Make your own free website on Tripod.com

HOME
(NEMOJTE KLIKNUTI JER BISTE MOGLI SAZNATI NEŠTO NOVO)

Radovan Damjanović, istoričar

„Srpsko-srpski rečnik“, Beograd 2003.

Odsrbljavanje
ili
Otkud Hrvatima srpski jezik?

Dubrovnik je verovatno najbolji primer da se ukratko prikaže proces odsrbljavanja. To je grad koji od postanka nije bio naseljen Hrvatima niti je ikad bio pod njihovom državnom vlašću, a danas je „napučen“ isključivo hrvatskim „pućanstvom“ i, dabome, nalazi se u Hrvatskoj.

Da bih objasnio ovaj prilično jednostavan fenomen, moram najpre da izvršim jednu terminološku intervenciju: objasniću sam pojam „Hrvat“.

Pravi, odnosno protohrvati, nesumnjivo su postojali u srednjem veku i nastanjivali su prostor severnog Jadrana, odnosno donje Dalmatije od ušća Cetine blizu Omiša pa do Istre. U ovo doba glavni pogon brodova je na vetar, pa je morska struja, iako od samo pola čvora, predstavljala značajan faktor u plovidbi, a, shodno tome, starim mornarima je Adrija bila skoro više reka nego more; mnogo lakše se plovilo „nizvodno“ uz obalu i to uglavnom danju. Hrvati su živeli dakle nizvodno od Srba u Dalmatiji.

Iz nekoliko sačuvanih spomenika pisanih glagoljicom, delimično se rekonstruiše jezik koji po prihvaćenoj podeli pripada slovenskoj grupi, većinom čakavsko-ikavskog tipa. Hrvatska država uglavnom se poklapala sa etničkim prostorom Hrvata uz obalu, s tim što je neodređeno zahvatala unutrašnjost kontinenta. Kada je krajem jedanaestog veka poražena i pala pod vlast Madžara, krenulo je i simultano uništavanje narodnog jezika od tri okolna entiteta: madžarskog, nemačkog i mletačkog; iako rasno i jezički prilično udaljeni jedni od drugih, sva tri naroda našla su zajedničku platformu – katoličku – nastupanja prilikom zatiranja slovenske pismenosti, a time i imena.

Ovaj „rad“ Rimske crkve trajao je preko hiljadu godina, s obzirom da je počeo odmah posle moravske misije u devetom veku. Uništavanjem glagoljskih knjiga nestajao je i slovenski jezik iz liturgijske upotrebe, a to je ujedno značilo i postepeni nestanak književnog jezika Hrvata. Rimski biskupi završili su istrebljivanje popova glagoljaša uništenjem njihove enklave na Krku, sprečivši tako da književni jezik Hrvata dospe u novo doba.

Mudri u pokvarenosti, ujedinjeni katolici svih narodnosti nude u Austriji malobrojnim Hrvatima čakavcima jezičko ujedinjenje sa izolovanim zagorskim kajkavcima (koji su uz to i ekavci) i to preko čistog srpskog hercegovačkog govora. Tako je s velikim uspehom lansirana notorna laž koja je usput i neverovatna glupost: kako hrvatski jezik ima tobože tri ogranka – kajkavski, čakavski i štokavski. To je ta morbidna austrijska ideja ilirizma koja je trebalo da usisa i izbriše Srbe. Srećom, imali smo tada Vuka koji je možda bio i lopov i lažov, ali je bio i genije i Srbin, pa možda baš njemu i njegovom objašnjenju da je glupo menjati živo i slavno ime za mrtvo i nepoznato treba da zahvalimo što danas nismo Iliri; bar mi koji smatramo da je dobro i lepo biti Srbin.

Proces unijaćenja koji je bivao sve brži od nestanka srpskih država Raške, Bosne i Zete, trebalo je da dobije krila uvođenjem Hrvata u Vukov štokavsko-ijekavski govor; i dobio je. Pokatoličeni Srbi mletačke Dalmatije i austrijske Vojne granice na gotovo volšeban način postajali su Hrvati, jer više nije bilo verske, a ni jezičke barijere ubeđivanju Hrvata da je štokavsko-ijekavski njihov hrvatski jezik od „pamtivijeka“! Ovaj plan je zaista genijalan u svojoj jednostavnosti, jer je osovljen na dve neizbežne crte ljudskog karaktera: gramzivosti i kukavičluku. Od Boke do Trsta pod vlašću dve kurve, Austrije i Venecije, prodavali su labilni Srbi veru za večeru, a posle samo nekoliko generacija mnogi su postajali „Hrvati“. Tako se broj Hrvata kroz pozni srednji vek i novo doba uvećavao bez prestanka, poglavito zbog srpskih konvertita.

Isti proces trajao je, dabome, i u dubini kontinenta. Nasleđeno stanje od svojih ideoloških predaka „naučno“ su uobličili brozovski „naučnici“, u stvari obični lingvističko-istorijski kondotijeri, izmišljajući na dobro utabanom putu sve nove i nove sintagme, ne stideći se ni jedne. Tako je bilo i ostalo da Međimurec i onaj sa otoka Vrgade obojica budu Hrvati iako se uopšte ne razumeju, kao ni onaj sa Visa što ne može sa zagorskim dudekom ni jednu unakrst, ali eto to je sve „postao" jedan jezik sa „dijalektima" – a što liči Jovu ne liči volu – autoritet je čudo, a bečko-berlinska škola se evo iskazala i u lingvističkim sferama.

Pokatoličeni Srbi Brača, Hvara, Korčule, Mljeta itd. postali su tako „Hrvati“, a sličnih primera je zaista bezbroj. Na ohlađeni ka und ka patišpanj, fino se slegao brozovsko-srbožderski krem, pa je tako 1946-e naporom moskovskih „lingvista“ konstituisan i makedonski jezik sa pet (!) dijalekata, mili brate!!! Najamnika sa svih strana nije falilo, pa se „istraživanju“ priključila i naša, „srpska“, Akademija kanonizujući kojekakve gluposti. Jedna od takvih je i jezičko razmeđe u južnoslovenskoj masi na liniji: ušće Timoka - Osogov - Šara. Ova granica je naravno izmišljena i otkida veliki broj Srba ostavljajući ih u tami Šopluka pod Bugarima ili svežim Makedoncima.

Srbin iz Banata bez problema razgovara sa Makedoncem iz Ohrida, ali oni su pripadnici dva „različita naroda s posebnim razvojem“. Tu skoro napisao čovek crnogorsku gramatiku. To je naravno lakrdija, ali ima i ona „od igračke plačke“, s obzirom da Makedonci već preko pedeset godina uče makedonski, zaživeo je evo i bošnjački, a čeka se izgleda i prava promocija crnogorskog. Uz određeni marketing, političku podršku i, naravno, novac, sve, svaki lokalizam bilo gde, a kamoli kod nas, može da skoči na nivo jezika. Možda bi, da nisu toliko škrti, Piroćanci izdali piroćanski rečnik i gramatiku (ovo je samo neuspela parafraza viceva o Pirketu).

Dok sam bio mlađi, verovao sam da u nas postoji neko pravilo bar što se tiče jezika, koje objašnjava gde prestaje dijalekt a počinje drugi jezik. Ratosiljao sam se ove zablude posredno kad sam shvatio da ne postoje ni pravila po kojima su u Jugoslaviji povučene granice republika, izuzev jednog načela: gledaj da Srbija bude što manja! Primera je opet sijaset: Baranja, Skopska Crna Gora, visoko Podrinje itd. Imala je tako i srpska Dalmatija da postane na brzinu sve drugo samo ne srpska. Srbi „katoličani“, danas nepostojeći fenomen, bili su značajan činilac našeg nacionalnog korpusa kroz celo tursko doba, bez obzira u kojoj su državi živeli: Austriji, Mletačkoj ili Turskoj.

A Dubrovčani pod raznim državama kroz srednji vek i novo doba, ko su oni i kojim su jezikom govorili? Odgovor je prost, dva jezika, oni koji su bili Talijani - Mlečani služili su se naravno venecijanskim, a ostali srpskim.

Od postanka, Raguza ili Dubrovnik ugnežđena je između dve klasične srpske oblasti – Travunije i nizvodnog Zahumlja, odnosno Huma. Zato je sasvim bespredmetna rasprava kog su porekla dubrovački Sloveni jer su u grad mogli da dospeju samo iz zaleđa koje je srpsko. Tako svedoče i dokumenta grada, ali još bolje sami dubrovčani i njihova književnost. Ne na jednom primeru vidi se da dubrovačko Slaven znači (samo) Srbin, a slovenstvo srpstvo. Na prelazu iz 16. u 17. vek, Mavro Orbini je, pišući Kraljevstvo Slavena, imao na umu nekadašnje srpske države i naše vladare, što je iz sadržaja i očito.

Nema kod dubrovačkih pisaca sve do austrijskog doba ni traga od Hrvata, sem u jednom slučaju koji posebno volim, jer mnogo kazuje: radi se o Držićevoj podeli likova u Dundu Maroju gde među „epizodistima“ sa Jevrejem Sadijem stoji i Hrvat; ali najbolje je njegovo ime – Gulisav, što znači „sav oguljen“ - odrpan, a to su u to doba (polovina 16. veka) Hrvati i bili – sluge Nemaca, Talijana i Madžara, uvek u ritama. Pa i Gulisav je sluga kod Tudeška – Nemca, šta bi drugo. Dum Marin se kao bivši đački rektor Sijenskog Univerziteta odlično razumeo u nacionalnosti i ovaj lik nije mogao tek tako da zaluta u njegovu podelu.

Pa otkuda onda Hrvati u Dubrovniku? Odgovoriću na ovo pitanje još jednim pitanjem: otkuda oni u Janjevu, sat hoda od Milutinove Gračanice, ili u Boki što na moru odvaja srpsku Duklju od srpske Travunije? Nije znači bilo dovoljno Rimu da pokatoliči Srbe, jer dokle god je bilo srpske crkve, postojala je opasnost od povratka u pravoslavlje. Zato je taj proces nastavljen još žešće, jer su Srbi katolici morali da postanu Hrvati, i to su najzad i postali.

Pa ko su onda Hrvati i postoje li uopšte, jer identičan proces ovom na primorju zbivao se u krugu kroz celu Granicu i Provincijal širom države Habzburga? Tih takozvanih „pravih Hrvata“ danas više skoro da nema, osim onih u čakavskim i kajkavskim „ostrvcima“, Zvanični jezik neoustaške države je srpski, Vukov jezik (pripremljen naporom naivnog Đure Daničića) koji s pridodatim novim rečima a zatim i podražavanjem nemačke sintakse i akcenata hoće da postane i tvrdi da jeste hrvatski! Sledeći korak posle prisvajanja našeg jezika je verovatno preuzimanje naše istorije, pa bi u tom smislu bilo idealno da srpski vladari Duklje, Bosne, Travunije postanu Hrvati, jer se njihovi dvorovi u Stonu, Mljetu, Skadru ionako već nalaze u inostranstvu.

Lako je Jovan Dučić razobličio hrvatsku glad za tradicijom i njihovih četiristo vladara (!), što banova, što kraljeva, ali zalud; ta je politika življa no ikad. Svoju prvobitnu etno-psihološku konstantu, Hrvati su potpuno izmenili pretapajući Srbe. Kroz srpske konvertite dobili su na prvom mestu duhovitost i fizičku proporcionalnost, ali i negativnosti koje su im ovi prozeliti morali dati: malodušnost, pokvarenost, grižu savesti koja opet za sobom povlači sijaset problema, a na sve ovo treba dodati tzv. izvorni hrvatski karakter koji se na prvom mestu ogleda u jeziku, turobnom, izobličenom sporošću do imbecilnosti, i prostačkom.

Sve ovo je uočio, dakako, i najveći hrvatski pisac koji je sva dugačka dela napisao na srpskom (sa nemačkim ukrasima), izuzev Kerempuha koji je očiti primer jezičkog ćorsokaka; ti copernjaki, bedaki, trputeci ne mogu dalje. Poimanje lepog pomenutog izvornog Hrvata ogleda se u folkloru gde je vrhunski domet licitersko srce praćeno popevkom: ena pura dva pandura. Ukmećeni, gledali su Hrvati iz Provincijala u Srbe Graničare sa strahom, a za mržnju se pobrinula katolička crkva dolivajući ulje kad god je trebalo.

To je onaj elemenat koji je doveo do definitivnog uobličavanja tzv. „kastrativnog tipa“ naroda, kako je to genijalno postavio Jovan Rašković. Ti Hrvati su oni koji se večito žale, stalno su u nečem zakinuti, kukaju i naravno – udaraju mučki. S obzirom na sve ovo, smatram da bi najpogodnije ime za ove današnje tzv. „Hrvate“ bilo polu-srbi, a evo i zašto: prvo, videli smo da biološki uglavnom nisu Hrvati, i drugo, služe se srpskim jezikom, a nisu Srbi.

Sintagmom polu-srbi očuvala bi se ujedno i tradicija iz našeg starog zakonodavstva i literature uopšte, gde se za katolike koristi izraz „poluverci“, a izraz polu-srbi je svakako lepši od termina „kvazisrbi“, koji tako ostaje slobodan da se upotrebi za odrođene iz samog srpstva.