srpske dece. Današnja deca malo čitaju, loše i sporo pišu.

4. Zbog nerešenih pitanja jezika i upotrebe pisma u školskom sistemu Srbije, nastavnici i učenici u velikoj meri pišu latiničnim pismom.

Borba Srba da se u školama u Vojvodini koriste srpski jezik i pismo počele su pre 300 godina. Austrougarska (Marija Terezija i Josif II) su pokušavali u školama ukinuti ćirilicu, ali na u tome sreću nisu uspeli. Nisu uspeli jer se ceo srpski narod borio za svoj jezik i pismo. Ogromnu ulogu u zaštiti ćirilice u tim teškim vremenima imao je veliki školski reformator Teodor Janković Mirijevski. Kolika je naša nebriga o bogatstvima koja imamo govori i to što o Mirijevskom (nakon 264 godine od njegovog rođenja) ne znamo gotovo ništa. Društvo učitelja Novog Sada je 2002. godine objavilo prve i osnovne informacije o Mirijevskom, a ove godine smo organizovali stručni skup posvećen njegovom životu i radu. Za sledeću godinu pripremamo obeležavanje 265–ogodišnjice njegovog rođenja, organizovanjem stručnog skupa u maju 2006., štampanjem knjige, davanjem imena ulicama i trgovima u Novom Sadu i Sremskoj Kamenici i podizanjem spomenika u Sremskoj Kamenici.

Još jedan strašan primer naše zajedničke nebrige o nacionalnom blagu je nestanak jedne od najstarijih srpskih školskih zgrada. Naime, srpska osnovna škola u Sremskoj Kamenici je zabeležena još 1701. godine u dvorištu pravoslavne crkve. Oni koji su to znali često su dolazili da vide staru školsku zgradu. U toj školi se školovao i Teodor Janković Mirijevski. U 2004. godini je na zahtev Crkvene pravoslavne opštine Sremske Kamenice, a uz podršku Mesne zajednice i Zavoda za zaštitu spomenika, uz odobrenje i finansiranje grada Novog Sada započeta rekonstrukcija „stare škole “. Zavod za zaštitu spomenika je uradio sve pripremne radnje i stručno razgradio objekat. Međutim, Crkvena opština je dozvolila nestanak originalnog materijala. Nakon toga početa je izgradnja novog objekta umesto rekonstrukcije starog. Zavod za zaštitu spomenika se povukao. Mediji su pisali o ovom slučaju. Novinarima se pretilo. Bilo je zahteva da se ispoštuje odobrena rekonstrukcija i opravdaju namenska sredstva. Ali, od toga do danas nema ništa. Još jedan temelj srpstva nisu uništili ni Turci, Nemci ni drugi - već mi Srbi sami, a niko tome neće da stane na put! Ne reagujemo a nije svejedno što svakim danom gubimo sve svoje i kao narod nestajemo! Krajnje je vreme da se svi Srbi, a pre svih država Srbija, trgnu i obrate pažnju na svoj narod, jezik i pismo kako ono ne bi i potpuno nestali.

Bez lažne skromnosti i preterivanja treba ponoviti da je Vukova srpska ćirilica najsavršenije pismo na svetu. Osim što za 30 glasova postoje 30 odgovarajućih simbola (slova), važno je istaći da se i od tih 30 slova čak 24 velika i mala štampana slova pišu jednako, što je ogromno bogatstvo.

Mi živimo u Vojvodini i Srbiji. Od ove školske godine u Srbiji se pored srpskog jezika deca školuju i na 9 jezika nacionalnih manjina. Oni imaju pravo na svoj jezik i pismo. Imaju li, i koriste li danas isto pravo i SRPSKA deca i Srbi u svojoj državi, u Srbiji? Poznato je da našu decu oduvek vaspitavamo u duhu višenacionalne tolerancije geslom „Poštuj tuđe, ali voli, čuvaj i ceni svoje! Sigurno je da onaj ko ne voli svoje, ne može voleti ni tuđe."

Hoće li u 2005. godini (Svetskoj godini jezika) Srbija i srpski narod ponovo imati uređen srpski jezik i njegovo pismo? Hoćemo li i mi kao i sav drugi svet brinuti o svom pismu? Predlažem konkretno delovanje kako bi se ćirilica vratila na naše ulice, u medije, knjige, škole...:

• Zahtevati hitno uređenje i standardizaciju srpskog jezika i pisma,

• Nastavnim programom pomeriti latinicu ponovo u 3. razred ako ostaje u programima,

• Ukazati dopisom državnim i opštinskim organima na obavezu sprovođenja zakona o službenoj upotrebi pisma,

• Zahtevati od državnih organa kontrolu, opomenu i strogo sprovođenje kaznenih mera zbog ne upotrebljavanja službenog pisma Srbije,

• Zahtevati od državnih organa da dopisom upute opomenu prosvetnim radnicima i školama, javnosti, medijima, strankama, vlasnicima bilborda, bankama, BG i NS sajmu, turističkim agencijama, Naftagasu, PTT, mobilnoj telefoniji, internet provajderima, ambasadama, bibliotekama, bioskopima, pozorištima, maratonima, gradskim prevoznicima, saobraćajnim komunalcima, sportskim klubovima, stadionima, sportskim objektima, apotekama, bolnicama, domovima zdravlja, SUP - u, velikim fabrikama i prodavnicama, taksistima, turističkim informativnim centrima, izdavačima štampe, knjiga, filmova, muzike, postera i plakata, štamparijama, uvoznicima i proizvođačima igračaka... na obavezu upotrebe službenog pisma,

• Tepih akcije „NE GAZI ĆIRILICU " su se pokazale efektnim, nastaviti ih.

Možda sa novim sloganom „Pismo srpskog jezika je ćirilica “ • Svake godine organizovati literarno – likovni konkurs ĆIRILICA, • Organizovati takmičenje u lepom ćiriličnom pisanju...

Lidija Popović u pesmi „Duša naroda “ kaže:

Jadni narod, još jadnije duše,
Kad mu jezik, pismo kvare, ruše.

Jezik – to je krma našeg broda,
Jezik – duša našega naroda.

Jezik – to je pola Pravoslavlja
I merilo pravo srpskog zdravlja.

Tuđa reč je rupica u brodu,
Puno rupa – brod tone u vodu!

Govor, pismo – to nije sitnica!
Srpski narod čuva ćirilica!

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

Mr Bogdan TODOROV Dr Nada TODOROV (Sombor –Beograd)
PRIMER AUTORSKOG PRAVA KAO JEDNE OD MOGUĆNOSTI ZAŠTITE, OČUVANJA I OSAVREMENJAVANJA IZVORNOG NAČINA PISANJA ĆIRILICE

Od izvornog načina pisanja, do sadašnjeg stanja, ćirilica je pretrpela mnoge (ne)namerne izmene, pod strogo naučnim uslovima i razlozima, i rezultat toga svesnog galimatijasa jeste da su njena slova u verziji koja je najčešće u upotrebi, bitno različita od njihovog prvobitnog oblika. Najsavršenije pismo na svetu, što je ćirilica stvarno bila, sa svojim oblinama i kontinualnim načinom pisanj
a koje je podsećalo na kaligrafiju, postalo je nakazno pismo sastavljeno u najvećoj meri od slova čija upotreba s pravom izaziva podsvesni otpor usled njihove međusobne stilske i funkcionalne dosledne neujednačenosti. Uz dodatni spoljnji pritisak svih koji su za to bili zainteresovani, a pri tom su raspolagali neiscrpnim finansijskim sredstvima za tu namenu tokom proteklih vekova od nastanka ćirilice, cilj je u najvećoj meri ostvaren. U Vojvodini, gde su Srbi formalno mogli da po sopstvenom izboru koriste pismo koje žele, više od tri četvrtine koristi latinicu. Jedan od očiglednih dokaza za to je činjenica do su svi do jednog transparenti u jogurt revoluciji bili napisani latinicom. Još je crnja situacija među Srbima koji su nakon operacije “Bljesak ” i “Oluja ” izbegli iz Hrvatske u Srbiju. Najveći deo među njima ne samo da ne pišu ćirilicom, nego ne znaju ni da čitaju ćirilična slova. Sve su ovo razlozi da se dobro pregledaju u kakvom su stanju pojedina slova, šta je neophodno da se uradi da im se vrati prvobitna lepota i funkcionalnost, i šta je potrebno da se uradi na zakonskom planu da bi se sprečilo njihovo dalje unagrđivanje od strane novih namenski plaćenih naučnih dobročinitelja i dušebrižnika.

Radi očiglednosti, utvrđivanje stanja biće obavljeno analizom malih pisanih ćiriličnih slova, mada ista metodologija može da se primeni i na velika i mala štampana slova. Samo početak rečenice, lična imena i prezimena, imena reka, planina, gradova, država, naroda i slično počinje velikim slovom, a sve ostalo se u pisanom tekstu piše malim slovima, i to je jedini razlog da se prvenstveno ona prouče vrlo detaljno.

Trideset malih pisanih slova ćirilice mogu da se grupišu na razne načine, recimo zavisno od načina pisanja, oblika slova, broja nezavisnih delova od kojih su slova sastavljena, i druge načine.Devet malih slova su napisana u jednom potezu. To su: v, z, l, lj, i, u, č, m, c. Pri tome je samo slovo v potpuno oblo bez diskontinuiteta. Slova z, l, lj su sa jednim diskontinuitetom, oštrim uglom, to jest naglom promenom smera pisanja. Slova i, u, č pišu se sa dva oštra ugla. Slova m, c imaju tri nagle promene smera pisanja.

Sledeću veliku grupu čine 17 slova koja se pišu kao dva nezavisna dela. To su: b, s, f, h, a, g, d, đ, e, j, o, r, ć, p, dž, t, š. Sva ova slova, pored osnovnog oblika imaju još jedan deo. Kod slova b, s, f, a, d, e, o, r to je kosa uzlazna crta koja služi za povezivanje s predhodnim slovom. Slova g, đ, ć, p, t, š imaju položenu crtu iznad, ispod, ili preko slova. Slovo j ima tačku iznad, a dž znak ispod. Slovo h je sastavljeno iz dve polovine.

Pri tome su slova b, s, f, h u svom osnovnom delu bez diskontinuiteta, slova a, g, d, đ e, j, o, ć s jednim oštrim uglom, slova p, dž sa dva, a slova t, š sa tri oštra ugla. Iz tri dela su sastavljena slova k, n, nj, koja ujedno imaju samo jedan oštar ugao. Slovo ž je sastavljeno iz četiri dela, bez diskontinuiteta.

Na osnovu oblika, slova je moguće podeliti u tri grupe. Sedam slova su obla: b, v, e, z, s, f, h i ona su po svojoj lepoti, konstrukciji i načinu pisanja najbliža izvornoj ćirilici. S jednim ili više dominantnih oštrih uglova ima 16 slova: g, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, t, č, dž, š. Hibridnih tvorevina gde su podjednako uočljivi i obli delovi kao i oštri uglovi ima sedam: a, d, đ, ž, ć, u, c.

Na osnovu analize malih pisanih slova ćirilice grupisanih samo pomoću dva osnovna kriterijuma, dolazi se do nekih neumitnih zaključaka sadašnjeg stanja nekadašnjeg najsavršenijeg pisma na svetu. Mala pisana slova su u većini bila obla, i pisala se u jednom potezu, najviše dva, uz lako spajanje s predhodnim i narednim slovom.

Među slovima je bila konzistentnost stila i načina pisanja. Sada se 9 slova piše iz jednog dela, 17 se pišu iz dva odvojena poteza, 3 slova imaju tri dela, a jedno se piše sa čak četiri poteza ruke. Samo 7 slova je oblo, manje od jedne četvrtine u odnosu na postojećih 30 slova, 16 slova ima od jedan do tri dominantna oštra ugla, a 7 slova su hibridna; spoj oblina s oštrim uglovima. Znači ne postoji kao ranije, jedinstvena tipologija malih pisanih slova ćirilice. Razbijena je stilska ujednačenost, uvedena je istovremena upotreba međusobno suprotstavljenih oblika, mekih oblika s kontinuitetom u pisanju i oštrih uglova s naglom promenom smera pisanja, pri čemu su slova sa isključivo mekim oblinama brojčano manja od jedne četvrtine ukupnog broja slova. U odnosu na sadašnja slova, ranija slova su se lakše pisala, jer su se pored stilske ujednačenosti sastojala i od manje delova. Zbog konfliktne situacije koju korišćenje sadašnjih slova na psihičkom nivou izaziva kod religijskih i nacionalno nedovoljno obrazovanih ličnosti, razumljivo je ispoljavanje odbojnosti i odbijanje primene sada korišćene pisane ćirilice. Priklanja se principijelno usaglašenijoj latinici, tim pre što su mnoga slova ćirilice izmenjena da bude što sličnija slovima uglaste Gajeve hrvatske latinice, a koja se razlikuje od engleske latinice. Povratak slovima prvobitne ćirilice i odustajanje od uglavnom usvojenih latiničnih oblika slova nasilno umetnutih u ćirilicu urgentan je imperativ iz nekoliko vrlo važnih razloga. Takva slova vrlo se lako pišu rotiranjem šake u zglobu i još manjom rotacijom cele ruke u laktu, a to je osnova kaligrafskog načina pisanja. Upravo taj kontinuitet i blagost pokreta uzrokuje stilsku ujednačenost i lepotu prvobitne ćirilice.

Savremena proučavanja ljudskog organizma radi računarske simulacije njegovog rada i primene u robotici daju zaključak, koji je zapravo oduvek bio poznat, da je baš takav način pisanja ergonometrijski najpovoljniji za čoveka. Pogotovo je povoljan za dete koje je još nevično pisanju. Tako je najbolja energoinformaciona iskorišćenost uz najmanji zamor materijala. Dečija ručica je pisanjem tada najmanje napregnuta i najmanje se zamara. S druge strane slova koja se sastoje iz više delova i imaju oštre uglove, sadrže dve vrste mehaničkog diskontinuiteta u radu. Da bi se jedan deo slova nastavio drugim, sredstvo pisanja, olovka, penkalo, hemijska olovka se odiže s podloge i ponovo vraća na nju. To je jedan ili više prekida u radu i započinjanje novog rada za pisanje samo jednog slova. Time se šaka s pisaljkom diže, skraćuje,zateže, ponovo opušta i vraća na podlogu. To predstavlja složen radni postupak s korišćenjem mnogo više mišića za njegovo sprovođenje, veću energetsku potrošnju, zamor mišića, uz povećanje mnogo komplikovanijeg informacionog programa za njegovo izvršenje. Nije mnogo drugačije ni s pisanjem naglih uglastih prelaza iz jednog smera u suprotan. Iz oblasti mašinskih sklopova notorno je poznato da se najbrže troše elementi koji se kreću napred –nazad, i oni su obavezno povezani s pretvaračima pravolinijskog u potpuno kružno kretanje, bez obzira na to da li daju ili primaju energiju. Da bi se kod uglastih slova izvršilo kretanje pisaljke napred nazad, mišići koji pokreću prste sa pisaljkom, moraju da se naizmenično grče i opuštaju. Kod slova sa više oštrih uglova, to se dešava nekoliko puta uzastopno. U energoinformacionom smislu, u ovakvim slučajevima je najveća energetska potrošnja uz višestruki prekid informacionog toka da bi se prekinulo kretanje u jednom smeru, nastavilo u drugom smeru, i tako ponavljalo.

Nametanjem načina pisanja vrši se svestan pritisak na korisnike i preko sublimacionih poruka. One su u svetu dobro poznate i postoje čitavi timovi naučnika koji se bave njihovim delovanjem, posebno u specijalnim ratovima. U neposrednom okruženju takav primer je nažalost već poznat. Službeno pismo pravoslavne Rumunije je latinica, a nekad je bilo ćirilica. Pisana slova u postojećoj ćirilici koja su svojim oštrim uglovima zamenila oble uglove istih slova u prvobitnoj ćirilici, predstavljaju zapravo strateški dalekovido pripremljene vidove sublimacionih poruka koje se trajno utiskuju na neispisane čiste bele listove još nedovoljno formiranih dečijih duša. Ove sublimacione poruke imaju za cilj da pokrenu lanac vezanih asocijacija radi stvaranja arhetipskih slika koje prethode arhetipu. Tada se lično nesvesno povezuje sa kolektivnim nesvesnim, radi prikrivene, ali stvarne zamene arhetipa stečenog nasleđem, dirigovanim stranim arhetipom.

Arhetip oblih ivica koji je vezan za obline pravoslavnih crkava i manastira – znači pravoslavlje – neosetno ustupa mesto i zamenjuje se arhetipom oštrih ivica koji je vezan za oštre ivice samostana, katedrala gotskog stila, katoličkih crkava, odnosno katoličanstvom.

U svojoj manifestacionoj formi prvo se odustaje od ćirilice i usvaja latinica kao svoje lično pismo, pod izgovorom “lakše se piše ”, pri čemu je individuum nesvestan da je usvajanjem latiničnih oblika slova u ćirilici izvršena i promena njegovog ličnog nesvesnog pravoslavnog sopstva, u neodređenu mešavinu pripremljenu najpre za odustajanje od Pravoslavlja, zatim svoga nacionalnog identiteta, i neosetan prelazak u unijaćenje, ili direktno u katoličanstvo. Istorijski, ovakav redosled događaja već se dokazano dešavao. Međutim, dok se latinični oblici nalaze nasilno imputirani u sadašnjoj ćirilici, uzroci koji dovode do promena ličnosti u neželjenom pravcu i dalje nisu otklonjeni.

Zato je poslednji čas, i imperativ, da se azbuka što je moguće više vrati nekadašnjem načinu ćiriličnog pisanja, uz maksimalno osavremenjenje oblika slova, ali uz stilsko ujednačavanje s nekadašnjim oblicima. Dokaz da to nije nemoguće, vidi se iz priložene autorizovane pisane ćirilice. Njene prednosti u odnosu na sada korišćenu ćirilicu višestruko je očigledna. Slova su obla, čime je postignut visok nivo izjednačenosti izgleda s prvobitnim načinom pisanja. Četrnaest slova pišu se odjednom, 14 slova se pišu iz dva poteza, a samo po jedno iz tri ili četiri dela. Ovakva se slova vrlo lako pišu uz minimalno energetsko iskorišćenje. Rotiranjem šake i zgloba bez naglih pokreta i trzaja postiže se kontinuitet i blagost pokreta, s pisanjem vrlo sličnim kaligrafisanju, odnosno stilsko ujednačenje.

Autorizovanje 30 velikih i 30 malih pisanih slova ćirilice u skladu s odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima naizgled je kontradiktorno prethodno proklamovanom cilju da se ponovo u nastavu i korišćenje uvedu unificirana i osavremenjena slova najsličnija nekadašnjoj ćirilici. Zakon o autorskim i srodnim pravima ukazuje na moguće kaznene odredbe u slučajevima nedozvoljenog i neovlašćenog korišćenja celine ili nekog dela zaštićenog autorskog dela. U ovom sličaju autorizacija uopšte nema za svrhu da spreči korišćenje predloženih slova, nego da ih kao celinu zaštiti radi doslednog sprovođenja njihove upotrebe. Samo u slučaju da se ponovo pokuša imputacija uglastih u obla slova, da bi se kod dece kao još psihički nezrelih ličnosti na nivou podsvesti izazvala konfliktna situacija koja može da izazove rascep ličnosti, kao i promenu ličnog arhetipa, Zakon može vrlo lako da posluži da se stvari dovedu u red. Primenom pozitivnih pravnih propisa krivičnog zakona uz odgovarajuće kaznene odredbe, sankcioniše se povreda kopirajta, (obeležava se slovom C u sredini kruga O). Znači da ukoliko se desi da se na nekom nalogodavnom nivou naredi ili se korisnici obavežu na korišćenje neke nove hibridizovane ćirilice, ovaj put, grupa, ili pojedinci u njoj rizikuju pokretanje tužbenog zahteva, koji može da ima vrlo ozbiljne pravne, moralne i materijalne posledice za prekršioca.

Naravno, ako se pokrene postupak edukacije i dosledne primene unificiranog načina pisanja svih slova, cilj je postignut, i bez obzira na to čiji će se predlog (starog) novog načina pisanja prihvatiti, nema razloga za pokretanje postupka zaštite iz oblasti autorskih i srodnih prava. To ujedno predstavlja i zaštitu predlagača novog pisma, jer sem vlasnika autorskog prava ili njegovog zakonski ovlašćenog predstavnika, niko drugi ne može da pokrene u sudu povredu kopirajta. Na ovaj način predlagači su obezbeđeni i od pritisaka onih koji su zainteresovani da ne bude nikakvih promena, ili da se promene tako odrade da postojeće stanje ćirilice postane još gore.

LITERATURA

1. Vuk Milatović, “Bukvar za prvi razred osnovne škole ”, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2003.

2. Vuk Milatović, “Učim latinicu ”, drugi razred osnovne škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2003.

3. Dr. Ratomir Cvijetić, “Nove zablude o ćirilici – sa osvrtom na bukvarsku grafičku normu ”, Naučno -stručni skup “Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu ”, Ćirilica, Novi Sad 2004, str. 25-29.

4. Mr Nada Todorov – mr Bogdan Todorov, "Jungova teorija o kolektivnom nesvesnom i sudbina ćirilice ”, Naučnostručni skup “Kako rešiti pitanje 117 pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu ”, Ćirilica, Novi Sad 2004, str. 35-37.

5. Zakon o autorskim i srodnim pravima, II Autorsko pravo, “Službeni list SRJ ”, br. 24/98 od 15. maja 1998. godine.

6. Prof. dr. Slobodan Marković, “Autorska i srodna prava ”, “Službeni glasnik ”, Beograd, 1999.

7. K. G. Jung, "O psihologiji nesvesnog ", Sabrana dela, Matica srpska, 1977, knj.2, str. 83.

 

 

 

 

 

 

 

 


 

Dipl. inž. Nemanja VIDIĆ (Kalenderovci; Republika Srpska)
PISMO JE DRŽAVNO PITANJE

Apsolutno ćutanje države Srbije povodom sprovođenja njene opšte latinizacije ne može se tumačiti drugačije nego kao da je to državni program raskida s tradicionalnim vrednostima srpskog naroda zarad uključivanja u zajednicu evropskih naroda.To se sprovodi prvenstveno nečinjenjem, odnosno nesprovođenjem ustavne i zakonske regulative, po kojoj je u Srbiji u službenoj upotrebi ćirilica, a latinica tek u izuzecima. Da nije tako država bi po hitnom postupku donela novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, u kjojem bi bile predviđene kaznene odredbe i za nekorišćenje ćirilice. Ovo tim pre što su Udruženje "Ćirilica " iz Novog Sada i Ministarstvo kulture već davno dostavili Skupštini Srbije predlog teksta novog zakona. Po sadašnjem Zakonu kaznene odredbe postoje samo za nekorišćenje latinice, a ne i za nekorišćenje ćirilice, pa su "evropski " Srbi dobili mogućnost da s ćirilicom postupaju kako im se prohte. Ili, bolje rečeno, da sa njome ne postupaju nikako, da je izbrišu. To je samo jedna od potvrda lažne ravnopravnosti pisama i opredeljenja da se ćirilica izvadi iz temelja narodne i državne građevine. Da ima države Srbije, ona bi se ukazala odmah na šalterima, odbijanjem da se prime dokumenti koji nisu ispisani državnim pismom. Brzo bi se pročulo šta je po Ustavu i zakonu, pa Zoran Ranitović (DSS), direktor OŠ "21.oktobar " u Kragujevcu, srcu Srbije, ne bi smeo ćiriličnu tablu na školi zameniti latiničnom. Ovako, Ministarstvo prosvete kaže da je u vezi s tim nemoćno.

Možda nečinjenje države i ne bi imalo ovako katastrofalne posledice po ćirilicu da ona sama ne krši Ustav i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Dokaza za to je bezbroj, pa pođimo redom.

Kada predsednik Srpske vlade daje izjave pred javnošću, iza njegovih leđa je ta institucija označena na oba pisma. Valjda on time pokazuje da je Srbija makar do pola raskinula s prošlošću, kao i to da je ona u sastavu SCG, čija se administracija opredelila isključivo za hrvatsku latinicu. Taj primer veoma je ilustrativan za odnos srpske "elite " prema srpskom pismu. Dok je Vuk Drašković, ministar inostranih poslova Savezne vlade, tražio naklonost Srba da bi došao na vlast, prilikom posete Jagodini pitao je kada će već jednom latinična tabla na autoputu sa imenom tog grada biti zamenjena ćiriličnom.Po osvajanju vlasti u Beogradu gradska televizija Studio B je za ćirilicu postala zabranjena zona koliko i HRT, a po dolasku na sadašnju funkciju rekao je pred kamerama da su srpska oba pisma. Jedino je zaboravio da kaže: zašto onda jednom "našem " pismu nema mesta na televiziji našeg najvećeg grada.

Ministarstvo prosvete Srbije je 21.12.2001.g. protivno važećem Ustavu donelo Rešenje br 650-02-65/2000, kojim je upućen u škole Pravopis srpskog jezika iz kojeg će srpska omladina učiti da postoje dve srpske azbuke, tj, da je azbuka i hrvatska abeceda, preim,enovana u „srpsku latinicu “. Da li je država nekada obelodanila zbog čega je to uradila, kršeći sopstveni Ustav i Zakon? Ne, bilo je dovoljno da dva pojedinca, pravopisca, Mato Pižurica i Jovan Jerković, daju samo ovoliko obrazloženja u samoj svojoj tvorevini: "Noviji kulturnoistorijski razvoj i savremene potrebe kulture i nauke učinile su da se i latinica može smatrati standardnim pismom srpskog jezika." A šta se to dogodilo u "novije " vreme, ako je učitelj današnjih srpskih lingvista akademik Aleksandar Belić napisao u svojoj Gramatici iz 1940: „A pišu li svi Jugosloveni samo ćirilicom? Pišu li njome i naša braća Hrvati i Slovenci? - Ne, oni pišu drukčijim pismom - latinicom.

Kao što vidite. mi Jugosloveni imamao dva pisma: mi Srbi služimo se starim slovenskim pismom, ćirilicom, koja je satavljena po smrti sv. braće Ćirila i Metodija, a preuredio je za naš jezik Vuk Karadžić; međutim, braća Hrvati i Slovenci primili su latinsko pismo, latinicu, koju je preuredio Vukov savremenik Ljudevit Gaj.“ Treba se setiti da je pitanje pisma imalo državni značaj i pre stvaranja Jugoslavije ( Krfska deklaracija: jedinstvo vere, jezika i pisma), a kralj Aleksandr je bi spreman da u državnom interesu ukine ćirilicu. Od toga ga je odvratio pomenuti akademik, prepoznavši da to ne bi bilo u interesu srpskog naroda. Koliko je bila jaka ideja jugoslovenstva, svedoči i opredelenje srpske intelektualne elite da se razvija jugoslovenska kultura umesto srpske. Simbolična potvrda toga je i latinična poruka "Čuvajte mi Jugoslaviju ", na lokomotivi koja je mrtvog kralja vraćala u Beograd.

Posle navedenog stava presednika SANU dogodilo se još jedno srpsko stradanje, zabrana ćirilice i ubijenje Srba zbog nje. Po dolasku na vlast komunista nastala je još gora neravnoteža na srpsku štetu. Sada su se protiv srpstva udružile dve ideje: jugoslovenstvo i komunizam, dakle 2:1 protiv Srba. Pre dolaska na vlast srpski komunisti su pisali svojim kolegama Hrvatima i Slovencima latinicom, jer im je Komunistička internacionala odredila da je opasan srpski nacionalizam, a da je ćirilica njegov simbol – to se podrazumevalo.

Došavši na vlast, Milovan Đilas je nudio Makedoncima da odustanu od svoje ćirilice, da bi se lako obračunalo sa srpskom, ali su ovi, za razliku od Srba, prvo bili Makedonci pa onda komunisti, i odbili su predlog. Zato se pribeglo prikrivenom, ali sigurnom putu eliminacije srpskog znamenja. Prvo je ono eliminisano iz baznih državnih institucija, JNA i Milicije, prestala je proizvodnja ćiriličnih pisaćih mašina, i narod je sam uvideo da nešto nije u redu s tom ćirilcom, da je opasno družiti se s njom.

Beogradska omladinaska brigada na gradnji autoputa Beograd –Zagreb ponela je ime Franca Rozmana, a beogradski kongresni centar nije mogao dobiti ni ime neke srpske reke, a kamoli nekog srpskog velikana iz sveta kulture, kao što su Slovenci imali "Cankarjev dom ", a Hrvati dvoranu "Lisinski ". Srbima je najviše mogao pripasti "Boro i Ramiz ". Ne samo Boro, ne samo srpski jezik, ne samo ćirilica.Srbe je trebalo najmanje raspolutiti, ako ne i dalje deliti.

Dakle, naši pravopisci nasilje nad ćirilicom i nad svim što je srpsko, prozvaše "novijim kulturnoistorijskim razvojem ". Ili možda ne smatraju nasiljem kada NDH zakonom zabrani ćirilicu. Dok je Marija Terzija dopuštala Srbima u njenoj carevini da ćirilicu mogu koristiti u crkvi, ustaški zapovednik u Sarajevu, katolički sveštenik Božidar Brale, dao je ultimatum mitropolitu Petru Zimonjiću: ili će on narediti uništenje svih ćiriličnih crkvenih pečata, ili će stradati. Stradao je, bez obeleženog groba.

Ako pravopisci "novijim " vremenom smatraju i ono u kojem je Jovan Skerlić predlagao sporazum s Hrvatima po kojem bi Srbi odustali od svoje ćirilice, a oni prihvatili ekavicu, morali bi znati da je posle njegove smrti hrvatska latinica uneta u Srbiju 1915 godine na bajonetima austrougarskih vojnika, najviše Hrvata. Tada su prvi put u istoriji ćirilične oznake ulica srpskih varoši zamenjene latiničnim, a umesto zabranjenog srpskog, uveden je hrvatski jezik.

A da li su srpski lingvisti koji drže katedre na srpskim državnim univerzitetima digli svoj glas protiv načina na koji je lingvistička nauka i struka upregnuta u državni program rašćiriličavanja, odnosno rasrbljavanja? Ne, sa izuzetkom prof. Dragoljuba Petrovića, ona ne upozorava, pogotovo ne predvodi u odbrani srpske svetinje. Ona je vođena kulturom onih kojima je svetinja profit, pa ne čudi konstatacija akademika Nikše Stipčevića u vezi s propašću i ćirilice: "Ne može se protiv opšteg trenda ". Naprotiv, lingvisti su lansirali veliku podvalu srpskom narodu u vidu "bogatstva dvoazbučja ".

Ne digoše svoj glas ni oni izvan lingvistike. Ne zna se da li strah potiče od aktuelnog sprovođenja duhovnog masakra nad Srbima, ili se on proteže iz ranijih vremena.Tek, na tribini u Požarevcu čovek pita prof. Slobodana Turlakova da li se njegova beseda može snimiti pa da on pokaže svojim seljanima da je došlo vreme da se i o ćirilici slobodno može govoriti.

Država je platila pravopiscima za njihovu podršku državi u približavanju "civilizacijskom krugu " (anglista Ranko Bugarski, perjanica zagovornika latinizacije Srbije), a možda je to sve plaćeno i u onom paketu za promenu vlasti u Srbiji paljenjem Skupštine. Oni iz "civilizacijskog kruga " javili su koliko su platili, samo se još ne zna koliko je ko dobio. U civilizacijskom krugu sve se može kupiti, zar ne? Bezbroj je dokaza koji govore da je ova država dala pismu rang državnog pitanja, ali ne u smislu da se ona sama učvrsti i povrati izgubljeno poverenje narodno, nego je urušavanjem tog simbola pokazala i svoju nemoć i svakodnevnu sliku srpskog poraza.

Pomenimo ovde samo delovanje predsednika naše države, po čijem je izboru, a u njegovom prisustvu, Ružica Đinđić izjavila pred kamerama da je izabran zahvaljujući nacionalnim manjinama, što će reći onima koji upražnjuju latinicu. Sada on osniva "Narodne kancelarije " i oznčava ih ćirilicom, a da mu je do nje stalo koliko do lanjskog snega, vidi se iz predloga neke Stručne grupe koja je ispred njegove DS predložila u novom ustavu rešenje po kojem su oba pisma ranopravna. Dakle, kao u vreme druga Tita.

Usvoji li se to, ne daj bože, hrvatska latinica će legalno osvojiti sve pozicije srpskog jezika, komotno će se ugnezditi, i jaje više neće biti kukvičje. A narod će se čuditi više nego danas da neko uopšte, s brigom, spominje ćirilicu, jer će nam ostati "naša latinica ". Biće nje osim na presednikovim kancelarijama i na grobljima, u Tijanićevim emisijama za selo i letopisima SANU, dok za crkvu nije sigurno. Naime, dok je Marija Terezija dozvolljavala ćirilicu u crkvama, zbog toga su mnogi sveštenici vernost narodu i njegovoj Crkvi platili svojim životima, dotle danas vladika Grigorije obnaroduje direktnu saradnju SPC s američkom vladom, a i mnoge druge novitete, pa bi mogla relativizirati i značaj pisma.

U Republici Srpskoj narod voli Srbiju, ali joj je ona po pitanju ćirilice loš uzor. Kako je minula neposredna fizička opasnost, sve je ponovo latinično. Ćirilične su još samo putne oznake, one iz vremena Karadžića i Krajišnika. Sasvim mlada prodavačica bureka u Derventi ovako je odgovorila pre dve godine na pitanje zašto je firma ispisana hrvatskom latinicom: "Znamo mi da je po Ustavu Srpske ćirilica, ali mi Srbi se moramo prilagođavati ". Pošto je strani faktor dugo vremena, a tako radi i danas, sve javne poruke Srbima upućivao ćirilicom, srpski poslovni ljudi su im se obraćalo hrvatskom latinicom. Razumeli stranci da Srbi mnogo vole baš tu latinicu, pa nametnuli ravnopravnost pisama. Tek sad se Srbi moraju prilagoćavati, pa u osnovnom sudu u Doboju imamo ovakvu sliku: sve presude na oglasnoj tabli koje je potpisao Hrvat su na latinici, a takve se šalju i stranci u sporu iz Beogarada koja koristi ćirilicu, dok su presude Srbima i latinične i ćirilične. Biće na kraju kao na Tijanićevoj "nacinalnoj televiziji " koju sve više poklapa hrvatska latinica. A pošto je pismo neodvojivo od jezika, evo kako je s njim. Na vratima stoji prvo latinični tekst "Stegovni ured javnog tužitelja ", a desno, opet na latinici, " Žalbeni ured javnog tužitelja ".

Prestrojavaju se i oni manje školovani, pa u zavičaju autora ovog teksta, selu Kalenderovci kod Dervente,metaloprerađivačku firmu Slobodana Goluba "Metalac " i automehaničarsku radnju Dalibora Nikolića krasi hrvatska latinica unazad godinu dana.

Jovan Kršić dovozi pokojnike na pravoslavna groblja autom označenim latinicom. Ljudi se stide da ga opomenu, a crkva ćuti. Glasan je samo Grigorije, posle obuke u SAD. Kaže, uzor mu je despot Stefan Lazarević koji je zarad višeg interesa svoju sestru Oliveru poslao u harem oceubuce. Ali Grigorije ne nudi svoju sestru, nego ono što nas čini narodom, da bi pod tuđim pritiskom postali nešto drugo.

Nije bilo Karadžićevog predizbornog skupa, a ni svečanosti tokom vršenja vlasti, na kojem on kao osnovno spoljašnje obeležje srpstva nije naznačio ćirilicu, pa i "Crvenu zvezdu ", i narod je listom prigrlio svoje znamenje. Posle njega i Krajišnika nikada nijedan srpski zvaničnik nije javno izgovorio tu reč, baš kao ni u Srbiji. Nisu dostojni velikog iskušenja, pa nisu ni mogli shvatiti da ništa bolje nego ćirilica ne bi poduprlo srpske države, niti ona bez njih može živeti punim javnim životom.

Dakle, u vezi s opstankom ćirilice, pitanje svih pitanja jeste: kako animirati što veći broj Srba da organizovanim javnim delovanjem pokažu političarima da narod još nije klonuo duhom i da želi ćirilicu. Oni bi time bili ne samo ohrabreni u nameri da sred ovog sivila i svakojake bede učine nešto veličanstveno za svoj narod, nego bi našli i svoj interes u pridobijanju simpatija birača.

Beograd (Srbija) Kalenderovci (Republika Srpska), 08. 06. 2005.

 

 

 

 

 

 

 


 

 

Dragoljub ZBILJIĆ (Novi Sad)
OPŠTA SMUTNJA U NEREŠENOM PITANJU PISMA U SRPSKOM JEZIKU

U srpskom narodu njegovo pismo stotinama godina traje pod udarima 31 na različite načine. Najduže se u celom svetu knjige spaljuju 32 na tom pismu. To spaljivanje nije moglo da zaobiđe ni 20. vek iz kojeg smo pre četiri godine zakoračili u ovaj današnji, 21. vek. Činili su to neprijatelji srpskog naroda. Ili pojedinačno – kada su bili jači, ili udruženi – ako su bili slabiji. Toliko dugo traje i ogorčena bitka za spas ćirilice među Srbima i ona se vodi i danas, posle 141 godine od smrti Vuka Karadžića, onoga ko je – po opštem uverenju i svim naučnim dokazima – milenijumsku srpsku ćirilicu svojim reformisanjem, preuređenjem učinio najsavršenijim pismom na svetu.

On se, za početak, u svojoj Pismenici serbskoga jezika (Beč, 1814) u odeljku „O pismenima “ opredelio za slovni sastav Save Mrkalja, dakako ćirilički, koji je imao 29 slova, sačinjenih iz zbira od 44, odnosno 46 slova upotrebljavanih u slovenskim crkvenim, pa i uopšte srpskim knjigama do toga doba.

Istina, već se u Pismenici sagledava buduća moderna vukovska ćirilica od 30 slova, ali ona u njoj nije primenjena. Ona je primenjena u Srpskom rječniku (Beč, 1918), jedino što još nema u njoj slova h. Slovo h se, međutim, nalazi u Vukovom Prvom srpskom bukvaru (Beč, 1827), doduše uz izvesno kolebanje, što je konačno razrešeno u drugom izdanju Srpskog rječnika (Beč, 1852).

Vuk je usavršio za Srbe jedno pismo
Vuk je, dakle, stvarao i stvorio za Srbe i njihov jezik srpsku azbuku na temelju milenijumske ćirilice u jeziku Srba. Jedino je u tu azbuku, čini se, ipak, nepotrebno, uveo jedno latiničko slovo: j. Kao veliki polemičar, spreman i da opseni, Vuk je, na prigovor da hoće Srbe da „polatiniči “, ubeđivao Jovana Hadžića (Miloša Svetića) da bi bio „Ovan “ da Vuk nije „pozajmio “ spomenuto slovo iz latinice, ali jeste neoboriva činjenica da je umesto latiničkog slova j mogao da za to slovo izabere Mrkaljevo p, koje je već postojalo u staroj ćirilici među Srbima, pa Jovan ni tada ne bi bio Ovan. Osim tog preuzetog slova j, Vuk nije stvarao nikakvu latinicu za Srbe, niti je pomišljao da, protivno svetskoj lingvistici, izmišlja dva pisma za jedan narod i njegov srpski jezik.

Jeste jedino predlagao Hrvatima da za svoje pismo izaberu sve jednoznake i da se na taj način još više približe vukovskom načinu usavršavanja ćiriličkog pisma. U Vukovom prvom izdanju Srpskog rječnika (str. LXIX) za jednu vrstu latiničkog sastava, različitog od današnje hrvatske latinice, stoji u tabeli „srpska latinica “, ali je očigledno reč o latinici koju su koristili Srbi katolici, kojih je tada bilo prilično ne samo, ali najviše na današnjim područjima Hrvatske. Za drugi latinički sastav ispisano je „hrvatska “ latinica koju su koristili Hrvati. U spomenutom Prvom srpskom bukvaru Vuka Karadžića iz 1827. god. (5. po redu strana, ali bez oznake) navedena je „ilirska latinica “. U drugom izdanju Srpskog rječnika (iz spomenute 1852. god., str. III) uz srpsku ćirilicu navedena je, između ostalog, hrvatska latinica u današnjem sastavu osim slova đ (tamo stoji dj), a uz slovo dj dato je u zagradi današnje slovo đ), dok je uz LJ u zagradi ispisano ļ, uz NJ ń, a uz dž znak ˜. „Srpske latinice ", dakle, kod Vuka nema više ni u Prvom srpskom bukvaru (1827) ni u drugom izdanju Srpskog rječnika (1852).

Sasvim je očigledno da je u vreme Vuka Karadžića, kako spomenusmo, bio priličan broj Srba katolika i da je među njima bilo onih koji su se služili ne samo ćirilicom nego i latinicom. Stoga je bilo prirodno da se ta vrsta latinice, koja se nije u potpunosti podudarala s latinicom koju su koristili Hrvati, naziva „srpska latinica “ 33. Današnja, pak, latinica koju je sastavio Ljudevit Gaj za potrebe Hrvata i koja je u lingvistici poznata kao „gajevica “ ili „gajica “ 34, nije i ne može da bude ni na koji način izvorno srpsko pismo samo zbog toga što je prihvaćeno to jedno jedinio Daničićevo slovo đ. Nju Srbi, posle nestanka poslednjeg Srbina katolika, sasvim očigledno i dokazano, koriste kao „svoje pismo “ iz zablude i kao posledicu čiste najpre nasilne, a onda i političke abecedne kolonizacije izvedene u vreme jugokomunističke vladavine Josipa Broza Tita 35.

Treba znati da nema primera u svetu da je bilo koji narod preuzeo nečije pismo (u svemu istovetnog sastava) za svoj jezik koji ima tako dugo svoje pismo, koje se ubraja u najsavršenije alfabetska pisma na svetu. Ta današnja (nesumnjivo hrvatska) latinica „prešla je od Hrvata ka Srbima “, kako tumači i Pavle Ivić 36, ali nije tek tako „prešla “ 37, nego je nametana i svakako jeste „pismo srpskoga jezika “ 38 kad se ima u vidu da su, čisto lingvistički gledano, „hrvatski jezik “, „bošnjački “ i sl., u stvari, čiste varijante srpskog književnog jezika, ali ta latinica, kao zaista hrvatska, ne može da bude matično „srpska latinica “, svejedno što je u njoj jedan znak (đ) Dure Daničića, kao što ni srpska ćirilica ne može biti hrvatska, engleska ili bila čija druga zbog toga što je Vuk iz latinice pozajmio jedno slovo (j), jer najveći broj pisama uopšte u nacionalnim jezicima je i postao tako što je izvršio kombinaciju iz dotad posotojećih pisama, uz, eventualno, neko specifično slovo koje se primenjuje samo u dotičnom jeziku.

Pismo svakog jezika nije tek obična haljina u koju se pisani jezik odeva. Ono je više od toga. Pismo je jeziku, na neki način, što i čoveku koža. I nijedan se jezik i ne pojavljuje u tuđoj koži (=u tuđem pismu), a još manje u dvema kožama. To se i dalje traži samo za jezik Srba. A to je ne samo nepotrebno špto je u svakom pogledu nefunkcionalno nego i što je potpuno besmisleno. Istina, postoji u medicini presađivanje kože (kao i „presađivanje “ pisama), ali se to događa ili prinudno, ili posle neke teške bolesti ili nesreće. Srpski jezik nije imao takvu bolest. Istina, nesreća je postojala i još postoji najpre zbog nasilja, a potom iz zabluda, pa je to jedini razlog zašto mnogi Srbi danas ne znaju koje je njihovo matično pismo, pa koriste tuđe.

Pismo je nezaobilazan, izrazito važan i neophodan civilizacisjki proizvod o kome je spomenuti Vuk Stefanović Karadžić 1827. godine s potpunim pravom ovako nepogrešivo govorio: „Što su gođ ljudi na ovome svijetu izmislili, ništa se ne može usporediti s pismom. Prijatelju ili znancu svome, koji je na daleko preko bijelog svijeta, poslati misli svoje na komadu artije; čitati, što su drugi pisali prije dvije iljade godina, i napisati, da mogu drugi poslije nekoliko iljada godina čitati; to je nauka, koja um ljucki gotovo prevazilazi, i moglo bi se reći, da je onaj, koji je prvi nju izmislio, bio više Bog nego čovjek.“ Taj isti Vuk u vreme stvaranja modernih standardnih nacionalnih jezika u Evropi krstio je narodni jezik Srba „srpskim “, a kasniji nazivi srpskog jezika samo su lutanja s kojima Vuk nema ništa zajedničkog, a kamoli „krivičnog “ u svom delu i naumu.

Hrvatski primer objedinjavanja na srpskom jeziku a svom pismu Hrvati su se krajem 19. i na početku 20. veka nepogrešivo mudro jezički potpuno objedinili na vukovskom standardnom srpskom (novoštokavskom) ijekavskom jeziku i svom latiničkom pismu izdejstvovavši za „svoj “ jezik najpre naziv „hrvatski ili srpski “ još sedamdesetih godina 19. veka. Srbi su ostali od početka izgovorno razjedinjeni sve do danas na ekavskom i ijekavskom. Ubrzo posle Vuka, ni pola veka nije prošlo od njegove smrti, već 1913. godine, čuveni srpski književni istoričar i kritičar Jovan Skerlić, beznadežno zanesen idejom po Srbe potpuno pogubnog jugoslovenstva, predlaže da se Srbi i Hrvati i jezički „objedine “ tako što bi se Hrvati odrekli (srpskog) ijekavskog izgovora i prešli na (takođe srpski) ekavski izgovor, a da Srbi napuste svoje ćiriličko pismo na kome su stvarali blizu hiljadu godina i da pređu na hrvatski latinički (gajevski) slovni sastav koji su Hrvati u svom jeziku masovnije počeli da koriste tek posle 1830. godine. Postojala je prilična podrška tom Skerlićevom predlogu, a rezultat je bio da su Hrvati, naravno, ostali jedinstveni na ijekavskom izgovoru i na svom latiničkom pismu, a Srbi su sve više „nalegali “ na hrvatsko pismo i tako danas stigli do 80-procentne zastupljenosti hrvatske latinice među Srbima.

Kada su se srpski i hrvatski lingvisti i kulturni radnici sakupili u Novom Sadu da bi doneli Zaključke na Novosadskom dogovoru 1954. godine među deset tačaka Zaključaka posebno je bio zanimljiv onaj o „ravnopravnosti “ ekavice i ijekavice i latinice i ćirilice. Uskoro (1960) sačinjen je i usvojen Pravopis srpskohrvatskoga /hrvatskosrpskoga književnog jezika koji je bio posledica spomenutih zaključaka. „Ravnopravnost “ dvaju izgovara i dvaju pisama u jednom „jedinstvenom “ jeziku sprovođena je tako što je zvanično u svim ijekavskim republikama u školstvu, izdavaštvu i svemu ostalom bio dopušten samo ijekavski, a ekavski jedino u neobaveznoj ličnoj upotrebi. Kad je reč o pismima, njihova „ravnopravnost “ svodila se na svakodnevno davanje prednosti hrvatskom (latiničkom) pismu. U miru koji je usledio posle fašističke okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu i posle ukidanja NDH i Zakonske odredbe o zabrani ćirilice, ćirilica nije više bila zabranjena po zakonu, ali je latinička okupacija i nasilje nad ćirilicom nastavljeno sada na „prefinjenije načine “: zaustavljanjem proizvodnje pisaćih mašina s ćiriličkim tastaturama i pridavanjem ćiriličkom pismu epiteta „zastarelo pismo “, „seljačko “, „prostačko “, „nacionalističko “, „švinističko “, „unitarističko “, „fašističko “ i sl. Srpski jezik nije mogao da bude drukčije nipodaštavan pa je na sve načine, a posebno kroz političke pritiske, zatirano njegovo pismo. U to zatiranje počeo je sada da se uključuje i onaj deo i na to spremnih Srba i ti su Srbi, u stvari, bili i najuspešniji u istiskivanju srpskog pisma iz mnogih oblasti javne upotrebe srpskog jezika.

Početak srpske jezičke smutnje Za takvu kasniju među Srbima smutnju, koja se vrlo brzo po smrti Vuka Karadžića počela pretvarati u organizovanu i institucionalnu nacionalnu smutnju u nazivu srpskog jezika, a u kolebanjima u vezi sa svojim ćiriličkim pismom naročito – odgovorni su oni potonji srpski lingvisti koji su sebe svi do jednoga proglasili „vukovcima “, a u stvari su se pokazali više jagićevskim „kroatistima “ uverenim da su „serbokroatisti “, a u stvari su s vukovskog jezičkog puta sišli na jagićevski jezični drum. Takva je i danas „glasna “ većina među srpskim lingvistima. I to je u ovom času preovlađujući i osnovni razlog zbog kojeg među Srbima još ne postoji srbistika 39, za razliku od svih drugih naroda koji imaju svoja usklađena i prirodno zasnovana nacionalna izučavanja i tumačenja svoga jezika i pisma. Postoje, na primer, u našem okruženju, da samo to spomenemo, kroatistika, makedonistika, slovenistika, rusistika itd. Među Srbima srpski jezik se odavno ne izučava u okviru srbistike i jedini se „oblači “ u dva pisma. Da vidimo zašto je to tako, izuzetno, među Srbima.

Srbima je pripala veoma neprijatna i neobična okolnost: jedino su se oni u svom jeziku podelili na ekavce i ijekavce, na latiničare i ćiriličare, dok su se Hrvati objedinili praktično i u jezičkom standardu i u pismu na tom istom jeziku. To što se dogodilo srpskom narodu ni slično nije dogodilo bilo kom drugom narodu u Evropi: da ostanu i dvoizgovorni i dvoazbučni. To za narodno (nacionalno) jedinstvo i kulturno - civilizacijski uspon ne može nikako biti pozitivno i korisno.

Današnji srpski lingvisti, mnogi očigledno nevoljno, formalno su se posle hrvatskog jezičkog otcepljenja vratili vukovskom srpskom nazivu svog jezika, ali u svojoj jezičkoj teoriji i praksi nisu, nažalost, ništa suštinski promenili. Oni u zabuni (ili nameri) često koriste naziv „srpskohrvatski jezik “, a i u struci praktično još se bave „vrlo ozbiljno “ „srpskohrvatskim jezikom “, kao što to čine, na primer, kroz nastavljanje izdavanja Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, i to ne kroz nekakvu uobičajenu omašku, nego iz svog ukorenjenog stanovišta, iz nametnutog i kasnije usvojenog (čini se, bar za sada, trajnog) ubeđenja, podržanog i iz Srpske akademije nauka. Tako činjenično ispada da većinu srpskih jezičara treba, kako je to neko nedavno izjavio, „obavestiti “ da više nema „srpskohrvatskog jezika “. Takvi tumači našeg jezika ili su istinski „unitaristi “ (za šta Srbe decenijama optužuju neki hrvatski i drugi predstavnici susednih naroda), ili su nepopravljivi „idealisti “ (kako na njih gledaju neki naivni i nedužni ljudi), ili su tumači s „komunističkom nepopravljivom greškom “ (slično kako bi rekao prof. Petrović ili moja malenkost), ili su možda „lingvisti po zadatku “ (kako me pojedinci ubeđuju, a čak im ni ja u to ne verujem).

Nepogrešivo Belićevo tumačenje Ako bi to moglo biti malo i preterano, neće biti ni u čemu preterivanja u tvrdnji da veliki broj srpskih stručnjaka za srpski jezik ne ume 40 razgovetno da odgovori na pitanje: koje je srpsko pismo? Za njih su latinica i ćirilica, ne više kao u „srpskohrvatskom jeziku “ „srpskohrvatska “, nego „srpska pisma “. Vuk se već dovoljno, izgleda, isprevrtao u grobu, pa je malo biće i oguglao, ali pokojni akademik Belić, ima tome već nekoliko godina, nema ni trenutka mira. Otkako su srpski lingvisti počeli da tvrde da je i hrvatska (ona gajevska) latinica „srpska “, toliko se veliki srpski lingvista uznemirio i uzvrpoljio do te mere da je i Bogu dosadio. Umislio je da bi – ako bi se nešto vratio među Srbe – mogao da ih ubedi da pročitaju njegovu Gramatiku za prvi razred srednjih škola iz 1940. godine u kojoj je ukratko objasnio koje je srpsko, a koje hrvatsko i slovenačko pismo na jednostavan način, kroz pitanje i odgovor ovako: „A pišu li svi Jugosloveni samo ćirilicom? Pišu li njome i naša braća Hrvati i Slovenci? – Ne, oni pišu drukčijim pismom – l a t i n i c o m. Kao što vidite, mi Jugosloveni imamo dva pisma: mi Srbi služimo se starim slovenskim pismom, ć i r i l i c o m, koja je sastavljena po smrti sv. braće Ćirila i Metodija, a preuredio je za naš jezik Vuk Karadžić; međutim, braća Hrvati i Slovenci primili su latinsko pismo, l a t i n i c u, koju je preuredio Vukov savremenik Ljudevit Gaj.“41

U Belićevo vreme ta su tri bratska naroda činila Jugoslaviju, a kad bi Belić danas video koliko se novih nacija od Srba posle toga izrodilo, verujemo da bi, ako bi se slučajno među nama obreo, slavni predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti ponovo pobegao s ovog sveta glavom bez obzira, jer bi razumeo da više ništa nije kako je nekad bilo.

Da vidimo kako današnja struka i nauka rešavaju pitanje pisma Srba i njihovog jezika. Predočićemo to na nekoliko primera, a ko ne veruje da je svuda tako, neka prelista sve gramatike srpskog jezika, sve pravopise i svu stručnu i naučnu literaturu posle Belića do danas, pa mu sve može biti očigledno i jasno. Naravno, prvenstveno ćemo imati u vidu pravopise sačinjavane i objavljivane posle 1960. godine, posle tzv.

zajedničkog Pravopisa srpskohrvatskoga /hrvatskoosrpskoga književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske. Čisto lingvistički gledano, pošto su „hrvatski“, „bosanski “ i sl. jezici, u stvari, varijante srpskog jezika, valjalo bi da se bavimo i pravopisima i strukom u hrvatskoj lingvistici, ali to nećemo činiti ne samo zato što se i ne moramo previše baviti varijantama jezika onih naroda koji su se sami isključili iz zajedničke jezičke stnadardizacije već i stoga što je pitanje pisma u tzv. hrvatskom jeziku rešeno u skladu s rešenjima u svim prestižnim jezicima u svetu (po pravilu: jedan jezik – jedno pismo) i svoj jezik vezali (samo) za latinicu (gajevsku). Srbi su u svakom dosadašnjem objavljenom novom pravopisu posle 1960. godine pitanje pisma u svom jeziku rešili protivno praksi u celom svetu. Njihovi lingvisti su, u stvari, u srpski jezik samo preneli odredbu iz Pravopisa (1960), s tim što su tamo prirodnu formulaciju za srpsko i hrvatsko pismo – „srpskohrvatska /hrvatskosrpska pisma " (kako piše i u Pravopisu srpskog jezika, Matica srpska, 1993. Mitra Pešikana, Jovana Jerkovića i Mate Pižurice) kasnije pretvorili u „srpska pisma “ ili „srpske azbuke “. Citiraćemo mesta u vezi s tim.

Srpska pravopisna zbrka U prvom celovitijem pravopisu objavljenom posle tzv. zajedničkog Pravopisa (1960) grupa autora objavila je Pravopis srpskoga jezika sa rečnikom. U njemu se za pisma srpskog jezika kaže: „Prvo pismo kojim su se služili Srbi jeste tzv. crkvena ćirilica.“42 Zatim nešto niže: „Vuk Stefanović Karadžić je prihvatio građansku ćirilicu, koja je nastala u Rusiji početkom VIII. veka pojednostavljenjem slovnih oznaka crkvene.“43 Na sledećoj stranici stoji: „Đuro Danačić, Vukov učenik i pomagač u reformi, oslanjajući se na Ljudevita Gaja, isto kao Vuk na Mrkalja, preradio je latinicu po uzoru na Vukovu ćirilicu.“44 Autori Pravopisa navode, dalje, kako je to Daničić „preradio “ „latinicu po uzoru na Vukovu ćirilicu “, pa ističu: „Daničićeva, tj. srpska latinica, ima, prema tome, isti broj slova kao i ćirilica, pa ne postoje stručni razlozi za njeno zapostavljanje. Uz minimalna doterivanja ona bi po ekonomičnosti postala ravna ćirilici, a po utrošku prostora i nekim drugim svojstvima, možda bi je i nadmašila.“45 Kako da je nadmaši, kad se u praksi ne primenjuje? Znajući to, autori ovog pravopisa dodaju: „Upozorenje. U praksi je umesto Ļ ļ Ń ń Ğ ğ ustaljeno pisanje LJ LJ NJ NJ Dž dž, pa to treba tolerisati bar dok se ne stvore tehnički uslovi za širu upotrebu Daničićevih slova.“46 O tome zašto bi takve „uslove “ trebalo i stvarati za korišćenje „Daničićeve latinice “ sa „sadiljkama “ i drugim „poljoprivrednim alatkama " u „novom srpskom pismu “ i šta će u Evropi samo srpskom jeziku dva pisma (možda misle da treba sasvim istisnuti ćirilicu?) – na tom mestu ne kažu ništa.

Zašto pošteno odmah ne priznati: ovakva latinica koju je Daničić predložio nije zaživela, i teško da će i zaživeti. Koristi se u hrvatskom pismu samo njegov predlog za slovo Đ đ umesto Gajevog Dj dj. Sve ostalo su Gajeva rešenja. I zato je to Gajeva ili gajevska latinica nesumnjivo – hrvatska, a ne srpska. I zašto bi i dalje trebalo da se Srbi brukaju stalnim preotimanjem Hrvatima njihovog pisma? Daničićeva, tj. srpska latinica “, kako autori Pravopisa 47 priznadoše, nije u upotrebi, a dok nije u upotrebi, ona kao pismo praktično i ne postoji. A neće, najverovatnije, ni postojati jer, kako reče D. Petrović, „otkako ih (Srba katolika – D. Z.) nema, Srbima je dovoljna ćirilica “ 48 A dovoljna je kao što je svakom drugom narodu i njegovom jeziku dovoljno njihovo moderno pismo. Stoga niko na svetu i ne pravi dva pisma za korišćenje u svakodnevnom jeziku. Zašto bi to činili samo Srbi? Valjda zato da bi još u nečemu bili izvan celog sveta? Nekoliko meseci posle beogradsko -nikšićkog pravopisa objavljen je novi Matičin Pravopis srpskog jezika. U njemu stoji: „Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika.“49 Na kaže se na ovom mestu kojeg jezika (srpskog ili srpskohrvatskog?). Onda, dalje, stoji: „To je osnovna ili opšta latinica, i na njoj se temelje sva savremena ncionalna latinička pisma, među kojima i naše (isprva hrvatsko, kasnije srpskohrvatsko)...“50 Ne kaže se ništa o nametanju te „isprva hrvatske, pa srpskohrvatske “, pa naše („srpske “?) latinice. Ispod srpske azbuke i hrvatske abecede stoji potpis: „Srpskohrvatske azbuke “ 51 U drugom, školskom izdanju tog pravopisa 52 ima izvesnog otklona od Pravopisa (1993) kada se ističe: „Ćirilica je prvo i osnovno srpsko pismo “ 53, a onda se dodaje: „Noviji kulturnoistorijski razvoj i savremene potrebe kulture i nauke učinili su da se i latinica može smatrati standardnim pismom srpskog jezika “ 54, što bi moglo biti sasvim prihvatljivo s obzirom na spominjano pravilo „pismo je onog čiji je i jezik “ da nije potpisa ispod srpske ćirilice i hrvatske latinice ovako formulisanog: „Srpske azbuke “ 55. Tako su, dakle, „srpskohrvatska pisma “ iz Matičinog Pravopisa (1993) u školskom izdanju (2001) stigla do „srpskih azbuka ".

Kad je reč o pravopisima, spomenućemo još Pravopis 56 Milorada Dešića. U tom priručniku na samom početku ističe se: „U srpskom jeziku u upotrebi su dva pisma: ćirilica i latinica. Svaki obrazovan čovek trebalo bi da dobro poznaje oba alfabeta, s tim da ćirilicu uzima za osnovno srpsko pismo.“57 Tu se praktično kaže da je i latinica srpsko pismo, a da je (koje li prednosti!?) ćirilica „osnovno srpsko pismo “, ali se ništa ne kaže u vezi s tim što je u praksi potpuno ubrnuto: prvo pismo je hrvatska latinica, bar prema svakodnevnoj javnoj upotrebi pisama u 80 procenata upotrebe srpskog jezika.

Sada ćemo da vidimo nekoliko primera iz druge stručne literature o pitanju srpskog jezika i njegovog pisma. Najpre ćemo predočiti jednu rečenicu iz jednog istraživanja Ivane Antonić o korišćenju ćirilice i latinice među učenicima u srednjim školama u Novom Sadu. Ona na samom početku tačno konstatuje činjenicu da je rešenje pisma u našem jeziku izvan svetske prakse na ovaj način: „Srpskohrvatski jezik sasvim je specifičan u odnosu na druge jezike kada je pismo u pitanju. To je jezik za koji se vezujuu dva pisma: ćirilica i latinica.“58 Najispravnije bi bilo da je istraživačica rekla da samo Srbi u okviru srpskohrvatskog jezika koriste dva pisma u svom jeziku, a Hrvati nisu nikada svoje pismo zamenjivali srpskim za sve vreme trajanja tzv. hrvatskosrpskog jezika. Utoliko je bio tzv. srpskohrvatski jezik još specifičniji i utoliko je još besmislenije istiskivanje svog (srpskog, ćiriličkog) pisma za račun tuđeg (hrvatskog, latiničkog) pisma.

Posve je karakteristično gledište o pitanju pisma u srpskom jeziku novosadskog profesora dr Petra Milosavljevića. Reč je o profesoru koji je prvenstveno poznat kao književni teoretičar, izvrstan tumač prirode književnog dela i pisac, a začeo je i jedan, neophodan, Pokret za obnovu srbistike, koji je promovisan u okviru Vidovdanskih svečanosti u staroj srpskoj prestonici Prištini 1997. godine, na dve godine pred bezočno bombardovanje Srbije od 18 najmoćnijih zemalja sveta, s namerom da spreče „humanitarnu katastrofu “, a u stvari su tamo prisilile Srbe da (slično kao u Aušvicu 59) žive u logorskim uslovima. U Prištini je osnovano 9. oktobra 1997. godine i Društvo za obnovu srbistike. I Pokret i Društvo za obnovu srbistike imaju osnovni zadatak: obnovu srpske filološke tradicije, odnosno obnovu srbistike, tj. vraćanje srpske jezičke nauke i struke, pre svega, na vukovski put koji je, u stvari, napušten onoga časa kada se Đura Daničić – kao najveći i najznačajniji vukovac u vreme žestoke bitke Vuka Karadžića za ustoličenje narodnog srpskog jezika za srpski književni standard – (u)saglasio posle smrti Vuka s Hrvatima da se srpski jezik preimenuje u „hrvatski ili srpski “ krajem 19. veka u vreme njegovog boravka u Zagrebu i rada na mestu „tajnika “ 60 u tzv. (samo po formalnom imenu) Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (a, u stvari, Hrvatskoj). Prvi čovek toga Pokreta za obnovu srbistike P. Milosavljević vrlo ubedljivo kaže: „Otvoreno se zalažem za to da za Srbe, za srpski jezik i za srpsku književnost u nauci i politici treba da važe ista pravila i isti kriterijumi kao i za druge evropske narode, jezike i književnosti “ 61, a pre toga predlaže nešto što ne postoji ni kod jednog drugog naroda, jezika i književnosti: dva pisma za jedan (samo srpski) jezik. To predlaže na ovaj način: „Što se Srba tiče, mislim da treba prihvatiti rešenja koja je već nametnuo dosadašnji život: paralelna i ravnopravna upotreba i ekavice i ijekavice; paralelna i ravnopravna upotreba i ćirilice i latinice “ 62, a potpuno zanemaruje neoborivu činjenicu da je hrvatska latinica Srbima nametana pod okupacijama i velikim pritiscima. A ono što je nametnuto pod okupacijom i bukvalnim nasiljem i pod političkim pritiscima ne može u normalnim okolnostima da se prihvati kao legalan proces. Ali i kad bi se to i prihvatilo, kako onda da za srpski jezik važi sve što važi za sve jezike sveta, kako se to „otvoreno zalaže “ Milosavljević? Opet, s druge strane, Milosavljević ne prećutkuje i ne krivotvori ono što u vezi sa srpskim pismom prećutkuju i krivotvore mnogi drugi stručnjaci za srpski jezik. On otvoreno i precizno kaže: „Ali latinica, koju upotrebljavamo, nije, po poreklu, srpsko već je hrvatsko pismo. A hrvatsko je po tome što su je, u obliku u kojem je upotrebljavamo, ustanovili Hrvati, kao deo jednog opšteg latiničkog pisma, sa najviše preuzetih rešenja iz češke latinice.“63 I to je sasvim tačno, pa je prof. Milosavljević u ovom delu sačuvao svoj obraz objektivnog naučnika.

Na ovom mestu, posle ovakvog tačnog Milosavljevićevog kazivanja o pripadnosti hrvatske latinice, veoma je zgodno za ilustraciju opšte smutnje koja postoji u našem školstvu i našoj struci u vezi s tim sučeliti ono što kaže, na primer, dr Miloš Milošević u Gramatici srpskog jezika, priručniku za poznavanje srpskog književnog jezika, Draganić, Beograd, 2003: „Srpska latinica “, kaže on, „ima 30 slova, 27 posebnih i 3 kombinovana: LJ, NJ, dž. Latinicu upotrebljavaju i Hrvati. Između srpske i hrvatske latinice nema razlika.“ Kad govori o srpskoj ćirilici, Milošević tačno objašnjava ko ju je sastavio (Kliment Ohridski) i ko ju je usavršio (Vuk Karadžić, naravno). O ustanovljenju, pak, „srpske latinice “ ne kaže ništa!!! Tako je izbegao da objasni da ju je sastavio Ljudevit Gaj uz jedno jedino slovo, kasnije usvojeno od Đure Daničića. I samo tako je mogao da „dokaže “ da je hrvatska latinica – srpska! Dakle, hrvatska latinica može biti „srpska “ samo kad se prećute ili iskrivotvore osnovne činjenice.

To je ta organizovana smutnja, i pojedinačna i institucionalna, u rešavanju pitanja pisma srpskog jezika. Za razliku od te smutnje, mi smo u svojoj knjizi Srpski jezik pod okupacijom latinice 64 dokazali: 1. Da je srpski jezik danas u mnogim oblastima pisane komunikacije okupiran (hrvatskom) latinicom i da ta okupacija nije posledica objektivnih stručnih, estetsko -tehničkih i bilo kakvih drugih potreba i neizbežnosti, nego je, pre svega, rezultat upornih višedecenijskih nasilnih i političkih pritisaka na Srbe da prihvate hrvatsko latiničko (gajevsko) pismo i dugo sejanih zabluda da je samo za jezik Srba bogatstvo ako se vezuje za dva pisma i da je „svejedno “ koje će Srbi pismo koristiti u svom tzv. srpskohrvatskom jeziku, a to „svejedno “ uvek je podrazumevalo da se daje prednost hrvatskom pismu. Obrnuto, da se daje prednost srpskom pismu, smatralo se „srpskim unitarizmom “, „srpskim nacionalizmom “, pa čak i „fašizmom “ 65; 2. Da se srpsko pismo (ćiriličko, vukovsko, razume se) može vratiti u srpski jezik i zadržati u njemu samo uvažavanjem i u institucionalnoj stručnoj javnosti svetski jedinstvenog pravila: jedan jezik – jedno pismo, kao i uvažavanjem i sprovođenjem odredaba u ustavu i zakonu o službenoj i opštoj javnoj upotrebi srpskog pisma u srpskom jeziku, onako kako se to radi u celom naprednom svetu, a ne da se i dalje držimo čuvenog zakonopravila Jospa Broza, koji je rekao da se ustava i zakona „ne treba držati kao pijan plota “.

U zborniku radova, objavljenom u izdanju Ćirilice takođe 2004. godine, koji je naslovljen Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu (a tako je glasio i naslov naučnostručnog skupa, održanog 25. juna 2004. u Matici srpskoj u Novom Sadu, na kome je učestvovalo 16 stručnjaka za srpski jezik i pismo i gde su jednoglasno usvojeni Zaključci, takođe je dokazivano da se ćirilica može očuvati među Srbima i u srpskom jeziku samo na način na koji se pismo čuva u svim jezicima sveta, tj. kroz uvažavanje jedinstvene prakse u svetu po kojoj niko ne sastavlja dva pisma za svoj jezik, jer je pripuštanje konkurencije pisama u jednom jeziku ne samo neprirodan nego i potpuno besmislen proces. Zato ga nijedan jezik i nijedan narod na svetu i ne primenjuje.

Ako jedan narod posle hiljadu godina svog potpuno potvrđenog opismenjavanja na jednom pismu dođe u takvo iskušenje da to svoje pismo zamenjuje tuđim, to može biti samo posledica smišljene, dobro organizovane institucionalne smutnje u nerešenom pitanju svoga pisma u svome jeziku.

Kao i svako drugo pismo, i srpsko pismo u srpskom jeziku može se samo jednoazbučjem spasiti, kako se to inače čini stotinama godina u svim jezicima sveta.

Jedino se, dakle, pridavanjem i pismu srpskog jezika one uloge kakva se pridaje svim drugim pismima u jezicima na celom svetu može održati i dvoazbučje koje se ovde decenijama smatralo nekim naročitim bogatstvom. Ako konačno dopustimo izgon ćirilice (a nje u mnogim oblastima javne upotrebe već odavno nema), ne možemo sačuvati ni to naše lažno dvoazbučje, jer ako se kao do sada hrvatskoj latinici u srpskom jeziku bude davala opšta prednost, sigurno ćemo i mi, kao i svi narodi na svetu, postati jednoazbučni u svom jeziku, ali s tuđim i manje savršenim pismom.

Sva evropska i svetska istorija dosad poznatih kultura i civilizacija uči nas: nikad se nije moglo sačuvati neko pismo ako mu je – pod pritiscima ili bez njih, svejedno – smišljano dvoazbučje i dopuštano alternativno pismo, a pogotovo ako je to alternativno pismo nasiljem, zakonskim odredbama političkim i drugim svakovrsnim pritiscima nametano, kako se to kod nas decenijama događalo, a naročito kroz neke „prefinjenije “ načine u vreme jugoslovenske komunističke diktature za sve vreme vladavine Josipa Broza i onih koji su među Srbima Broza naročito dosledno sledili.

Pitanje dvoazbučja, koje je samo u srpskom delu tzv. srpskohrvatskog jezika, kako rekosmo, blizu pola veka neprestano podsticano nasiljem i političkim pritiscima, otvoreno je vidnije i u praksi doslednije sprovođeno naročito posle 1960. godine u okviru zajedničke južnoslovenske države. To je, svakako, činjeno ne radi održanja dvoazbzučja kao „bogatstva “, jer bi se to onda podsticalo i u „hrvatskosrpskom jeziku “, nego je to sprovođeno zarad nametanja hrvatske latinice. Tako se danas, sasvim je to očigledno, stiglo do okupacije 66 srpskog jezika (hrvatskom, gajevskom) latinicom, i ako se ovo pitanje na odgovarajući, u svetu proveren i ustaljen način, ne reši u najskorije vreme, srpsko hiljadugodišnje pismo biće potpuno istisnuto iz svakodnevne službene i uopšte javne upotrebe u Srbiji, a potom i na celom području srpskog jezika (Republika Srpska, Crna Gora i sl.) Na delu južne Srbije, na Kosmetu, posle okupacije tog područja u junu 1999. godine, ćirilice tamo ima jedino u tragovima – u izdvojenim rezervatima koji više liče na logore za Srbe, nego na nekakav „običan “ život ljudi.

Potreba daljih istraživanja potisnutosti ćirilice u srpskom jeziku potpuno je prevaziđena. Previše je očigledno da se ona u srpskom jeziku već svela samo na sporadičnost, pa je danas svako novo istraživanje u vezi s tim čisto gubljenje vremena.

To bi bilo isto kao poznat primer s današnjim izmišljanjem hladne i tople vode. To što neki lingvisti 67 danas tvrde da je korišćenje ćirilice u osnovnoj i srednjoj školi nekakvo uporište za očuvanje ovog pisma ne znači ništa, jer je istraženo 68 i dokazano da svi ti učenici izvan škole, pod različitim nametima i navikama, uglavnom pišu hrvatskim pismom 69. Grafiti i razni ispisi po zidovima zgrada u našim gradovima po platformama gradskih autobusa i drugde to ilustrativno i u potpunosti potvrđuju.

Srpska država, sve njene institucije nauke i kulture, sve školstvo (od najnižeg do najvišeg) i svi Srbi treba da postave pitanje: jesu li za očuvanje svog hiljadugodišnjeg srpskog pisma. Nepošteno je da jedno takvo (i kod nas i u svetu) po svim parametrima visoko ocenjeno pismo nestane u mukloj ćutnji najpozvanijih nacionalnih institucija i državnih službi, kao i poznatih nazoviintelektualaca.

Pitanje rešavanja sudbine pisma u srpskom jeziku moralo je, svakako, biti ranije ozbiljno, na pravi način postavljeno. Ako ne u vreme komunističkog jednoumlja (kada je to bilo opasno činiti, a ipak je bilo pojedinaca koji su se i javno opirali nestanku srpskog pisma, pa su najčešće zbog toga doživljavali i veoma teške političke i druge osude), a ono makar u ovo vreme. Odlaganje postavljanja tog pitanja danas nikome ne može služiti na čast, a stručnjacima za srpski jezik pogotovo. Činjenica je, međutim, kako smo videli, da su lingvisti u Srbiji i najveći pobornici očuvanja tzv. dvoazbučja u jednojezičju, što jeste najviše paradoksalno u svojoj iracionalnosti. Oni su, istovremeno, bili i najveći čuvari naziva „srpskohrvatski jezik “ 70. Oni i danas u Institutu SANU za srpski jezik, kako smo spomenuli, objavljuju poneki tom Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika pod ovim nazivom.

Danas u Srbiji i srpskom narodu nema još nijedne institucije koja je starija od pet godina, a da se jasno zalaže za očuvanje srpske ćirilice na pravi, jedino prirodan način u svetu. Sve naše institucije prosvete, nauke i kulture u jednom su najjedinstvenije (gotovo jednoumne): one još, tobož, „čuvaju “ posustalu srpsku ćirilicu kroz nastavak dvoazbučja i „ravnopravnost pisama “, a ta „ravnopravnost “ ogleda se samo u tome da je ćirilica „ravnopravna " i kada nestaje.

Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica “ (osnovana 2001) jedina je danas institucija i udruženje građana sa oko 979 redovnih članova i sa Stručnom grupom „Ć -5 više " (sa preko 160 stručnjaka za srpski jezik i pismo) koje se zalaže za očuvanje srpskog pisma na jedini mogući, u svetu proveren način – prema svetskim kriterijumima 71.

Od spomenutog osnivanja Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog 72 jezika „Ćirilica “ (2001) ovo je pitanje prvi put tako ozbiljno i uporno postavljeno, obavljena su mnoga istraživanja 73 o zastupljenosti ćirilice u raznim oblastima korišćenja pisma.

Najpre je detaljno istraženo i pokazano da u Novom Sadu 2001. godine ćirilice nije bilo više od 18,5 odsto, a u Beogradu je nije imalo više od 36,5 odsto. Zatim su istraženi postoci ćirilice u uličnim ispisima u Kikindi, Zrenjaninu, Subotici, Somboru, Bačkoj Palanci, Pančevu, Nišu, Kruševcu i još mnogim drugim mestima, zatim u računima 74 iz preduzeća, na televizijskim ekranima, u štampi, u knjigama izdavačkih preduzeća, u Crkvi, na različitim skupovima, na grobljima i mnogim drugim mestima. Pokazalo se da ćirilice u proseku ima svuda ispod 50 odsto, da je u uličnim natpisima, i svemu što na ulicama naših sela i gradova piše, ima između 10 i 45 odsto, da je u izdavaštvu knjiga nema mnogo više od 50 odsto, na televizijskim ekranima u proseku ćirilice ima jedva 9 odsto, u štampi (dnevnoj i periodičnoj, zajedno) oko 11 odsto, da je u mnogim oblastima nema ni u izuzecima (nema je ni za lek, na premer, u računima za komunalne troškove i usluge, u računima PTT -a, gde su čak i marke sa slikama manastira najčešće na hrvatskom pismu, na pakovanjima proizvoda iz naših fabrika i ostalih radionica svih vrsta, na etiketama proizvoda, na saobraćajnim tablama ćirilice nema ni u 10 procenata, jedino je ima redovno sada po propisu (prvo ćirilica, pa latinica) na najnovijim putnim pravcima, kao što je druga traka autoputa od Beograda do Beške...), ali ako pogledamo ispise na Autoputu od Beograda do Niša, na primer, videćemo da u celoj Šumadiji ćirilice nema ni jedan odsto.

Ova istraživanja traže vreme, inače su prilično jednostavna, ali su zato sasvim slikovita i mogu ih proveriti i slabovidi 75, ako to žele.

U ovom času, što se srpskog jezika i njegove i naše ćirilice tiče, na prekretnici 76 smo. Pitanje je šta će prevladati: činjenično stanje, uvažavanje ustavnih i zakonskih odredaba o srpskom jeziku s ćirilicom, naučna ili komunističko -brozovska lingvistika i lažna srbistika (u kojoj još nisu preovladala gledišta da više ne postoji ni praktično ni teorijski „srpskohrvatski jezik “ i da njega, gotovo sasvim sigurno, više nikada neće ni biti), realnost i usaglašavanje rešenja ovog pitanja s jedinstvenom praksom u svetu u ovoj oblasti, ili ćemo imati i dalje ustavne i zakonske propise drumom, a suprotnu praksu šumom, pozivanje na svetsku praksu u rešenju pitanja pisma, a primenu naših vansvetskih pravila i ponašanja.

Kakvi su preduslovi da se nedopustiva stvarnost u vezi s položajem ćirilice u srpskom jeziku preokrene? Ustavna i zakonska rešenja sasvim su ispravna, i ova stara i nova, svejedno, jer se formalno ustavno i zakonski, najverovatnije, neće pogoršavati 77 položaj srpskog pisma u srpskom jeziku.

Srpski jezik i sa tri pisma? Novi ustav Srbije ne bi valjalo da pitanje pisma reši na stari (jugokomunsitički) način, onaj iz vremena DFRJ ili SFRJ, ne samo zbog toga što su u međunarodnim institucijama već registrovani srpski jezik sa (srpskim) pismom ćirilicom, a hrvatski jezik sa (hrvatskom) pismom latinicom nego i zato što je važno da se i u službenom jeziku i pismu približimo evropskom načinu rešenja tog pitanja. A i stručno je neophodno naglasiti da je srpskom jeziku najpodesnija i najsavršenija srpska vukovska (a ne ruska, bugarska, makedonska, ukrajinska... ili neka druga) ćirilica.

U nesumnjivo hrvatski latinički sastav (gajevsko, a ne englesko, francusko, tursko, albansko... ili neko drugo) latiničko pismo ne smemo se mešati jer bi to danas bilo: ili okarakterisano kao uzurpacija tuđeg nacionalnog kulturnog dobra ili bi se nastavila okupacija srpskog jezika ovim od 1941. godine do danas nasilno ili političkim pritiscima izrazito protežiranim pismom u jeziku Srba. To se mora imati u vidu između ostalog i zato što je moguća, na primer, varijanta da na Kosmetu neka sasvim izvesna albanska skupštinska većina zakonski reši za onaj ostatak Srba da je u službenoj upotrebi na Kosmetu u srpskom jeziku albanska latinica. Ako bi se, kojim slučajem, u Republici Srbiji usvojio Predlog nacrta nedovoljno identifikovane, „Stručne grupe “ s dotičnom odredbom o jedino srpskom jeziku u Evropi s dva pisma (na ovaj način: „Srpski jezik, ćiriličnog i latiničnog pisma, u službenoj je upotrebi, u skladu s Ustavom i zakonom.“), kosmetska Skupština bi mogla zaključiti i odlučiti da bi bilo korisno da za Srbe da im obezbedi još jedno latiničko pismo, a odluka o albanskoj latinici u srpskom jeziku mogla biti čak legalna, jer joj ne bi bila protivurečna ovako nejasna odredba iz citiranog Predloga nacrta ustava Srbije u kojoj se ne bi kazalo o kojoj i kakvoj je latinici reč. Tako bi se dogodilo da jezik Srba postane potpuno jedinstven slučaj u svetu (jedan jezik sa tri pisma), pa bi se tako srpski jezik još više „obogatio “. Uz to, bilo bi prilike i da se tamošnji Srbi optuže za „prisvajanje “ albanskog pisma. Ako su Srbi kao slabiji tamo optuženi da su proterivali jače od sebe, zašto ne bi bili u povoljnim i pogodnim okolnostima optuženi i za zloupotrebu albanskog pisma u srpskom jeziku!? Ispravno u svakom pogledu ustavno i zakonsko rešenje pitanja pisma u srpskom jeziku, svakako, tek je jedan od elemenata osnovnog preduslova koji bi mogao da bude veoma značajan da se negativna dosadašnja praksa u istiskivanju srpskog pisma ispravi.

Potrebno je da ustav i zakon ne budu mrtvo slovo na papiru, nego obaveza za čije izbegavanje neizostavno sledi propisana kaznena mera. Zarada od naplate kazni za prekršaje ove vrste, na primer, imala bi kuda da ode. Ali, to ustavno i zakonsko ispravno rešenje, kako rekosmo, samo je prvi deo, ali ni polovina posla. Iako se pokazalo da su u ovome političari, državnici i pisci ustava i zakona bili i stručno iznad jezičke struke u pozitivnom smislu, iznad prosvete /školstva i pravoppisaca, sasvim je sigurno da će ćirilica teško samo oživeti, a nekmoli se u stvarnost vratiti, ukoliko ustav i zakon ne dožive sprovođenje u svakodnevnoj praksi. Ustav i zakon, međutim, veoma će se teško i sprovoditi, osim kroz posebnu vrstu represije, ako se s rešenjima u njima ne usaglase celokupna jezička struka, prosveta /školstvo, kao i jezička literatura, pravopisi pre svega i sl.

Postoji u narodu jedna izreka koja potvrđuje zašto je sve ovo potrebno dovesti u sklad. Narod ne kaže bez razloga: „Navika je jedna muka, a odvika sto muka “. To će reći da se ćirilica ne može vratiti sama od sebe, niti ćemo se ponovo na nju kao društvo tako lako navići. Ako je više od pedeset godina neprekidno latinica na sve načine nadređivana ćirilici, koliko tek treba vremena da se ta navika preokrene u drugom smeru, ako se, bez odlaganja, ne preduzmu prave, neizbežne mere? U ovom času, i pored spomenutih ispravnih odredaba o srpskom jeziku i pismu ćirilici u Ustavu i Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, najveću kočnicu oživljavanju ćirilice – što je potpuno neverovatno i neočekivano i za naše i svetske prilike – predstavljaju jezički stručnjaci, eksperti za srpski jezik (kako to danas neki vole da kažu), učitelji u osnovnoj školi, profesori u srednjoj školi i na fakultetima.

Da vidimo da li je to tako na primerima.

Primeri koje ćemo ovde predočiti sasvim tačno pokazuju kako je i zbog čega ćirilica potiskivana iz srpskog jezika, što je dovelo do današnjeg njenog izgona iz mnogih oblasti pisanog opštenja. Videli smo na početku šta je o (srpskoj) ćirilici i (hrvatskoj) latinici napisao 1940. godine posle Vuka najveći srpski lingvista, čuveni akademik i predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Aleksandar Belić. On tada nije bio ni u kakvoj nedoumici.

Neshvatljivo je otkud nekim današnjim poznatim lingvistima u nas zamisao da akademik, nadaleko čuveni i tada i danas kad nije više među nama, lingvista Belić nije znao 1940. godine koje je srpsko pismo i otkud im zamisao da, na osnovu toga što je Srbin Novosađanin Đura Daničić predložio Hrvatima za njihove potrebe način pisanja za sedam -osam slova, a oni mu usvojili samo jedan jednoznak (Đ đ) umesto dotadašnjeg njihovog dvoznaka (Dj dj), tvrde da je i ta hrvatska latinica srpska i da ju je sastavio, ne Ljudevit Gaj, kako ispravno saopštava Belić, nego Đura Daničić. Zbog mnogo čega to nisu sasvim čista posla. Nisu čista ni ako ti današnji poznati lingvisti ovo tvrde da bi „uzurpirali “ hrvatsko pismo, ali ni ako ovu neistinu „prodaju “ za istinu zato što im nije stalo do očuvanja srpskog pisma ćirilice. Jedno je sasvim tačno: ma zbog čega ovo današnji lingvisti suprotno Vuku i Beliću tvrdili, to može da pomogne jedino daljem potpunom izgonu ćirilice iz srpskog jezika. Zašto bi to želeli stručnjaci za srpski jezik pre svih drugih, ponajmanje je razgovetno i nije naš specijalan zadatak da se upuštamo u njihove namere i konačne ciljeve. Sigurno je samo da to sve vodi jednom (naopakom) cilju: potpunom nestanku ćirilice iz srpskog jezika.

Nažalost, svi srpski lingvisti posle Belića i posle 1954. godine, po usvajanju zajedničkog Novosadskog dogovora i njegovih Zaključaka u deset tačaka – koje su, kako se to nedvosmisleno pokazuje na svakom koraku, samo Hrvati ispravno čitali – u svoje gramatike i pravopise upisivali su da „srpskohrvatski jezik “ ima dva pisma – ćirilicu i latinicu, kao „ravnopravne “. Ali, kao što rekosmo, samo su Hrvati to ispravno čitali. Jedino moguće tumačenje toga svakako jeste da svi imaju pravo na svoje pismo. I Hrvati su se za svoje (gajevsko latiničko) pismo stalno borili i sačuvalui su ga, a Srbi su tu „ravnopravnost “ razumeli kao pravo da u svom jeziku koriste ili svoju ćirilicu ili hrvatsku latinicu. Takvo čitanje Zaključaka Novosadskog dogovora među srpskim lingvistima i nelingvistima donelo nam je današnju posledicu: zatiranje srpskog pisma i tumačenje da je i hrvatsko latiničko pismo – srpsko 78.

Naravno, znamo i kakvu su ulogu odigrali među Srbima decenijama uz srpsko (ćiriličko, vukovsko) pismo javno prilepljivani epiteti: „zastarelo “, „prevaziđeno “, „prostačko “ 79, čak, kako smo spomenuli, i „nacionalističko “, „šovinističko “, pa i „fašističko " 80...

Šuplje (bez činjenica) priče o tome da je ćirilica „zastarela “, „prevaziđena “ i sl. potvrđuju svoju potpunu besmislenost pred svim i domaćim i stranim najvećim poznavaocima uloge, prirode i funkcije najmodernijeg alfabetskog pisma. Dovoljno je ilustrativno ono što je o srpskom (vukovskom) pismu mislio i zapisao veliki engleski pisac DŽordž Bernard Šo, koji je u oporuci zaveštao veliki novac za onog Engleza koji, po ugledu na Vuka Karadžića, u budućnosti pojednostavi i usavrši englesko (latiničko) pismo za korišćenje u danas prestižnom engleskom jeziku.

Maretić o savršenstvu srpske ćirilice
Evo, još samo, šta je kazao i zapisao o srpskoj (vukovskoj) ćirilici spomenuti Tomislav Maretić, koji nije napustio svoje pismo, ali nije ni prećutao njegovu inferiornost pred srpskom ćirilicom. On u svojoj, ovde spomenutoj, čuvenoj Gramatici piše: „Tko upravo zna, što se hoće pismu, da bude što jednostavnije i što lakše, taj mora priznati, da u čitavoj Eur
opi, a valjda i na čitavom svijetu nema pisma, koje bi u tom obziru bilo bolje od azbuke koju je Vuk složio i upotrebljavao; za to i nema nigdje jezika, kojemu bi čovjek azbuku brže i lakše mogao naučiti, nego li je Vukova. Koliko se god na prvi pogled može ovaj posao Vukov činiti neznatan, ali on sa svojom savršenošću zaslužuju u narodu onu istu hvalu i slavu, koju je Vuk stekao svojim radom oko književnog jezika i izdavanja narodnoga blaga. To su tri draga kamena u kruni njegovijeh zasluga, da se ne zna, koji je ljepši od kojega.“81 I pored takve, nesumnjive, prednosti ćirilice u odnosu na hrvatsku latinicu i druge vrste latinica i ćirilica, ali i mnogih drugih pisama, „najejdnostavnije, najsavršenije i najpodesnije za srpski jezik “ pismo ćirilica za pedesetak poslednjih godina doživljava zlosrećnu sudbinu i među Srbima u Srbiji, gde je svedeno na najviše dvadesetak procenata u celokupnoj upotrebi u okviru opšteg javnog pisanog opštenja na srpskom jeziku. Srbi su uveliko započeli poslednju fazu smenjivanja ćirilice, kao da ona može biti krivac za sve tragedije koje su srpski narod zatekle u poslednjih stotinak godina i kao da svoju sudbinu možemo rešiti na balkanskom i evropskom prostoru samo tako što ćemo konačno izbaciti svoje milenijumsko pismo iz srpskog jezika, a uvesti hrvatsko latiničko pismo. Ta istinski tragična sudbina srpskog naroda nije, naravno, ni u čemu umanjivana iako je sve više i sve brže i među nama samima progonjeno srpsko pismo. Tragedije koje nas prate sigurno se ne mogu ni ubuduće izbeći ako nastavimo da progonimo svoje pismo i mi sami. Naprotiv. Tragedije se mogu izbeći ako shvatimo da se naša sudbina rešava na svakom drugom polju, a svakako ne na račun ćirilice i preko nastavka njenog izgona iz srpskog jezika. Drugim narodima u njihovom rastu i napretku jezik i pismo imaju najveću ulogu. Među nama kao da se umnogome izgubila svest o značaju svog jezika i pisma. Ko je kriv 82 za današnju sudbinu srpske ćirilice, nije nelogično pitati, ali se i ne treba previše upuštati u to istraživanje, mada to i nije preteško odgonetnuti. Sigurno je korisnije, međutim, da se, umesto imenovanja krivaca, sve snage danas upregnu u njeno spasavanje, a da sutra, u nekom mirnijem vremenu, postavljamo i to pitanje. Ne, razume se, da bi neko bio „kažnjen “, nego da bismo sačuvali nauk za izbegavanje ponavljanja budućih sličnih nepodopština i katastrofalnih grešaka s tragičnim posledicama.

Među svim snagama koje treba danas upregnuti u spasavanje ćirilice u srpskom jeziku svakako su prve na redu one koje i danas govore i pišu da su „oba pisma srpska " (jer ako su oba srpska, zašto onda uopšte brinuti što jedno od njih nestaje?) i da su nam korisna u srpskom jeziku jer „nas povezuju sa dva civilizacijska kruga ", a gotovo svaka Vukova „baba Smiljana " odavno je znala da od dva pisma u jednom jeziku jedno od njih ničemu ne služi u svakodnevnom pisanom sporazumevanju. U najboljem slučaju jedno od njih može da ima ulogu pomoćnog. Dva pisma u jednom jeziku ne mogu nikada biti ravnopravna, jer priroda jezika to ne dopušta. Bilo koje i bilo kakvo pismo – bez poznavanja dotičnog jezika – ničemu ne služi i da je korist od pisma moguća samo ako znamo i jezik koji se vezuje za to pismo. Pismo bez jezika niti postoji niti ima bilo kakvu funkciju. Narvno, dobro je znati svaki jezik i njegovo pismo, ali to važi za sve narode na svetu, a nikako samo za srpski narod, a pogotovo ne može biti ni od kakvog značaja za „povezivanje s drugim civilizacijskim krugom “ to što ćemo mi iz srpskog jezika izbaciti svoje pismo pa ga zameniti tuđim. Kad bi to moglo nečemu koristiti, svi bi narodi odmah izbacili svoja pisma iz svog jezika i ubacili bi tuđa. Valjda bi to i Hrvati uradili, i Mađari, i Rusi, i Englezi...

S pravom se postavlja i pitanje zar je toliko nekima teško da se dosete i shvate koliko je naš slučaj u vezi s jezikom i pismom u 21. stoleću besmislen. Čudno je da ne mogu svi srpski lingvisti ni danas brzo da shvate zašto je štetno i besmisleno samo u srpski jezik uvoditi neprirodnu „konkurenciju " pisama. U takvoj neprirodnoj konkurenciji jedno pismo mora da nestane, baš kao što je prethodno nestala glagoljica ili bilo koje drugo pismo. Iz ovde navođenih proverljivih činjenica i razloga potpuno je lako shvatiti zašto nestaje ovo jednostavnije, podesnije, savršenije pismo – srpska ćirilica.

Moraju se ovde i svuda postaviti još nekolika osnovna pitanja: Prvo – želimo li da (sa)čuvamo svoje savršeno hiljadugodišnje pismo, ili ćemo prihvatiti nametnuti „svršeni čin “ i tuđim (manje savršenim) pismom potpuno istisnuti svoje pismo (što je u sadašnjim uslovima i okolnostima neminovnost)? Drugo – imamo li jedan jedini razlog (stručni, estetski i bilo koji drugi) da napustimo svoje pismo u svom jeziku; Treće – ima li iko u Evropi i svetu s prestižnijim jezikom ko ima dva pisma za svoj (jedan) jezik? Četvrto – da li je iko na svetu u modernoj civilizovanoj eri napustio svoje tako savršeno pismo da bi prihvatio bez ikakvih izmena tuđe, za svoj jezik manje savršeno, pismo? Ako su svi odgovori na ova pitanja opravdano odrečni i ako se odlučimo da, kao svi današnji civilizovani narodi, čuvamo i sačuvamo svoje savršeno (da ne spominjemo da je i najsavršenije) pismo, neophodno je što pre završiti tri najvažnija posla koji će omogućiti da se, potpuno u skladu sa svetski jedinstvenim rešenjem pitanja pisma u svim jezicima po neizbežnom pravilu (jedno pismo za jedan jezik), ćirilica nedvosmisleno (ponovo) odredi kao jedino i neizostavno pismo srpskog jezika: prvo, u ustavu i zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, drugo, u školstvu, treće u pravopisu i celokupnoj jezičkoj literaturi za srpski jezik, uz zakonsku obavezu da se to odredi za celokupno javno oštenje u vezi sa srpskim jezikom i pismom. Ustav i zakon, gotovo da je sasvim sigurno, neće biti u raskoraku s pomenutim jedinstvenim pravilom u svetu (jedno pismo za jedan jezik). Posle njihovih usvajanja treba samo da se dosetimo da se ne smeju ustav i zakon gaziti kad je reč i o odredbama o službenom jeziku i pismu, kao što se to sve do danas činilo.

Za zada je ostalo nerešeno pitanje pisma u prosveti /školstvu i pravopisu srpskog jezika. Bez spomenutog ispravnog rešenja pitanja pisma i u celokupnom školstvu i u pravopisu – srpsko pismo u srpskom jeziku nema šansu za o (p)stanak.

Unajkraće, srpsko pismo (vukovska ćirilica) može da se vrati u srpski jezik i da se u njemu (o)čuva samo ako tom pismu ponovo uspostavimo status u skladu sa statusom svih pisama u svim svetskim prestižnim jezicima.

Dalja objašnjenja u vezi s nerešenim pitanjem pisma u srpskom jeziku za razumne i dobronamerne koji shvataju osnovnu ulogu pisma u svakom jeziku – bila bi gubljenje vremena. Razumu najviše izmiče činjenica da danas u Evropi i svetu niko nema ovakvo rešenje pitanja pisma u svom jeziku.

Deoba u pismu – deoba u narodu Šta donosi deoba srpskog naroda u jeziku na dva pisma – pitanje je koje objašnjava zašto pismo u nekom jeziku nije samo pitanje za jezičke stručnjake. Ono je i opšte nacionalno i državno -političko pitanje prvoga reda. Osim svakovrsnih drugih šteta (stručnih, civilizacijskih i državno -nacionalnih), deoba srpskog naroda na ćiriličare i latiničare rađa i podstiče opasne zametke međusobne netrpeljivosti.

Postojanje dva pisma (srpske ćirilice i hrvatske latinice) u jednom – srpskom jeziku već pedeset godina postaje uzrok novih srpskih deoba. Dva pisma koja danas (i neustavno i nezakonski) postoje u srpskom jeziku razdvajaju sve više Srbe, uz ozbiljnu pretnju da se i taj jaz sve više produbljuje. Mnogi Srbi odavno uviđaju koliko ovom narodu oslabljuje svaku moć suicidna izraženost u „smislu “ za deobe, ali još niko nije posebno istraživao svu pogubnost koju ostavlja deoba na dva pisma. Kao da je jedino Srbima u svetu samo ta vrsta deobe nedostajala! „Intelektualna elita “ srpskog naroda još ne shvata pogubnost od takve opasne činjenice niti je spremna da uvidi zašto se u celom svetu na taj način nijedan drugi narod odavno ne deli. I Romi su, sasvim dobro i tačno, shvatili da svoju kulturu mogu podići i očuvati samo s jednim pismom u svom jeziku. A tako su odavno shvatili i Englezi, i Amerikanci, i Rusi, i Makedonci, i Bugari, i Mađari, i Rumuni i Francuzi, i Grci i Kinezi, i Šveđani i Danci, i Iranci i Iračani, i Jermeni,i Turkmeni, i Turci i svi drugi i -ini i -urci. Samo su Srbi (neki Srbi ili mnogi Srbi) još u zabludi da mogu sačuvati svoj jezik s dva pisma. S dva pisma ne gubi se samo jedno pismo, nego se najbrže obezbeđuje put i za gubljenje jezika, jer su jezik i pismo, kako smo već kazali, nerazdvojni u svakom pogledu.

Na pitanju pisma u srpskom jeziku svi će pokazati svoj način razmišljanja ne samo o pismu i jeziku nego i o narodnom i državnom napretku i ostaviće svoj trag na današnjim vrletima civilizacijskih i svih drugih strašnih lutanja i bespuća. Izlaz je samo u tome da svoje obaveze i postupke uskladimo s onim što je u svetu već provereno kao jedino ispravno.

Ovim je pokazano da jedan narod čija civilizacija traje najmanje hiljadu godina i na čijem se jeziku stvara isto toliko godina – nema danas rešeno pitanje pisma. To je zaista danas jedinstven slučaj u celom svetu. To je, kako je ovde na početku rečeno, posledica organiozovane institucionalne smišljene smutnje najpre u politici, a onda i u srpskoj lingvistici, i u školstvu i među Srbima. Samo se na taj način, kroz tako veliku organizovanu smutnju, jedan narod s hiljadugodišnjim pismom može usmeriti na zamenu svog pisma tuđim i u konačnom ka opštoj kolonizaciji jezika 83.

Mnogima može biti čudno što se u ovo teško vreme ovako govori o srpskom jeziku i pismu kad smo u takvim nevoljama, kad nam je Hag za vratom, a Kosovo i Metohija pod grlom... Moramo kazati da nije na udaru samo srpsko pismo, pa da će naš jezik biti ceo i celovit i s hrvatskim pismom. Na meti je, to je već sasvim očigledno, i srpski jezik. Sve dok se srpski jezik ceo u nastavku preimenovanja ne utopi u hrvatski, napadi na ćirilicu i njen izgon iz srpskog jezika neće prestajati. Kad nestane ćirilice, sve će biti mnogo jasnije i u poraženom srpskom jeziku. U ovom času od srpske ćirilice ništa nije značajnije za odbranu srpskog jezika i ništa nije od današnje srpske ćirilice izglednije za obezbeđivanje srpskog duhovnog trajanja i srpskog jezika.

Ko to ne vidi i neće da razume ne vredi mu predugo ni objašnjavati. Nije prvi put tako mnogo onih koji ništa od ovog neće da vide. Oni koji ne shvataju zašto je ćirilica ne ugrožena, nego pred zatiranjem – neće da vide ni da su Srbi na srpskom Kosmetu u logorima. A već sutra u takvom položaju mogu biti neki „drugi Srbi “. I svako onaj ko u deobi na srpsko i hrvatsko pismo ne vidi nikakvu opasnost po srpski jezik, a time ni po Srbe, on ne vidi ni besmisao i vansvetsku apsurdnost u predlozima za deobu Kosmeta. Ne daj nam, Bože, podeljeni Kosmet koji bi bio kao razdvojeni jezik na srpsko i hrvatsko pismo. U tom slučaju samo bi se jedno širilo neviđenom brzinom na druga još nepodeljena područja srpskog jezika i srpske države.

„Borbina “ „reforma “ pisma Na kraju da predočimo i jednu Borbinu 84 „inovaciju “. Posle izvesnog zastoja u izdavanju ovih novina uprava lista je odlučila da sa srpske ćirilice pređe na hrvatsku latinicu. Iz „Ćirilice “ im je upućena čestitka i uljudan prigovor zbog kršenja prava Srba na njihov jezik s njihovim pismom. To je valjda jedina čestitka koju Borba nije htela da objavi povodom novog pokretanja ovog lista. Posle nekoliko dana (21. januara 2005) „Ćirilica “ je ponovo bila u prilici da „čestita “ Borbi, ovoga puta zbog jedne nove „inovacije “. Uprava ovog lista je sada, poput Vuka Karadžića, na putu da „izmisli “ novu, „kombinovanu azbuku “ za srpski jezik. Očigledno je da su shvatili da nemaju prava da, bez hrvatskog odobrenja, koriste tuđe pismo u srpskom jeziku, pa su se potrudili da budu maštoviti. To se lepo vidi u nazivu lista BO R BA. Ubacili su jedno latiničko slovo (R), jedno srpsko (B puta dva), a slovo O je inače isto i u srpskom i u „hrvatskom “ pismu.

Potrebno je samo da nastave da još malo promešaju pisma i da dobiju novo „srpsko kombinovano pismo “. Ako se ta njihova inovacija u narodu bude primila (a zašto ne bi, jer su Srbi inače u lepom postotku poznati, ako ne više po „bojnoj “, a ono svakako i dalje po „bujnoj “ mašti?), uprava ovog lista mogla bi svoj izum i da autorski zaštiti pa da se na osnovu toga proslavi. Možda je Vuk Karadžić danas zaista malo prevaziđen. A i prezime mu više nije danas baš svuda popularno. Neka u Borbi samo nastave da uporno kombinuju novo srpsko pismo.

Borba za srpsko pismo, naravno, ne sme prestati. Kako će se završiti, nije na današnjim borcima da presuđuju. Budućnost će svakako opravdati njihove napore. Ma kako se ta borba završila, borci za ćirilicu kao hiljadugodišnje srpsko pismo neće doživeti prezir.

(12. februar 2005) 

 

 

31 Na primer, već na početku Prvog svetskog rata austrijska vlast je donela odluke o zabrani ćirilice u školama i javnoj upotrebi najpre u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini krajem 1914. i početkom 1915. godine zajedno s nazivom jezika „hrvatski ili srpski “ u školama. Kako to potvrđuje i Pavle Ivić (v.njegov prilog „Jezičke prilike “ u Istoriji srpskog naroda, šesta knjiga, 2. tom, Beograd, SKZ, 1983, str.289), u to zbaranjivanje ćirilice uključile su se i vojne vlasti na posve originalan način. General Sarkotić je, recimo, tvrdio da „treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim “.(Srbi kao da slušaju danas baš nekog generala Sarkotića, pa su ćirilicu u Srbiji i šire sami učinili „neupotrebljivom “, tj. zaista je ne upotrebljavaju.) Ćirilica je i u Srbiji zvanično zabranjena u javnoj upotrebi odmah po okupaciji početkom 1916. a u aprilu iste (1916) godine i u Crnoj Gori. O tome se može videti detaljnije i u malopre (među zagradama) navedenoj Istoriji srpskog naroda, šesta knjiga, drugi tom, str. 257-290. u spomenutoj studiji Pavla Ivića „Jezičke prilike “. Ćirilica je zabranjena zvanično i u Drugom svetskom ratu na području kvislinške NDH Zakonskom odredbom o zabrani ćirilice i Provedbenom naredbom Ministarstva unutranjih poslova Zakonskoj odredbi o zabrani ćirilice od 25. travnja 1941. čiji su potpisnici dr Ante Pavelić i dr Andrija Artuković. Danas, nažalost, i mnogi Srbi ukidaju Srbima ćirilicu. Srbi, tako, postaju neistorijski narod, često ne pamte valjano ni ono što je juče po njih tragično bilo, a da sve bude čudnije, pomažu im u tom zaboravljanju istorije oni koji lukavo tvrde da se „Srbi previše okreću istoriji “.

32 Spaljivanje knjiga na ćirilici nije moglo mimoići Srbe ni u toku rata u Hrvatskoj devedesetih godina minulog veka, kao ni u sukobima na Kosmetu 1999. naročito po dolasku stranih trupa pod izgovorom da će biti tu da spreče „humanitarnu katastrofu “!

33 O „srpskoj ćirilici “ prof. dr Dragoljub Petrović u Večernjim novostima od 24. septembra 2001, str. 6. u tekstu „Ne dirajte ćirilicu “ dao je tačno objašnjenje na ovaj način: „Latinica, inače nije srpsko pismo, ona je bila naše pismo dok je bilo Srba katolika, otkako ih nema, Srbima je dovoljna ćirilica.“ Nasuprot njemu, na primer, neko na internetu, a internet je bogomdano mesto za svakojake gluposti koje se mogu sejati iz sakrivenih soba kroz prozor kompjutera, napisa i ovo: „Današnja srpska latinica je u naš jezik došla jer se mi prosto nalazimo u Evropi pa smo u dodiru sa svim narodima koji pišu latinicom i mi počeli da se njome služimo. Da se kojim slučajem nalazimo u Aziji okruženi narodima koji se služe nekim drugim pismom, velika je verovatnoća da bismo se i mi služili tim pismom.“ To bi za neke Srbe zaista bilo verovatno, pogotovo za one koji misle da se u svaki jezik može ubacivati kako hoćeš i čije hoćeš pismo. Iz tog pogleda nekog srpskog „kompjuteriste “ bilo bi sasvim prirodno da, na primer, Rusi, koji velikim delom žive u Aziji, pored Kine, prihvate u svom jeziku kinesko pismo, a Kinezi rusko ili, recimo, ukrajinsko ćiriličko pismo. Srpskoj besmislenoj maštovitosti, bar na ovakvim primerima, stvarno izgleda da nema kraja.

34 V.: Pavle Ivić: O jeziku nekadašnjem i sadašnjem, BIGZ –Jedinstvo, Beograd –Priština, str.119.

35 Naravno, oni koji tvrde da se za vreme Broza „bolje živelo “ ne shvataju da se tada živelo tako da bi se danas moralo „živeti ovako “. Mnogi Srbi ne shvataju kako i zašto se to dogodilo, a dogodilo se po onoj narodnoj, „Leno, Leno, Magdaleno, ovaj svet se izokreno “. Oni koji se računaju u „svet “ nisu više imali potrebu ni za kakvom Jugoslavijom. Pa i na taj način neko je pismo (latiničko) englesko, hrvatsko i sl. a neko (ćiriličko) bugarsko, rusko ili srpsko itd.

36 Isto.

37 O „prelaženju “ hrvatske latinice u jezik Srba ispravno govori i, anglista po osnovnoj struci, Branislav Brborić na ovaj objektivan način: „U Evropi danas nema nijednog dvoazbučnog naroda. Izuzetak su (pravoslavni ili ateizirani) Srbi sa Crnogorcima. Za bivše SFRJ govorilo se da je to prednost, koja nas čini otvorenim prema obama kulturnim krugovima u Evropi, istočnom, pravoslavnom, i zapadnom, katoličkom i protestantskom. To su govorili i lingvisti, i političari, i mnogi drugi intelektualci, samo srpski, jer tu prednost niko drugi nije uočavao niti ju je prigrlio ijedan drugi narod bivše FNRJ /SFRJ “ i ovo: „Kad je reč o ćiriličkom pismu, Zakon ide drumom, a praksa špumom “ (videti: Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu, „Ćirilica “, Novi Sad, 2004, str.14. i 16). To je samo još jedan od hiljadama dokaza da „ravnopravnost pisama “, u smislu kako su je samo Srbi naopako primenjivali, nije nikada u SFRJ postojala niti je mogla da postoji, jer je i lingvistički i životno gledano varijanta o dva, tri, četiri itd. pisama za jedan jezik najveća glupost koju je mogao da smisli neki Srbin na našim prostorima. Kažemo Srbin samo zato što je potpuno jasno da niko od Hrvata nikada nije takvu varijantu primenjivao u jeziku Hrvata, da ne spominjemo „hrvatski jezik “ ili bilo koji drugi „jezik “ kao lingvističku varijantu srpskog (vukovskog) jezika. Zato i današnji Crnogorci s nacionalnim određenjem govore o svom „crnogorskom jeziku “ s latinicom, jer su i oni svesni da jedan jezik, pa ma koji i kojeg porekla bio, ne može funkcionalno na pisan način postojati u dva pisma.

38 Radmilo Marojević u Ćirilici na raskršću vekova, u odeljku „Srpska pisma “ (Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991, str. 167) kaže: „Odmah će čitalac zapitati: zašto zovem našu ćirilicu i latinicu srpskim pismima? Odgovor je jednostavan: pridržavam se pravila ’čiji jezik onoga i pisma ’.“ Taj bi se odgovor mogao shvatiti zaista „jednostavnim “ kad bi se moglo „jednostavno “ razrešiti pitanje zatiranja ćirilice pred hrvatskom latinicom kao alternativnim srpskim pismom. To se pitanje, međutim, ne može rešiti na taj dosadašnji način, tako što će Srbi imati u svom jeziku dva „ravnopravna pisma “ i što će ona biti „alternativna “, kako ih Marojević određuje. Marojević još ističe: „Vaspostavljanje ćirilice kao srpskog nacionalnog pisma i kao pisma u zvaničnoj i javnoj upotrebi u srpskoj državi (u svim njenim federalnim jedinicima) ne znači nikako... proterivanje latinice ni iz kulture ni iz svakodnevne komunikacije Srba i građana njihove države “ (Srpski jezik danas (ZAPIS - SRS, Beograd, 2000, strana 77), stvarno ne znači niti je ikad to značilo proterivanje latinice, jer je sasvim očigledno da se za sada s mnogih mesta proteruje samo ćirilica, ali Marojević ne uviđa da to zadržavanje latinice kao „alternativnog pisma “ – donosi proterivanje ćirilice, što se i ovih dana sve češće i sve brže događa, a što se tiče Marojevićevog „vaspostavljanja ćirilice kao srpskog nacionalnog pisma “ – to se „vaspostavljanje “ teško može izvesti dok se ćirilici ne vrati i naučni i praktični status pisma srpskog jezika bez uspostavljanja izvorne hrvatske ili bilo koje druge latinice kao alternativnog pisma ćirilici.
Marojević ne uviđa da se pokazalo da ono što ne može u jeziku da funkcioniše u celom svetu ne može da funkcioniše ni u
jeziku Srba. Treba razumeti prirodu jezika koja se pismom zaodeva. Nemoguće je zauvek ostati dvoazbučan samo u svom jeziku, a u svakom drugom jednoazbučan. Neka pisma (srpska) ćirilica i (hrvatska) latinica budu, kako Marojević traži, „pisma srpskog jezika “ kao celine u skladu s pravilom „čiji jezik onoga i pismo “, ali je besmisleno da Srbi imaju dva pisma samo zbog toga „čiji jezik onoga i pismo “ pa i po cenu ostajanja bez svog stvarnog milenijumskog pisma kako bi se sačuvalo „vlasništvo “ i nad pismom koje koristi neki drugi narod koji je za svoj hrvatski jezički standard usvojio srpski jezik. Po našem mišljenju, mnogo će se sigurnije i uspešnije (sa)čuvati svoj jezik sa svojim (jednim) pismom. Na dva pisma lakše se gubi (srpski, ali i svaki drugi) jezik jer je srpski već dovoljno ugrožen i svojom dvoizgovornošću u okviru istog naroda.

39 Videti o tome detaljnije u knjigama: R. Marojevića, Ćirilica na raskršću vekova, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991; Dragoljuba Zbiljića, Srpski jezik i ćirilica, Izdavačko preduzeće „Grigorije Božović ", Priština, 1994; Dragoljuba Petrovića, Škola nemuštog jezika, Cvetnik, Novi Sad, 1996; Petra Milosavljevića, Srbi i njihov jezik, Narodna i univerzitetska biblioteka, Priština, 1997; Miloša Kovačevića, U odbranu srpskoga jezika, Trebnik, Beograd, 1997, U odbranu srpskoga jezika – i dalje,drugo izdanje, isti izdavač i mesto izdanja, 1999 i Srpski jezik i srpski jezici, SKZ –BIGZ, 2003; Dragoljuba Zbiljića, Srpski jezik pod okupacijom latinice, Ćirilica, 2004. i još u malom broju knjiga koje na nepotkupljiv način tumače šta se dogodilo Srbima s njihovim jezikom u poslednjih stotinak godina.

40 Jedini današnji srpski lingvista koji je celog svog radnog veka na faklultetu podizao generacije stručnjaka za srpski jezik i koji danas ima ispravno (nedvosmisleno) gledište po kome „Latinica, inače nije srpsko pismo, ona je bila naše pismo dok je bilo Srba katolika, otkako ih nema, Srbima je dovoljna ćirilica “ (Dragoljub Petrović: „Nestajanje ćirilice ili poslednji srpski slom “, Letopis Matrice srpske, god. 177" decembar 2001, knj. 468, sv. 6, str. 830-844). Potpuno je u skladu s tim ranije njegov prezimenjak Milan (Petrović) pisao ovako: „Naš jezik ima dve azbuke: 1) ćirilicu, kojom se služe Srbi pravoslavne vere i 2) latinicu, kojom se služe Hrvati i Srbi rimske katoličke vere “ (Milan Petrović: Srpski pravopis, (Novi Sad, 1914, str. 3) i ovako: „Latinica je prešla iz rimske crkvene književnosti i iz književnosti katoličkih naroda u književnost onog dela našeg naroda, koji je ispovedao rimsku katoličku veru. Današnji oblik dobila je latinica u ilirskom pokretu u tridesetim gosdinama XIX. veka, kad su slova č, š i ž uzeta iz češke a ć iz poljske azbuke. Slovo đ (mesto dj), uveo je u latinsku azbuku Đuro Daničić kasnije, te ono i u običnom životu i u književnosti potiskuje starije dj“ (Isto, str.5). Čini nam se da se, u skladu s tim, može reći i danas da latinica i ćirilica jesu pisma srpskoga jezika – s obzirom na to da je, čisto lingvistički gledano, današnji hrvatski jezik varijanta srpskog matičnog jezika – ali otkako više nema nijednog Srbina katolika, latinica sa 27 jednoznaka i tri dvoznaka, koju je sastavio Ljudevit Gaj prvenstveno za hrvatske potrebe, ne može biti srpsko pismo, pogotovo ne kad se dokazano zna da je latinica Srbima nametana pod okupacijama nasiljem i silom nedemokratskih zakona iz takvih i sličnih vremena pod komunističkom diktaturom.

41 A. Belić i A. Žeželj: Gramatika srpskohrvatskog jezika za I razred srednjih škola, izdanje Kreditne i pripomoćne zadruge Profesorskog društva, Beograd, 1940, str. 10).

42 R. Simić, Ž. Stanojčić, B. Ostojić, B. Ćorić, M. Kovačević: Pravopis srpskoga jezika sa rečnikom, Unireks –Štampa, Beograd –Nikšić, 1993, str. 44.

43 Isto.

44 Isto, str. 45.

45 Isto.

46 Isto.

47 Simićeva pravopisna komisija objavila je sličnu verziju Pravopisa srpskog jezika i u izdanju beogradskog izdavačkog preduzeća Jasen 2003. godine, i ta verzija slično gleda na ćirilicu i latinicu u srpskom jeziku.

48 V.: fusnotu 4.

49 Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica: Pravoppis srpskog jezika, Matica srpska, 1993, str.17.

50 Isto, str. 18 51 Isto, str. 38.

52 Mitar Pešikan (posthumno naznačen), Jovan Jerković i Mato Pižurica: Pravopis srpskog jezika, priručnik za škole" Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Matica srpska, Beograd – Novi Sad, 2001.

53 Isto, str. 9.

54 Isto. Ovde želimo samo da dodamo da se na ovo („Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika...“) poziva onaj ovde u nekoj od prethodnih rečenica spomenuti neidentifikovani znalac „srpskih “ pisama, ali taj „znalac “ stvarno ne zna da je dotični Pravopis (1993) tumačenje pisma srpskog jezika usaglašavao u vreme kada su se Srbi još nadali opstanku i Jugoslavije i „srpskohrvatskog jezika “, pa iz tog „jezika “ nije mogao isključiti Hrvatima njihovo pismo. Pisac tog pravopisa pok. Mitar Pešikan nigde nije rekao da su ćirilica (vukovska) i latinica (gajevska) srpska pisma. To je kasnija nedopustiva „izvedba “ iz njegovog Pravopisa.

55 Isto, str. 14.

56 Dr Milorad Dešić: Pravopis srpskog jezika, priručnik za škole, Nijansa –Unireks, Zemun – Nikšić, 1994.

57 Isto, str. 9.

58 Ivana Antonić: „Upotreba ćirilice i latinice u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu “, Prilozi proučavanju jezika, 23/1987, strana 129.

59 Potpuno su neopravdani prigovori srpskim državnicima koji nisu otišli da se i u januaru 2005. godine podsete strahota u Aušvicu. Te strahote ceo srpski narod može danas svaki dan da gleda i trpi na Kosmetu, pa bi i ovogodišnje paljenje avionskih motora za odlazak u bivši Aušvic bila politička hipokrizija i uzaludan trošak, kad danas u svojoj državi imaju gotovo sve ono što se pre više decenija događalo u Poljskoj. Eto, i srpski političari i državnici ponekad zaista dobro pogode šta treba da rade.

60 „Tajnik " je pristao prilično tajno na preimenovanje srpskog standardnog jezika, ne dogovorivši se prethodno ni s jednim srpskim državnikom ili jezičarom o tom suviše važnom pitanju za budućnost srpskog jezika. Tada je otvoren put za sva buduća preimenovanja srpskog jezika, pa i za današnje nazive „bosanski “ (što je samo obnovljen Kalajev termin) „maternji jezik “, zatim „srpskocrnogorski “/“crnogorskosrpski “ „crnogorski jezik “ i ko zna kakve još sve u budućnosti nove nazive..

61 V.: Ekspres, 9. septembar 2003, str. 12.

62 Petar Milosavljević: Srbi i njihov jezik, Narodna i univerzitetska biblioteka, Priština, 1997, 469.

63 Isto, str.468.

64 Knjiga je objavljena u izdanju Ćirilice 2004. godine a štampao ju je Bonart u Novoj Pazovi.

65 U emisiji „nacionalne televizije “, kako možemo čitati njihov ispis sa ekrana, RTS -a, „Kulturnom nokautu “ neki Pančić (nije rod čuvenog naučnika Pančića?), koji opravdane zahteve Srba za svoje pismo u svom jeziku smatra „fašizmom “, 2004. godine reče: „Sutra da Srbi ostanu bez ćirilice, ne bi se ništa dogodilo. Srbi bi normalno živeli kao i do sada.“

66 Videti detaljnije u knjizi Vladete R. Košutića Stradanja jezika ćiriličnog (Glas Crkve, Šabac, 1988) i u knjizi Dragoljuba Zbiljića Srpski jezik pod okupacijom latinice (Ćirilica, Novi Sad, 2004).

67 Ranko Bugarski jedan je od lingvista koji neprekidno tvrdi da ćirilica nije ugrožena i stalno Srbima preporučuje zadržavanje dva pisma u srpskom jeziku jer to smatra „obogaćenjem “. Ako je to istinsko „obogaćenje “, kako mu, kao stručnjaku za engleski jezik, još nijednom nije palo na pamet da predloži Englezima da sačine još jedno pismo, pa da se i oni malo, poput Srba, „obogate “ na dva pisma u njihovom jeziku. Možda bi tako na najlepši način osvojio onaj veliki novac koji je Bernard Šo u svom testamentu namenio onome ko usavrši englesko pismo. Neshvatljivo je da jedan lingvista s toliko objavljenih knjiga samo na hrvatskom pismu ne uviđa (ili neće da uvidi?) da dva pisma ne mogu na duže da o (p)stanu u jednom jeziku. Njegova poznata gledišta da se samo srpski narod može obogatiti na dva pisma izložena su i u poslednjem intervjuu („Za glasove tolerancije, Politika ", 13. decembar 2003, str. V 4).

68 Videti kod Ivane Antonić („Upotreba ćirilice i latinice u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu “, Prilozi proučavanju jezika, 23/1987, Institut za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), Nade Todorov („Posledice svesnog i nesvesnog delovanja dvoazbučja na naše učenike “, Luča, 1/januar 2003, Srpski kulturni centar „Sveti Sava “, Subotica; „Položaj ćirilice u školama nekad i danas “, Norma, 1/2003, Učiteljski fakultet u Somboru).

69 Sasvim je ilustrativan jedan od miliona najnovijih primera za to i u Večernjim novostima od četvrtka, 20. januara 2005. u dodatku „Dečje novosti “ (str. 7) gde je ispod ćiriličkog teksta objavljen potpis autorke, učenice IV razreda OŠ u Vranju Jelene Jovanović – hrvatskim pismom. Ona, svakako, ne može biti „krivac “ što je to samo jedna od mnoštva potvrda kolika je i kakva smutnja u vezi sa srpskim pismom u našem školstvu.

70 Srpski lingvisti okupljeni u Društvu za srpskohravtski jezik i književnost Srbije, sticajem nesrećnih okolnosti, pomislili su i 1990. godine da je moguće sačuvati jedinstven i tzv. srpskohrvatski jezik i Jugoslaviju tako što će politički, a ne lingvistički, procenjivati situaciju, pa neće pristati da se jeziku Srba vrati naziv srpski. Oni nisu mogli da uvide da je proces razgradnje i tzv. srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske države tada bio u završnoj fazi a pred neizbežnim konačnim razbijanjem, jer su bile dovoljno ojačale ne samo težnje svih jugoslovenskih naroda (osim srpskog naroda) za razdvajanjem nego su separatističke zamisli već bile uveliko dobile podršku i u inostranstvu. Srbi nisu bili za to razbijanje zajedničke države ne zato što su u njoj do tada bili usrećeni nego zato što su znali da njima najviše preti opasnost od tog razbijanja. Samo koju godinu kasnije to se pokazalo potpuno tačnim. Jezik je, naravno, mnogo godina pre toga već bio potpuno razbijen. Ako i zanemarimo da je srpski jezik bio razbijen još u toku Bečkog književnog dogovora (1850), kada je vukovski (novoštokavski) srpski jezik obezimenjen da bi ga Hrvati prihvatili i kasnije mu, u dogovoru s Đurom Daničićem, dali ime „hrvatski ili srpski “.
Hrvatski lingvisti posle Bečkog književnog dogovora veoma su mudro vodili svoju „jezičku politiku “.
Zarad „očuvanja jezičkog jedinstva “ Srbi su na sve pristajali, a opšta politika Hrvatima je neprekidno išla naruku. Oni su, p
raktično, još krajem šezdesetih godina 20. veka već bili zasnovali svoju konačnu teoriju o „hrvatskom književnom jeziku “, a hrvatskosrpski “ i sl. nazivi bili su tek mali zavijuci do konačnog cilja. Godine 1979. već su imali Priručnu gramatiku hrvatskoga književnog jezika (Školska knjiga, Zagreb), „kao priručnik namijenjen učenicima srednjih škola, studentima viših škola, nastavnicima hrvatskoga ili srpskoga jezika i nastavnicima stranih jezika te svima koji se zanimaju za „hrvatski književni jezik “. Oni su, na tom prelazu iz „hrvatskosrpskog “ u „hrvatski “ bili zadržali naziv „hrvatski ili srpski “, tj. „hrvatski književni jezik “, a već 1986. godine, posle objavljivanja Tvorbe riječi u hrvatskom književnom jeziku (JAZU -Globus, Zagreb) Stjepana Babića i Sintakse hrvatskoga književnog jezika (JAZU -Globus, Zagreb) Radoslava Katičića, više nije bilo mesta nikakvoj nedoumici kad je reč o jednočlanom nazivu „hrvatski jezik “. Dakle, i pet godina posle sasvim očiglednog razbijanja imena i zajedničkog jezičkog standarda, srpski lingvisti nisu ni pomislili da može nestati u Srbiji „srpskohrvatski jezik “. Nažalost, nije to bilo njihovo pritvorstvo, oni su objašnjavali da je to izraz „naučne misli “. Otuda i njihov današnji veliki doprinos ne očuvanju, nago istiskivanju srpskog pisma iz srpskog jezika. Oni i dalje teško prihvataju najobičnije pravilo za svaki jezik u celom svetu: u jenom jeziku u pisanoj komunikaciji ima mesta samo za jedan jezik i da, u skladu s jezičkom prirodom u kojoj postoji pravilo o ekonomičnosti, nije moguće trajno korišćenje dva pisma u istom jeziku. Većina srpskih lingvista, dakle, bila je protiv „srpskog jezika “, a danas je, isto tako, protiv jednoazbučja u srpskom jeziku, tj. ta je većina za istiskivanje ćirilice. Jedan broj naših jezičara danas tvrdi da je „i latinica srpsko pismo “, a po toj logici biće već sutra sasvim očekivano od njih da tvrde kako je „i engleski naš jezik ".

71 Doduše, i Udruženje „Ćirilica “ nije na početku imalo u svom Satutu odredbu o neophodnosti vraćanja srpskog jezika na jednoazbučje. I ono je u prvobitnoj verziji Statuta bilo, kao svoj zadatak, zapisalo u Članu 3. između ostalog: „Stalna demokratska i uoporna borba za očuvanje i službenu i javnu upotrebu ćirilice srpskog jezika, kao primarnog pisma na kome je zasnovan temelj kulture i sveg stvaralaštva na srpskom jeziku, nikako ne odbacujući ni drugo pismo srpskog jezika – latinicu, koja je takođe danas u temelju kulture na srpskom jeziku.“ Ovakvo pogrešno određenje – dva pisma u srpskom jeziku izazvano je dvama razlozima. Prvo, u to vreme za lingvističke pojmove u srpskoj lingvistici bilo je potpuno nezamislivo napisati, kako je to u celom svetu: jedan jezik – jedno pismo. Da je to tada tako napisano, Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica “ ne bi prišao ni na puškomet nijedan stručnjak za jezik koji se bilo gde, u bilo kojoj školskoj, naučnoj i kulturnoj instituciji bavi pitanjima srpskog jezika i pisma. Doduše, i većina tadašnjih članova Udruženja nije ni pomišljala da bi trebalo ovo pitanje tada drukčije odrediti. Dobar broj članova mislio je da je očuvanje ćirilice u srpskom jeziku moguće i u dvoazbučju. Posle samo godinu dana rada Udruženja sasvim je nedvosmisleno zaključeno da se srpsko pismo može očuvati samo tako što će se i strpski jezik vratiti neophodnom i nezaobilaznom pravilu, poznatom u celom svetu kad je reč o ulozi pisma u svakom jeziku.

72 Reč je, dakle, o ćirilici srpskog jezika, jer se ćirilica u ruskom, ukrajinskom, beloruskom, bugarskom, makedonskom i još nekim jezicima (hvala Bogu) sasvim dobro drži, jer tamo još nije uvedeno hrvatsko ili neko drugo latiničko pismo u ulozi alternativnog).

73 Srpska ćirilica danas je u javnom, svakodnevnom životu do te mere potisnuta da više nikakva istraživanja o njenoj zastupljenosti nisu ni potrebna. To se toliko dobro i jasno vidi da više niko svestan a nepristrastan ozbiljno ne osporava potisnutost ćirilice iz srpskog jezika, jer je sve previše očigledno. Govoriti danas o „neugroženosti ćirilice “ u srpskom jeziku, bilo bi isto kao kad bi neko tvrdio da nema ugroženosti Srba na okupiranom Kosmetu!!!

74 Istina, treba to priznati i ovu Vladu Srbije pohvaliti, iz sadašnjih kasa u prodavnicama i na sličnim mestima iz tih najnovijih aparata za ispisivanje računa dobijamo te račune na jeziku i pismu u skladu s Ustavom i zakonom. Ali, to je i dalje tek kap u moru nepoštovanja odredaba Ustava Srbije i Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

75 Ima među kritičarima i napadačima na „Ćirilicu “ onih kojima smeta „brojanje uličnih natpisa “. Smeta im, naravno, ćirilica, a ne brojanje, i smeta im istina ne više samo o ugroženosti ćirilice, nego o njenoj potpunoj istisnutosti iz ogromne većine oblasti u kojima se koriste srpski jezik i pismo.

76 To je tačno zapazio R. Marojević u spomenutoj knjizi Ćirilica na raskršću vekova (1991). On, doduše, tvrdi da je „latinica srpsko pismo “ zbog toga što je „pismo onoga čiji je i jezik “. To bi tumačenje moglo biti prihvatljivo praktično samo ako nije važno da li će Srbi u budućnosti sačuvati svoje pismo koje kao opismenjeni koriste hiljadu godina ili će preći na ovo drugo, takođe, i po Marojeviću „srpsko “ koje koriste masovnije tek od Drugog svetskog rasta. Ne vredi se previše oslanjati na činjenicu da su latinicu koja je prethodila ovoj današnjoj, gajevskoj, koristili Srbi katolici, kad tih Srba više nema nijednog (svi su prešli u Hrvate) i niti možemo niti ima raloga da ih danas „vraćamo “ među Srbe, kad tu želju oni ili više ne mogu da iskažu ili ne nameravaju da to učine.

77 Ne smatramo dovoljno ozbiljnim Predlog nacrta ustava Srbije od neke nedovoljno identifikovane „Stručne grupe “ koja je, prema onome što je objavljeno u Politici od 26. januara 2005. na str. 7. odredbu o službenom jeziku i pismu (koja glasi: „Srpski jezik, ćiriličnog i latiničnog pisma, u službenoj je upotrebi, u skladu s Ustavom i zakonom.“), prepisana iz ranijih ustava DFRJ i SFRJ (evropski i svetski neuobičajen način rešavanja pitanja pisma po principu: dva pisma samo za jezik Srba).

78 Hrvatsku latinicu moguće je danas tumačiti „srpskom “ samo u jednom slučaju; pod pretpostavkom da se ima u vidu da su Hrvati zaista formalno 1850. a praktično od kraja 19. veka (kada je Tomislav Maretić objavio prvu hrvatsku modernu vukovsku Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga jezika) prihvatili srpski (vukovski, novoštokavski) jezički standard za svoj književni jezik, pa je po toj logici „pismo onoga čiji je i jezik “, ali da nije to u pitanju, potvrđuje činjenica da se mali broj srpskih lingvista danas drži tih činjenica, jer prihvataju političku odluku i tumačenje Hrvata da je reč o „zajedničkom jeziku “, bez obzira na to gde je njegova „standardna osnovica “. Mora se, ipak, imati u vidu gola činjenica da su Hrvati zaslužni (pre svega Ljudevit Gaj) što su tamo sačinili i usvojili hrvatski današnji latinički slovni sastav od 27 jednoznaka i tri karakteristična dvoznaka, pa Srbi nemaju nikakvih razloga da danas tvrde kako je baš ta latinica srpska. Srpska latinica, da ju je Vuk, Daničić ili bilo koji drugi srpski jezički stručnjak sastavljao, svakako bi je sačinio bliže vukovskim principima u sačinjavanju pisma za srpski jezik. Tih pokušaja da Srbi sačine „svoju “ latinicu bilo je, ali nijedan latinički sastav nije nikada ozbiljno razmatran kao novo „srpsko pismo “, jer Srbi svoje pismo imaju već hiljadu godinu (ako ne i duže), pa im drugo pismo za srpski jezik i ne treba, jer Srbi ipak danas nisu do te mere jedini kulturno -civilizacijski nekultivisan i nepismen narod koji bi imao potrebu da mu se smišlja pismo.

79 I danas često čujemo i čitamo da neko, kada hoće da kaže da je neka pesma i nešto sl. prostačko, kažu: „Daj mi ćirilicu!“ Razume se, drugo je savim jasno značenje kad se pod tim podrazumeva: ono što karakteriše istinite srpske vrednosti, jer je ćirilica uistinu jedna od nekoliko najznačajnijih srpskih vrednosti.

80 Prema tumačenju nekakvih „teofilpančevićevaca “ i sl. „ićevaca “, koji tvrde da su Srbi, a potpuno antisrpski o Srbima neprekidno decenijama lažu.

81 Tomo Mareti ć: Gramatika I stilistika hrvatskoga ili srpskoga k NJ iževnog jezika, K NJ ižara L. Hartmana, Zagreb, 1899, str. 16-17.

82 Nigde se tako nije dogodilo da vlasnici svoga jezika i pisma budu protiv svog jezika i pisma kao što se to događalo među Srbima. Obimnija istraživanja o tome, sva je prilika, pokazala bi nešto nalik na pravu suicidnost, samoruženje, samoponižavanje i samoponištavanje. Ovde ćemo spomenuti samo primer izrugivanja sa srpskom ćirilicom i na početku života zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca 1923. godine u Mariboru i progona ćirilice u Zagrebu. O tome govori Života Đorđević u feljtonu „,Politika ‛ – svedok veka “ u 31. nastavku objavljenom u Politici 5. februaera 2004, str. B 7. On tamo navodi: „Skup hrvatskih profesora u Zagrebu protestovao je protiv ćiriličnog pisma u udžbenicima i đačkim knjižicama, iako su knjižice štampane ćirilicom, latinicom i,slovenačkim narečjem ‘. Istovremeno, u Beogradu je bilo profesora koji su od učenika tražili da nabave udžbenike štampane latinicom.“ Očigledno, srpska žeđ za „bratstvom i jedinstvom “ i pre brozovskog „bratstva -jedinstva " bila je velika.

83 To je lepo istražio i objasnio još sedamdesetih godina 20. veka francuski lingvista Luj Žan Kalve u prevedenom na srpski jezik delu Lingvistika i kolonijalizam, BIGZ, Beograd, 1981.

84 V.: Borbu od 21. januara 2005, str. 1. gde je glava lista s rečju Borba koja ispisana s latiničkim r, a svi ostali tekstovi u novinama odštampani su hrvatskim pismom.

 

 

 

 


 

 

Stanko MAZIĆ (Smederevo)
BOŽIJE REČI U SRBSKOM JEZIKU I SLOVA U PISMU ĆIRILICI *
(
Pravopisna odstupa Nj-a od standardne norme (pisanje velikog i malog slova, odstupanje od jednačenja suglasnika po zvučnosti i sl.) predstavljaju uobičajen manir izlagača, pa je zato taj njegov postupask i ovde uvažavan.
)

Ono što su reči za čoveka, preko kojih se izražava i zaokružuje određena misao - rečenica, za Boga Tvorca su – glasovi – Slova. Jer svaki glas pokreće energiju (prozivanjem) koja stupa u akciju i prenosi svoju silu izvršavajući svoj zadatak, bilo po pojmu ili po predmetu. Po tome su Božije reči – glasovi – u potpunom skladu s efektima. Između glasa i dela nema i ne može postojati nikakve razlike. Rečeno – izvršeno. Po tom je osnovu strogost Božijih reči neodvojiva od dela. Tvorac ima na raspolaganju, za čoveka neshvatljivu, silu koja odgovara po brzini kretanja, brzini NJegove umnosti, koja je pod sredstvom reči, malo sporija od umnosti, dok NJegovo lično kretanje u potpunom je skladu s NJegovom brzinom umnosti.

Bog – Tvorac je ovo javno manifestovao na gori Sinaju, kada je Mojsiju diktirao zakone. Kako je Tvorac izgovarao reči, tako su, po glasu, energije stupale u akciju i otiskivale svoje sile, koje po glasu nose u sebi i na kamenim pločama. Kako se sve to dogodilo, opisao je Mojsije u svojim knjigama. Čiatva se planina pretvorila u plamen i poigravala slično lopti od siline i brzine svetlećih strelica, po obliku munja.

Prostor je bio obeležen krečnim peskom oko planine, do kojeg se moglo prići bezbedno.

Kad je otpočela akcija, narod je daleko pobegao od te krečne linije i tražio od Mojsija da im on prenosi šta Bog govori, bojeći se da ne izginu slušajući Božije reči.

Kod čoveka odnos svesti i jezika nije uvek u skladu. Manje ili više, prisutna su odstupanja, jer reči izmiču kontroli mozga, naročito kod neposrednog, usmenog govora.

Kod pisanih reči nema odstupanja, jer slova to ne dozvoljavjau, i ostaju onakva kakva su napisana i stvorene reči od njih – bilo da su ispravna ili neispravna. Odnos reči i dela kod čoveka finalizuje njegove umno -karakterne osobine i vrlo su retki ljudi koji mogu do kraja izvršiti svoja dela preko reči. Na tom vremenskom rastojanju stoje mnogi faktori, kao i sama nestabilnost čovečije svesti i po drugom jako ograničena njegova, po sili reč. Bilo da je usmeno izgovorena ili napisana, čovek se služi, pisanom rečju, da bi se po njima, dogovoreni odnosi održali po predmetu i po pojmu, bez promene. Pisanje je, u nekom vidu, odloženo pamćenje. Pored svega, usled delovanja viših sila mimo volje čoveka, reči i dela vrlo se teško mogu realizovati u celini, jer i sama svest kod ljudi, usled nestabilnosti menja često odnos po shvatanju i tumači u drugom smislu, što dovodi do protivurečnosti a neretko i do antagonizma. Kod Božijih reči toga nema, jer glasovi ne mogu da menjaju svoje duhovne sile, po sebi, nego ih samo menjaju po smislu redosleda preko reči, jedno slovo menja značaj čiatve reči a preko reči i smisao cele rečenice, zavisno od toga koju ulogu određena reč ima u rečenici.

Sad amožemo izvući sintezu po osnovu Božije i čovelije reči: čovek nikada ne može poznavati, po osnovu svoje svesti, bolje drugog čoveka nego sebe, niti sebe bolje od svog Tvorca, sve dokle mu Tvorac to ne omogući – prvo da upozna sebe, po Duhu a zatim posredstvom Duha da pravilno shvati ulogu i funkciju Sv. Duha, do Njenog Izvora.

(Čovečija svest u Duhovni izvor nikada ne može ući.) Do Vuka se Srbin zvao pravim imenom "Serb " a Srbija "Serbijom ". Vuk je izbacio slovo E a nepotrebno ugradio u naziv Srbije slovo "J " (Srbia) slovo "I " nosi silu – Istine – dok slove E energije ovo je usledilo da izgubimo redovno napajanje Energijom, preko svog – Duhovnog Stabla (Bres -t) a zatim po slovu "J ", umesto Božije prihvatili smo ljudsku istinu za svoju nauku i otpali i od Sv. Trojstva, što je prisutno po samom nazivu – Čovek, a ne – Ćovek. U praksi se to odrazilo tako što je Srbija počela naglo da stagnira a zatim i da gubi korak u svom razvoju. Sve dok nije došao na presto Srbije Petar I Karađorđević, koji je svojim odnosom prema Srbskom nacionalnom duhu I Stablu u dobroj meri popravio položaj prema Sv. Duhu. Svojim ličnim ponašanjem i delovanjem, sve dok nije prepustio presto svome drugom, umesto prvom sinu, a kada je On zvanično preuzeo presto, sve je krenulo naopako. Stariji brat Đorđe pobunio se protivu takvog Aleksandrovog stava i dospeo u ludnicu.

To je slično oddnosu kralja Milutina prema sinu Stefanu Dečanskom, i onda sina Dušana prema Dečanskom. Prepotentni Dušan vraća N. Zavet na zakone po St. Zavetu, ubija oca Stefana i brata Sinišu. Stavlja na carski pečat, do tada nigde nespomenuti, Arbanaški narod i daje mu pun međunarodni pravni legitimitet, upada i zauzima tuđe teritorije, ponižava Sv. Trojstvo u Hilendaru sa svojom ženom i niz drugih radnji nespojivih s Nemanjinim Žitijem i Zaveštanjem. Kralj Aleksandar I Karađorđević uništio je kakvu -takvu srbsku autohtonu nauku i po čoveku prihvatio germansko - romansku i keltsku nauku. Po Nemanjinom Zaveštanju otpao je od srbskog duhovnog stabla i Sv. Trojstva i ubrzo glavom platio u 46. godini života, kao i car Dušan. Ništa bolje ne možemo dalje očekivati od kosovske golgote – ukoliko se Srbski narod ne usmeri po Nemanjinom Zaveštenju – prema svom duhovnom – stablu a s njim i prema Sv.

Trojstvu preko Hristovog Jevanđelja. Sve se dogodilo u potpunom skladu po Srbskoj istoriji od Nemanje pa do sada u osnovi svega je: nepoštovanje Božijih reči i Božijeg glasa preko Hrista i N. zaveta i samu strogost Božijih reči.

(Mali broj Srba pre Vuka imao je u prezimenu završna i vrlo jaka slova -ić i - vić. Takva prezimena nosile su plemićke porodice u Srbiji, posle Vuka veliki broj Srba do blizu 80 odsto dodao je svom prezimenu -ić i -vić. Bilo je i onih koji su odustali, pod teretom jake masonizacije, što se videlo po prvom skupu na ovu temu, a zatim i na ostlaima, ali sve manje, dok Dragoljub Zbiljić i Vera Davidović nisu gubili nadu, kao ni članovi Udruženja "Ćirilica " a potom i jedan broj razumne itneligencije.

Nauka Srbska pa ni svetska (svetska drži u tajnosti jer joj ne ide u prilog da objavljuje istinu, koja je po Bogo -Hristovoj volji data preko jezika Srbskome rodu).

Srbska nauka nije ni pokušala, niti je smela i mogla to da uradi od srbskih masonera, a oni koji su pokušali i došli do nekog saznanja, ili su likvidirani ili zavrbovani a možda i sami iz nepoznavanja uloge duhova izazvali reakciju kobnu po život. Da ne ulazim u mogućnosti i razloge, bitno je da jezik Srbski nije istražen, po istini i Božijim rečima. Jer još nema odgovora na poreklo Srbskog imena, niti je utvrđen srpski identitet i pored prisutnih reči: vazduh, senar, pripoveda, post, amin, voda, narod, razum, pamet, duh, matrija, umna punoća, trojno ja. tradicija, univerzum, kosmos, vasiona, galaksija, svemir, nebo, svet, pop, otac, majka, bres -t I niz drugih, a zatim slova i brojevi – o kojima niko, izuzev mistika kabalista, nije ni razmišljao. Kako čovek da dođe do istine, ako ne zna gde se nalazi.

Kada bi Srbin samo znao za poreklo svog imena, jezika i ćiriličkog pisma, nikakva ga ovozemaljska sila po čoveku, ne bi mogla pobediti, a to se ne može postići bez studioznog proučavanja Biblije 66. Mistici -kabalisti su to znali pa su preko crkvenih kanona uz pomoć samih, nazovihristovih sledbenika i po osnovu strogosti Božijih reči, zatvorili put hrišćanima ka Hristu preko njegovog Jevanđelja Srbima, jer je Bog istinu objavio preko duhovnog stabla brest narodu kome pripada. U Srbiji nema ni stota porodica u kući najtiražniju knjigu na svetu, koju u proseku ima u posedu svaki treći hrišćanin. Zar to nije verodostojan dokaz o odnosu srbskih masona prema srbskom narodu. Ako ni to Srbi ne mogu da shvate, onda nam niko nije kriv izuzev nas samih što za Hristom ne idemo.

Čovek ne može samo po osnovu svoje volje da priđe Bogu – Hristu, ali isto tako ne može ni bez nje, jer se dogodilo, naročito u devetnaestom veku, da su mnogi ljudi tražili od Hrista umno prosvetlenje, a zatim ga zloupotrebili na svoju štetu naročito filosofi i pisci poezije itd. Kod nas su poznati stradalnici: Ivo Andrić (nobelovac) i Olga Luković -Pjanović, koji su se jedva izvukli i docnije oporavili i nastavili rad.

Branko Miljković i Branko Ćopić nisu preživeli. Velika je šteta što je Branko Miljković postradao u 27. godini, jer je po Duhu otišao najdalje. Nije poznato da je neki čovek tako duboko zašao u ulogu i funkciju duhova, što se vidi po njegovoj izjavi: "Izdati sebe znači otkriti sebe, a otkriti sebe znači izgubiti sebe. " Kao što sam već rekao, nije stigao da obnovi traganje.

Srbi samo treba da se na Boga Hrista usmere po Jevanđelju, a sve je dalje stvar Bogo -Hristove volje. Da ne želi da nam pomogne, ne bi nam to ni objavljivao. Bog Hristos nije nas napustio, u to treba da bude siguran svaki Srbin, nego smo napustili mi Srbi njega. Ako to shvatimo (a na kraju mi više nemamo ni šta da izgubimo, zato možemo to da pokušamo i da se uverimo da li je Hristos istina ili nije i pored toga što nije dozvoljeno iskušavati i proveravati Boga), verujem da će nam Bog -Hristos i to oprostiti i prihvatiti nas. (On deluje, nego mi ne možemo da shvatimo).

Ako jedna trećina čovečanstva ide blizu dve hiljade godina za Bogom -Hristom, zar to nije dovoljno za razumnog čoveka u kom smeru treba svoju svest -razum da usmeri. To je jedna od najveći ljudskih vrlina – podstaći čoveka na razmišljanje. To su uradili rukovodioci "Ćirilice ". Bitno je da se krenulo pravim putem i nadam se i verujem da će laž zauvek biti zbrisana sa Srbskog prostora i iz Srbskih glava, koju su masonizirani Srbi sejali a i posejali, preko naopakog vaspitanja i obrazovanja u Srbskom rodu.

Osnovni zadatak ove nauke jeste da Srbskom narodu kaže ISTINU bez obzira na to koliko će ona pogoditi i povrediti autoritet masoniziranih lažova.

Treba imati uvek na umu da Sv. duh sebe otkriva samo ako mu se pravilno priđe.

Dovoljno je da daroviti ljudi krenu sa svojim razumom po Božijoj reči –VAZDUH – Sve je duh, i brzo će stići na cilj, ako ispoštuju Hristove zapovesti.

 

 

 

 

 

 


 

Divna BIJELIĆ (Novi Sad)
ĆIRILICOM OD GESTA DO PROTESTA

Ako uzmemo da je istorijski nastanak reči, govora i pisma imao ako ništa drugo, a onda evolutivnu težinu progresije svakodnevlja omogućujući razmenu mišljenja i osećanja putem izgovorenih reči, usuđujemo se da pretpostavimo da je ta ista reč trebalo da zadrži bar unekoliko težinu i važnost koju je imala prilikom svog nastanka! Trebalo bi! Možda je interesantno pretpostaviti da bi se težina danas izgovorenih reči mogla meriti kroz prizmu sintagme „ Držati do reči “. Ako je reč u svojoj istoriji postanka doprinela sporazumevanju, iznošenju mišljenja naših davnih predaka omogućujući im kako društveno -komuniktivnu organizaciju, pa tako i odbranu od fizički jačih živih bića, da li je uopšte mogućno i pametno pretpostaviti da ona, reč, možda danas gubi svoju početnu i osnovnu funkciju iznošenja mišljenja radi sporazumevanja, funkciju koja je u stvari i sam uzrok razvoja govornih sposobnosti i zbog koje decu učimo čitanju, pisanju i komunikaciji. Ako kroz sintagme „ Držati do reči “, „Održati reč “ i tome slično izvagamo važnost i funkciju izgovorenih reči u savremenoj istoriji, kao i u bukvalno shvaćenom prezentu: sada, danas, ovog trenutka mogli bismo bez većeg istraživačkog poduhvata zaključiti da je izgovorena reč izgubila svoju nekadašnju težinu, kao i osnovnu funkciju iznošenja mišljenja i osećanja.

Budući da smo svedoci malih i velikih prevara putem izgovorene i pisane reči, i savremenici prevarenih, izmanipulisanih, usudićemo se da pretpostavimo da izgovorena reč više ne teži otkrivanju, već skrivanju mišljenja i osećanja. U tom slučaju možda je bolje da ljudska zajednica izgubi moć govora, u smislu moralne strukture svakodnevnog življenja, to bi nam više odgovaralo. Možda bismo lakše otkrili šta neko zaista misli ako bismo proučavali samo njegove gestove, a ne njegove reči. Gest je primarna tehnika komunikacije kao i jezik, s tim što je on više nesvestan pa je teže izmanipulisati druge gestikulacijom.

Dakle, da li je moguće izboriti se za svoje pismo u jednoj civilizaciji koja nije u stanju da održi ni reč. U pis a noj formi laž je još teže prepoznati nego u govornoj.

Zbog toga predlažem gestikulaciju jer je ona nesvesna i teže nas može izmanipulisati.

Pa ako uspemo da se dogovorimo gestikulacijom na regionalnom i državnom nivou, možda svi otkrijemo istinu da nijedno jedino pismo ne treba da odumire ma koliko se trenutno činilo inferiornim. Biti protiv svog pisma isto je kao i biti protiv čoveka, jer čovek bez pisma nije ličnost već biološka jedinka, a pismo bez čoveka koji ga koristi je samo upitnik na papiru.

Ali, centralno pitanje glasi: „Da li je mogućno očuvati svoje pismo u društvu i civilizaciji u kojem ni reč nema svoj početni smisao ni svoju istorijsku funkciju.

Novi Sad, jun 2005.

 

 


 

Vladimir CVIJIN SPREMO (Kać)
KO JE ZABRANIO ĆIRILICU?

Vreme je isteklo. Ne smemo se više zavaravati. Na problem moramo gledati očima deteta iz priče “Carevo novo odelo ”. Naš jezik je bez svoga odela.

Srpski jezik je go, osiromašen i obogaljen.

Sa njega je strgnuto njegovo pismo – srpska ćirilica.

Ukidanjem ćirilice srpskom jeziku je oduzeta njegova vizuelna prepoznatljivost.

Ćirilica – neprestana meta! Ćirilica je poslednjih sto godina meta neprestana, svih srpskih neprijatelja i suzbijatelja. Zabranjivana je i na svaki način zatirana i onemogućivana. U srpski jezik je uporno uvođena hrvatska latinica. Srpski jezik je pretrpeo nekoliko snažnih latiničkih kolonizacija. Srpski jezik je u latiničkom ropstvu.

Ćirilica je zabranjena u srpskom jeziku. Toga mnogi Srbi nisu svesni.

Ko je zabranio ćirilicu.

Gostujući kineski trgovci osim obaveznom “srpskom latinicom ” svoje firme ispisuju na kineskom jeziku i kineskim pismom. Ove kineske natpise, ovde, niko ne zna da pročita, niti zna njihovo značenje. Oni su za domaće stanovništvo, tako gledano, nekorisni i suvišni – ali i poučni, jer se na ovome primeru najbolje vidi šta znači vizuelna prepoznatljivost jezika.

Tamo gde su kineska slova, tamo su Kinezi, ako su tu oni – tu je i prodavnica.

Za Kineze je njihovo prastaro i komplikovano pismo iznad svih njihovih grbova, zastava, himni, dresova i državnih granica – iznad svih podela. Ono je njihova legitimacija, oni ga s ponosom ističu svagde, i nikad i nigde ga se, ni po koju cenu, ne odriču.

Jevreji su posle 2000 godina ponovo naučili svoj jezik i svoje pismo.

Irci i Velšani oživljavaju svoje zamrle jezike i ponovo ih ucrtavaju na jezičku mapu Evrope.

Ko sprečava povratak ćirilice? Ko je zabranio ćirilicu? Ko sprovodi zabranu ćirilice? Danci su, iako malobrojni, veliki narod. Oni vole svoj jezik i neguju ga.

Danska elita govori engleski i većinu evropskih jezika, ali u Briselu, u okviru evropskih institucija, govore, pišu i slušaju isključivo na svome jeziku.

Kakav nacionalizam ili sitničarenje, makar – rekli bi u jednoj (jedinoj –takvoj) zemlji, na Balkanu.

Ne dešava se samo prosečno obrazovanim, dvoazbučnim, Srbima nego čak i jednom delu srpske elite da ime poslednje austrougarske carice izgovaraju i pišu kao Zita umesto Cita kako je pravilno. Za sve je krivo ono “Z ” iz “srpske latinice ” koje, opet, u nemačkoj latinici nije “Z ” – već je "C ".

Svaki jezik ima svoje pismo.

Svaki jezik ima svoju latinicu.

Svaki jezik ima svoju ćirilicu.

Srpska ćirilica je bez svog jezika.

Srpski jezik je pod okupacijom latinice.

Ko je zabranio ćirilicu? Možemo li od naše elite koja po prirodi stvari sačinjava sam vrh naše nacionalne, državne i kulturne piramide i s te pozicije najbolje vidi i najbolje zna; možemo li dakle od nje dobiti odgovor na pitanje koje se nameće svima nama: Ko je zabranio ćirilicu u srpskom jeziku? Ćirilica je gotovo iščezla. Poslednji ostaci ćirilice ubrzano nestaju.

Borci za opstanak i povratak ćirilice proglašavaju se primitivcima, fašistima i kočničarima na putu prema svemu onom što je dobro za nas.

Otpor nestanku ćirilice kod nas se uglavnom prećutkuje, a kad se i proprati uvek se nađe neki Teofilo Palčić koji uz puno praznoslovlja, gluposti i neznanja naruži svaku odbranu ćirilice, jedinog pisma našeg jezika – najdubljeg kamena u temelju naše kulture.

Da nekim slučajem iz groba ustanu najveći umovi naše kulture, da se po drugi put nađu među Srbima, u prvi mah bi im se učinilo da su vaskrsli u nekoj drugoj zemlji ili bi pomislili da je Srbija ponovo pala u tuđinsko ropstvo.

Ko je zabranio ćirilicu? Ovo pitanje zahteva brz i tačan odgovor.

Na samom smo dnu. Ćirilica je zabranjena, napuštena i prepuštena nestajanju.

Samo je još malo vremena ostalo.

Zbog nečinjenja ćirilica nestaje do 2010. godine? Ako se ništa ne preduzme, ćirilica će iščeznuti do 2010. godine. Zato predlažem da Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika “Ćirilica ” iz Novog Sada u okviru “DEKLARACIJE O PRESTANKU LATINICE I POVRATKU ĆIRILICE U SRPSKI JEZIK ” postavi pitanje: Ko je zabranio i ko sprovodi zabranu ćirilice u srpskom jeziku? Deklaraciju sačiniti i objaviti najkasnije za trideset dana, računajući od danas. Tačno navesti od koga se očekuje odgovor - vreme za odgovor oročiti na trideset dana. Nakon šezdeset dana svim nenasilnim sredstvima, na najširoj mogućoj osnovi, započeti veliki poduhvat za prestanak latinice u srpskom jeziku i povratak ćirilice u srpski jezik.

Neka to bude žestoka jesen i zima koja će prethoditi proleću i vaskrsu ćirilice u srpskom jeziku.

Neka ćirilica vaskrsne do Đurđevdana 2006. godine.

Ko je zabranio ćirilicu u srpskom jeziku – na to pitanje neka odgovori:

Naša Matica srpska, SANU, CANU, ANURS, Vukova zadužbina, Sve katedre za srpski jezik na fakultetima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, Parlament Republike Srbije, Parlament Republike Crne Gore, Parlament Republike Srpske, Sve parlamentarne stranke, Predsednik Republike Srbije, Predsednik Republike Crne Gore, Predsednik Republike Srpske, Predsednik Vlade Srbije, Predsednik Vlade Crne Gore, Predsednik Vlade Republike Srpske

Ko je zabranio ćirilicu? Ko sprovodi zabranu ćirilice? Na ta pitanja ne može odgovoriti niko drugi – samo oni.

Kać, 30. juna 2005.

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

Radiša DAČIĆ (Student, Kosovska Mitrovica)
ĆIRILICA – NAŠ IDENTITET I DUHOVNI DAR
Neka odstupanja od sdavremenog Pravopisa srpskog jezika ostavili smo zato što je to autorski manir, kao što je pisanje srbski umesto normiranog danas srpski i sl. (napomena špriređivača).

Poštovana gospodo! Mislim da osnivači Udruženja"Ćirilica “, gospođa Vera Davidović i gospodin Dragoljub Zbiljić, kao i ostali koji su uzeli učešća po ovom veoma složenom i sudbonosnom pitanju za srbski narod, zaslužuju veliko priznanje. Najpre zbog toga što se na pitanje našeg identiteta, integriteta i nacionalnog suvereniteta, osnova odgovora traži po JEZIKU I PISMU.

Srbski jezik i pismo nisu ni izbliza istraženi od strane srbske nauke, u odnosu na ono što unutar sebe i po sebi, kao istinite vrednosti sadrže. To znači da mi Srbi sebe najmanje poznajemo. Dozvolili smo, zatim, da prihvatimo tuđe, zlonamerne nalaze o našem identitetu kao svoje i, po tom osnovu, mi smo ono što drugi kažu da jesmo, a ne ono što, po svom fonetskom i grafološkom značenju, kažu naš JEZIK I PISMO. Jedan italijanski naučnik s Biogenetičkog instituta u Rimu (nažalost zaboravio sam mu ime) izjavio je dana 13.01.2003. godine, preko Prvog programa Radio Televizije Srbije, da su Srbi, ,narod jakog genetskog koda“. To je lepo čuti, ali odakle ovakav zaključak? Da se nisu bavili istraživanjem, u čiji cilj za sada ne bih ulazio, do ovog rezultata ne bi ni došli. Da li to znači da nas drugi bolje poznaju nego mi sami sebe, iako imamo JEZIK I PISMO, od kojih se po čoveku, ne može od čoveka sakriti ništa. Nemoguće je sakriti, jer je PISMO ISTINE preko Duhovnog Stabla spojeno sa Izvornom Istinom po volji Svemogućeg tvorca, a objavljeno preko Vuka Karadžića u 19. veku, u skladu s Hristovim Znakom i izjavom: "Nema tajne koja se neće saznati" (Jev. po Mat.10,26. Jev.po Mar 4,22, Jev. po Luki 8,17 i 12,2. Druga posl. Kor. Apost. Pavla 12,4-9. Jovan Bogoslov Otkr.

Da bi izlaganje bilo malo jasnije, vratio bih se unazad, kroz istoriju.

Kada Hristos, za vreme svoje Epifanije, nije hteo da otkrije Znak Jevrejima, to je bio razlog da ga oni odbace, zajedno s Njegovom naukom. Zbog tog neprihvatanja Jevreji su prebačeni, po svojoj volji, iz Desne u Levu psihoenergetsku silu. Na njihovo mesto, posle Hristovog Raspeća, došli su Grci, preko Apostola Pavla, kada je preko Jovana Bogoslova, Hristos i istoriju čovečanstva objavio do konačnog i opšteg Preobraženja – Apokalipse. Pored Znaka, Jevreji su izgubili i status Izabranog Božijeg Naroda, a s tim nisu mogli nikako da se pomire. Sve je to dovelo do unutrašnje podele ovog naroda na one koji su pri Hristu i one koji su protiv NJega. Njihovi učeni Leviti ili"Izabrani “, kako su sebe nazivali, po Raspeću su detaljno proučili Hristovu nauku i NJegove zapovesti. Došli su do zaključka da Hristova nauka ne može da se ograniči, samim tim što je svest čoveka pod njegovom kontrolom, a po drugom osnovu, da Hristos ne utiče na volju čoveka za koju će se stranu opredeliti ili ostati neopredeljen. Ovaj drugi osnov su Leviti iskoristili i, uz pomoć samih Hristćana, preko crkvenih kanona, zatvorili put za prilaz Hristu. To je izazvalo raskole u čitavom Hritćanstvu, koji, svi smo svedoci toga, i dalje traju. (Nigde u Hristćanstvu nije ni"Dekalog “, u celini prihvaćen, niti u praksi realizovan) U sedmom veku n. e."Izabrani “, kabalisti, preko Muhameda su formirali novu religiju i tako zatvorili prvi krug svojih aktivnosti na sprečavanju daljeg širenja Hristćanstva.

I pored toga što su bili pod uticajem Vizantijske kulture i Rimske imperije, Srbi nisu hteli da prime kanonizovano Hristćanstvo, već su se držali Hristovog"Jevanđelja “, i sebe su smatrali pravim Hristćanima –"dobrim ljudima “. Samo takvo ponašanje nije u skladu s onim što drugi govore o našem poreklu. Srbima je bila dobro poznata indijska religija, tumačena po"Vedama “, koja je nastala mnogo vekova pre Hrista. Bog Višnu i Brama u"Vedama “ se ne razlikuju previše od Boga Oca i Hrista Sina u"Jevanđelju “. Kada su se upoznali sa Hristćanstvom, preko Grka, lako su ga i pravilno prihvatili, kao već poznato učenje. Reč"PRIPOVEDA “ jedinstvena je, a njen koren je:"Pričaj po Vedama “. U 10. veku prevedeno je Hristovo"Jevanđelje “, i stvoren je veoma jak pokret Bogumila, protivnika crkvenih kanona i sledbenika izvornog Hristćanstva. Kao takvi, bili su izloženi nasilnom privođenju kanonoima, proterivanju ili fizičkom uništenju od strane Nemanje, koji nije smeo da dozvoli da se potresaju temelji njegove države udarom na tako jak njen činilac, kao što je bila Crkva i pored sveg naopakog tumačenja Hristove nauke. Bogumili su se zadržali u Bosni sve do 16. veka, ali se učenje prenelo na Austriju, Nemačku, Belgiju, Francusku, do Engleske i delom u Italiju. Ovaj pokret je bio motivacija Martinu Luteru da prevede"Jevanđelje “ i, 1548. godine, pobuni vernike protiv diktata kanonizovane katoličke crkve. (Pokušaj katoličke crkve da Srbe bogumile prevede u katolike doživeo je propast, jer je biskup, poslat 1232. godine da to uradi, i sam prišao ovom učenju, videvši način ispovedanja Hristove nauke, Stanojević"Istorija" str. 129.) Odnos Srba prema svom Duhovnom Stablu pravilno je objavio Stefan Nemanja u svom"Zaveštanju i Žitiju “, a zatim ispratio svojim ličnim ponašanjem i pored toga što nije znao koje primarno stablo predstavlja primordijalno. Srbi, sve do sada, ništa nisu znali o svom Duhovnom Stablu, a ono je BREST i o njemu govori prorok Isaija još 600 godina pre Hrista. Nemanja je jasno video da je, posle Svetog Trojstva, najveći srbski Svetac Sveti Otac Nikola. Posvetio mu je prvi Hram u Toplici, u kome se zamonašila i u njemu umrla njegova žena Ana (Polovina Srba slavi Svetog Nikolu u porodicama, a druga polovina prisustvuje toj slavi). Sama svetost je nedeljiva od Svetog Trojstva, jer niko ne može da deluje, u pozitivnom smislu, na svest čoveka bez dozvole Svetog Trojstva (Jev. po Mat. 10,19-20. Jovan 15,5. Otkr. gl.19,10 i 22,9.). I sveci i ljudi na Zemlji dužni su da rade i ponašaju se po Božijim Zakonima, koje Hrist kontroliše sve do konačnog Preobraženja (Otkr. gl. 4,5.). Po svom odnosu prema Svetom Ocu Nikoli, Nemanja zaslužuje zahvalnost, kao i svi ljudi koji nas usmeravaju po"Jevanđelju “. U samom Nemanjinom imenu postoje dve naredbodavne reči"ne manje “. Ne manje od onoga što je Nemanja rekao i uradio po svom"Zaveštanju “. Njegova znamenja dovoljno govore: Krst sa četiri ocila – slova"S “, Dvoglavi orao s ukrštenim mačevima, Zastava, boje Duge, Neba, ili bele s Miroslavljevim j evanđeljem i gudačkim instrumentom guslama, koje su u Srba i danas prisutne. U jedinstvenim rečima"pripovedati “ i"vazduh “ (vasduh – sve je Duh), sadržan je identitet Srba, koji odgovara Hristovoj reči:"Propovedajte Jevanđelje po Duhu “, i pravac u kome treba da usmerimo našu, srbsku svest. Dalje slede reči koje bliže opisuju pojmove Kosmos, Vasiona, Nebo, Svet, Galaksija, Univerzum, Svemir... Iz fonetskih reči nastaje rojenje reči preko slova i brojeva, do beskonačnosti i po čoveku od čoveka se ništa ne može po istini sakriti, ukoliko se pravilno postupi po Hristovim zapovestima u"Jevanđelju “. Da je sakrivanje moguće, Bog Tvorac sigurno to ne bi objavljivao, prvo preko Mojsija, zatim preko više proroka i na kraju preko Sina Hrista. Oni koji ne veruju u večni život, potpuno su u pravu, jer on za njih i ne postoji, a oni koji veruju ne treba da sumnjaju, jer će ih Hristos uveriti ukoliko budu išli za njim po"Jevanđelju “. Apostole"Jevanđeliste “ Hristos je izjednačio sa sobom po učiteljskom Duhu. Oni su jedini unapred znali da imaju duhovne predispozicije, da pravilno mogu da objasne i opišu Hristovu nauku i razliku između Starog i Novog zaveta. Kada bi Bog Hristos priznavao crkvene kanone, koje ljudi pišu po svojoj volji, onda on ne bi bio Bog, već bi to pravo priznao čoveku.

Ono što je Božijom voljom preko Duha i umne punoće, s pozivom na"ja “, dato čoveku i narodu kome pripada, čovek mora da realizuje za vreme ovog protočnog života, a narodi do konačnog preobražavanja kosmosa, ukoliko ne nestanu po Božijoj volji ili kazni. Po volji, sjedinjeni s Božijim Duhom, a po kazni – otuđenjem od njega. Srbska Crkva, počev od Save Nemanjića, koji je doneo crkvene i državne zakone, nikada nije usmerevala Srbski narod na"Jevanđelje “, već na svoje i, po izboru, na državne zakone.

Crkva je veličala Savu, sve dok ga nije izjednačila s Bogom Hristom, a zatim, po nagovoru"Komiteta 303“, podigla najveći hram u njegovu slavu, samo da bi Boga Hrista i potisla. Ni stota porodica srbska nema"Jevanđelje “, u kući, knjigu s najvećim tiražom u svetu. To je išlo u prilog srbske nacionalne degradacije i udaljavanju Srba od svog Duhovnog Stabla, a što dalje ide ka opštem srbskom samouništenju. BREST se u Srbiji suši od 1959. godine.

Kada je Profesor Miloš Milojević (1840-1897) izjavio da se, u srbskom jeziku, krije"Čudo nad čudima “, kabalisti -izopzefičari, koji tragaju za Pismom Istine, još 600 godina pre Hrista, brzo su utvrdili, po Hristovom Znaku i izjavi da"nema tajne “, da se istina nalazi i sadrži u srbskom jeziku i ćiriličnom pismu po Vuku Karadžiću i da je ono, po oba osnova, reči i slova, najsavršenije na ovozemaljskom svetu. Ali, isto tako su utvrdili da se ono ne može pravilno shvatiti bez Bogo -Hristove volje i pravilnog shvatanja njegove nauke. Tada je "Komitet 303" uveo prema Srbima podli Holokaust i već 1912. godine dolazi do sastanka visokih oficira i gurua u Srbiji, kada je i formirana"Visoka loža “, s krajnjim cinjem – udariti svim sredstvima po srbskom nacionalnom identitetu (Zavadi pa vladaj). Taj napad počinje već 1913.godine, a veoma brzo, 1918 godine, srbski kralj i vlada prihvatili su ograničeni identitet po Bečko -berlinskim standardima. Po istom principu se sve ponavlja 1941. godine i traje sve do danas. Sve što se u Srbiji i Srbima danas događa u potpunom je skladu s Hristovim rečima:"Sve što je podeljeno osuđeno je da propadne, od porodice do države “ (Jev.po Mat.12,35).

Šta je u Srbiji ostalo nepodeljeno? Tri stotine političkih stranaka na oko 6,7 miliona glasača, a sve zajedno nemaju ni polovinu pristalica od tog broja. Po tom osnovu, niko u Srbiji nema legitimitet da odlučuje u ime Srbskog naroda. To direktno vodi ka razbijanju srbskog integriteta i formiranju novih država unutar same Srbije, sličnih polisima u Staroj Grčkoj. Zar na poslednjim lokalnim izborima nije bilo očigledno da su gradonačelnike, u većini gradova, na vlast doveli politički neopredeljeni glasači? Od sadašnje srbske državne i crkvene vlasti, a to traje već godinama unazad, beže svi, i Srbi i nesrbi, a oba su ova identiteta otpala, po Duhu, od srbskog naroda. O daljoj sudbini srbskog identiteta, Jezika i Pisma, mora da odluči srbski narod, po svojoj volji."Udruženje Ćirilica" bi trebalo svoj rad da usmeri u tom pravcu. Ni jedan ljudski zakon ne može da deluje na psihu čoveka; da voli nešto što ne voli; da veruje ako ne veruje u nešto; da se opredeli prema zlu i dobru. Ta mu je sloboda data od Boga i niko je čoveku ne može ograničiti osim njegovog Darodavca.

Svestan sam da će mnogima ovo izlaganje delovati nepovezano i neshvatljivo. Na to utiče mnogo faktora koji deluju na svest čoveka, a kojih se prethodno treba osloboditi, zaključno sa svojim"Ja “. Kada bi čovek znao kakav teret nosi s pozivom na svoje i tuđe, po čoveku",Ja “, sve bi mu trebalo oprostiti, jer veće kazne za čoveka od te nema. Ali, mnogi Srbi u to ne veruju i stoga nije ni čudo što se između sebe ne razumemo ili se pogrešno shvatamo, iako govorimo istim jezikom.

Niko nije bolje poznavao, niti opisao srbski jezik, kao Ivo Andrić (1892-1975), koji se kao Hrvat, preko žene Srbkinje, slično Ajnštajnu, prikalemio na Srbsko Duhovno Stablo. Srbski gramatičari,etimolozi,lingvisti i ostali jezički stručnjaci visokog zvanja, nisu shvatili, ili nisu hteli ili smeli da shvate, poruke Andrića srbskim učenim ljudima, preko knjige"Znakovi pored puta ",. On je, kao niko do tada, uplivao duboko u srbski Identitet i Jezik.

Po samom opisu može se zaključiti da je, pored fonetskog logosa, otkrio i kosmogonijski logos po grafološkoj vrednosti slova i brojeva u Srbskom Trioptilnom Pismu. Da nije otkrio, ne bi mogao, po Duhu, bez prethodno definisanih pojmova RAZUMA, PAMETI. SVESTI, PODSVESTI, UMNE PUNOĆE, TROJNOG"JA “, DESNE I LEVE ULOGE PSIHOENERGETSKIH SILA, PALOG I OTPALOG DUHA, ISTINE I PRAVDE, ZLA I DOBRA, tako precizno da opiše šta je izvorna istina, a šta su istine izlivene iz nje. Andrić je došao do samog praga otkrića i same svrhe čovečijeg protočnog života, ali, kada je dotle došao, vratio se svome, već odbačenom"ja “, potpuno svestan kroz kakvo teško iskušenje treba da prođe, a sve to samo zbog jedne reči koju nije imao kome da kaže. Preko dva meseca je bio u komi",ni živ, ni mrtav “ (Branko Ćopić i Branko Miljković nisu preživeli to stanje), a kada se povratio, pridružio se Srbima koji su radili na štetu svog identiteta. Preko učenog udruženja"Morgan Ostre “ predao je svoje nalaze o srbskom jeziku i pismu"Komitetu 303“, a za uzvrat, dobija"Nobelovu nagradu “ i finansijska sredstva za dalji rad. Nije teško utvrditi, po samom sadržaju knjige"Znakovi pored puta “, da je Andrić, na svoj način, prepričao"Bibliju 66“. Takođe, očigledno je da mu je bila poznata i"Kabala “, iako ona još uvek nije bila zvanično prevedena na srbski jezik. Jasno je, zatim, da Andrić nije verovao u u crkvene kanone, kada je izjavio:"Nema više ništa novo da se kaže, a da dosad nije rečeno “. Nije imenovao gde? Kao diplomata, nije smeo da kaže ni"Jevanđelje “, ni"Jezik “, ni"Pismo “. Odmah bi pao u nemilost Kralja Aleksandra, kao pristalice Bečko -berlinskih standarda, a zatim, kao Hrvat, katoličke i pravoslavne crkve i na kraju, samog"Komiteta 303“. Pod ovim pritiskom morao je da popusti svome"Ja “, ali je neosporna činjenica da se, u određenom periodu, borio za srbski identitet koji je sačuvan u srbskom Jeziku i Pismu –"Ćirilici". U ovom osnovu nikako ne sme da se izostavi još jedan srbski pisac, koji se, na sličan način, borio za očuvanje srbskog identiteta, a to je Branislav Nušić. Njegova dela, po svojoj vrednosti, nimalo ne zaostaju za delima Ive Andrića, a srbski ga naučnici (prepuni zvanja) prozvaše KOMEDIOGRAFOM!? Srbi su čudan narod. Ovo"čudan “ više se odnosi na ono što drugi misle o nama, nego na naše mišljenje o sebi, jer se mi i nismo nikada ozbiljno zamislili o svojim postupcima, kao što su oni o našim. Zarad ličnih i parcijalnih interesa, u bescenje prodajemo Narodno Blago. Sada više nemamo šta da prodajemo. Država je, od 1918. godine, prodavala srbski nacionalni identitet, a tu prodaju je, na kraju, morala da prihvati i Crkva. Uz identitet, ostali smo i bez integriteta, tako da se sada krčmi"na veliko “, po pravilu"šta ko dohvati “, sve od nacionalnog suvereniteta. Čiju mi to imovinu krčmimo zajedno s nama samima i kome uinat? Da li to radimo u inat sebi ili Tvorcu koji nas je odabrao? Da li nam je suđeno da budemo odbačeni, iako nam je dat Znak? Nije, ali nam je ostavljeno na volju, a nju smo sami usmerili u prilog sopstvenoj propasti. Formiraju se nacije unutar srbske, uz pomoć samih Srba. U srbskom jeziku, kojeg čuva pismo"Ćirilica", sadržan je i srbski nacionalni identitet. Kada nestane jezika, nestaće i nas. Ta volja nije narodna. Ona izlazi iz državne i crkvene vlasti i pokušava da se nametne kao narodna, ali u narodu, očigledno, nema uporište.

Mi, Srbi, ne znamo, jer ne istražujemo šta po Duhu, a od Boga Hrista imamo.

Imamo najčistiji Jezik i najsavršenije Pismo. To su nam otvorena vrata do prilaska do samog Izvora Pravde i Istine. Kolika je duhovna obdarenost srpskog naroda, kada je, po sva tri osnova (po sebi, drugima i Bogu), svoje osećanje poezijom ovekovečio u preko sto hiljada pesama (Cela Evropa nema toliko)? Koja je vrednost srpske srednjevekovne umetnosti, iste one koju, krijumčarenjem prodajemo u bescenje onima koji je poznaju bolje nego mi, ili dozvoljavamo da je uništavaju oni, koji joj takođe poznaju vrednost i žele da ne postoji? Šta je rekao Napoleon o Karađorđu? Zašto upoređuju Miloša Obrenovića sa Solomunom, Filipa Višnjića sa Homerom, a Milunku Savić s Jovankom Orleankom? Kako je samouki Vuk Karadžić došao do tri počasna doktorata od triju najvećih evropskih akademija nauka? Šta treba da nam kažu pobede kod Kumanova, na Kolubari i uskrsnuće preko Grčke? Da li su zaslužili zaborav Tesla, Pupin, Milinković, Pavle Savić...? Hiljadu i četiri stotine Srba usmerava rad u isto toliko naučno - istraživačkih ustanova po celom svetu (Podatak OUN. iz 1992. godine). Četvrti čovek po prirodnoj inteligenciji zove se Uroš Petrović, a do stotog mesta se nalazi još pet srbskih mladića i jedna devojka. U maju ove godine u Moskvi se održavao turnir četiri najbolje i materjalno najbogatije košarkaške ekipe u Evropi. Tri inostrane ekipe su selektirali, vodili i doveli do uspeha ljudi, koji se prezivaju Ivković, Obradović i Ivanović, kao što rade već godinama unazad, zajedno s Đurovićem, Maljkovićem, Pešićem... Emir Kusturica je podigao hrišćanski hram na Mokroj gori. Na provokativno pitanje novinara iz engleskog lista"San “ odgovorio je da ga je još njegov otac Murat upoznao s njihovim srbskim poreklom i da je ponosan zbog toga."Šta će Vama moja pomoć?“ – upitao je američki psihijatar našu iseljenicu, koja mu se obratila zbog svog psihičkog problema otuđenosti –"Kada potičete iz naroda koji ima tako savršenu narodnu igru, kao što je Vaše kolo, moja pomoć Vam nije potrebna “ (Momo Kapor"011").

Primera je napretek.

Zbog čega sve ovo navodim? Ne radi se ovde o pojedinačnim ljudima, nego o visokom kvalitetu SRBSKOG NACIONALNOG DUHA, što se vidi po njegovoj integralnoj sadržini, u kojoj ima mesta za sve, od njega niže duhovne vrednosti, ali za njega nema mesta ni u jednoj posebno, bez umanjenja sopstvene vrednosti. Ovo ne pripada srbskoj zasluzi, nego je isključivo delo čiste volje Boga Hrista, ali, na žalost, mi toga nismo svesni i pored svih, od Boga datih mogućnosti da to pravilno shvatimo, a preko svog JEZIKA, PISMA I HRISTOVE NAUKE. Sve postaje uzalud, kada ne idemo za Bogom Hristom po"Jevanđelju “, ni po Nemanjinom"Žitiju i Zaveštanju “, već po čoveku za čovekom, da bismo, na kraju, stigli do svog biološkog samouništenja, bez prava da bilo koga van sebe za to okrivljujemo. Nepismeni Karađorđe i Miloš Obrenović, samouki Vuk Karadžić, zajedno s Kraljem Petrom Prvim, digli su Srbski narod iz pepela, jer su se vladali u skladu s Hristovim Znakom i pravcem koji nam je odredio, a putem prirodnog razuma. Sve što smo stekli tim putem do 1918. godine, izgubili smo onda, kada smo zapostavili RAZUM, a pojurili za ljudskom PAMETI. Danas imamo 3.500 doktora nauka, sveprisutnih na pozornici ZVANJA, ali isto tako prisutnih na deponiji srbskog ZNANJA, i čitav narod je tu gde jeste. Ceo svet se odriče Darvina i njegovih teorija o ljudskom postanju, a mi, kojima je ta teorija zlonamerno nametnuta, smenjujemo ministarku prosvete LJiljanu Čolić, na predlog za ukidanje iz školskog gradiva kao jedine teorije.

Danas Srbski narod ne veruje ni Bogu, ni čoveku. Crkva se drži svojih kanona i postaje trgovinsko preduzeće. Nauka i Politika podržavaju jedna drugu u negiranju razuma i podržavanju bezumlja. Narod je svojim neizlaskom na izbore 2004.godine rekao svoje, ali to nije shvaćeno i još uvek ga niko ne usmerava prema IZVORU ISTINE.

Ovde bih završio svoje izlaganje i to zahvalnošću autoru knjiga"Kuda idemo “ i"Prva srbska Duho -istorija" gospodinu Maziću Stanku, koji je moja ranija razmišljanja uputio u pravom smeru.

Kada nisu verovali oni koji je trebalo da veruju, onima kojima je trebalo verovati, nema razloga, po toj logici, da vi verujete meni. Moja volja je već formirana, a vama ostavljam da sudite po svojoj.

Hvala na ukazanoj pažnji! Smederevo, 09.05.2005.

 

 

 

 

 

 

 


 

Đorđe PANZALOVIĆ (Ptuj, Slovenija)
EVROPSKA UNIJA I ĆIRILICA

Neka mi auditorijum oprosti što ću govoriti o temi za koju nisam kvalifikovan ili bar ne u dovoljnoj meri upućen. Međutim smatram da je tema toliko aktualna, da ne kažem alarmantna da na današnjem skupu ne sme biti prećutana.

Globalizacija i sve što je prati dobro i slabo, povoljno ili neugodno, neminovno osvaja svet pa i nas ovde. Šta u vezi s tim radi svet, a šta mi? Svet, bar što se tiče našeg okruženja, dosta toga, a mi Srbi malo ili premalo. Kako razumeti da parlamenti velikih država kao što su Francuska i Nemačka posvećuju ozbiljne aktivnosti i rasprave o sudbini i budućnosti svoje kulture i jezika u ujedinjenoj Evropi i pri tom izražavaju zabrinutost i strah od englifikacije svojih jezika ulaskom V. Britanije u EU. Kakve su mere u vezi s tim donele, nije mi poznato, ali sam siguran da ono što su zaključili i dosledno sprovode u delo. Pitam se, pošto takvih rasprava ovde kod nas nisam zapazio, jesmo li to mi postali neka dominirajuća evropska ekonomska i duhovna sila da nam takva briga nije potrebna ili smo se duhovno toliko srozali i postali toliki materijalisti da samo mislimo od jutra do večera šta ćemo dati na se i use i da je nacionalna kultura, što na prvom mestu podrazumeva nacionalno pismo ćirilicu, postalo nešto što nas se ne tiče.

Ćirilicu su naši dušmani sa srpskih prostora vekovima ( ne samo za vreme Marije Terezije nego i mnogo pre) manje ili više bezuspešno progonili. Potpun uspeh postignut je kad smo je pod tiranstvom Saveza komunista mi sami počeli progoniti.

A zašto je tako dušmanski vekovima progonjena? Svakom razumnom valjda je jasno da je krajnji cilj bio i ostao: unijaćenje, pokatoličavanje i iskorenjivanje Srpstva i pravoslavlja sa ovih prostora.

Kako je isnjkorenjivana ćirilica? Zavisno od vremena i režima. Za vreme Austrougarske vladavine napuštanje ćirilice i prelazak u katoličku veru nagrađivan je državnom službom,besplatnim školovanjem i još mnogim drugim beneficijama (što je, nažalost, i danas slučaj u mnogim krajevima Hrvatske).Za vreme NDH Srbima su zbog korišćenja ćirilice presecali grkljane. U vreme komunizma korišćena su perfidnija sretstva malo parolama o bratstvu i jedinstvu, zatim silom i zastrašivanjem, pa etiketiranjem i zasramljivanjem, malo obećanjima i lažnim nadanjima. Mnogi od nas doživeli su da su zbog upotrebe svog nacionalnog pisma bili etiketirani (i to od naših „drugova “ Srba) kao velikosrbi, nacionalisti ili simpatizeri četnika i ne znam šta još... A biti tako žigosan u tadašnje vreme – dobro znamo šta je značilo. Mnogi naši „usrećitelji “ odlaskom u Trst po kaubojke prvi put su se susretali sa Zapadom. Pa videći tamo latinicu, mislili su ako i mi uvedemo to njihovo pismo, da ćemo ih brže stići ili da ćemo imati zapad kod kuće (dokle smo tako stigli, vidimo na svakom koraku). Naši proizvođači, videći zapadnu kvalitetnu robu deklarisanu latinicom mislili su da je dovoljno izbrisati ćirilicu pa će nam proizvodi automatski postati zapadni. U Americi vole da kažu da potrošač uglavnom kupuje embalažu. To je istina, ali su naši proizvođači i izvoznici prevideli da je u američkoj embalaži upakovan i kvalitetan proizvod. Da je na taj način moguće izigrati kupca, onda bi nam danas zbog prevelikog izvoza nedostajala domaća roba.

Mogli bismo ovde nabrajati na hiljade ovakvih lakomislenih proizvođača, ali je nejočitiji primer kragujevačka „Crvena zastava “, koja je ponižavajući srpske kupce, svoje automobile (misleći da je to dovoljno za osvajanje zapadnog tržišta), upakovala u latinicu. Koliko je ta varka bila uspešna, vidimo danas po situaciji u toj fabrici. Jer kako kupac može da ima poverenje u neki proizvod i proizvođača; kako da veruje da je lak nanesen na čist, nezarđao lim ili da su pre zavrtanja matica stavljene sigurnostne podloške, kad se taj proizvođač nije ni toliko potrudio (što je bilo najlakše) da kupcu ispiše uputstvo na njegovom jeziku.

Nedavno je ministar za trgovinu i turizam slao potrošačima patriotsku poruku: «KUPUJTE DOMAĆE!».To bi bilo sasvim u redu da je pre toga poslao proizvođačima poruku: „NE PONIŽAVAJTE DOMAĆEG KUPCA, DEKLARIRAJTE PROIZVODE NA NJEGOVOM JEZIKU!“ Kad govorimo o srpskom jeziku u pisanoj formi, onda se SAMO ĆIRILICOM PISAN NAŠ JEZIK MOŽE ZVATI SRPSKI JEZIK! To da pojedinci znaju i mogu čitati i neko drugo pismo, još ne znači da nam ga mogu i nametati. Onima koji se ne slažu s ovakvom tezom postavljam pitanje: Da li se za srpski tekst napisan japanskim, arapskim ili kineskim pismom, može reći da je to standardni srpski jezik!? Što se tiče novog ustava, o kome se dugo govori, i predloga da se u njega unese pored ćirilice i latinica kao naše pismo, potpuno se slažem s predlagačem, s tim što treba jasno definisati o kojoj latinici se radi: mađarskoj, španskoj, hrvatskoj, engleskoj ili nekoj drugoj. S obavezom da predlagač obrazloži svoj predlog. Na primer za mađarsku latinicu može da kaže da to predlaže iz poštovanja dobrosusedskih odnosa ili zbog brojne nacionalne manjine u našoj državi. Ili za hrvatsku da je to zbog dugogodišnjeg zajedničkog života, zbog revolucionarnih tekovina komunističke prošlosti ili zbog brige RH za brojne Srbe u Hrvatskoj itd... I ne samo latinicu, ako smo toliko uznapredovali i natpametili se da nam je (jedinim na svetu) premalo jedno nacionalno pismo, onda napravimo korak dalje i unesimo u ustav još koje, npr. kinesko.

Oni nas bar zbog ćirilice nisu klali. Jedini uslov za moju podršku takvom predlogu jeste da sačekamo da i oni toliko uznapreduju i unesu naše pismo ćirilicu u svoje ustave.

I na kraju nešto o Evropskoj Uniji, kojoj toliko težimo.

Evropska unija zajednica je 25 različitih država s različitih geografskih područja, s veoma različitim veličinama i brojem stanovnika, različitim jezicima, kulturama, radnim navikama, privredom...(mnogo šarolikije nego u bivšoj Jugoslaviji).

Pravi je podvig u takvoj šarolikosti naći način i elemente zajedničkog života i interesa. Ali svi su izgledi da je to pregaocima EU uspelo i da će još uspevati.

Šta je s nacijama i narodima u EU? Koliko god tvorci EU težili jedinstvu ekonomskog, pravnog, tehnološkog, finansijskog sistema i drugih sistema, toliko dopuštaju i omogućavaju različitost narodnosnog, kulturnog, religijskog i drugih etničkih posebnosti svakog naroda.

Jedini uslov za to je da pojedini narod to sam želi.

Koliko brige EU posvećuje narodima koji joj se pridružuju, može se videti iz broja zaposlenih prevodilaca u Briselu (nekoloiko hiljada) i troškova u vezi s tim. Pre neku godinu pročitao sam da Sloveniji još nedostaje više od 80 predodilaca. Piše, npr., da je teško naći prevodioca koji može da prevodi s finskog jezika na portugalski (zašto, nije mi jasno). Koliko mi je poznato, Slovenija je od samog početka pridruživanja EU preduzela vrstu aktivnosti (školski programi, programi nacionalne televizije, Zakon o obaveznoj javnoj upotrebi slovenačkog jezika na području RS, itd.) s ciljem jačanja i očuvanja nacionalnog identiteta i nacionalne kulture po prijemu u članstvo EU.

Danas je ovde kod nas aktuelna tema, da ne kažem euforija, oko ulaska u EU (studija izvodljivosti, pridruživanje itd). Političari se utrkuju u tome ko je više zaslužan i ponašaju se kao da im se nudi karta za obećanu zemlju. Više mi njihovo utrkivanje liči na srljanje, nego na razuman i odgovoran proces. Mnogi misle da je Evropa ta koja će sve učiniti na postanemo njen član, ne znajući da smo mi mi ti koji sami moramo podneti glavni teret. Evropa će nam postavljati uslove i u svakom slučaju pomagati, ali glavni posao je na nama. Niko još ne pomišlja šta nas čeka i kako ćemo se snalaziti po prijemu u EU (što je, doduše, još na dugačkom štapu). Malo ko je svestan da ako ovog momenta počnemo o tome razmišljati, već kasnimo u startu.

Ujedinjena Evropa zasniva se na redu i radu i svemu što iz toga proizilazi. Prvi faktor EU obezbeđuje svojim strogim normama i propisima. Sve ostalo je na pojedinoj članici, pojedinoj fabrici sve do pojedinca. Ko od njih uhvati „trend “ i snađe se (ali ne kao što se pojedini ovde snalaze), opstaće, ko ne uhvati – propašće kao i do sada ili još gore; tržište je otvoreno.

Srljati u Evropu nespremnome i neosposobljenome isto je kao neplivaču trčati ka dubokom moru.

Očuvanje kulture nekog naroda u Evropi normativno je obezbeđeno, ali samo pod uslovom da se sam narod trudi i hoće da je očuva. Ćirilica, kao osnova naše kulture samim ulaskom u EU neće biti ugrožena, ukoliko je sami ne ugrozimo (kao danas). Ukoliko budemo želeli, možemo je očuvati kao znak naše nacionalne prepoznatljivosti ili naš „brend " (što neko nedavno napisa u Politici). Ukoliko je pak ne budemo želeli sačuvati, Evropa nam neće smetati da je uništimo, čak će nam i pomoći da je što brže izbrišemo, kao što su nam i do sada pomagali.

 

 

 

 

 

 



 

 

ZAKLJUČAK UČESNIKA MEĐUNARODNOG SIMPOZIJUMA „DANAŠNJI POLOŽAJ PISMA SRPSKOGA JEZIKA I KAKO (SA)ČUVATI ĆIRILICU U SRPSKOM NARODU I NJEGOVOM JEZIKU “, ODRŽANOG 30. JUNA 2005. g. U MATICI SRPSKOJ U NOVOM SADU

Učesnici Međunarodnog simpozijuma „Današnji položaj pisma srpskog jezika i kako (sa)čuvati ćirilicu u srpskom narodu i njegovom jeziku “, održanog 30. juna 2005. u Matici srpskoj u Novom Sadu pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije, Pokrajinskog sekretariijata za obrazovanje i kulturu APV, Gradskog sekretarijata za obrazovanje U Novom Sadu, Gradskog sekretarijata Beograda za kulturu i Skupštine opštine Vrbasa, a u organizaciji Udruženja za zaštitu ćirilice „Ćirilica “, posle celodnevne rasprave i kompromisa, jednoglasno su doneli Zaključak*:

1. Srpska ćirilica svedena je danas na celom području srpskog jezika, naročito u javnoj upotrebi, na zanemarljiv procenat, uz očigledne pokazatelje da će se njeno smišljeno i organizovano zatiranje nastaviti.

2. Potpuno neodgovorna i nebrižna vlast u sprovođenju ustavnih i zakonskih rešenja o upotrebi pisma u srpskom jeziku i nejedinstvo lingvista u vezi sa stručnim rešenjem pitanja pisma – osnovni su uzroci današnjeg najubrzanijeg pogubnog izgona ćirilice iz srpskog jezika.

3. Uz dosadašnji odnos državnih institucija – pre svega ministarstava prosvete – prema srpskom pismu na celom području službenog srpskog jezika, više je nego očigledno da se ćirilica među Srbima, kao njihovo milenijumsko pismo u svakodnevnoj upotrebi, i pored važećih povoljnih ustavnih i zakonskih rešenja, neće moći (sa)čuvati.

 

* Sadržaj Zaključka jednoglasno su podržali učesnici simpozijuma: prof. dr Drago Ćupić (Beograd), dr Srbislav Bukumirović (Beograd), prof. dr Miloš Kovačević (Filološki fakultet, Beograd), prof. dr Predrag Piper (Filološki fakultet, Beograd; na vreme je poslao izlaganje, a sprečen je bio da lično izloži svoja gledišta, ali je učestvovao sa svim ostalim učesnicima u prethodnom sastavljanju i usaglašavanju Predloga zaključka), dipl. inž. Vladimir Lepojević (poverenik „]irilice“ za Beograd), dr Bogdan L. Dabić (Institut za srpski jezik SANU, Beograd), Dragoljub Zbiljić (Novi Sad), dr Zoran Milošević (Filozofski fakultet, Istočno Sarajevo), dr Sv j etlana Rz j anova (viši naučni saradnik, Permsk a filijala Instituta filozofije i prava Uralskog odeljenja Ruske akademije nauka Perm, Ruska Federacija), dr Drago Tešanović (Filozofski fakultet, Banjaluka), akademik Nedeljko Šipovac (Banjaluka), dr Nada Todorov (Učiteljski fakultet, Sombor), mr Mara Knežević (Učiteljski fakultet, Sombor), Vera Stojšić -Gašparovski (Novi Sad), mr Bogdan Todorov (Beograd), dr Ivan Čarota (Filološki fakultet, Minsk, Belorusija), dr Aleksandr Gronski (Institut za parlamentarizam i preduzetništvo, Minsk, Belorusija), dipl. inž. Nemanja Vidić (Kalenderovci, Republika Srpska), Divna Bijelić (Novi Sad), Radiša Dačić (student, Kosovska Mitrovica), Stanko Mazić (Smederevo), Vladimir Cvijin Spremo (Kać), Đorđe Panzalović (Ptuj, Slovenija) – zamolili su organizatora ovog međunarodnog skupa Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica “ da ovaj zaključak dostavi odgovarajućim državnim organima, počev od skupština republika i vlada u kojima je u službenoj upotrebi srpski jezik, ministarstvima prosvete, kulture i pravde, kao i Odboru za standardizaciju srpskog jezika i drugim institucijama i školama kojima je srpski jezik i pismo struka ili je u tešnjoj vezi s njom.