Make your own free website on Tripod.com

HOME

Ivan Ivanić

 

O BUNJEVCIMA

Subotica, 1894.

 

I. Istorija; porěklo; ime
II. Statistika; teren; privrěda
III. Crkva; škola; jezik; narodnost; književnost; umotvorine
IV. Društveni život; odělo; običaji

 

L'historie est le miroir du peuple.

"Matica Srpska" učinila je veliku uslugu nauci uopšte, a našoj braći Bunjevcima i cělom Srpstvu na pose, što je pružila priliku da se važno pitanje o porěklu i životu Bunjevaca raspravi. To pitanje niti je do danas pokušavano da se raspravi, niti je raspravljeno i ono spada u otvorena pitanja etnografska, koja tek čekaju svoje rěšenje. Koliko nam je poznato, do sada nema o Bunjevcima ni u srpskoj ni u stranoj literaturi nikakve naročite rasprave (O "Bunjevcima" pisao je u nas pok. Laza Knežević i vrědni sekretar "Matice Srpske" A. Hadžić, ali samo o njihovom društvenom životu i stanju, dakle o današnjici), njihovu prošlost etnografi i istoričari nisu ni u kojoj prilici naročito tretirali, a i ono što se o njima pisalo, to je tek bilo uzgred, sitno i vrlo malo. Prvi etnografi ove monarhije Cernig i Hunfalvi jedva su im posvetili desetak rědaka u svojim ogromnim dělima, te za suvrěmenu etnografiju nije ni malo laskavo, što se o Bunjevcima mnogo manje zna, no o kom narodu van granica evropskih. Piko u svojoj istoriji Srba u Ugarskoj takođe ne govori o njima ništa. Možda je svemu tom i to uzrok, što je pometnja u podacima o njima vrlo velika, o čemu sam se i sam uvěrio pišući ovu raspravu.

Prošlost i porěklo Bunjevaca nepoznato je, tako reći i za njih same i za ostali svět, jer se nije nigdě očuvao nikakav pouzdan podatak, koji bi u tom pogledu dao věrodostojna razjašnjenja. Svi pisci, koji su o njima uzgred govorili, slažu se samo u tom, da oni nisu starosěděoci na sadašnjem svom zemljištu, već da su se doselili ovamo sa strane, što je i najvěrovatnije. Pitanje, od kuda su se doselili više je raščišćeno od pitanja, kada su se doselili. To je u ostalom i pojmljivo. Kada su podaci i istorijski spomenici u pogledu Bunjevaca tako rětki, kada narodna prědanja nisu toliko očuvana, da im se bezuslovna věra pokloni: onda može samo biti prětpostavaka, ali pouzdanih tvrđenja ne. Taj je slučaj i ovdě.

 

I.
Istorija, porěklo, ime

Prěovlađuje mišljenje, da su se Bunjevci doselili u Ugarsku iz Hercegovine sa Bune rěke i okoline joj i iz Dalmacije. To je mišljenje najrasprostranjenije i izgleda, da je najvěrovatnije. Za tačnost toga mišljenja govore mnogi znaci i istorijske činjenice, kao i narodno prědanje u Bunjevaca. Oni sami věruju da su sa Bune rěke. Narod pěva:

"Didovi nam iz daleka
Ondud gdi
je Buna rěka,
Pleme nam je starodavno –
Kako davno, tako slavno,
Davor oj Bunjevče!"

Bunjevačka inteligencija, sveštenici i učitelji sa narodom zajedno, odgovoriće vam svagda, da su porěklom sa rěke Bune i iz Dalmacije, a ovo věrovanje u samom narodu svakako nije bez svoga značaja i vrědnosti pri raspravljanju o porěklu njihovom. I samo ime "Bunjevac", kao da je dobilo korěn svoj od rěke Bune, te označuje plem, čověka otud sa Bune. Sama rěč "Bunjevac" ne označava niti može biti ime jednog naroda, ona više označava ime jednog prvansalca (provincijalca), čověka iz izvěsne okoline, prěděla, provincije, kao što je "Srěmac", (od provincije Srěma), "Bosanac" (od države Bosne), koja je opet dobila ime svoje od rěke Bosne). U ovom slučaju je i prěděo Buna dobio ime od rěke Bune i tako dobiše ljudi odande provincijalno ime "Bunjevac", dok im je narodnosno ime srpsko, pošto su ogranak srpskog stabla. Věrujemo, da se nikako ne može oboriti naša tvrdnja, da ime Bunjevac nikako ne označava narodnost, jer kada ne bi tako bilo, onda bi nauka dopustila da na ovom světu ima i bosanske i dalmatinske narodnosti, a to, mislimo, da ne bi bilo daleko od apsurda.

Kod svih imena, kojima sve ljudi nazivaju našu braću Bunjevce, korěn je u provincijalizmu. Tako se u statistici, pa i u administrativnom jeziku, Bunjevci nazivaju još i "Dalmatincima" ("Dalmaták" na mapi i statistici Bač-Bodroške županije i u mnogim knjigama mađarskim o južnoj Ugarskoj), a jezik kojim govore : "dalmatinski" ("dalmát anyanyelv" u sudskim zapisnicima i u statističkim popisnicima). U ovu pogrěšku upadaju često i sami Bunjevci. U ovogodišnjem tečaju bunjevačkog lista "Neven"-a našao sam na kraju jedne prěvedene pripovětke: "podalmatinio" (taj i taj). Baranjske Šokce pak nazivaju obično (a i oni se sami nazivaju Bošnjacima, t. j. ljudima, koji su došli iz Bosne (odnosno Hercegovine sa Bune).

Sva ova tri imena eminentno označuju ljude provincijalce, ljude sa Bune, Dalmacije i Bosne. U tim imenima više je označena postojbina nego narodnost. Postala su pak otuda, što rěka Buna u Hercegovini, kao što znamo, izvire u Veles planini, u pozadnosti Nevesinja, poslě dva sâta daljine pored varoši Blagaja, te kod sela Bune utiče kao i Trebisat, Bregava i Krupa u Neretvu, koja kod Metkovića prělazi u Dalmaciju i utiče u jadransko more. Prolazi dělom Buna kroz Hercegovinu, a i kroz Dalmaciju, te j....roda, koji je prěđe stanovao na obalama Bune, bilo i u Hercegovini i u Dalmaciji, otuda Bunjevcima još i ime "Dalmatinci". Ime "Hercegovci" ne dobiše za to, što je pojam "Bosanci", "Bošnjaci" poznatiji i što je u krajevima, kud se naseliše (Baranja), Bosna poznatija od Hercegovine ili što se Hercegovina smatra ne samo kao sastavni već i potčinjeni děo Bosne. Otuda Šokci u Baranji dobiše ime Bošnjaci. Ime Šokac dolazi, kako jedni (Badić) misle, od brda Šok, koje se nalazi u njihovoj prapostojbini na Balkanu (?), ali je rasprostranjenije mišljenje, da su ime dobili od šake pošto se oni, kao katolici, krste sa pet prstiju (dakle cělom šakom).

O imenu "Bunjevac" zastupaju bunjevački pisci (Mladen Barbarić u raspravi "O jezku". (1891. g. "Neven".)) teoriju, da ono dolazi i od glagola "buniti se", kao što ime "Hrvati" dolazi od "hrvati se", a "Srbi" od "ljutiti se", "běsniti" (u sanskritu "serbh" znači "běsniti"). Što se prvoga tiče, moguće je da Bunjevac dolazi od "buniti se", pošto su Bunjevci u svojoj prvoj postojbini bili osvetnički, revolucijoni elemenat, koji je junački ustajao protiv svojih ugnjetača Turaka i u svakoj prilici časno se bunio protiv osmanskog gospodstva, kome se kasnije i u novoj otadžbini s oružjem u ruci svetio za stare rane i nepravde. O korěnu pak Hrvat i Srbin ima i drugih raznih mišljenja, po kojima Hrvat dolazi od slovenskog "hrb", "hrbat" (shrb) t. j. vrh (Hügel). U staroj svojoj postojbini na Sudetima i Karpatima, zvali su Hrvate tadašnji savrěmenici "Ghrouati" i "Chrouati", a Srbe "Serbli" (prvo opšte ime svih Slovena (K. v. Zzoernig: "Etnographie, II. 1855.)), koje (Srben) po Dobrovskom znači ujedinjeni.

Kad se uzme u obzir sve što je poznato o prošlosti Bačke i Baranje, izlazi, da su se Bunjevci zbilja doselili sa Bune rěke i da u ovim krajevima nisu u tolikoj měri starosěděoci kao njihova pravoslavna braća. Da se o svemu tome uvěrimo, moramo prěći u najkraćim potezima prošlost Bačke, te nove postojbine bunjevačke, prě njihova dolaska, pa da vidimo da li je bilo mogućnosti, da oni u ovim krajevima budu prě polovine 17. věka.

Bačka, koja je u prěpotopskom, diluvijalnom dobu bila korito velikog mora, što joj pokazuje pěskovito zemljište, imala je za stanovnike u dobu prvih naseljenja sve moguće narode, koji su tada krstarili kroz Panoniju i Daciju. Bronzani prědmeti, koji su iskopani na Bačkom zemljištu (o kojima Ivanji Ištvan opširno govori u svome dělu "Szabadka története") daju osnova zaključku, da su u Bačkoj stanovali i Boji, keltskog porěkla. Pošto ih je Dački kralj Burvista (90-57 prě Hr.) pokorio, njihovo město zauzeše Jasi, sarmatskog kolěna, kojima i ime "metanasta jazyges" (naziv koga upotrěbljava Ptolomej 150 god. poslě Hr.) kazuje, da su nomadski narod. Rimljani su ih dugo ostavili na miru nazivajući njihove Bačke naseobine: "Deserta Sarmatum, Barbaria Jazygum". No docnije prodrěše Rimljani u ove krajeve, kao što se vidi iz mnogih rimskih iskopina i posmrtnih ploča, koje docnije potiskoše Huni i Avari pod Bajanom (Gyártás mađ. istorik misli, da Baja dobi ime od tog Bajana. T zv. "rimski šančevi" u Bačkoj prě avarska porěkla. Ovo pitanje u ostalom još nije raspravljeno.), ostavljajući na miru Gepide, koji se više bavljahu zemljoradnjom. U vojsci Bajanovoj već běše Slovena, koji se pojačaše kasnijim prodiranjem Slovena na jug i istok. Po Šafařiku i Bidingeru Sloveni, Botriti, stanovahu tada u Bačkoj, od kojih i posta grad Bodrić (Bodrogh) po kome ova županija dobi svoje prvo ime, koje joj se sve do sad zadržava (Bács-Bodrogh). Šafařik postavlja čak i tvrđenje, da je u sadanjoj Bačkoj postojala naročita slovenska država pod Salanom, kome prěstonica běše Titel-Slankamen (kome prvo ime běše Salankemen, kao što se vidi iz povelje žigmundove, kad no Slankamen 1424 g. pokloni Đ. Brankoviću). Timon i Hiljferding dokazuju, da se Botriti prětopiše u srodne Srbe.

Dakle, Mađari pri dolasku svome u Ugarsku nađoše ovdě u veliko Slovene, a u donjim krajevima Srbe. Od VII. věka sretamo u istoriji Srbe u Bačkoj. Mađari poprimaše od Slovena kulturu, mnoge rěči u jeziku svom, ustanove (županije), pa u početku i samu věru. (Još nije pobijena tvrdnja, da je prvi kralj ugarski sv. Stevan prvo ispovědao pravoslavnu, pa za tim katoličku věru.)

Ugarska brojaše tri palatina srpske narodnosti: Rado (1056.), Uroša (1120.) i Beluša (1156. g.).

Za vrěme turskih osvajanja Bačka mnogo opustě, naročito se mađarske naseobine rasturiše, da čine města srpskim, koje su i prě bile jake, a koje se naročito umnožiše za vrěme mnogih seoba Srba sa Balkana u Ugarsku. Bačka je i uopšte i u početku bila jako naseljena Srbima, a neko vrěme, za vrěme turskog gospodstva, Srbi joj běhu isključivi stanovnici.

Tome je dokaz, da su i danas, poslě tolikih stranih kolonizacija, 90% imena města, rěka, poljana, pustara, jezera u Bačkoj srpskog i slovenskog korěna.

Istorija bělěži osam znatnijih i većih seoba Srba sa Balkna u Ugarsku. Prva seoba na Čepeljsko ostrvo u srpski Kovin (pod vladom kralja Žigmonda); druga pod Đurđem Brankovićem (poslě 1430. g.); treća (1439.); četvrta za vlade Matije Korvina 1459. god.; peta i vrlo znatna, kada knez Pavle (Branković) ili Kinjiži Pal prěvede 50.000 Srba iz okoline Kruševca; šesta 1509. god. sa srpskim vladikom Maksimom; sedma pod Nikolom Jurišićem (1538. g.); osma i najpoznatija je seoba (krajem 17. věka) pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (Szalay L. "Szerb telepek" i Zzoernig: "Etnograpie" II.) Ovdě naravno nisu uračunate srpske seobe na Dalmatinsko i Ličko zemljište, već samo na zemljište uže Ugarske i Srěma. Dakle ove seobe ojačavahu sve većma starosědilački, većinom srpski, živalj u Bačkoj. Navedosmo ih sve redom za to, da naš prěgled bude lakši pri postavljanju pitanja, da li je u tim pobrojanim seobama bilo Bunjevaca?

Na ovo pitanje može biti samo negativnog odgovora. Apstrahujući dakle, što u tim seobama nema ne samo ni pomena, već ni najmanjeg znaka, iz koga bi se mogao izvesti, ma i sofistički, zaključak, da su u tim grupama prěšli Bunjevci u nov svoj zavičaj, protiv takog mišljenja govori najviše to, što Bunjevci ni po tipu svom, ni po narěčju svom, a ni po prědanjima svojim nisu mogli stati u red ovih naseljenika. Doseljenici ovi běhu iz uže Srbije, Podunavlja, Župe i Peći, a u tim krajevima se stara postojbina Bunjevaca ne može tražiti. Poslědnja i najveća seoba pak (Čarnojevićeva) dogodila se uz to još i u vrěmenu, kada su već Bunjevci bili u Bačkoj naseljeni. A osim svega toga iz prvih crkvenih matrikula, vođenih u Subotici o Bunjevcima, vidi se, da su prvi naseljenici bili dělom iz Bosne (Hercegovine), dělom iz Dalmacije, ali su ih njihovi sveštenici svagda nazivali "Dalmatincima". No o tom će biti niže opširnije govora.

Kao što vidimo niti iz istorije Bačke do 16. věka niti iz seoba srpskih iz Srbije ne vidimo ne samo traga, već ni mogućnosti, da su Bunjevci u tim seobama bili ili da su štaviše ranije stanovali u Bačkoj. Dok se kakav jak protivan dokaz ne nađe, ostaje kao utvrđeno, da su se Bunjevci sa Bune i iz Dalmacije doselili, i to je jedina prětpostavka, koja ima najviše šansa, da se smatra za najvěrovatniju i najmogućniju.

Prělazimo na daleko zamašnije pitanje: kada se dogodila seoba Bunjevaca sa Bune u sadašnji zavičaj?

Mišljenja su poděljena. Iz sviju prětpostavaka može se ipak izvesti zaključak, da je ta seoba morala biti u 17. věku i da je Bunjevaca moralo biti u Bačkoj ne samo pri kraju toga věka, kada je Budim pao u hrišćanske ruke i kada se iz Ugarske povlačiše Turci, već i za vrěme turskog gospodstva, kao što ćemo niže viděti.

Etnografi ove monarhije nisu smatrali za potrebno, da istraže i bar približno označe vrěme, kad je ta seoba mogla biti. Cernig, Hunfalvi i Šviker ćute o tom kao zaliveni i ni jednom rěči ne spominju doba te seobe. Izuzetak je istorik prof. Ivanji, koji u svojoj, dělimice pristrasnoj, ali ipak, vrlo marljivo izrađenoj istoriji varoši Subotice, po crkvenim matrikulama i izvorima, koji su mu stojali na raspoloženju u subotičkoj varoškoj, budimskoj dvorskoj i bečkoj vojenoj arhivi, dodiruje ovo pitanje na više města. On u svojoj knjizi drži za sigurno, da su se Bunjvci doselili u Suboticu o jeseni 1687. god.

U spisima franciškanskog manastira Đenđešu postoji stara pribělěška, da su se Bunjevci iz Bosne i iz susědne Dalmacije doselili u Suboticu u to doba, a pod vođstvom 18 franciškanskih kaluđera. Jedan děo ostao je u subotičkom gradu (Subotica je tada bila, kao i Segedin i ostala veća města u južnoj Ugarskoj utvrđeni vojeni šanac, "fossatum" ili "comuna milit."), a ostali se uputiše u Segedin.

Kaluđeri, pošto ukloniše svoju pastvu na sigurnije tle, vratiše se u Bosnu, svom ostalom stadu, osta samo jedan po imenu Anđel (Angelus) Šarčević, ali i on se vratio poslě godinu dana. Svešteničke dužnosti vršiše kasnije domaći franciškanci iz Segedina ili kaluđeri Bunjvci, kao što je bio Jeremija Guganović (Ludaši), Vartolomije (Bartholomaeus) Benjović (Iványi István: Szabadka története", str. 89 i 90.)

Svoje tvrdnje potkrěpljuje Ivanji crkvenim matrikulama subotičkim, u kojima se od 1-og decembra 1687. godine. nalaze Bunjevačka prězimena: Parčetić, Bilogrivić, Grubišić, Kubatović, Vuković, Merković, Dumentić, Tendarević, Vojnić, Rajić, Miljković, Đelmić, Sučić, Jurić, Kulić, Pastorović, Plević, Mamužić, Ivković, Tovarić, Čižić, Storinković, Dertić, Ivošević, Vuk Gostovirović, Goretić, Hajduković, Kiperšić, Sindetić, Ukrajinović.

"Prema ovome" – veli Ivanji doslovce – "u Subotici su tada stanovali i Raci šizmatici (pravoslavni) i Raci katolici ili Dalmatinci. Upitani za svoj dolazak izjavljivahu oboje, da su u ovim krajevima ranije, već i za vrěme Turaka stanovali".

Ovo je sasvim věrovatno i za to mislimo, da je tačno ono, što Ivanji, odnosno matrikule, tvrde o dolasku Bunjevaca 1687. god. u Suboticu, ali je očigledno, da je Bunjevaca još moralo biti u Bačkoj prě 1687. god., jer su Turci još prě te godine očistili gornje krajeve, dakle "vrěme pod Turcima" bilo je ranije. Na drugom městu (str. 67, 79 i dalje) priznaje to i sam Ivanji, bělěžeći otmice Bunjevačkih děvojaka od strane Turaka i bunjevačko stanovništvo na pustarama Kunbaji (29 kuća), Ludašu (29 kuća), Bajmoku (21 kuća, još 1580. g. zvanično ime Novi Bajmok"), Tavankut (16 kuća), Tomci, Čorvi, Belesovići i t. d. Da je tako svědoče crkvene matrikule. (Bunjevac pastir Nikola Kopunović rodio se još 1660. god. u Bajmoku, kaluđer Guganović još ranije u Ludašu, 70godišnji starac Bilija Katana iz Tavankuta, sve Bunjevci). Osim toga stoji u kaluđerskim zapisima, da se bunjevačka nejač i žene skrivahu po zemunicama po okolini Subotice 1679. g. Na drugom pak městu izjaviše Bunjevci u ono doba, da su se u Subotičkoj okolini naselili 1668. godine.

Sve to pokazuje, da je Bunjevaca bilo još prě 1686/87 god., koji su živěli od zemljoradnje i stočarstva i od subotičkog bega Ismaila i Durmiš paše držali u zakup subotičke putare. Što pak Badić ("Ausztria – Magyarország II." Bácska) veli, da su se Bunjevci ovamo prě doselili od pravoslavnih, to ne odgovara istini, jer je Srba ovamo bilo i pod junačkim car-Jovanom (1526. god.) kome Subotica běše prěstonica, po kameralnom popisu (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) stanovali su pak Srbi još 1572. god. na pustarama Kelebiji, Tompi, Ludašu, Boršodu, Ivanki, Mateoviću, Meljkutu, 1543. g. běše ih u Šebešiću i Verušiću i t. d., a da je u ovim krajevima bilo Srba još u 7. věku, o tom smo već govorili.

Da resumiramo: prema svemu ovom moralo je biti Bunjevaca u Bačkoj već 1650. god., ali je věrovatno, da je seoba, pod kaluđerima iz Dalmacije bila druga seoba, koja je, kao što vidimo, dopirala do Subotice – Segedina.

Bunjevci su se dakle morali u više grupa doseliti. Prve grupe zadržale su se po pustarama i selima (Bajmok, Tavankut, Ludaš) i nisu se približavale utvrđenim položajima, varošima, a druga i najveća grupa, na čelu sa franciškancima došla je 1687 god. u Segedin i Suboticu. Tek svakako doba prve od tih seoba neće biti ranije od polovine 17. věka.

Pošto smo viděli u koje vrěme pada dolazak Bunjevaca iz stare u novu otadžbinu, možemo prěći njihovu sudbinu i život u novom zavičaju, ali prě toga da vidimo kako je izgledao on prě i za vrěme njihova dolaska, kao i kroz koje je měne on prolazio prě no što je u svoja nědra primio nove svoje stanovnike: Bunjevce.

Postanak Subotice kao da je u 13. věku, poslě tatarskih pustošenja, a za vlade kralja Bele IV. (Opširnije o ovome u spomenutom dělu Ivanjija o Subotici.) Prvo je potpadala pod nekadašnju Bodrićku (Bodrog) županiju, za doba kralja Matije pod čongradsku, 1720. g. opet pod bodrićku, a docnije 1746. g. poslě raspra između bačke i bodroške županije pod bačku županiju. Po zapiskama Đorđa Srěmca (Seremi Đerđ) spadala je Subotica i za vrěme cara Jovana u "desolata terra Bach megye". Ma da je onda postojala i zasebna bodroška županija, u koju će izvěsno i Subotica spadati. Godine 1391. spominje se ime njeno na skupštini županije bodroške držane pored Bodrića - Bodroga ("prope villam Bodrugh") i to pod imenom "Zabotka", – koja se već 1429. god. bělěži u jednom dokumentu kao slobodna varoš (libera villa regia). Sekretar kralja Žigmunda Semlenji Gabor-deak (đak) dade Subotici čak i privilegiju sa velikim povlasticama, koje ostadoše na papiru, jer privilegija ta běše falzifikat.

Do 1439. g. běše Subotica kraljeva svojina, za tim je měnjala svoje vlasnike ovako:

od 1439 god.

– 1456. g.

Hunjadi Janoš

od 1456 god.

– 1459. g.

Silađi Mihalj

od 1459 god.

– 1462. g.

kralj Matija

od 1462 god.

– 1501. g.

Janoš i Matija Pongrac

 

Poslě toga Bila je Subotica svojina Jovana Korvina, Imra i Balinta Tereka i srpskog cara Jovana, a za tim Turaka.

Seljački pokret Dožin protiv mađarskog plemstva 1514. god. ostavio je krvave tragove u cěloj Bačkoj, pa izvěsno i u krajevima, gdě se kasnije Bunjevci naseliše. Pošto je ova revolucija ugašena, dođe mnogo veća i nova opasnost: Turci. Poslě muhačke pogibije, u kojoj junački učestvovahu i Srbi protiv Turaka, prođoše Turci Bačkom, ali Suboticu ne mogoše zauzeti, jer je narod očajno branio (u septembru 1526. god.). U to vrěme (11. novembra) spada i krunisanje Jovana Zapolje za mađarskog kralja i pojava Srbina cara Jovana u Bačkoj i Subotici. Taj zagonetni čověk posta na mah gospodar situacije, proglasi se carem i skupi četu od 10.000 sve po izbor junaka, koja se naziva "crnom vojskom" i běše strah i trepet plemićima koji naročito poslě ugušene Dožine bune ugnjetavahu narod i kako Verančić uvěrava, sa usijanim gvožđem žigosahu seljacima krst na čelu (jer se seljaci u tom pokretu nazivahu " krstašima ", pobornicima kršćanskih prava). Car Jovan posta dakle osvetnik mase narodne. O njegovoj prošlosti malo se zna. On sam se izdavaše za rođaka (po ženi) Stevanu Brankoviću, a prězime mu běše Čarnojević (Ivanji veli: Nenad Čarnojević). běše izvěsno Srbin i ako ga Verančić (II. 26 str.) naziva Rumunom, a Smolka (Szadok 1883. g.) Slovakom. Mađari ga prozvaše "crnim čověkom" jer je sa čela do pete imao s prsta debelu crnu prugu. Prema Jovanu su istorici Mađarski (Ištvanfi, Verančić i dr.) vrlo nepravedni, nazivajući ga "obscurae servilisque conditionis homo" i konjušarem Zapoljinim. I sam Piko ("Srbi u Ugarskoj", u prěvodu Dr. St. Pavlovića (c.-65)) naziva ga pustolovom. Među tim on běše rědak junak čověk o čije se prijateljstvo otimahu i car Ferdinand i moćni kralj Zapolja. Car Jovan je ustanovio tako reći državu u državi, srpsko carsrvo u Bačkoj. Naš A. Sandić (u "Javoru" 1874. g.) veli o njemu da je bio dugo nezavisan i od Zapolje i Ferdinanda. Na Zapoljino krunisanje izaslao je naročite izaslanike kao nezavisan vladar. Imao je svoj dvor u Subotici ili pravilnije u Tornjošu (koji nije sadanja Dorožma, već tada selo a sada pustara Tornjoš više Čantavira, koju lětopisac-suvrěmenik Kameničanin Đorđe Srěmac naziva "una villa Tornos, constabat decem miliaria ad Zheged et tria militaria distabat ad Zabattka"). Imao je telesnu stražu od 600 orijaških momaka. Palatin mu běše vojvoda Subota (od koga je kanda i dobila Subotica svoje srpsko ime, a koju ote Jovan od Balinta Tereka). Vojvoda mu běše Klimentije Bakić, glavni kapetan (1527.) Radosav Čelnik. Neprijatelji ga smatrahu za nepobědljivog. Zapoljinu vojsku potukao je više puta, dok ga na prěvaru ne ubiše. Bio je věran bečkom ćesaru, kao i svi Srbi, koji su věkovima potokom lili krv braneći ovu monarhiju od svih mogućih neprijatelja. Od njegove vojske postadoše kasnije đurski i komoranski, a kasnije titelski Šajkaši. Jovan je ostavio najlěpše uspomene u narodu srpskom i u analima austrijske vojene istorije, a život mu opěvaše u tragedijama pěsnici naši Mita Popović i Mita Živković.

Turci zavladaše Bačkom i poděliše je u šest nahija (Baja, Subotica (pod subotičku nahiju potpadahu po Ivanjiju 69 str. 1880. g. ova sela i pustare: Novi Bajmok, Vel. Bajša, Banovci, Budakut, Čanas, Čifanga, Baškut, Đurđin, Heđeš, Ivanka, Kelebija, Kunbaja, Likaš, Ludaš, Miljkut, Obornjača, Moravica, Pačir, Roglatica, Sofron, Subotica, Šebešić, Stkić, Tavankut, Topola ili Mala Bajša, Verušić, Tornjoš i Sonatište (Zobnatica), dakle sve města koja poslě Bunjevci naseliše.), Sombor, Bač, Segedin, Titel), kojima upravljaše paša cělog Segedinskog sandžaka (1550. g.). Prě Turaka, uvěravaju mađarski pisci, zvaše se Sombor "Szobor" od plemića istog imena, čiji je zamak bio tu. Tek od 1543. god. dobi od Turaka (?!) ime Sombor. Što se imena Subotica tiče, o tom u Ivanjijevom dělu nalazimo, da se ime njeno u starim dokumentima piše različito, kao: Zabatka (1391. g.), Zabattka, Szubotica, Zabatka (1566.), Szobotga (1699.), Szobathiz (1687.), Sobotiz, Suppodicza i Szabaticza (1787. g.), Szent-Maria (1743. g.), kao slob. kamar. varošica, Maria Theresiopolis (1779. g.) kao slob. kr. varoš, Subotica (za vrěme Vojvodine) i t. d. Města sa imenom Subotica ima još i u Ugarskoj i Hrvatskoj. (Subotica u krašovskoj županiji, gdě su Srbi-katolici Krašovani, o kojima ćemo u statističkom dělu govoriti, Subotica u zalavskoj županiji; Subotica u križevačkoj županiji i sva Subotišta u Srěmu i u Njitri.) Prvi grb i pečat Subotice ima natpis: "Sigi. Comun. Milit. in Sabatka", a grb: na izdignutoj poluploči sa slovom S stoji lav u položaju napadačkom sa pravim mačem. Drugi ima sličan grb sa jednim dodatkom (više lava moli se Bogorodica prěd raspećem) a natpis: "Sigillum Regio Privilegiati Oppidi Szent Maria 1743." Treći, drugom slični, grb i natpis: "Szabadka szabad kiralyi varos 1845." God. 1850. pak imala je Subotica pečat sa bunjevačkim natpisom: "Pečat Slobodnog Grada Subotice 1850.". Pečuj pak, naseobina baranjskih Šokaca ili "Bošnjaka", imao je latinsko ime "quinque Ecclesiae", a zna se za nj već oko 1000. g. po Hr., kad se pominje i Kalača (Colotza). Prvi naseljenici běhu Němci iz Salzburga. Kasnije dođoše Šokci (1540. g.). Sv. Stefan kralj ugarski ustanovio je ovdě biskupiju katoličku.

Porěklo imena Baje traže neki u imenu kralja avarskog Bajana. Dr. P. Ivanović u 90. knjizi "Lětopisa" "Matice Srpske" misli, da dolazi od srpske rěči "baj" ili od srpske porodice Bajini. U početku 18. věka běše Baja čisto srpska.

Za vrěme turskog gospodstva i ono malo mađarskog življa odseli se iz Bačke, – što i mađarski pisci doslovce priznaju, – u kojoj ostadoše sami Srbi boreći se sa Turcima iz dana u dan čitavih 145 godina turske vladavine. Srpski živalj poraste usled mnogih naseobina iz Srbije i ojača sa dolaskom Bunjevaca, još za tursko vrěme, a polovinom 17. věka, kao što smo naprěd viděli.

Kada Budim pade u carske (austrijske) ruke (1686. g.) posta i Bačka slobodna, prětrpiv još jedno pustošenje, koje Turci izvršiše, povlačeći se kroz nju ka Carigradu.

U ovo doba pada druga i veća seoba Bunjevaca, koji sad dospěše i do Subotice - Segedina, o čemu ćemo sad govoriti.

*

Iz svoje stare postojbine Bunjevci izvěsno nisu od dobra potegli u tuđ svět. Uzroci su bez sumnje bili isti, koji su izazvali i ostale srpske seobe. Dodijalo je narodu robovati više věkova Turčinu, te se krenuo u krajeve, gdě se nadao, da će biti pošteđen od turskih ugnjetača, ali gdě će i sa više izgleda moći da se osveti Turcima za Kosovo i ostale běde, koje za njim zastaše.

Izjavili smo još ranije svoju sumnju u to, da je seoba Bunjevaca 1686./7. g. bila samo jedina. Njoj je prěthodilo izvěsno više manjih seoba, koje su dopirale do Hrvatske ili do Baranje i podunavske krajeve Bačke. No još je věrovatnije, da je prva seoba bila mnogobrojna, ali da se prema Bačkoj kretala polako i koračajući naprěd smanjivala se brojnost ostavljajući u krajevima kuda je prolazila znatne dělove naseljenika, kao što je to kod svih seoba naroda bivalo. Samo tako je moglo biti, da je jedan děo Bunjevaca u svom putu sa Bune u Bačku, stigao u Liku i Krbavu (Licca et Corbavia), dok drugi produžiše put do Baranje, gdě takođe osta znatan děo, zatim prěđoše Dunav te zauzeše donji děo pačke oko Apatina i gornji oko Baje, pa tek za tim naseliše pustare Tompu, Tavankut, Ludaš, Bajmok, otkuda se približavahu Subotici, kada ih tu sustiže i druga velika grupa 1687. g. pod vođstvom franciškanskih kaluđera. Te seobe trajahu svagda vrlo dugo i bile su skopčane sa opasnostima. Turci su sprěčavali iseljavanje i iseljenici su obično noću morali putovati. Najopasnije je bilo prěći granicu, jer su tu stojale jake turske straže. Među tim na ćesarskoj obali čekala ih je već vlast, koja ih je o državnom trošku dalje otpravljala i po županijama směštala (Strausz A. "Bosznia es Herzegovina" I. Budapest 1883. str. 205.).

Istorija bělěži vrlo mnoga naseljavanja sa turskog zemljišta na dalmatinsko i u Liku i Krbavu. Tu su seobe Uskoka, Morlaha, t. zv. Vlaha (Srba) i t. d. (E. Piko spominje još jednu seobu Dalmatinsku poslě 1301. god., kada prěđoše i Brebiri, prětci Zrinovića. Ali to vrěme je suviše rano, a da se može misliti, da se tada dogodila bunjevačka seoba.). Svi ti Srbi iz Bosne i Hercegovine naseljavahu pod zaštitom carskih privilegija opustělo zemljište monarhije i činiše izvrsne vojničke usluge novoj otadžbini. Uskoci prěđoše početkom 16. věka, Morlaci 1580. god.; 1597. g. prěđe opet 1700. uskoka i Vlaha. 1600. g. prěđoše iz Dalmacije oko manastira Hermelja ili Sirmila na Zrmanji, mnogi Srbi pod knezovima Vukovićem i Beašinovićem (Cernig ga naziva Plasanić). Dopratiše ih mitropolit Gavrilo i 70 kaluđera. Nastaniše se u varaždinskom generalatu oko Marče. I ko bi izbrojao sve te sitnije i krupnije seobe. Da l' je u njima i u kojoj od njih bilo Bunjevaca, o tom istorija ćuti, a ni jedan zapis niti istorijski spomenik ne razjašnjava. Za to se tačno i pouzdano ne može ustanoviti ni godina tih seoba.

Seoba pod franciškanskim kaluđerima. Stigav u hrvatsku krajinu zauzeše sela Vratnik, Ričicu, Sv. Rokus, Košin i dr. Cernig izrično veli, da su ta sela zauzeli ljudi iz bunjevačkog plemena porěklom iz Hercegovine. ("Bunijevische" – na drugom městu i – "Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte"). I danas se nalaze u tim selima Bunjevci. Ostatak pak produži put i stiže u Suboticu, u čijoj okolini već nađoše svoje sunarodnike, koji ranije dođoše. (Cernig na 163. str. svoje "Etnografije" bělěži, da je 1538-40. g. kada je Dubica pala i Turci počeše upadati i u Slavoniju, Bošnjaci (Šokci) i Hrvati izběgoše prěko Drave u Ugarsku. Ovo će biti prva veća šokačka naselja u Baranji i Bačkoj.)

Bunjevci dođoše pod oružjem kao što se Srbima i junacima priliči. Sa Bunjevcima dođoše i više pravoslavnih porodica (Krnjajska i dr.), koje běhu porěklom ispod Velebita.

Kada stigoše, Turci već běhu potisnuti sa Budima, ali pošto su se u Banatu još držali, ispadali su češće i u Bačku, te se junacima i sada našlo posla. Bunjevci se ni časa ne ustezahu, da brane carstvo od turskih ispada.

9. jula 1687. god. prěporučuje bečkom carskom vojenom věću izborni knez bavarski Maksimilijan, glavnokomandujući austrijske vojske, ovim rěčima: "Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (oko Martonoša) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge". Dakle prěporučuje se věću, da im se dozvoli stanovanje i obrana 3 palanke (varoši). U isto vrěme (3. jula) prěporučio je isti knez i pravosl. Srbe, koje je, 4892 na broju, prěveo sa turskog zemljišta kapetan Novak Petrović sa željom, da se nastane u Bečkereku i Lici. Ivanji misli, da su Bunjevci lično odněli u Beč tu svoju molbu. Ratni savět odobrio im je 1. septembra t. g. molbu i u zapisniku (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) zabělěženo je o tome ovo: "Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde".

Věće im odredi dakle Segedin, Suboticu i Baju za stanovanje i oni obećaše, da će biti věrni i da će još više svojih sunarodnika dovesti.

Poslě toga podnese (izvěsno lično) istom věću molbu Marković i Đuro Vidaković za naseljavanje u ime 5000 Bunjevaca, koji stigoše. O tome je u gornjem protokolu (str. 573. sept. Nr. 43) zabělěženo oko: "Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen".

Ratno věće odobri i ovu molbu Bunjevaca i dade im iskano zemljište, a oni se obavezaše da vojuju protiv opšteg neprijatelja – Turčina.

U to doba osnova se u bačkim krajevima, koje Turci očistiše, vojnička krajina čiji stubovi běhu sami Srbi i Bunjevci. Straže běhu ustanovljene u Segedinu, Baji, Subotici, koja města kao i Martonoš, Senta i Bečej běhu vojeni šančevi (utvrđena města "fossatum"), a Titel, Kovilj, Bač, Mošorin takođe straže.

Prvi kapetan u Subotici běše Luka Sučić, koji se rodio još u staroj postojbini u Bosni i čim dođe u Suboticu posta kapetan i ujedno gradonačelinik. Běše hrabar čověk. Pomoćnici mu běhu Marčetić, Vujavić i Kajić (junaštvo ovog poslědnjeg opěvano je u bunjevačkom kalendaru "Danici" od 1892. g.), u to doba postadoše Sučići, Kajići i Vidakovići plemići. (Đuro Vidaković, kao što prě rekosmo, bio je vođa doseljenih Bunjevaca.) Opštinska uprava stanovala je u t. zv. Kuli (starom gradu). Graničari potpadahu samo pod vojenu vlast, a pod županijsku ne i ne plaćahu poreze.

1690. god. běše velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, koja umnoži stanovništvo Bačke i dade Bačkoj i vojenoj krajini nove snage.

1702. god. izvršena je poděla zemlje subotičkim graničarima, kada pod Suboticu potpadoše i okolne pustare. Oficiri dobiše više zemljišta, a vojnici po 6 lanaca (konjanici po 8). Tada běše Subotičana 108 konjanika i 114 pěšaka, graničara, naravno brojno stanje u mirno vrěme. Konjicom upravljaše (većinom) kapetan iz porodice Sučića i Krnjajskih, a pěšadijom "hadnađ" (vojvoda.) (Ivanyi: "Szabadka tört." 113.) Osim toga oba roda vojske imađahu i barjaktare.

Za sve vrěme dok Turci sasvim ne běhu očistili Ugarsku, Bunjevci kao članovi srpske milicije vojevahu junački protiv Turaka, sa kojima imađahu starih računa još iz prapostojbine svoje. Osobito se odlikovahu subotički konjanici.

Turci su u svakoj prilici pakostili Bunjevcima kao i Srbima. 1692. god. napadali su češće na bunjevačka sela. Narod se razběgao po pustarama, jankovačkim šumama i ritovima, a sklonio se i u zidine segedinskog manastira. Kaluđeri zabělěžiše ove događaje. Nejač se skrivala po zemunicama i po ludaškom ritu (jezeru). Kad se Turci približavahu, nejač se gnjurala i u samu vodu, te da može disati, držala je trsku u ustima. To je sve dotle trajalo, dok se Turci ne bi uklonili viděv da nema nikog od Bunjevaca. Turci su se često laćali i prěvare, da izmame Bunjevke iz tih skloništa. Tako bi vikali: "Kato! Baro! Maro! iziđite slobodno, nema neprijatelja". Na taj način Turci su zarobili 5 Bunjevaka, među njima mladu ženu jednoga Sučića, rođenu Algašević, koja se više nije ni vratila, i izvěsno dospěla u turski harem.

Bunjevci su se doselili u novi zavičaj u vrěmenu najvećih ratova i stupili su odmah u bojnu liniju. Čitavih pedeset i sedam godina bili su Bunjevci graničari i za sve to vrěme služiše austrijsku monarhiju věrno, junački kao pravi sokolovi hercegovački.

Potpadajući pod segedinsku vojenu komoru kao i sva srpska milicija, koja je svagda bila u prvim bojnim redovima borili su se kao lavovi protiv Turaka i Rakocijeve revolucije.

Bunjevce vidimo 1689. g. pod Beogradom, iste godine čak pod Nišom, 1691. g. na Slankamenu, 1696. g. na Temišvaru, 1697. g. na Senti sve protiv Turaka i tako to trajaše sve do karlovačkog mira 1699. god. Banat osta Turcima, Bačka běše slobodna. U bitkama protiv Turaka odlikovao se Bunjevac Luka Sučić i Srbin Prodan Stepin (Stejin ?), te dobiše oboje od cara zlatan lanac. Tako je odlikovan kasnije i Monasterlija i Tekelija.

Dok se Bunjevci rame uz rame sa svojom pravoslavnom braćom boriše protiv neprijatelja na strani, dotle su im na domu konabili děcu i žene vojnici Rakocija i Imra Tekelije. Kapetan Virag kasapio je u to vrěme nemilice děcu, žene i starce u Subotici, i žrtve te Viragove oběsti napuniše čitavo groblje kod kapele sv. Roka u Subotici ("Danica" kalendar za 1892. g. Str. 25. ).

Rakocijev ustanak (1703. g.) opustoši Bačku. Njegovi Kuruci běhu užasno nemilostivi, te popališe i prěgaziše, što im god běše u putu. Naročito se svetiše Srbima i Bunjevcima, jer ovi ne staše na njihovu stranu, već běhu tada jedina obrana careva. Sbi i Bunjevci im poslě vratiše žao za sramotu, kada prodrěše u njihove krajeve. Subotički kapetani běhu tada Bunjevac Luka Sučić i Srbin Vule Ilić. To krvoproliće i pustošenje trajaše sve do 1711. g. do satmarskog mira. Te godine se tek vratiše iz Petrovaradina bunjevačke porodice, koje tamo izběgoše od Rakocijeva běsnila.

Poče se tada razvijati i županijski život. Bunjevci su igrali uglednu ulogu u doba dugih raspra između bačke i bodroške županije, pošto běše Bunjevaca i Šokaca, koji potpadahu pod županijsku vlast.

Po postanku svom bodroška je starija županija (postoji od 1093. g.) i kada joj je u prošlom věku data samostalnost, reklamisala je mnoga města od bačke županije. Komisija pod prědsědništvom katoličkog biskupa Patačića doděli 1716. g. januara 16. Suboticu i Sombor bodroškoj županiji. Bodroška županija je u ostalom češće měnjala svoj posěd i položaj. Jednom (1720. g.) potpadala je pod nju Gornja Bačka, a drugi put Donja Bačka (1717. g.). Raspre oko posěda běhu dugotrajne, parnica se češće ponavljala i komisije izlazile. Bajski, bački i somborski srez potpadao je 1699. g. pod bačku županiju, koja je tamo te godine i izvršila popis stanovništva. Iste godine žali se general Šlik na bačku županiju, što je razloružala "racku miliciju" u Somboru i Subotici u kojoj běše i Bunjevaca. U vojenoj varoši Subotici je 1722. g. u aprilu instalovan novi župan bodroški Cobor. (Ovi podaci o bodroškoj županiji uzeti su iz děla S. Ivanji "Az. új Bodrogh vármegye." Budapest 1887.).

Bunjevci imađahu velika zvanja u obema županijama. Kaločki biskupi Martin Borković i Kolonić běhu ujedno i župani bački. Grašavković běše župan bodroški, a Đorđe Pejačević podžupan bodroški (1718. g.). Među višim činovnicima tih županija nalazimo ova bunjevačka imena: Skvarić, Josim, Orimac, Matija Sučić, Martin Sostorić, Ignjat Babić, Martin Lipković, Petar Đurković, Mihailo Adamović i dr. Drašković (Leopold Trakošćanski) běše takođe župan bodriški (1746. g.).

*

Pređimo sad na godinu 1716., kada poče drugi rat sa Turcima. Bunjevce vidimo sada sa Srbima opet u prvim redovima. Kod Petrovaradina 1716. god., kod Beograda 1717. g. i t. d. Požarevački mir prěkide ovaj rat. Bunjevci běhu docnije u posadama austrijskim u Šapcu (1738. god.) i drugim městima u Srbiji.

Pri čarkama sa Turcima běše ih mnogo zarobljeno od kojih se spominje Pavao Skenderović. Neki su od njih novcem otkupljeni od Turaka, a drugi se bogme i ne vratiše iz Turskog ropstva.

Bunjevci kao i srpska milicija u Bačkoj nije se slala samo na Turke, već běhu odaslani na zapad. 1734. god. běhu u Šleziji, a 1740-42. g. u Šleziji i Moravskoj pod kapetanom Arsenom Vujićem i Jovanom Savićem. 1741. g. u Slavoniji.

Za sve to vrěme na domu ih snalazaše nesreća za nesrećom. Poplave ubijahu narod materijalno, a kuga ga desetkovaše. U Subotici i Baji (1739. g.) kao i svoj Bačkoj vladaše kuga. Baju razoriše 1708. g. Kuruci, 1751. g. poplava.

Zakonom (3. §. XVIII) ukine se 1742. god. vojena krajina u Bačkoj, a 7. maja 1743. g. posta Subotica povlašćena kameralna varošica pod imenom "Szent Mária". Prva opštinska uprava u Subotici poslě ukidanja granice sastavi se ovako: knez, Stevan pl. Vojnić, savětnici: Ilija Bukvić, Jovan Vojnić, Grga Križanović, Josif Jaramazov, Marko Skenderović, Josif Kopunović, Mihajlo Perčić, Andrija Pulešanov, Petar Mukić, Jovan Mačkov, Mihailo Bačin i Grga Vidaković. (Iványi: "Szabadka", str. 139)

Varoš dobi znatne povlastice i u njoj se zavede potpuna građanska uprava. Bunjevci se razoružaše. Zastave pod kojima su junački vojevali dođoše kao svetinja u manastir franciškanski na sahranu. (Pravoslavni ne htědoše pod građansku upravu već tražiše svi do jednog da ostanu graničari. To im se u toliko ispuni, što im je dozvoljeno, da se směju iseliti u vojenu krajinu. Iseliše se 315 porodica u jesen 1746. g. u potisku krajinu, Banat i šajkaška města: Mošorin, Gardinovce, Kovilj i t. d. Njihove kuće zauzeše Mađari. U Subotici osta oko 20 srpskih porodica, no docnije su se mnoge vratile. U potiskoj krajini docnije pri ukidanju njenom ne htěše Srbi dati oružje, te se diže i mali ustanak, ali se brzo uguši.)

Počeše građanski nov život kao što sami vele za se:

"Svoj andžar su otklonili
Kad se Turci poklonili
Željni biše od početka
Nek zahrđa sablja britka.
Davor oj Bunjevče!

Sloboda ih dočekala
Svakom svašta rado dala
I pustara a i sela
Do Budima gore běla.
Davor oj Bunjevče!

I u novom životu pokazaše se Bunjevci na svom městu. Postadoše vrědni zemljoradnici i dobri pošteni građani.

Te polako, po tenane
Otpočeše nove dane.
Prvi dani lipi bili
Te se svakom omilili.
Davor oj Bunjevče!

Tako veli pěsnik Bunjevački.

*

Somborci ne htědoše pod županijsku upravu, već poslaše deputaciju u Beč u kojoj běše Bunjevac Mrata pl. Narčetić i Srbin Atanasije Stojšić. Oni tamo probaviše tri godine radeći na tome, da Sombor postane slob. kralj. varoš, nezavisna od županijske uprave, kad već ne mogahu ostati graničari.

Za to vrěme izvěštavali su ovi deputirci Somborce o rezultatima svoga rada i tekst njihovih izvěštaja prědao je A. Sandić u "Javoru" (br. 46. 1884. g.) na javnost. Ovaj zajednički rad pokazuje slogu i bratstvo, koje vazda vladaše između Srba i Bunjevaca, koji se svagda ljubljahu kao rođena braća.

Ovaj rad somborskih izaslanika běše krunisan uspěhom. 17. februara 1749. g. izda Marija Terezija diplomu, kojom Sombor posta slobodna kraljevska varoš.

Oni pak Srbi i Šokci, koji se nikako ne htěše okanuti vojničkog života, iseliše se u vojničku krajinu, a neki i u Rusiju, gdě u "Novoj Srbiji" i "Slavjano-Srbiji" (jekaterinoslavska gubernija) ponikoše srpska města Sombor i Subotica, koje naseliše Somborci i Subotičani nezadovoljnici i iseljenici. Šokci se pak mnogi iseliše u Banat u okolinu Brestovca (1749. g.) (Dr. Szentkláray Jenö: Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl".).

Subotica u novom svom položaju kao kameralna varošica imala je da se bori sa raznim neprilikama, često i vrlo tugaljive prirode, kao što běše spor sa subotičkim "nemešima" (plemićima), kojih běše tada 27 porodica. (Za vojničke vrline i junaštvo postadoše mnoge ugledne bunjevačke porodice "nemešima" (armalietama).) Nemeši ne htědoše da snose opštinske porezne terete i oko toga se izrodi parnica, koja se svrši izvěsnim poravnanjem, ugovorom između varoške uprave i nemeša (16. nov. 1748.), ali koji ne htědoše svi "nemeši" potpisati, te se iseliše na pustaru Militić ili Telečku, gdě poniče čisto plemićko selo – današnji Nemeš Militić (Bunjevci ga zovu "Lemeši"), gdě uživahu željene sloboštine; tako posta i selo Mateović, gdě su sami plemići Pijukovići.

Za tim nastaše dugotrajni radovi oko unutrašnje varoške organizacije i opštinskog sustava i konsolidovanja poreznih prilika. Tada (1748) běše u Subotici 586 bunjevačkih, 64 srpskih, 56 mađarskih i 51 němačkih poreznih glava, koje su plaćale državnu porezu.

Běše mnogo razmirica sa kralj. komorom kao vlasnikom zemljišta (1766-1759. g.), dalje pograničnih sporova sa susědnim opštinama, a pitanje o agrarnim odnošajima zadade najviše posla. Sve se to bilo oteglo do u nedogled i u toj neizvěsnosti prođe dosta godina. Bilo je skupština o tim pitanjima, izlazile su razne komisije i šiljane su bunjevačke deputacije vladaru u Beč i raznim višim vlastima.

No, najduže trajaše rad oko potpunog oslobođenja ove varoši, t. j. oko toga, da Subotica, koja dotle běše samo povlašćena kameralna varošica, postane autonomna slob. kr. varoš, kakva je u tom vrěmenu već bio Sombor i dr. I tu su Bunjevci češće morali ići u Beč, Požun i dr. i podastirati prěstolu svoju najveću želju, da im Subotica (o kojoj pěvaju sa takom ljubavlju: "Subotice Běla, tebe nigdě nema!") postane potpuno samoupravna kralj. varoš. Od svih tih izaslanika bio je najsrećniji starina Petar Josić, koga je Marija Terezija vrlo lěpo primila i obećala mu ispuniti želju subotičkih Bunjevaca.

22. januara 1779. g. posta Subotica prava slob. kralj. autonomna varoš i dobi ime "Marija Tereziopolis", , u slavu vladarke Marije Terezije. Varoš Subotica u znak zahvalnosti posla kraljici 5000 dukata.

U Subotici nasta velika radost i ovaj se dan svečano proslavi. Prvi gradonačelnik sl. kr. varoši Subotice posta Luka Vojnić.

Subotica osta sopstvenik okolnih 12 pustara, potoka Jasenovca i jezera Palića. Veliki hatar subotički otkupi se za 266.666 for. 40 pov., što se platilo državnoj blagajni. Subotica morade naseliti pustare Bajmok, kojem selu se udari temelj još ranije 1774. g., kada je imalo već 50 kuća i Čantavir, a docnije susědno selo Šandor.

Bačka državna uprava dosta se neprijateljski ponašala prema Subotici u novom položaju. Iskrsnuše opet razmirice i raspre najsitnije prirode.

Josif P. posětio je Suboticu 9. jula 1786. g. putujući iz Sombora u Sentu, gdě běše naselio 200 zaporoških kozaka, koji docnije izumrěše i trag im se zatre (pošto pripadahu sekti neženja).

Za vrěme ratova krajem 18. věka protiv Turaka Sombor i Subotica, kao i svi donji krajevi, snosiše mnoge terete. Osim toga se Bunjevci u ovom ratu odlikovahu junaštvom i mnogi postadoše "nemešima".

Na krunisanje Leopolda II. otišao je kićeni banderijum plemića Bunjevaca. Ta stvar opěvana je u knjizi "Uspomena bačkih plemenitaša", čije je prvo izdanje štampano prě 100 godina u Kaloči. (Iz ove knjige vidimo, da je u Segedinu još tada bilo dosta Bunjevaca. Sada ih je vrlo malo. Nestalo ih je prětvaranjem u Mađare.)

Poslě svištovskog mira (1791. g.) koji učini kraj ratu s Turcima, nastadoše zapleti u Francuskoj, što sve nije ostalo bez upliva na prilike u Ugarskoj, pa i u Bačkoj. Plemići sastaviše četu konjaničku, kojoj zapovědnik bi kapetan Vojnić, Bunjevac.

Pošto je uspostavljena ustavnost i Subotici se uzakoni pravo slob. kralj. varoši. Subotica bi zastupljena na ugarskom saboru sa prvim svojim poslanicima. To běhu Bunjevci Antonije Parčetić i Jovan Sučić. Na saboru 1802. g. běhu Subotički poslanici Antonije Milodanović i Jovan Popović, opštinski senatori. U Subotici se sve do danas biraju Bunjevci za poslanike. U to vrěme prědade se saobraćaju i Francov (kanal) prokop u Bačkoj, koji spaja Dunav i Tisu i pokaza se korisnim za privrědu i saobraćaj.

Pošto prođe Napoleonova vojna, nasta u Ugarskoj kulturni pokret, koji zahvati i Suboticu. Gimnazija se reformisa, broj osnovnih škola poveća se, crkve se zidaju i dr.

Kolera 1831. g. desetkovala je bunjevački živalj u Baji i Segedinu.

U četrdesetim godinama vidimo u Subotici živ pokret oko udruživanja. Ponikoše zanatlijske i čitaoničke zadruge.

Događaji 1848/9. god. poprskaše krvlju bačko tle. U krajevima gdě stanovahu Bunjevci i Šokci běše takođe krvavih bitaka.

Ne spada u krug ove rasprave, da govori o događajima tih godina. Najbolje je da ih prěćutimo.

–––––

Ovo bi bila u najkraćim potezima istorija Bunjevaca od godine njihova dolaska u Bačku do novijih dana. (Podaci o varoši Subotici uzeti su iz děla S. Ivanjija: "Szabadka város története", 1886. Inače su svugdě označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l' Austriche-Hongarie", par Louis Légér i "La Hongrie Contemporaine", par Raoul Chélar, Paris 1891.)

 

II.

Teren; statistika; privrěda

Jezgro Bunjevaca i Šokaca nastanjeno je u onoj polovini bač-bodroške županije, koja je prě 1802. godine bila i sama zasebna županija i nosila ime bodrićka (bodroška) od grada Bodrića (Bodrogh (Iz rasprave S. Ivanjija (Ivány István) "Uj Bodrogh vármegye", vidimo, kako se u prošlom věku tumaralo oko toga, od kud dobi ova županija svoje ime, te neki tvrđahu, da dolazi čak od sela Bodroga kod Arada. Ta zabluda je za cělo uzrok, što se nekadanja bodroška županija protezala neko vrěme i prěko Tise.)), čije se razvaline još jedva vide u okolini čisto šokačkog sela Monoštora. 1802. godine izvršeno je – poslě raspre, koja trajaše čitavo stoleće – zakonito spajanje bačke i bodroške županije, i sad već Bunjevci s ponosom vele, da su "Bačvani"; ma da su za vrěme raspra između bodrićke i bačke županije u prošlom věku bili fanatični "Bodrićani".

Bunjevci su isključivo stanovnici Gornje Bačke. Šokci među tim zauzimaju ono zemljište donje Bačke, koje se pruža od Sobmora duž alfeld-fijumanske železničke pruge ka Dunavu. Ima ih i u Pečuju, a rasějani su u svoj baranjskoj županiji, gdě su u kontaktu sa pravoslavnim Srbima očuvali svoj maternji, srpski jezik.U peštanskoj županiji ima ih u Baći, koja je postala 1699. god.

Prema ovom teren, koji zauzimaju Bunjevci, to je gornja Bačka, a Šokci (izuzimamo ovdě srěmske i slavonske Šokce) Donja Bačka i Baranja.

Bunjevaca ima danas: u Subotici, Somboru, Nemeš-Militiću, Čonoplji, Šandoru, Bajmoku, Kaćmaru, Almašu, Mateoviću, Gari, Bikiću, i nešto u Baji.

U Subotici sačinjavaju Bunjevci polovinu cělokupnog stanovništva. ("Neven" ih računa na 35 do 36.000) U Somboru ima nešto manje od polovine stanovništva (10.000), u Nemeš-Militiću polovina (oko 1500), u Čonoplji znatan děo, u Šandoru polovina (500), u Bajmoku, Almašu, Kaćmaru, Gari čine trećinu, izměšani sa Mađarima i Němcima, a Mateović je čisto bunjevačko selo (800 duša). U Nemeš-Militiću su stanovali sa Mađarima, a u Čonoplji sa Mađarima i Němcima, u Bikiću sa Němcima, a u Subotici, Somboru i Šandoru sa pravoslavnim Srbima. Sa drugim narodnostima ne stanuju nigdě zajedno, niti imaju najbližeg, neposrědnog kontakta.

Šokci pak stanuju u Sonti (4600 st.), Monoštoru (5000 st.), Vajski (1400 st.), Bođanu (500 st.), Baču (1500 st.), Santovu (1500 st.), Bregu (Beregu 1500 st.). Prva tri města isključivo su šokačka, u Bođanu žive Šokci sa pravoslavnim Srbima, a u Baču, Santovu i Beregu sa Němcima. U Baranji žive u Pečuju, Dušnoku, Bačinu, Tukulju i Budimu dardanskom srezu, u Podravlju i u podunavskim baranjskim selima, izměšani sa pravoslavnim Srbima, Němcima i Mađarima. Ima ih u okruglom broju 40.000 duša.

I u Banatu ima Srba katolika. To su Srbi Krašovani koji stanuju u Krašo-Severinskoj (Krassó-Szörény) županiji, a u trokutu između Vršca, Lugoša i Oršave, u tome moru rumunskom, ima ih 20.000 duša. Neobično su lěpog soja, jaki ljudi, bave se zemljoradnjom i dobri su baštovani. Govore čisto srpski, među tim se nazivaju Krašovani (po svoj prilici po rěci Karašu, koja u brdu Mušnjaku izvire a kod Kajtasova i Palanke u Dunav utiče). Ali kad ih upitate, kako govore, odgovoriće vam kao i bački Šokci, da govore srpski. Oni su očuvali – i ako okruženi samim strancima, – srpski jezik, srpske običaje i sve osobine, koje karakterišu srpsko pleme, a uz to su po věri rimokatolici. I što je najkarakterističnije, njima je baš to pomoglo, da očuvaju sve do danas svoje srpsko obělěžje. Njihova pravoslavna braća, naseljena na dunavskoj obali od srpske Klisure so Rršave (Oršave) prětopiše se u Rumune, između ostalog i za to, što su bili jednověrni sa nadmoćnim Rumunima. Još samo prězimena tih porodica i srpska imena města, brda, rěka, položaja (Domogled, Treskavica, Bistrica, Černa, Izvor, Izlaz, Drenkovo, Moldava i t. d.) kazuju putniku, da su to bili Srbi. Među tim Krašovane je baš razlika u věri spasla od prětapanja u Rumune i oni su i sada Srbi po svemu. Zlo je samo, što nemaju svojih škola, ali sad je i u tom pošlo na bolje, jer se sad u njih pojavio pokret za osnivanje narodnih škola. Ponudu iz Bugarske da se "kao Bugari" isele u svoju "staru otadžbinu", odbili su Krašovani najodlučnije, jer – vele – oni nisu Bugari, već Srbi. Vrědno bi bilo dublje ispitati ovaj zabačeni, skoro nepoznati kraj Srpstva. To je pokrenuo ove godine beogradski "Dnevni List".

Što se pak njihova porěkla tiče ima dvě versije: ili su se naselili iz Hercegovine (kao i Bunjevci) ili iz crnogorskog okruga u Srbiji. Ako stoji ovo, da su se naselili u ove krajeve 1730. god. ili pravilnije 1737. god., dakle u doba poslědnje seobe Srba iz Srbije u Ugarsku pod pećkim patrijarhom Arsenijem IV. Jovanovićem Šakabentom, onda su oni porěklom iz Srbije. U to vrěme istorija ne bělěži veće seobe iz Hercegovine, a Bunjevci su se – kao što znamo – doselili u 80. godinama XVII. věka. Katoličku věru primiše Krašovani u drugoj polovini XVIII. věka (1765. g.) za vladavine Marije Terezije, a poslě seobe Srba u Rusiju (1751.-1753. g.), dakle u doba najvećeg unijaćenja, koje ih je izvěsno i lišilo pravoslavne věre.

Što se statistike u opšte tiče, vrlo je teško tačno konstatovati broj Bunjevaca i Šokaca. Izvori, koje imamo na raspoloženju, razilaze se u opšte bitno u tom. Pavle Hunfalvi u svojoj etnografiji računa ih u sedamdesetim godinama na 70.000 duša (izrično ih naziva katoličkim Srbima, a tek u zagradi označava ih kao Bunjevce i Šokce). Prof. Šviker u svojoj statistici računa da Srbi (obe věre) sačinjavaju u Bačkoj 15%, a u Baranji (sa Šokcima) 15-17% od cělokupnog stanovništva u tim županijama. Inače Šviker nigdě ne oděljuje Bunjevce od Srba, ali im ni na jednom městu ne iznosi broj, što svakako ne spada u dobre strane jedne čisto statističke rasprave. Badić u epohalnom dělu "Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán", iznosi im cělokupan broj u 55.000 duša, pa dalje (netačno) bělěži, koliko ih ima u Subotici i Somboru. Po zvaničnim statističkim podacima od 1880. god. trebalo bi da ih ima svega u Bačkoj (Bačka županija pri prvom pomenu u Ugarskoj 1785. god. imala je 180.000 st., 1880. g. 630.000 st., od kojih 121.000 pravosl. Srba. Po najnovijem popisu 1890. g. Bačka svega (sa varošicama) ima 716.325 duša, a nekadanje "Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat" po popisu iz 1850. god svega 3.426.221 duša.) 56.000 duša, ali kad njihov broj sračunamo po městima u kojima stanuju, izlazi, da samo u Bačkoj ima 70.000 Bunjevaca i Šokaca, među tim Hunfalvi računa u tu sumu i onih 40.000 u Baranji. Najvěrovatnije je pak, da ih ima u Bačkoj 70.000, a u Baranji do 40.000, dakle svega prěko 100.000 duša. Fenješ u svojoj knjizi navodi Magyarország sztastisztikaja" računa ih, kao što smo gore viděli, na 429.268 duša, ali u tom su i Šokci u Trojednici i Srěmu. Populacija Subotice se vrlo brzo množila. Prvi popis stanovništva u Ugarskoj je izvršen 1785. g., tada je u Subotici nađeno 23.000 stanovnika. 1870. god. imala je već 56.323 duše a 1880. god 61.656, a pri najnovijem popisu 1890. god. 72.863, a 1580. god. imađaše tek 49 kuća, 1590. god. 63 kuće.

Sombor je 1690. g. imao 301 t. z. poresku glavu (270 zemljodělaca i 31 zanatliju). 1870. god. imao je 24.309 a 1880. g. 24.700 st., 1890. g. 26.888 st. (oko 600 zanatlija), dakle brojno se vrlo lagano razvija, – Pečuj je imao 1870. g. 23.683 st., a 1890. g. 34.754 st.

Što se tiče staleža u ta tri veća města, gdě su Bunjevci i Šokci nastanjeni, imamo ovakav statistički prěgled:

 

U procentima:

 

Trg. i zan. stalež

Inteligencija

Sluge

Ratari

Subotica

6.37

1.39

13.80

78.54

Sombor

10.08

3.25

13.32

73.35

Pečuj

18.25

7.36

12.16

62.23

 

Iz ovoga se vidi, da stanovništvo i u varošima većinom pripada zemljoradničkom staležu, a u selima su naravno, isključivo zemljoradnici.

Srazměra između muškinja i ženskinja pak ovaka je po statističkim podacima. Na 100 muških dolazi u

Subotici

102.8 ž.

Somboru

102.6 ž.

Baranji

102.4 ž.

Bačkoj

101.4 ž.

Pečuju

97.0 ž.

 

Teritorijalno zauzima bunjevačka metropola Subotica 166.077 katastralnih jutara, (Subotička opština raspolaže sa 44.000 jutara (26.000 jut. pašnjaka) opštinske zemlje a u Bajmoku i Čantaviru 10.000 jutara, što prědstavlja prědnost 4 1/2 mil. for. Vidi: "Ausztria – Magyarország II." "Bácska" od Badića) prostor, kojim malo koja varoš u ovoj monarhiji raspolaže. Sombor ima 53.577 kat. jut. Oba města raspolažu sa znatnim pašnjakom, koji znatno pomaže razvijanju stočarstva kod Bunjevaca koje spada u najjaču granu privrěde im.

Na ovome městu valja nam se zadržati kod privrědnog rada naših Bunjevaca i Šokaca. Oni su prvenstveno zemljoradnici, kao što smo to i gore istakli. Bunjevci u gornjoj Bačkoj obdělavaju zemlju vrlo uspěšno i racionalno. Sěju sve vrste rane na dosta pěskovitom ali plodnom zemljištu Bačke. Subotica je znatna trgovačka varoš sa ranom, isto tako i Sombor. Na okolnim pustarama Šebešiću, Verušiću, Tavankutu, Kelebiji, Tompi i t. d., gdě su od mnogih salaša ponikla čitava sela, rodi mnoga hrana. Tako je isto i na somborskim salašima i u bunjevačkim selima. Da se kod Bunjevaca podigne voćarstvo, otvorena je kod lěkovitog kupatila Palića opštinska voćarska škola sa bogatom rasadnicom. Osim toga Bunjevci gaje vrlo dobre konje, bělu marvu i svinje, a subotički vašari s konjima (dogoni se po 60-70.000 kom. konja) čuveni su i u inostranstvu. Balkanske države, pa i Němačka, Italija, čak i Španija kupuju konje za svoje vojene potrebe od Bunjevaca. Bunjevac se u opšte diči sa svojim konjima, i to ne bez uzroka, jer je soj bunjevačkih i u opšte bačkih konja izvrstan. Šokci takođe gaje konje, ali drukčijeg soja, manji su, nalik na balkanske konje.

Bunjevac se nerado odaje trgovini ili zanatima, on najradije ostaje kraj svoga pluga. Zemlja u Subotici ogromnim je dělom svojina Bunjevaca i oni su vrlo bogati ljudi. Ove godine osnovaše tamo veliki, jak novčani zavod, kome su većinom oni akcionari.

Šokci u donjoj Bačkoj takođe su dobri zemljodělci, ali su više stočari i ribari, a proizvode i kudělju. U Baranji su još i vinogradari. Od kako su im oduzete šume, gdě je bilo žira za svinje, od toga vrěmena ustuknulo je stočarstvo. Od toga doba bělěži se naseljavanje Němaca u šokačka sela. Siromašniji Bunjevci i Šokci sele se u Slavoniju, gdě oko Vrhpolja krče šumu za oranicu, te kao vrědni ljudi i na strani dobro uspěvaju.

Bunjevci i Šokci važe u opšte kao vrlo vrědni, pošteni i čuvarni ljudi, još da oni prvi nisu malo više izdašni na svoje odělo i pri domaćim svetkovinama, bili bi još imućniji. Šokci sve što im trěba za odělo, proizvode sami, dok Bunjevke podmiruju svoje potrěbe (izuzimajući platno i kecelje) tvorničkim proizvodima.

Industrije nema u njih nikakve, izuzimajući kućevnu – tekstilnu – industriju, koja je kao i kod svih Jugoslovena, jako razvijena.

Bunjevka važi za vrlo vrědnu i čistu ženu, koja mnogo polaže na spoljašnjost svoju i svoga doma, otuda je u nje i toliko volje oko pipavog posla: veza, tkanja i u opšte izrade svih tekstilija.

Rukotvorina Bunjevaka i Šokica odlikuje se svojom lěpotom, stalnošću i izvrsnim izborom i podělom boja pri izradi ćilimova. Osobito su na glasu bunjevačke (subotičke) prěgače u bezbroj boja, što je čisto bunjevački specijalitet. Platno sami tkaju i ono je i trajašno i tanko (ćerćelija). Vezovi sa zlatom pokazuju takođe veliku věštinu i izvrstan ukus. Šokice osobito mnogo tkaju i prědu. U svakoj kući njihovoj ima puno razboja i prěslica. To je i pojmljivo, jer one sebe oděvaju svojim rukotvorinama. Bunjevačke i šokačke ženske rukotvorine stekle su mnogo divljenja, pohvala i poštovalaca na izložbama u Beču, Novom Sadu i Budimpešti, gdě su bile izložene u svim nijansama i vrstama. Da se vidi kako su stranci još prě sto godina pisali o ženskoj radinosti u Bunjevaca, evo citata iz "Geogr. istorijsko-trgovačkog Leksikona" J. Karabinskog (Požun 1786.): "Žene (subotičke) prave sve same, kao: platno, kecelje, obojke i kašarinke. U tkanju su vrlo věšte, a u izradi věštakinje. Opredenu vunu tako dobro i lěpo bojadišu, kao Persijanci". Sadašnje ocěne stranaca mnogo prěvazilaze ovu, ali ova je značajna s toga, što se ona tiče bunjevačke tekstilne industrije, kakva je ona bila prě sto godina.

U službu ide Bunjevka i Šokica ne rado, kao i sestra joj Srpkinja. To biva samo u najkrajnjoj nuždi. Ovo ne znači, da one ne vole raditi, jer rada u zadružnom životu, gdě je porodica mnogobrojna, ima svagda i suviše. To je više izvěstan stepen urođenog ponosa u našem narodu, koji drugom ne rado služi i radi.

 

III.
Crkva; škola; jezik; narodnost; književnost; umotvorine

 

CRKVA

Bunjevci i Šokci pripadaju od reda zapadnoj, rimokatoličkoj crkvi, što ih jedino i razlikuje od sabraće im pravoslavne!

Po svemu izgleda, da su u ove krajeve došli kao katolici. Tako bar stoji u tadašnjim vojenim zapiskama, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) gdě ih svugdě nazivaju katoličkim Srbima. Za ovo govori i to, da su u Suboticu došli pod vodstvom 18 franciškanaca kaluđera, dakle morali su još tada biti katolici. Mogućno je pak i to, da su u putu svom u ove krajeve pokatoličeni, jer je baš u to vrěme izvršivano unijaćenje u varaždinskom generalatu pod Pavlom Zorčićem i u Srěmu pod vladikom Janijem i Ljubibratićem. Ali ništa ne govori protiv toga, da su oni bili već i u Hercegovini katolici, kao što je baš u pokrajini oko Bune bilo svagda pa i sada rimokatolika, a u doba bogumilstva i Bogumila. (Račka - Kostrenčić vele da su protestantski sektari južne Francuske i sev. Italije bili ogranak i učenici bosansko-hercegovačkih Bogumila.) Šokci kao da su u novoj postojbini primili katoličku věru, jer je vladika Jani (Janny) u Srěmu i u Bačkoj pokatoličio u to vrěme mnoge pravoslavne Srbe, među kojima prě toga tako reći i ne běše katolika. Cernig u "Etnografiji" (str. 307) izrično veli da su Šokci, kad su naselili selo Baću u peštanskoj županiji (1699. g.), bili pravoslavni i da su tek kasnije primili uniju i katoličku věru.

Kao katolički klir, nemajući nikakve odělite narodne avtonomije u crkvenim poslovima, potpadaju Bunjevci-Šokci pod ostrogonskog kneza-primasa, kao glavu rimokatoličke crkve u Ugarskoj. No, po teritorijalnoj crkvenoj poděli spadaju bački Bunjevci i Šokci pod kaločku arhidijecezu, a baranjski Šokci pod pečujsku eparhiju (biskupiju).

Kaločka arcibiskupija, postav u 11. st., nosila je od 1094. do 1735. god. ime bačke arhiepiskopije, kada je dobila ime, koje i danas nosi.

Kaloča je bila svagda od kulturnog značaja po Bunjevce. U njoj su se bunjevački sinovi, koji se rado odavahu svešteničkom pozivu i službi crkvenoj, učili i poslě vraćali u narod kao propovědnici slova božjeg i nauke Hristove. Naklonost svešteničkom pozivu, kao da se duže održala kod katoličkih no kod pravoslavnih Srba.

Bunjevačko sveštenstvo i učiteljstvo odlikuje se svojim priměrnim radom i rodoljubljem. Od bunjevačke inteligencije, seoski popovi spadaju u najveće prijatelje naroda, kome čuvaju i jezik i ime narodno. Oni su najčvršća straža na braniku bunjevačke narodnosti.

Književni i svaki narodni pokret u Bunjevaca ponikao je iz svešteničkih i učiteljskih krugova. Čestiti Ivan Antunović ima mnogo svojih poslědnika.

U Subotici, Somboru i Baji, kao i u krajevima Baranje, gdě su Šokci naseljeni, imaju svoje protoprezviterate, pod koje potpadaju bunjevačke seoske i varoške parohije. Bunjevci imaju lěpih crkvenih građevina, kao: franciškanska crkva u Subotici po stilu kaločke arcibiskupske crkve (zidana je petnaestog věka na ruševinama stare tvrđave subotičke). Velelěpna Terezijina crkva sa dvě kule u Subotici, novoukrašena i restaurisana crkva u Somboru, saborna crkva u Pečuju, koju je ove godine posětio Nj. V. Car-Kralj i lěpi franciškanski manastir u Baji i Subotici. Ove su građevine starodrěvne i monumentalne.

Franciškanski kaluđerski red angažovan je znatno u prošlosti bunjevaca i dělio je sudbu svoga stada i u najžalosnijim i najopasnijim trenucima. Za vrěme Turaka nisu ovi kaluđeri nikad napuštali gonjeni klir, već su bili nad zběgovima i pratili ga svugdě. Tako, kad se prěd Rakocijevim pustošenjem moradoše ukloniti u Petrovaradin, franciškanci su ih i tamo pratili i probavili s njima u tom izgnanstvu sedam godina.

U okolini Batmonoštora u bačkom Podunavlju vide se i sad ruševine nekadanjeg – po Badiću – franciškanskog manastira o kom Badić (B. "("Ausztria – Magyarország II." Bácska od F. Badića) veli, da je kasnije postao svojina pravoslavnih kaluđera, što nikako ne stoji, bar se ne slaže sa onim věrodostojnim podacima, koje je dr. P. Ivanović izněo u 90. knjizi "Lětopisa" 1854. g., i iz kojih vidimo, da je taj manastir kao pravoslavan (sv. prěobraženski) od vajkada i da je 1723. g. porušen od mađarskih ustanika, a iguman mu pogubljen. U jednom protokolu bajske arhive stoji, da je ovaj manastir bio svojina "G. R. N. U. Calugyeris" i da je "anno 1723 posessa fuerit."

Bunjevci su na glasu sa svoje pobožnosti i neobično poštuju svoje sveštenike, koji su, skoro bez izuzetka, pravi pastiri svoga stada. Kad se n. pr. u Subotici drže "korizmene propovědi", crkve su pune, pa ima slušalaca i na ulici. "Neven" priměćuje, da bi prema velikom pohađanju crkve trebalo tamo još 4 crkve. Subotičanima je sv. Rokus zavětni svetac, koga uzeše za svoga zaštitnika o velikoj kugi. Jedno město bunjevačko u hrvatskoj krajini nosi u počast ovog sveca ime sv. Rokusa.

*

ŠKOLA

Osnovne Škole u Bunjevaca i Šokaca děle se na dvě vrste, na opštinske (komunalne) i věroispovědne. Ove poslědnje pokazale su, i kod katoličkih Srba kao i kod pravoslavnih, da bolje odgovaraju nacionalnoj zadaći, zbog čega ih je izvěsno i mnogo više no opštinskih.

Po najnovijim podacima, koje je ove godine publikovalo ugarsko ministarstvo nastave, ima u užoj Ugarskoj (bez Trojednice) svega 130 katoličko-srpskih (u Bačkoj i Baranji) i hrvatskih škola (u županijama Mošonjskoj, Šomođskoj, Šopronskoj, Tamiškoj, Zali (Međumurje), Vaš i t. d.) i to věroispovědnih 120, a opštinskih samo 10. Od tih škola u 39 je nastavni jezik srpsko-hrvatski, (1869. g. bilo je ovakvih škola 73), u 73 srp.-hrv.-mađarski, u 3 němačko-srpski i u 18 měšovit nastavni jezik. Kao što se vidi, ovdě su uračunate i čisto hrvatske škole na gornjem Dunavu (t. zvanih "Wasser-Croaten") i hrvatske duž austrijske granice i Međumurja i hrvatskih rasějanih oaza u Banatu (Tamišu, Torontalu) i srpsko-katoličke u Krašo-Severinu, čijih (hrvatskih) broj školske obavezne děce iznosi prěko 32.000. Ovo uzgred spominjemo, ma da ne spada u okvir ove rasprave.

Što se pak školske děce Bunjevaca i Šokaca tiče, njihov je broj iznosio u školskoj god. 1890/91. u Bačkoj 11.400, a u Baranji samo 3979.

Kad se sravni ovaj broj sa brojem za školu sposobne i obavezne děce u 1870. g. vidi se ipak naprědak, jer se broj te děce sad znatno uvećao (sa nekih 6-7000).

U Subotici ima prěko 70 osnovnih škola (40 u varoši i prěko 30 na salašima), od kojih su veći děo bunjevačke. Osim toga ima u Subotici građanska zanatlijska škola, viša děvojačka (i učiteljska) škola. Politička opština subotička izdaje godišnje na školske i prosvětne cěli 150.000 for. iz svoga budžeta, (koji iznosi godišnje 800.000 for. prihoda). U Somboru ima takođe zanatska škola i više bunjevačkih osnovnih škola. U Subotici, Somboru i Pečuju ima još i gimnazija, ali one su državne. U Subotici ima opštinska viša škola sa mađarskim nastavnim jezikom. Pohađaju ih u oskudici svojih sopstvenih srědnjih zavoda, i bunjevačka i šokačka děca. Učiteljski podmladak uči se u Baji.

Jedna osětna praznina i potreba školstva u Bunjevaca, to je baš ta oskudica srědnjih zavoda. prema malom broju Bunjevaca za njih bi dovoljna bila i jedna srědnja škola, koja bi bila od vanredne vrědnosti i važnosti. Bez narodnih, srědnjih škola sa maternjim nastavnim jezikom apsolutno nije mogućno, niti se daje zamisliti više obrazovanje omladine u narodnom duhu. Time bi se najbolje sprěčilo odnarođivanje bunjevačke školske omladine. (Bunjevci nisu zadovoljni ni sa svojim osnovnim školama. Njihov list "Neven" pisao je vrlo mnogo o tom i žalio se, da se u bunjevačke i šokačke škole osobito u Baranji postavljaju učitelji, koji ne znaju bunjevački i prědaju děci tuđim jezikom, te se maternji jezik děčji zapostavlja, prězire. Pravo kažu, da je prvi alat u školi onaj jezik, kojim děca govore. "Neven" odlučno traži, da se u bunjevačkim školama prědaje bunjevački. Kalendar bunjevački "Danica" od 1892. god. ima članak u kome se tuži, da se u jakim bunjevačkim městima kao u Somboru, Mateoviću, Baji i t. d. samo věronauka prědaje bunjevački.)

U Baranji je oskudica čak i u osnovnim školama. Od tog pate podjednako i Šokci i pravoslavni Srbi. Šokački elemenat nalazi se tamo u izumiranju, narodno ime gubi se i nastaje prětapanje u druge narodnosti. To je u ostalom neminovna poslědica oskudice narodnih škola i potvrda fakta, da se kulturno slabi narodi prětapaju u kulturno jači elemenat. Šokački živalj u Baranji mogao bi se spasti jedino narodnim školama. U Baranji je opasnost mnogo veća no u Bačkoj.

Što se pohađanja škole (1870. g. bilo je u Bačkoj 489 škola sa 468 učitelja. Sad se taj broj udvostručio.) tiče, ono nije sarazměrno tako rđavo, bar ne stoji ono, što Badić, opisujući Bačku, tvrdi, da Šokci i Srbi najgore pohađaju školu. U tom pogledu za nas je veći autoritet statistika.

Šviker je izračunao ovako procente pohađanja škole:

Němci

14.5%

Srbi

12.5%

Hrvati

11.1%

Slovaci

10.9%

Mađari

10.8%

Rumuni

7%

i t. d.

Dakle poslě Němaca, dolaze odmah Srbi i Hrvati.

Statistika pokazuje dalje ovake procente pismenosti u županijama i varošima, gdě Bunjevci stanuju:

Nepismeno je:

muških:

ženskih:

u Baranji

41.24%

44.34%

u Bačkoj

58.01%

64.66%

 

U varošima pak ima nepismenih:

Pečuj

41.24%

Sombor

72.53%

Subotica

78.45%

 

Prema ovom među stanovnicima pečujskim ima pismenih 66.22%, somborskim 27.47%, subotičkim 21.55%.

*

JEZIK

Jezik, kojim govore Bunjevci, najčistiji je srpski jezik. To je u ostalom i prirodno, jer su porěklom iz one srpske zemlje, Hercegovine, u kojoj se, kao što znamo, najlěpše srpski govori. No tim ne kažemo i to, da Bunjevci imaju isto narěčje, kao i Hercegovci, jer Bunjevci po Miklošiću (F. Miklosich "Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache".) spadaju u zapadnu zonu srpske jezikoslovne oblasti. Oni su dakle ikavci, ali to ne znači, da su oni Hrvati, jer osim Hrvata-čakavaca, ima ikavaca, koji govore čisto srpski, samo što staroslovensko "jat" izgovaraju kao i, a u te spadaju Bunjevci. Oni kažu bilo (bělo), lipo (lěpo), vira (věra) i t. d. Razlika je dakle samo u tome, inače sve rěči izgovaraju kao i njihova pravoslavna braća. Ovaki ikavci – veli Miklošić – imaju sa Srbima sasvim jednake običaje, dok ostali ikavci (Hrvati čakavci) imaju i izgovor različit od srpskog i zasebne, samo njihove izraze. Svega toga ne nalazimo u jeziku, kojim Bunjevci govore. Uz Vuka Karadžića, koji Bunjevce i Bošnjake (baranjske Šokce) smatra za čiste Srbe, stoji – pored svih razloga, koje navedosmo tamo, gdě je bila rěč o istoriji Bunjevaca – i naučni autoritet jednog Miklošića, koji u gorespomenutom dělu priznaje, da u Bačkoj nema hrvatskih naseobina, već samo u zapadnim županijama Ugarske, ili drugim rěčima, da Bunjevci u Bačkoj nisu Hrvati. U tome se slažu i svi filolozi Nesrbi.

Bunjevci pišu latinicom, a sadašnji pravopis im je jednak hrvatskom utoliko, što n. pr. slovo ч pišu kao i Hrvati sa č (a ne kao Mađari sa cs), ћ sa ć, ж sa ž, ш sa š i t. d. Prě se služiše starim latinskim, te ћ pisaše sa ty i ch (otuda je ostalo, da mnogi Bunjevci poslědnje slovo svoga prězimena pišu i sad sa "ch" kao Latinovich, Vojnich i t. d.); i samoglasno r proširili su u er i t. d. Aksana na a, e, i, o, nemaju, ali u pojedinim rěčima upotrebljavaju po nekad aksan grav i sirkonfleks, ali to je vrlo rětko (u "Neven"-u našao sam "a" sa aksanom u jednoj pěsmi, a u rěči "Báka"). U starom pak pravopisu imali su na "y" po dvě tačke ("˙").

Na ovom městu da zabělěžimo jednu karakterističnu pojavu. Tiče se maternjeg jezika, kojim u Bačkoj i Baranji govore Srbi obe věre. Srpski jezik u Baranji i u Bačkoj podjednako je "langue parlé", jezik u upotrebi, koji posrěduje između raznih narodnosti tih poliglotskih županija. U Baranji ćete se uvěriti, da srpski govore do 80.000 ljudi, ma da Srba ima nešto prěko 50.000 (pravoslavnih 15.000, ostalo katolika). U Erčinu kod Pešte, gdě ima Srba, Šokaca, Mađara i dr. Govori se samo Srpski. Mađari govore srpski kao Srbi. Što se tiče uloge, koju srpski jezik igra u Bačkoj, o tom čitamo u Badiću od rěči do rěči ovo: "Ljudi se u Bačkoj ispomažu srpskim jezikom. U Bačkoj je karakteristično, da Němci i Mađari, kad dolaze u dodir, govore srpski, jer taj jezik oboje znaju". I to je, kao što znamo, istina, a istina je i to, da je ovo kulturna tekovina i najbolja svědodžba za maternji nam jezik.

*

NARODNOST

Iz onoga što smo do sad rekli, anališući ime Bunjevac, viděsmo, da ono označava provincijalca a nikako čověka jedne narodnosti. Njime se više označuje zemljak (kao Bačvanin, Srěmac, Ličanin, Krajišnik i t. d.), ali nikad sunarodnik, kompatriota.

Bunjevci su po narodnosti Srbi. Stara njihova postojbina, otkuda se ovamo doseliše, nije poliglotna zemlja, u kojoj je samo jedan narod i to srpski, koji ispověda tri věre, a pripada samo jednoj, srpskoj narodnosti. Hercegovina kao pokrajina bila je sastavni děo velikog srpskog carstva koji zauzimaše cělo balkansko tropolje i koje zapljuskavahu četir mora. Za vrěme Turaka běše u njoj samo jedan narod, srpski, a i danas spada ona u najčistije srpske krajeve, u kojoj je srpska narodnost kompaktna, nepoměšana ni s jednom drugom narodnošću.

Kada se na Hercegovinu gleda s naučnog, etnografskog i etnološkog gledišta, koji isključuje sve političke priměse, koje obično izviru u šovinizmu, onda se ne može doći do drugog zaključka, no da je elemenat, koji sada tamo stanuje i koji je prě tamo stanovao, srpski. Nauka i naučenjak nije još ni u jednoj prilici našao i viděo u Hercegovini drugu narodnost no srpsku. Pozivamo se na sve naučne autoritete, koji o Hercegovini pisahu. Pozivamo se i na one, koji kroz nju putovahu, te svoje utiske i refleksije publikovaše. Isključujemo srpske pisce, kao zainteresovane, ali se pozivamo na ruske, němačke, mađarske, francuske i engleske kao skroz nepristrasne. I među svima njima, nema ni jednoga, koji bi ma u kojoj prilici spomenuo u Hercegovini drugi narod no srpski. Čak i oni pisci, koji su u ulozi državnika nalazili tamo "hercegovačku" i "bošnjačku" narodnost, kao istorici računaju tamošnji narod u srpski. I sama eventualnost kakvog plebiscita potvrdila bi sve ovo.

U ostalom, to drukčije ne može da bude. Za vrěme velike seobe Hrvata i Srba (620-640. poslě Hr.) sa Sudeta i Karpata (Běle Hrvatske i Srbije, Bojke) Hrvati zauzeše dalmatinsko primorje, zajedno sa Liburnijom (franačkom Hrvatskom) od Cetine do Istre, děo Savije (kasnije Slavonija, Sclavonia) ili savske donje Panonije (prostor između Save i Drave), a Srbi (Serbli) zemljište (preko) južno od Velebita, Bosnu (sa Hercegovinom), Miziju (Srbiju) i ostali děo Dalmacije.

Dakle Hercegovinu i Donji děo Dalmacije naseliše Srbi i evo već 1200 god. stanuju tamo bez prěkida, očuvav svoju narodnost. Sa tih, od vajkada srpskih krajeva, došli su Bunjevci.

Osim toga jezik, kojim govore Bunjevci, srpski je jezik. Po Miklošiću oni su Srbi-ikavci, koji govore jezikom koji je u svima nijansama i osobinama potpuno jednak srpskom i razlikuje se od ostalih ikavaca Hrvata u tom, što imaju izgovor sličan srpskom, a nemaju, kao oni prvi, posebne svoje izraze.

Pri raspravljanju pitanja, kom narodu ko pripada, jezik igra veliku ulogu. Hunfalviju je u tom pitanju jezik od prěsudnog, glavnog značaja. Dovoljna je samo potpuna sličnost jezika, pa je rěšeno, da su dva plemena jedan te isti narod. Jezik je stablo, korěn svakog naroda. Dok jezik postoji, postoji i narod. Ljudi, koji imaju izvěstan jezik zajednički, sačinjavaju izvěstan narod, jednog korěna, jednog porěkla.

Pešel veli: "Narodi, koje zajednica jezika spaja, izvěsno su jednog i istog porěkla".

Nije li taj slučaj i kod Srba i Bunjevaca?

Šafarik osim sličnosti gramatičkih oblika u jeziku traži još i zajedničku istoriju i jednak telesni sklop. Prvo i drugo zajedničko je kod Bunjevaca i Srba, a treće bi se samo dalo ustanoviti antropološkim prěměravanjem. Uzgred priměćujemo, da po indeksu širine lubanje (breit-Index) Arm. Velkera Srbi spadaju u red Subrachykephalos-a (79), a Hrvati u red Brachykephalos-a (82). Razlika je tri stepena. Nad Bunjevcima naročito nije izvršeno to prěměravanje. Bar nije poznato.

Običaji pri domaćim i obrednim svetkovinama, društveni život, pa čak i tragovi krsnog imena (slave), o čemu će niže biti opširnijeg govora, sve to govori za to, da su oni članovi srpskog naroda.

Kad su došli u Suboticu, prijavljujući se, da brane monarhiju od turskih napadaja, oni se sami izjavljuju za katoličke Srbe, te ih u tadašnjim zvaničnim spisima i bělěže samo kao "katolische Raitzen", a nikad drukčije.

I sada kažu Bunjevci češće da su "Raci" (Srbi). Tako u "Neven"-u 1891. g. u jednom putopisu veli pisac Bunjevac: "Rekoh, da sam rođen Bunjevac, Rac, pa da za sve i nepoznate Race rado čujem".

Tim imenom ih nazivaju svi pisci, koji su o njima pisali ma samo nekoliko rědaka. Ima etnografa, koji o njima ništa drugo nisu zabělěžili već "da u Bačkoj i Baranji stanuju katolički Srbi koji sebe zovu Bunjevci, Dalmatinci i Šokci". Još ih ni jedan stran etnograf nije nazvao drugim imenom no tako.

Ni u koliko ne měnja stvar i ne upliviše na nju, što su oni ili došli kao katolici ili se u putu pokatoličili (o čemu će biti govora u oděljku o Crkvi. Katoličkih Srba ima, kao što znamo, vrlo mnogo u svim krajevima gdě Srba ima.

Austrijski čuveni etnograf Cernig (K. v. Zzoernig "Ethnographie" I.) govoreći o Bunjevcima u Bačkoj i Šokcima u Bačkoj i Baranji računa ih u Srbe. U Ugarskoj zna za Hrvate samo u Međumurju i na gornjem Dunavu oko Požuna (t. z. "Wasser-Croaten"), koje tamo naseliše mađarski plemići Seredi, Ilešhazi, Baćani i dr. poslě 1550. g. (dakle ranije i od prve Bunjevačke seobe).

Prof. Ivanji, koji je izradio monografiju Subotice, svugdě ih naziva "katoličkim Srbima" i nikad drukčije.

Šviker ("Literarische Beriche aus Ungarn" III. 1879.) mađarski istorik i statistik o svojoj raspravi o Srbima u Ugarskoj, veli za Bunjevce, da su katolički Srbi.

Veliki etnograf mađarski Hunfalvi u svojoj "Etnografiji Ugarske" (str. 474) računa Šokce u virovitičkoj, požeškoj i srěmskoj županiji takođe za katoličke Srbe i veli doslovce ovo: "Šokci ili Bunjevci, t. j. katolički Srbi, po Fenješu (Fényes: "Magyarország sztastisztikaja" 1842.) u županijama virovitičkoj i požeškoj čine većinu, u Srěmu polovinu, u Bačkoj petinu stanovništva. Ima ih još u Tamišu, Torontalu, Baranji, fejerskoj i peštanskoj županiji."

Pošto se Raci (pravoslavni) i Šokci (katolički Srbi) samo u věri razlikuju, to ih i računaju u jedno. Tako ih ujedno računa i austrijski katalog, (Österr. Katalog. Wien 1861.) koji cělokupni broj Srba bělěži na 1.438.201, čemu je dosta blizu i broj Srba i šokaca po Fenješu (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

Pored ovih etnografa i istorika u samoj monarhiji misle tako o njima i svi etnografi u inostranstvu, koji ih u svojim spisima dodiruju.

To isto potpisuju i slavisti, filolozi, kao Miklošić, Vuk Karadžić, Daničić i dr. Ili drugim rěčima, tako misli o njima nauka. Pitanje o njihovoj narodnosti raspravljeno je u nauci prě no što je raspravljeno pitanje o vrěmenu njihovog dolaska u ove krajeve, izvěsno za to, što se ovo prvo kao po sebi lakše moglo raspraviti. Mi ovo dodirnusmo samo s toga, što se ovo pitanje ne može obići, kad se piše rasprava o Bunjevcima.

Govoreći ovo o imenu i narodnosti Bunjevaca, mi nismo nikako imali na umu propagandističke naměre, jer ova rasprava nije političko-propagandistički pamflet, već naučna rasprava, koju izdaje naučno društvo. Za to bi nam krivo bilo da je ko drukčije tumači.

Ovdě se samo konstatuje pravo stanje stvari i donose neoborivi zaključci o pravoj narodnosti Bunjevaca. Ne mislimo mi nikom nametati Srpstva, osobito onima, kojima je ono u srcu i duši urezano. Ne tražimo mi od naše junačne i čestite braće Bunjevaca, da se oni nazivaju Srbima. Neka oni ostanu kraj svog lěpog imena bunjevačkog, koje je skopčano sa toliko lěpih uspomena na kolěvku njihovu, utkano svetim momentima iz junačke, poštene i muške prošlosti njihove. Neka ga čuvaju i neka se ponose njime, jer se njime zbilja i mogu ponositi. Neka se naša čestita braća drže i od sele onog stanovišta da Srbe i Hrvate jednako volu i smatraju za svoju stariju braću "koja im – kako u svom organu, valjanom "Nevenu" vele – svojim znanjem i uměnjem prědnjače i pravac pokazuju". Ta podjednaka ljubav nama je najdraža i neka bi ona svakad ostala neproměnjiva.

*
* *

Malena i dovoljno nerazvijena književnost u Bunjevaca najpotpunije pokazuje, koliko je potreban Bunjevcima jedan književni centar, književno društvo, i koliko u oskudici toga, njihova književnost.

Književne prilike u Bunjevaca ostavljaju u nama utisak, da bi čitalaca bilo dosta, samo kad bi bilo knjiga, a knjiga ima, na žalost, vrlo malo.

Preko godine izađe tek nekoliko, i da još nemaju svoga lista "Nevena" i kalendar "Danicu", mučno da bi imali šta čitati. U tom poslu moglo bi da daje uspěšnog impulsa samo jedno književno društvo, bez koga se književne prilike u Bunjevaca apsolutno neće moći krenuti na bolje.

Prva bunjevačka knjiga, koja je u Ugarskoj izašla, kao da će biti ona lěpa i dugačka (više narodna) pěsma, koju prě sto godina napisa fra Graga Peštalić (rodom Bajac) i u kojoj oduševljeno govori o onom bunjevačkom izaslanstvu, koje 1790. g. pođe da pozdravi krunisanje Leopolda II. Knjiga je štampana 1790. god. u Baji.

Prošle godine prěštampana je u Subotici i kako iz prědgovora vidimo, od nje nema "starijega bunjevačko-bačvanskoga rukotvora, starije junačke pisme, koja o našemu narodu, o naših prědaka i njihovih junačkih dilah govori." Prvobitni i sadašnji naslov te knjige je "Dostojna plemenite Bačke Starih uspomena, sadašnji i drugi slavinske krvi děliah Slava". Knjigu je pisac ("Domorodac u Baji") prikazao bačkim plemićima, jer su oni i sastavljali kićeni banderium, koji ode da se ćesaru pokloni.

Ovo dělce je od književne i istorijske vrědnosti, jer su u njemu věšto nacrtane tadanje prilike u lěpom stihu, koga narod najradije čita i pěva. Ova pěsma spada u najpopularnije u Bunjevaca. Ide od usta do usta, s kolěna na kolěno, čita se o dugim zimnjim večerima, pěva se na domaćim veseljima. Ono je priraslo uz dušu narodnu.

To je čitava epopeja, gdě se s velikim oduševljenjem priča o junaštvima bunjevačkim u prošlom věku a u ratovima sa Turčinom. Svi se ti junaci skupili i polaze vladaru svom, da mu čestitaju i da mu stave na raspoloženje svoju junačku disciplinu:

"S prvom četom Kajto Vidaković,
On mi jezdi kano hitre ptice
Od sivera varoš Subotice.
Druga četa ide od istoka
Segedina vladom poširoka,
I od rike Tise hitrovite
Uvik Turkom, vele, strahovite.
Treća četa ide s lipog zbora
Od pol dneva ravnoga Sombora.
Ovu diče kano kraljevići
Četir zmaja, četir Markovići,
A četvrta četa od zapada
Biele Baje malog Carigrada."

– – – – – – – – – – –

Delije Bunjevačke, čija imena sve redom pominje pěsnik, a koji su poznati sa svoga junaštva (Sučići, Rudići, Vojnići, Matoševići, Mihaljovići, Latinovići i dr.), svi su oduševljeni za boj protiv Turčina, a u bratskoj, čověčanskoj cěli, da se oslobode srpske zemlje, što su pod Turčinom.

Za tim se u pěsmi opisuju još uspěsi Laudonove vojne, svugdě ističući simpatije prema Srpstvu.

Ovo je zbilja remek-pěsma, koja i za nas Srbe nije bez vrědnosti, pošto iz nje vidimo, kako su još prě sto godina Srbi i Bunjevci bratski živěli, zajedno patili, zajedno se radovali, svoje bole podjednako osěćali.

Uredništvu "Neven"-a hvala, što je to dělce na novo odštampalo. U njemu će kako Srbin katolik, tako i pravoslavan naći prave duševne naslade.

Ivan Antunović, opet crkveni čověk, spada u prve Bunjevce. On stoji na čelu kulturnog pokreta u Bunjevaca. Napisao je mnogo knjiga, od kojih je naročito znatna: "Rasprava", u kojoj sa rětkim rodoljubljem uči svoj narod, da se oduševljava svojom ličnom prošlošću i da iz nje crpi svoju ličnu snagu u borbi za svoj opstanak. Antunović běše urednik vrlo dobro uređenog lista "Bunjevačka i Šokačka vila" (počela izlaziti 1871. g. u Kaloči). Antunović spada u opšte u najplodnije bunjevačke pisce i vrědne rodoljube i Bunjevci ga s pravom nazivaju "svojim velikim nezaboravljenim Antunovićem." Čověk višeg evropskog obrazovanja, vrědan, zauzimljiv i do krajnosti velik patriot. Svaki otkucaj srca njegova kucaše za njegove Bunjevce, ali ljubav svoju dělio bi svagda i sa Srbima, s kojima je svagda simpatisao. Na njegovu listu skupio je za suradnike Srbe i Srpkinje, od kojih Sofija Klara Vujićka pisaše lěpe pěsme u "Vili".

1874. g. izlazio je u Subotici takođe bunjevački list "Subotički Glasnik", a evo već osam godina izlazi u Subotici zabavni i poučni časopis "Neven". Ovo je danas jedini bunjevački list i može se reći, da se, srazměrno svom prostoru, vrlo dobro i za Bunjevce zgodno uređuje. Urednik je Mijo Mandić, narodni učitelj u Kaćmaru.

Pošto je ovo jedini sada bunjevački list, valja da se sa njegovom sadržinom duže pozabavimo.

"Neven" je u prvom redu poučan i zabavan list, a tek uzgred u oskudici bunjevačkog, političkog lista, dodiruje politiku, ali i to samo registrujući događaje.

U njemu bunjevački čitalac nalazi lěpih i mahom rodoljubivih pěsama. U jednoj pěsmi, čestitajući Bunjevcima novu godinu, sokoli ih ovim rěčima:

"I najžešća bura će proć'
I nestat' polako,
Pa će i nam pros'jat jednoć
Opet sunce jarko!"

Dalje im želi, da ih prođu sve brige i da procvati bunjevačka knjiga.

U svakom broju svom "Neven" prěporučuje svojim Bunjevcima, da čuvaju svoj maternji jezik kao zěnicu oka svog. U člancima o jeziku, o pravu, da se bunjevačkoj děci u bunjevačkim školama prědaje bunjevački, on se bori za najsvetija prava bunjevačka. Kad god bi ko na njih nasrnuo, on ih srčano brani, a svakom prilikom naglašuje, da je narodni jezik potreban i učitelju i svećeniku i opštinarima i fiskalima i lekarima u svakom, koji sa Bunjevcima i Šokcima ima posla, a osobito i prvo nuždan Bunjevcima i Šokcima, koji treba da ga poštuju i neguju više svega. Pozivajući sve Bunjevce, da rade za boljitak svog naroda, on im ovako govori: "I blago onom, sto puta blago, koji može reći, da se nije ni jedared smrklo i zanoćilo, a da za svoj narod nije što dobro učinio ili naumio nije. Toga će narod kao amenet sveti do vika u svojoj uspomeni čuvati i poštovati. Valja stalno i svojski svoje znanje i nastojavanje posvetiti prosveti narodnoj". Na drugom městu, a prěd popis stanovništva poziva Bunjevce, da se deklarišu kao Bunjevci i da se ne stide svoje slavne narodnosti. Kada neko proračuna, da će kroz sto godina nestati Bunjevaca u Subotici, on sa puno pouzdanja odgovara:

"Ta ne boj se, bunjevačko lane,
Nikad neće nestat' tvoje grane!"

Svaki napad na Bunjevštinu naiđe u "Neven"-u na otpor, koji "svoj narod budi, zabavlja, svituje i poučava na sve što je lipo i plemenito, Bogu i ljudima milo i ugodno".

"Neven" donosi još prěvedenih i izvornih pripovědaka većinom iz narodnog života, donosi ekonomske članke, članke věrske, crkvene sadržine, u kojima širi pobožnost među pukom, bělěži svaki pokret među Bunjevcima i t. d.

Uređuje se u opšte vrlo lěpo, sadržina mu je jedra i kamo te sreće, da može izlaziti neděljno, ako ne još češće. Ovako izlazeći měsečno, ne može da popuni potrebu čitalačke publike, te ona mora da se laća nebunjevačkih listova. A u tom i leži prava opasnost!

Sadašnji bunjevački pěsnici grupisali su se isključivo na "Neven"-u i kalendaru "Danici", koju "Neven" izdaje. Od pripovědača spominjemo solanovića, Seljanina, Blaža (pseudonim), Mladena Barbarića (Bajac), Ćiru Kozaka. Oni pišu i putopisne crte kroz srpske i hrvatske krajeve. Članke piše Mijo Mandić urednik, Barbarić i Seljanin, Gromović i Janko Kostolić.

Pěsnici su Malden Barbarić, profesor bogoslovlja fra Ante Evetović (Miroljub), Mirko Nenavin, Pavao Podgorski i dr. – Mladen Barbarić baš sad sprema za štampu zbirku svojih pěsama u zasebnoj knjizi.

Kalendar "Danica" izlazi 9 godina i pokrenuta je u isto vrěme kad i "Neven". Rastura se u 3500 priměraka. Ona je jedini bunjevački kalendar, jer one kalendarske nakarade, koje izdaje Bučanski u Pešti za Bunjevce, nisu ništa drugo do vašarski posao.

"Danica" takođe donosi rodoljubive pěsme, lěpe priče, pošalice, nar. pěsme, članke iz prošlosti bunjevačke, članke iz privrěde, higijene i dr. Rade na njemu svi suradnici "Neven"-a. "Danica" za 1892. g. naročito je bogata sadržinom i ima više slika, među kojima i sliku kralja srpskog. U "Danici" od 1891. g. ima i jedan članak od našeg A. Hadžića, koji se češće sěća Bunjevaca, koji ga neobično poštuju i žale, što i oni nemaju svog Hadžića. G. Hažić, radosno ističemo, spada u ono malo kolo Srba, koje održava veze sa Bunjevcima i radi na što većem zbliženju Srba i Bunjevaca. Još sa većom radošću ističemo onu bratsku solidarnost i suglasje, koje između Srba i Bunjevaca, kao najrođenije braće, věkovima postoji i koje se sve većma razvija.

Bunjevci ni u jednoj prilici ne propuštaju dati oduške svojim najvećim simpatijama prema pravoslavnoj braći. Otvorimo samo "Neven" i "Danicu", pa ćemo se na svakoj strani o tome uvěriti. Srbi su najmiliji gosti na bunjevačkom "velikom prelu" u Subotici. Srpsko nar. pozorište nalazi svoje věrne posětioce i poštovaoce u Bunjevcima. Još 1874. g. čitamo u "Javoru" (br. 16) ovu bělěšku: "Srpsko nar. pozorište u Subotici prošlo je bez deficita, što imamo najviše zahvaliti našoj jednokrvnoj braći Bunjevcima, koji nar. pozorište prigrliše kao svoje, zajedničko. Živila budna svěst naše braće Bunjevaca!" Kada 1876. god. nasta borba na Balkanu za srpsko oslobođenje, pohitaše mnogi Bunjevci u pomoć svojoj braći.

I mnogo je još eklatantnih dokaza te bratske ljubvi!

Bunjevačke školske knjige štampaju se u Pešti (državno izdanje) i u Subotici (kod J. Bitermana) kao: "Katihizis", "Biblija" i dr. Od crkvenih knjiga pominjemo još duhovnu manu ("Bunjevački molitvenik" 7 izdanja) a ima još dosta, jer je crkvena književnost dosta razvijena. Dokaz velike pobožnosti u Bunjevaca. Sve ove knjige izlaze nakladom "Neven"-a, koji u Bunjevaca zaměnjuje književno društvo i knjižaru.

U broširi "Pismo jednog Bunjevca" raspravlja se politički i državopravni položaj Bunjevaca, a u rodoljubivom pravcu. Za osudu je, što se u Srba tako malo piše o Bunjevcima, to je grěh prema nama samima.

Od Srba pisali su stvari iz bunjevačkog života pok. Laza Knežević, A. Hadžić, Bogoboj Atanacković, (Bogoboja je spasao od smrti na gubilištu 1818. god. brat Bunjevac Avgust Pijuković.) Velja Miljković i još nekolicina. Bogoboj je napisao pripovětku: "Bunjevka", koja je i na mađarski prěvedena (Növilág 1861. g.). A govorio je o njima i u svojoj lěpoj priči "Dva idola". Velja Miljković piso je pozorišnu igru iz bunjevačkog života "Bunjevku", a Ilija Okrugić "Šokicu" (događaj iz života slavonskih Šokaca).

Narodno pěsništvo razvijeno je u Bunjevaca kao i kod Srba. U njih je puno narodnih pěsama iz njihove prošlosti, a narod vrlo věšto, često i đavolasto pěva i o sadašnjosti. U "Neven"-u ove godine štampane su dvě narodne pěsme "San guslara" i "Muž i žena", u "Danici" više sitnih nar. pěsama i "Kraljević Marko", "Svilajin ban". Inače Bunjevci stalno pěvaju o Milošu i Marku, što je i prirodno, jer su to naši zajednički heroji.

"Jer i sada naši starci poje
Kad god dođu međ' mladiće svoje,
Popivaju Marka Kraljevića
Bosanliju Kotromanovića
Neumrlog pivaju ditića
Skendarbega il' Kastriotića
Ljupko poje Srbi svoga cara
Od naroda slavnoga Lazara,
Od despote, a Relje maloga
Od Novaka i Grujice hvalnog,
S ovim stari mladiće slobode
Da su glasni kud goda dohode."
(U pěsmi prě sto godina "Uspomena bačkih plemenitaša".)

Tako se Bunjevci oduševljavaju svojim i našim junacima i najradije pěvaju i čitaju srpske nar. pěsme latinicom štampane.

Jedan putopisac (J. M. Karabinski) putujući prě 100 godina kroz bunjevačke krajeve zapazio je tu žicu u narodu, te u svom "leksikonu" (Izvod iz ovog "leksikona" izašao je prěveden u "Braniku" o. g.) veli za Bunjevce, da su vrlo oštroumni, najradije opěvaju junake i bitke iz starijeg doba "i žene stvaraju" – veli – "take pěsme na pamet. Čim im se što priča, one to odmah spěvaju u stihove".

Poskočica i poslovica imaju takođe dosta. Evo nekoliko poslovica: "Nema mudrije glave od sita stomaka. – Gladan trbuh ne mož' sa lipim rěčima namiriti. – Od krađenih drva izgoriće ti kuća. – O krađeni kruh pokrhaćeš zube. – Krađeni novac je perina, na kojoj se ne dade na miru počivati" i t. d.

Poslovice su im neskupljene i "Neven" bi učinio veliku uslugu svom narodu kad bi ih skupljao i štampao.

IV.

Društveni život; odělo; običaji

Bunjevac, ogromnim dělom zemljoradnik, najvećma voli biti na izvoru svoga rada i zarade, na salašu. Tamo je on na svom tlu, pravi gospodar svojine mu, i slobodan i sretan. Ali ipak ti salaši nisu neke pustinje, a ljudi nisu udaljeni jedno od drugo miljama. Obrazovaše se na polju čitava sela sa 3-4000 stanovnika. U selo i varoš dolazi Bunjevac o svečanim prilikama u crkvu, na nar. zabave, na biralište (Uzgred spominjemo, da u bunjevačkim i polubunjevačkim i šokačkim opštinama uprava je u njihovim rukama. U Subotici ima 120 opšt. prědstavnika Bunjevaca.) i kad ima posla. U lěto je selo skoro prazno, sve je skoro po polju na radu, na salašima, a tek se u zimu vraća Bunjevac u selo, ali mnogi i zimuju na polju. Bunjevci imaju obično kuće i na selu i na salašima.

Žive u velikim zadrugama (do 40 članova), te imajući dosta radnih snaga, a uz to neobično vrědni, oni materijalno naprěduju. Ima dosta seljaka sa 1000 lanaca zemlje, a stotina lanaca su obična stvar.

Žena je u Bunjevaca jako poštovana i smatra se za kućno slěme. Děvojkom manje radi a više gaji svoju lěpotu, ali kada se uda, a to vrlo rano biva i kod Bunjevaka i Šokica, ona radi sve domaće poslove, prede i tka. Inače su porodični odnošaji kao i kod srpske kućevne zadruge. Stariji se mnogo poštuju, što i jeste karakteristika svih Jugoslovena.

I ženske i muški su vrlo lěpog soja i kršni, razvijeni. U Ugarskoj spadaju Bunjevci u najlěpše ljude. Znaju to dobro i oni sami, pa za to i pěvaju:

Nije majka rodila sinaka
K'o što j' sinak divnih Bunjevaka
Nit' će majka roditi junaka
K'o Bunjevca taka veseljaka,
Kolo vodi, svaki mu se divi
Nek se znade da Bunjevac živi!

Ženske su čiste i mnogo paze na svoju spoljašnjost.

Ne pěva se badava:

Ni děvojke ne biše u nane
K'o što j' ćerka bunjevačke grane,
Svilu nosi a zlatom se krasi
Crne oči, crne su joj vlasi,
Kolo igra, svaki joj se divi
Nek se znade da Bunjevac živi.

Na odělo naročito Bunjevke mnogo izdaju. Nošnja im je slična srpskoj u Bačkoj i raskošna. Jedna ženaska "ćurdija" od somota koja se obično dobija pri udaji, iskićena zlatom, staje često više stotina for. Haljine su obično svilene, iskićene zlatnim vezom. Kecelje što nose obično same tkaju, isto tako i platno za sebe i muške. Rado nose papuče i cipele, a nikad čizme kao Mađarice. Muški pak skoro bez izuzetka nose čizme, a opanke vrlo rětko. Muška je nošnja ona prava "bačvanska". Šeširi sa malim obodićem. Momci nose prsluk i benu od svile i somota kao srpski momci u Bačkoj i Srěmu.

Šokice, među kojima se nalazi veoma lěpih, štedljivije su u nošnji. One odevaju sebe svojim rukotvorinama. Njihova je nošnja prava narodna nošnja, nepoměšana ničim tuđinskim. Odělo im je skromno od ugasita platna, prěko suknje ide pregača. U zimu nose postavljen ćurak. Na glavi imaju ubradač kao i Srbijanke. Kosu ukrašuju cvěćem ili perjem i češljaju je kao ženske iz beogradskog okruga. Glava je često pokrivena tankom "ćerćeli"-maramom, koja se spušta niz leđa (ovo kod děvojaka). Svečana haljina je u děvojaka běle boje, u žena raznobojna. Rukavi su široko utkani i okićeni porupčićima i zlatnim vezom. Nose prslučić od svile sa granama i cvěćem, a na grudima, pokrivenim čipkom, mnoge nizove granata razne boje. Muški nose takođe platnene boje a u zimu postavljen pršnjak i šubaru na glavi.

Društveni život Bunjevaca u Subotici, usrědsrěđen je u bunjevačkoj "pučkoj kasini", gdě kako "Neven" veli, "postaju svi, po naš rod korisni, lipi pokreti". Prědsědnik je sada Kalor Đukić. Ova kasina osnovana je još prě 12 godina i odgovara potpuno onoj zadaći i onim nadama, koje Bunjevci polagahu u nju, kad je osnovaše. Kasina ova priređuje već 12 godina "veliko pręlo", koje je u stvari bunjevačka besěda sa igrankom. Taka prela priređuju se i u okolnim bunjevačkim selima i na nj dolazi cvět bunjevačkog građanstva.

"Veliko prelo" priređuje se svagda 2. februara na "Marin dan", i ma da su poklade, igra se i veseli na njemu. Ono je najposěćenija zabava u Subotici sa po 1000 posětilaca, većim dělom Bunjevaca, dolazi sav bunjevački ženski i muški "jeunesse dorree" ("Miloši i Milěnke bunjevačke", kako ih "Neven" naziva), ali i lěp broj Srba i Mađara, pošto i Bunjevci posěćuju srpske besěde i igranke. "Neven" ističući, da je naročito ove (1891.) godine bilo na prelu mnogo "braće Srba", veli, da je "lipo viditi, kad se srodna plemena pohvataju u jedno kolo, te se zajedno vesele". "Neven" svakom prilikom prěporučuje što veću zajednicu sa Srbima. U čestitci novogodišnjoj (1891. g.) ima ovaj stih posvećen Bunjevcu:

Miluj kolo, ljubi društvo
Slavno bunjevačko,
Tuđe tebi ne bud' uz to
Srpsko
ni Šokačko – – –
i t. d.

Na "velikom prelu" sviraju subotički tamburaši, koji stekoše glasa po svoj Evropi.

Za svako prelo posepce spremi se svake godine nova rodoljubiva pěsma koja se komponuje (komponuje K. Mukić) i pěva na "velikom prelu" i prěnosi u narod, da se poslě pěva po svim prelima i selima. Pěsme te imaju čisto rodoljubivu tendenciju. Mi smo neke stihove iz njih već citirali, a sad evo poslědnjeg stiha iz pěsme na prvom prelu (pre 12 god.) i na prelu 1891. god. ("Davor oj Bunjevče!")

Ori pisme, tambur tamburice,
Nek se čuju daleko ti žice,
Nek se gori a i doli znade
Da Bunjevac dušu ne izdade!
Prelo kupi nek se svaki divi
Nek se znade da Bunjevac živi!
––––

Na noge haj poigrajte!
Na noge haj popivajte!
Jedno drugom ruku dajte
Nikom se ne podajte,
Davor oj Bunjevče!

Pošto se te pěsme otpěvaju, po odmoru nastaje igranka, na kojoj se Bunjevci i Bunjevke pokažu kao pravi věštaci u igranju. Bunjevac je na glasu igrač i strasno igra. Najradije i najviše igraju "kolo". Osim toga još i ove igre: "Hajd na lěvo", "Dere", "Okretuša" i čisto bunjevačke specijalitet "Jastuk-tanac" i "Jevrime".

Običaji slični su, tako reći jednaki sa srpskima. Neděljom "kolo", "Prelo", "poselo", "divan", sve to nalazimo u Bunjevaca i Šokaca. O pokladama je u svakoj bunjevačkoj kući prelo gdě se skuplja mladež na razgovor i veselje. Divan je više u običaju kod starijih. Drže i babinje i podušje skopčano sa istim formalnostima kao i u Srba. Očeve i materice isto tako.

Svatovski običaji su sasvim slični srpskima. Isti običaji prě věnčanja i po věnčanju. Svatovi su većinom u jesen kao u Srba. U svatove pozivaju momci na konjima: "muštulundžije" ili u Srba "fiferi". Muštulundžije su obično najprisniji prijatelji mladoženjini. Oni za vrěme polaska u crkvu i iz crkve obrazuju na konjima kao neku počasnu stražu nevěsti. Stari ovaj običaj postao je za vrěme Turaka, koji otimahu lěpe Bunjevke, te je pri svatovima uvěk bila četa odvažnih momaka "muštulundžija", da je brane. Poslě věnčanja prolaze svatovi kroz cělu varoš na kolima, a za vrěme ručka podnose se nevěsti pokloni t. zv. "kravalji". Pošto su Šokci siromašniji, svatovi im nisu tako raskošni i mnogobrojni kao u Bunjevaca, ali su svatovski običaji inače slični.

Nevěsta se kao i u nas prosi sa jabukom.

Kod Šokaca je izraz "dobićete jabuku" (t. j. poklon) upotrebljiv kao i u Srba, kad se nekom obeća nagrada za trud.

Kad daju uskršnje jaje, oni ga prvo poljube, pa dadu.

Božićni običaji u Šokaca slični su srpskima. I u njih se měsi "ruka" ocu, a udavači "pletenica".

Krsnog imena (slave, svečarstva) nemaju, ali za to ima u njih još tragova toga čisto srpskog običaja, t. j. svaka porodica zna za svoga sveca, samo ga ne slavi tako svečano kao pravoslavni Srbi.

Bunjevci imaju svoje zavětina i zavětne slave. Kapelica, Vodica kod Baje zajednička je svetinja Srba i Bunjevaca koji se tamo skupljaju na Malu Gospojinu i sv. Ime Marijino mnogobrojno (po 10-15.000). Na Markov dan (Markovo) izlaze subotički Bunjevci s litijom na useve, da od Boga isprose dobru žetvu. Imaju osim toga zavětne slave na sv. Rozaliju i sv. Roka. Nad uglednijim pokojnicima drže "prašćanje" (oproštajni govor, često i u stihovima).

Običaji "kraljice" o Duhovima isti su kao i u Srba. Tada se po svim ulicama bunjevačkih sela ori pěsma "kraljica" sa refrenom: "Hajte cure da se pošetamo, da se pošetamo, ljeljo!" Pěvaju svakome za nagradu. Za svakog imaju zasebnu pěsmu, koja odgovara njegovom položaju u društvu i prilikama. "Kraljica", koja ide naprěd, obično je najlěpša děvojka. Kad se vraćaju doma, pěvaju njenoj majci:

"Kraljičina majko, kraljičina majko, ljeljo,
Peci nam kajgane, peci nam kajgane, ljeljo,
I još suhi žmara, suhi žmara, ljeljo!"

Tu onda po dobroj večeri děle novce što su poslě podne ispěvale, (jer samo po podne dva dana Duhova pěvaju).

Gostoljublje je u njih razvijeno kao i u svih Slovena. Bunjevac će da pročasti i proveseli i onoga, koga ne zna, a kako tek dočekuje poznanika, dobra prijatelja. Subotičko veselje, bunjevačko gostoljublje na glasu je. Bunjevac je veliki veseljak od starina:

"Nit' patio, nit' radio
Da se nije veselio,
Davor oj Bunjevče!
––––
Veselje je opšte blago,
Veselje je svakom drago
Kako tvojim didovima
Tako tvojim sinovima
Davor oj Bunjevče!

A prilikâ da se pokaže gostoljublje i da se čini veselje, dosta je i u Srba i u Bunjevaca. Tu su prela, svatovi, divani, Babinje i drugi običaji, koji bez gošćenja ne prolaze.

––––––

Završujem razlaganje i iznošenje markantnijih města iz istorije i života naše braće Bunjevaca i Šokaca sa željom njihova nezaboravljena Ivana Antunovića da ih u borbi za opstanak sokoli njihova světla prošlost, njihova sjajna istorija, jer – L'historie est le miroir du peuple!

Ivan Ivanić

 

áüëäöú§éóè