Ivan Ivanić

O BUNJEVCIMA

"Matica Srpska" učinila je veliku uslugu nauci uopšte, a našoj braći Bunjevcima i cělom Srpstvu na pose, što je pružila priliku da se važno pitanje o porěklu i životu Bunjevaca raspravi. To pitanje niti je do danas pokušavano da se raspravi, niti je raspravljeno i ono spada u otvorena pitanja etnografska, koja tek čekaju svoje rěšenje. Koliko nam je poznato, do sada nema o Bunjevcima ni u srpskoj ni u stranoj literaturi nikakve naročite rasprave (O "Bunjevcima" pisao je u nas pok. Laza Knežević i vrědni sekretar "Matice Srpske" A. Hadžić, ali samo o njihovom društvenom životu i stanju, dakle o današnjici), njihovu prošlost etnografi i istoričari nisu ni u kojoj prilici naročito tretirali, a i ono što se o njima pisalo, to je tek bilo uzgred, sitno i vrlo malo. Prvi etnografi ove monarhije Cernig i Hunfalvi jedva su im posvetili desetak rědaka u svojim ogromnim dělima, te za suvrěmenu etnografiju nije ni malo laskavo, što se o Bunjevcima mnogo manje zna, no o kom narodu van granica evropskih. Piko u svojoj istoriji Srba u Ugarskoj takođe ne govori o njima ništa. Možda je svemu tom i to uzrok, što je pometnja u podacima o njima vrlo velika, o čemu sam se i sam uvěrio pišući ovu raspravu.

Prošlost i porěklo Bunjevaca nepoznato je, tako reći i za njih same i za ostali svět, jer se nije nigdě očuvao nikakav pouzdan podatak, koji bi u tom pogledu dao věrodostojna razjašnjenja. Svi pisci, koji su o njima uzgred govorili, slažu se samo u tom, da oni nisu starosěděoci na sadašnjem svom zemljištu, već da su se doselili ovamo sa strane, što je i najvěrovatnije. Pitanje, od kuda su se doselili više je raščišćeno od pitanja, kada su se doselili. To je u ostalom i pojmljivo. Kada su podaci i istorijski spomenici u pogledu Bunjevaca tako rětki, kada narodna prědanja nisu toliko očuvana, da im se bezuslovna věra pokloni: onda može samo biti prětpostavaka, ali pouzdanih tvrđenja ne. Taj je slučaj i ovdě.

Prěovlađuje mišljenje, da su se Bunjevci doselili u Ugarsku iz Hercegovine sa Bune rěke i okoline joj i iz Dalmacije. To je mišljenje najrasprostranjenije i izgleda, da je najvěrovatnije. Za tačnost toga mišljenja govore mnogi znaci i istorijske činjenice, kao i narodno prědanje u Bunjevaca. Oni sami věruju da su sa Bune rěke. Narod pěva:

Bunjevačka inteligencija, sveštenici i učitelji sa narodom zajedno, odgovoriće vam svagda, da su porěklom sa rěke Bune i iz Dalmacije, a ovo věrovanje u samom narodu svakako nije bez svoga značaja i vrědnosti pri raspravljanju o porěklu njihovom. I samo ime "Bunjevac", kao da je dobilo korěn svoj od rěke Bune, te označuje plem, čověka otud sa Bune. Sama rěč "Bunjevac" ne označava niti može biti ime jednog naroda, ona više označava ime jednog prvansalca (provincijalca), čověka iz izvěsne okoline, prěděla, provincije, kao što je "Srěmac", (od provincije Srěma), "Bosanac" (od države Bosne), koja je opet dobila ime svoje od rěke Bosne). U ovom slučaju je i prěděo Buna dobio ime od rěke Bune i tako dobiše ljudi odande provincijalno ime "Bunjevac", dok im je narodnosno ime srpsko, pošto su ogranak srpskog stabla. Věrujemo, da se nikako ne može oboriti naša tvrdnja, da ime Bunjevac nikako ne označava narodnost, jer kada ne bi tako bilo, onda bi nauka dopustila da na ovom světu ima i bosanske i dalmatinske narodnosti, a to, mislimo, da ne bi bilo daleko od apsurda.

Kod svih imena, kojima sve ljudi nazivaju našu braću Bunjevce, korěn je u provincijalizmu. Tako se u statistici, pa i u administrativnom jeziku, Bunjevci nazivaju još i "Dalmatincima" ("Dalmaták" na mapi i statistici Bač-Bodroške županije i u mnogim knjigama mađarskim o južnoj Ugarskoj), a jezik kojim govore : "dalmatinski" ("dalmát anyanyelv" u sudskim zapisnicima i u statističkim popisnicima). U ovu pogrěšku upadaju često i sami Bunjevci. U ovogodišnjem tečaju bunjevačkog lista "Neven"-a našao sam na kraju jedne prěvedene pripovětke: "podalmatinio" (taj i taj). Baranjske Šokce pak nazivaju obično (a i oni se sami nazivaju Bošnjacima, t. j. ljudima, koji su došli iz Bosne (odnosno Hercegovine sa Bune).

Sva ova tri imena eminentno označuju ljude provincijalce, ljude sa Bune, Dalmacije i Bosne. U tim imenima više je označena postojbina nego narodnost. Postala su pak otuda, što rěka Buna u Hercegovini, kao što znamo, izvire u Veles planini, u pozadnosti Nevesinja, poslě dva sâta daljine pored varoši Blagaja, te kod sela Bune utiče kao i Trebisat, Bregava i Krupa u Neretvu, koja kod Metkovića prělazi u Dalmaciju i utiče u jadransko more. Prolazi dělom Buna kroz Hercegovinu, a i kroz Dalmaciju, te j....roda, koji je prěđe stanovao na obalama Bune, bilo i u Hercegovini i u Dalmaciji, otuda Bunjevcima još i ime "Dalmatinci". Ime "Hercegovci" ne dobiše za to, što je pojam "Bosanci", "Bošnjaci" poznatiji i što je u krajevima, kud se naseliše (Baranja), Bosna poznatija od Hercegovine ili što se Hercegovina smatra ne samo kao sastavni već i potčinjeni děo Bosne. Otuda Šokci u Baranji dobiše ime Bošnjaci. Ime Šokac dolazi, kako jedni (Badić) misle, od brda Šok, koje se nalazi u njihovoj prapostojbini na Balkanu (?), ali je rasprostranjenije mišljenje, da su ime dobili od šake pošto se oni, kao katolici, krste sa pet prstiju (dakle cělom šakom).

O imenu "Bunjevac" zastupaju bunjevački pisci (Mladen Barbarić u raspravi "O jezku". (1891. g. "Neven".)) teoriju, da ono dolazi i od glagola "buniti se", kao što ime "Hrvati" dolazi od "hrvati se", a "Srbi" od "ljutiti se", "běsniti" (u sanskritu "serbh" znači "běsniti"). Što se prvoga tiče, moguće je da Bunjevac dolazi od "buniti se", pošto su Bunjevci u svojoj prvoj postojbini bili osvetnički, revolucijoni elemenat, koji je junački ustajao protiv svojih ugnjetača Turaka i u svakoj prilici časno se bunio protiv osmanskog gospodstva, kome se kasnije i u novoj otadžbini s oružjem u ruci svetio za stare rane i nepravde. O korěnu pak Hrvat i Srbin ima i drugih raznih mišljenja, po kojima Hrvat dolazi od slovenskog "hrb", "hrbat" (shrb) t. j. vrh (Hügel). U staroj svojoj postojbini na Sudetima i Karpatima, zvali su Hrvate tadašnji savrěmenici "Ghrouati" i "Chrouati", a Srbe "Serbli" (prvo opšte ime svih Slovena (K. v. Zzoernig: "Etnographie, II. 1855.)), koje (Srben) po Dobrovskom znači ujedinjeni.

Bačka, koja je u prěpotopskom, diluvijalnom dobu bila korito velikog mora, što joj pokazuje pěskovito zemljište, imala je za stanovnike u dobu prvih naseljenja sve moguće narode, koji su tada krstarili kroz Panoniju i Daciju. Bronzani prědmeti, koji su iskopani na Bačkom zemljištu (o kojima Ivanji Ištvan opširno govori u svome dělu "Szabadka története") daju osnova zaključku, da su u Bačkoj stanovali i Boji, keltskog porěkla. Pošto ih je Dački kralj Burvista (90-57 prě Hr.) pokorio, njihovo město zauzeše Jasi, sarmatskog kolěna, kojima i ime "metanasta jazyges" (naziv koga upotrěbljava Ptolomej 150 god. poslě Hr.) kazuje, da su nomadski narod. Rimljani su ih dugo ostavili na miru nazivajući njihove Bačke naseobine: "Deserta Sarmatum, Barbaria Jazygum". No docnije prodrěše Rimljani u ove krajeve, kao što se vidi iz mnogih rimskih iskopina i posmrtnih ploča, koje docnije potiskoše Huni i Avari pod Bajanom (Gyártás mađ. istorik misli, da Baja dobi ime od tog Bajana. T zv. "rimski šančevi" u Bačkoj prě avarska porěkla. Ovo pitanje u ostalom još nije raspravljeno.), ostavljajući na miru Gepide, koji se više bavljahu zemljoradnjom. U vojsci Bajanovoj već běše Slovena, koji se pojačaše kasnijim prodiranjem Slovena na jug i istok. Po Šafařiku i Bidingeru Sloveni, Botriti, stanovahu tada u Bačkoj, od kojih i posta grad Bodrić (Bodrogh) po kome ova županija dobi svoje prvo ime, koje joj se sve do sad zadržava (Bács-Bodrogh). Šafařik postavlja čak i tvrđenje, da je u sadanjoj Bačkoj postojala naročita slovenska država pod Salanom, kome prěstonica běše Titel-Slankamen (kome prvo ime běše Salankemen, kao što se vidi iz povelje žigmundove, kad no Slankamen 1424 g. pokloni Đ. Brankoviću). Timon i Hiljferding dokazuju, da se Botriti prětopiše u srodne Srbe.

Istorija bělěži osam znatnijih i većih seoba Srba sa Balkna u Ugarsku. Prva seoba na Čepeljsko ostrvo u srpski Kovin (pod vladom kralja Žigmonda); druga pod Đurđem Brankovićem (poslě 1430. g.); treća (1439.); četvrta za vlade Matije Korvina 1459. god.; peta i vrlo znatna, kada knez Pavle (Branković) ili Kinjiži Pal prěvede 50.000 Srba iz okoline Kruševca; šesta 1509. god. sa srpskim vladikom Maksimom; sedma pod Nikolom Jurišićem (1538. g.); osma i najpoznatija je seoba (krajem 17. věka) pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (Szalay L. "Szerb telepek" i Zzoernig: "Etnograpie" II.) Ovdě naravno nisu uračunate srpske seobe na Dalmatinsko i Ličko zemljište, već samo na zemljište uže Ugarske i Srěma. Dakle ove seobe ojačavahu sve većma starosědilački, većinom srpski, živalj u Bačkoj. Navedosmo ih sve redom za to, da naš prěgled bude lakši pri postavljanju pitanja, da li je u tim pobrojanim seobama bilo Bunjevaca?

Na ovo pitanje može biti samo negativnog odgovora. Apstrahujući dakle, što u tim seobama nema ne samo ni pomena, već ni najmanjeg znaka, iz koga bi se mogao izvesti, ma i sofistički, zaključak, da su u tim grupama prěšli Bunjevci u nov svoj zavičaj, protiv takog mišljenja govori najviše to, što Bunjevci ni po tipu svom, ni po narěčju svom, a ni po prědanjima svojim nisu mogli stati u red ovih naseljenika. Doseljenici ovi běhu iz uže Srbije, Podunavlja, Župe i Peći, a u tim krajevima se stara postojbina Bunjevaca ne može tražiti. Poslědnja i najveća seoba pak (Čarnojevićeva) dogodila se uz to još i u vrěmenu, kada su već Bunjevci bili u Bačkoj naseljeni. A osim svega toga iz prvih crkvenih matrikula, vođenih u Subotici o Bunjevcima, vidi se, da su prvi naseljenici bili dělom iz Bosne (Hercegovine), dělom iz Dalmacije, ali su ih njihovi sveštenici svagda nazivali "Dalmatincima". No o tom će biti niže opširnije govora.

Kao što vidimo niti iz istorije Bačke do 16. věka niti iz seoba srpskih iz Srbije ne vidimo ne samo traga, već ni mogućnosti, da su Bunjevci u tim seobama bili ili da su štaviše ranije stanovali u Bačkoj. Dok se kakav jak protivan dokaz ne nađe, ostaje kao utvrđeno, da su se Bunjevci sa Bune i iz Dalmacije doselili, i to je jedina prětpostavka, koja ima najviše šansa, da se smatra za najvěrovatniju i najmogućniju.

Etnografi ove monarhije nisu smatrali za potrebno, da istraže i bar približno označe vrěme, kad je ta seoba mogla biti. Cernig, Hunfalvi i Šviker ćute o tom kao zaliveni i ni jednom rěči ne spominju doba te seobe. Izuzetak je istorik prof. Ivanji, koji u svojoj, dělimice pristrasnoj, ali ipak, vrlo marljivo izrađenoj istoriji varoši Subotice, po crkvenim matrikulama i izvorima, koji su mu stojali na raspoloženju u subotičkoj varoškoj, budimskoj dvorskoj i bečkoj vojenoj arhivi, dodiruje ovo pitanje na više města. On u svojoj knjizi drži za sigurno, da su se Bunjvci doselili u Suboticu o jeseni 1687. god.

Kaluđeri, pošto ukloniše svoju pastvu na sigurnije tle, vratiše se u Bosnu, svom ostalom stadu, osta samo jedan po imenu Anđel (Angelus) Šarčević, ali i on se vratio poslě godinu dana. Svešteničke dužnosti vršiše kasnije domaći franciškanci iz Segedina ili kaluđeri Bunjvci, kao što je bio Jeremija Guganović (Ludaši), Vartolomije (Bartholomaeus) Benjović (Iványi István: Szabadka története", str. 89 i 90.)

"Prema ovome" – veli Ivanji doslovce – "u Subotici su tada stanovali i Raci šizmatici (pravoslavni) i Raci katolici ili Dalmatinci. Upitani za svoj dolazak izjavljivahu oboje, da su u ovim krajevima ranije, već i za vrěme Turaka stanovali".

Ovo je sasvim věrovatno i za to mislimo, da je tačno ono, što Ivanji, odnosno matrikule, tvrde o dolasku Bunjevaca 1687. god. u Suboticu, ali je očigledno, da je Bunjevaca još moralo biti u Bačkoj prě 1687. god., jer su Turci još prě te godine očistili gornje krajeve, dakle "vrěme pod Turcima" bilo je ranije. Na drugom městu (str. 67, 79 i dalje) priznaje to i sam Ivanji, bělěžeći otmice Bunjevačkih děvojaka od strane Turaka i bunjevačko stanovništvo na pustarama Kunbaji (29 kuća), Ludašu (29 kuća), Bajmoku (21 kuća, još 1580. g. zvanično ime Novi Bajmok"), Tavankut (16 kuća), Tomci, Čorvi, Belesovići i t. d. Da je tako svědoče crkvene matrikule. (Bunjevac pastir Nikola Kopunović rodio se još 1660. god. u Bajmoku, kaluđer Guganović još ranije u Ludašu, 70godišnji starac Bilija Katana iz Tavankuta, sve Bunjevci). Osim toga stoji u kaluđerskim zapisima, da se bunjevačka nejač i žene skrivahu po zemunicama po okolini Subotice 1679. g. Na drugom pak městu izjaviše Bunjevci u ono doba, da su se u Subotičkoj okolini naselili 1668. godine.

Sve to pokazuje, da je Bunjevaca bilo još prě 1686/87 god., koji su živěli od zemljoradnje i stočarstva i od subotičkog bega Ismaila i Durmiš paše držali u zakup subotičke putare. Što pak Badić ("Ausztria – Magyarország II." Bácska) veli, da su se Bunjevci ovamo prě doselili od pravoslavnih, to ne odgovara istini, jer je Srba ovamo bilo i pod junačkim car-Jovanom (1526. god.) kome Subotica běše prěstonica, po kameralnom popisu (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) stanovali su pak Srbi još 1572. god. na pustarama Kelebiji, Tompi, Ludašu, Boršodu, Ivanki, Mateoviću, Meljkutu, 1543. g. běše ih u Šebešiću i Verušiću i t. d., a da je u ovim krajevima bilo Srba još u 7. věku, o tom smo već govorili.

Pošto smo viděli u koje vrěme pada dolazak Bunjevaca iz stare u novu otadžbinu, možemo prěći njihovu sudbinu i život u novom zavičaju, ali prě toga da vidimo kako je izgledao on prě i za vrěme njihova dolaska, kao i kroz koje je měne on prolazio prě no što je u svoja nědra primio nove svoje stanovnike: Bunjevce.

Postanak Subotice kao da je u 13. věku, poslě tatarskih pustošenja, a za vlade kralja Bele IV. (Opširnije o ovome u spomenutom dělu Ivanjija o Subotici.) Prvo je potpadala pod nekadašnju Bodrićku (Bodrog) županiju, za doba kralja Matije pod čongradsku, 1720. g. opet pod bodrićku, a docnije 1746. g. poslě raspra između bačke i bodroške županije pod bačku županiju. Po zapiskama Đorđa Srěmca (Seremi Đerđ) spadala je Subotica i za vrěme cara Jovana u "desolata terra Bach megye". Ma da je onda postojala i zasebna bodroška županija, u koju će izvěsno i Subotica spadati. Godine 1391. spominje se ime njeno na skupštini županije bodroške držane pored Bodrića - Bodroga ("prope villam Bodrugh") i to pod imenom "Zabotka", – koja se već 1429. god. bělěži u jednom dokumentu kao slobodna varoš (libera villa regia). Sekretar kralja Žigmunda Semlenji Gabor-deak (đak) dade Subotici čak i privilegiju sa velikim povlasticama, koje ostadoše na papiru, jer privilegija ta běše falzifikat.

Do 1439. g. běše Subotica kraljeva svojina, za tim je měnjala svoje vlasnike ovako:

Poslě toga Bila je Subotica svojina Jovana Korvina, Imra i Balinta Tereka i srpskog cara Jovana, a za tim Turaka.

Seljački pokret Dožin protiv mađarskog plemstva 1514. god. ostavio je krvave tragove u cěloj Bačkoj, pa izvěsno i u krajevima, gdě se kasnije Bunjevci naseliše. Pošto je ova revolucija ugašena, dođe mnogo veća i nova opasnost: Turci. Poslě muhačke pogibije, u kojoj junački učestvovahu i Srbi protiv Turaka, prođoše Turci Bačkom, ali Suboticu ne mogoše zauzeti, jer je narod očajno branio (u septembru 1526. god.). U to vrěme (11. novembra) spada i krunisanje Jovana Zapolje za mađarskog kralja i pojava Srbina cara Jovana u Bačkoj i Subotici. Taj zagonetni čověk posta na mah gospodar situacije, proglasi se carem i skupi četu od 10.000 sve po izbor junaka, koja se naziva "crnom vojskom" i běše strah i trepet plemićima koji naročito poslě ugušene Dožine bune ugnjetavahu narod i kako Verančić uvěrava, sa usijanim gvožđem žigosahu seljacima krst na čelu (jer se seljaci u tom pokretu nazivahu " krstašima ", pobornicima kršćanskih prava). Car Jovan posta dakle osvetnik mase narodne. O njegovoj prošlosti malo se zna. On sam se izdavaše za rođaka (po ženi) Stevanu Brankoviću, a prězime mu běše Čarnojević (Ivanji veli: Nenad Čarnojević). běše izvěsno Srbin i ako ga Verančić (II. 26 str.) naziva Rumunom, a Smolka (Szadok 1883. g.) Slovakom. Mađari ga prozvaše "crnim čověkom" jer je sa čela do pete imao s prsta debelu crnu prugu. Prema Jovanu su istorici Mađarski (Ištvanfi, Verančić i dr.) vrlo nepravedni, nazivajući ga "obscurae servilisque conditionis homo" i konjušarem Zapoljinim. I sam Piko ("Srbi u Ugarskoj", u prěvodu Dr. St. Pavlovića (c.-65)) naziva ga pustolovom. Među tim on běše rědak junak čověk o čije se prijateljstvo otimahu i car Ferdinand i moćni kralj Zapolja. Car Jovan je ustanovio tako reći državu u državi, srpsko carsrvo u Bačkoj. Naš A. Sandić (u "Javoru" 1874. g.) veli o njemu da je bio dugo nezavisan i od Zapolje i Ferdinanda. Na Zapoljino krunisanje izaslao je naročite izaslanike kao nezavisan vladar. Imao je svoj dvor u Subotici ili pravilnije u Tornjošu (koji nije sadanja Dorožma, već tada selo a sada pustara Tornjoš više Čantavira, koju lětopisac-suvrěmenik Kameničanin Đorđe Srěmac naziva "una villa Tornos, constabat decem miliaria ad Zheged et tria militaria distabat ad Zabattka"). Imao je telesnu stražu od 600 orijaških momaka. Palatin mu běše vojvoda Subota (od koga je kanda i dobila Subotica svoje srpsko ime, a koju ote Jovan od Balinta Tereka). Vojvoda mu běše Klimentije Bakić, glavni kapetan (1527.) Radosav Čelnik. Neprijatelji ga smatrahu za nepobědljivog. Zapoljinu vojsku potukao je više puta, dok ga na prěvaru ne ubiše. Bio je věran bečkom ćesaru, kao i svi Srbi, koji su věkovima potokom lili krv braneći ovu monarhiju od svih mogućih neprijatelja. Od njegove vojske postadoše kasnije đurski i komoranski, a kasnije titelski Šajkaši. Jovan je ostavio najlěpše uspomene u narodu srpskom i u analima austrijske vojene istorije, a život mu opěvaše u tragedijama pěsnici naši Mita Popović i Mita Živković.

Turci zavladaše Bačkom i poděliše je u šest nahija (Baja, Subotica (pod subotičku nahiju potpadahu po Ivanjiju 69 str. 1880. g. ova sela i pustare: Novi Bajmok, Vel. Bajša, Banovci, Budakut, Čanas, Čifanga, Baškut, Đurđin, Heđeš, Ivanka, Kelebija, Kunbaja, Likaš, Ludaš, Miljkut, Obornjača, Moravica, Pačir, Roglatica, Sofron, Subotica, Šebešić, Stkić, Tavankut, Topola ili Mala Bajša, Verušić, Tornjoš i Sonatište (Zobnatica), dakle sve města koja poslě Bunjevci naseliše.), Sombor, Bač, Segedin, Titel), kojima upravljaše paša cělog Segedinskog sandžaka (1550. g.). Prě Turaka, uvěravaju mađarski pisci, zvaše se Sombor "Szobor" od plemića istog imena, čiji je zamak bio tu. Tek od 1543. god. dobi od Turaka (?!) ime Sombor. Što se imena Subotica tiče, o tom u Ivanjijevom dělu nalazimo, da se ime njeno u starim dokumentima piše različito, kao: Zabatka (1391. g.), Zabattka, Szubotica, Zabatka (1566.), Szobotga (1699.), Szobathiz (1687.), Sobotiz, Suppodicza i Szabaticza (1787. g.), Szent-Maria (1743. g.), kao slob. kamar. varošica, Maria Theresiopolis (1779. g.) kao slob. kr. varoš, Subotica (za vrěme Vojvodine) i t. d. Města sa imenom Subotica ima još i u Ugarskoj i Hrvatskoj. (Subotica u krašovskoj županiji, gdě su Srbi-katolici Krašovani, o kojima ćemo u statističkom dělu govoriti, Subotica u zalavskoj županiji; Subotica u križevačkoj županiji i sva Subotišta u Srěmu i u Njitri.) Prvi grb i pečat Subotice ima natpis: "Sigi. Comun. Milit. in Sabatka", a grb: na izdignutoj poluploči sa slovom S stoji lav u položaju napadačkom sa pravim mačem. Drugi ima sličan grb sa jednim dodatkom (više lava moli se Bogorodica prěd raspećem) a natpis: "Sigillum Regio Privilegiati Oppidi Szent Maria 1743." Treći, drugom slični, grb i natpis: "Szabadka szabad kiralyi varos 1845." God. 1850. pak imala je Subotica pečat sa bunjevačkim natpisom: "Pečat Slobodnog Grada Subotice 1850.". Pečuj pak, naseobina baranjskih Šokaca ili "Bošnjaka", imao je latinsko ime "quinque Ecclesiae", a zna se za nj već oko 1000. g. po Hr., kad se pominje i Kalača (Colotza). Prvi naseljenici běhu Němci iz Salzburga. Kasnije dođoše Šokci (1540. g.). Sv. Stefan kralj ugarski ustanovio je ovdě biskupiju katoličku.

Kada Budim pade u carske (austrijske) ruke (1686. g.) posta i Bačka slobodna, prětrpiv još jedno pustošenje, koje Turci izvršiše, povlačeći se kroz nju ka Carigradu.

Izjavili smo još ranije svoju sumnju u to, da je seoba Bunjevaca 1686./7. g. bila samo jedina. Njoj je prěthodilo izvěsno više manjih seoba, koje su dopirale do Hrvatske ili do Baranje i podunavske krajeve Bačke. No još je věrovatnije, da je prva seoba bila mnogobrojna, ali da se prema Bačkoj kretala polako i koračajući naprěd smanjivala se brojnost ostavljajući u krajevima kuda je prolazila znatne dělove naseljenika, kao što je to kod svih seoba naroda bivalo. Samo tako je moglo biti, da je jedan děo Bunjevaca u svom putu sa Bune u Bačku, stigao u Liku i Krbavu (Licca et Corbavia), dok drugi produžiše put do Baranje, gdě takođe osta znatan děo, zatim prěđoše Dunav te zauzeše donji děo pačke oko Apatina i gornji oko Baje, pa tek za tim naseliše pustare Tompu, Tavankut, Ludaš, Bajmok, otkuda se približavahu Subotici, kada ih tu sustiže i druga velika grupa 1687. g. pod vođstvom franciškanskih kaluđera. Te seobe trajahu svagda vrlo dugo i bile su skopčane sa opasnostima. Turci su sprěčavali iseljavanje i iseljenici su obično noću morali putovati. Najopasnije je bilo prěći granicu, jer su tu stojale jake turske straže. Među tim na ćesarskoj obali čekala ih je već vlast, koja ih je o državnom trošku dalje otpravljala i po županijama směštala (Strausz A. "Bosznia es Herzegovina" I. Budapest 1883. str. 205.).

Istorija bělěži vrlo mnoga naseljavanja sa turskog zemljišta na dalmatinsko i u Liku i Krbavu. Tu su seobe Uskoka, Morlaha, t. zv. Vlaha (Srba) i t. d. (E. Piko spominje još jednu seobu Dalmatinsku poslě 1301. god., kada prěđoše i Brebiri, prětci Zrinovića. Ali to vrěme je suviše rano, a da se može misliti, da se tada dogodila bunjevačka seoba.). Svi ti Srbi iz Bosne i Hercegovine naseljavahu pod zaštitom carskih privilegija opustělo zemljište monarhije i činiše izvrsne vojničke usluge novoj otadžbini. Uskoci prěđoše početkom 16. věka, Morlaci 1580. god.; 1597. g. prěđe opet 1700. uskoka i Vlaha. 1600. g. prěđoše iz Dalmacije oko manastira Hermelja ili Sirmila na Zrmanji, mnogi Srbi pod knezovima Vukovićem i Beašinovićem (Cernig ga naziva Plasanić). Dopratiše ih mitropolit Gavrilo i 70 kaluđera. Nastaniše se u varaždinskom generalatu oko Marče. I ko bi izbrojao sve te sitnije i krupnije seobe. Da l' je u njima i u kojoj od njih bilo Bunjevaca, o tom istorija ćuti, a ni jedan zapis niti istorijski spomenik ne razjašnjava. Za to se tačno i pouzdano ne može ustanoviti ni godina tih seoba.

Seoba pod franciškanskim kaluđerima. Stigav u hrvatsku krajinu zauzeše sela Vratnik, Ričicu, Sv. Rokus, Košin i dr. Cernig izrično veli, da su ta sela zauzeli ljudi iz bunjevačkog plemena porěklom iz Hercegovine. ("Bunijevische" – na drugom městu i – "Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte"). I danas se nalaze u tim selima Bunjevci. Ostatak pak produži put i stiže u Suboticu, u čijoj okolini već nađoše svoje sunarodnike, koji ranije dođoše. (Cernig na 163. str. svoje "Etnografije" bělěži, da je 1538-40. g. kada je Dubica pala i Turci počeše upadati i u Slavoniju, Bošnjaci (Šokci) i Hrvati izběgoše prěko Drave u Ugarsku. Ovo će biti prva veća šokačka naselja u Baranji i Bačkoj.)

9. jula 1687. god. prěporučuje bečkom carskom vojenom věću izborni knez bavarski Maksimilijan, glavnokomandujući austrijske vojske, ovim rěčima: "Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (oko Martonoša) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge". Dakle prěporučuje se věću, da im se dozvoli stanovanje i obrana 3 palanke (varoši). U isto vrěme (3. jula) prěporučio je isti knez i pravosl. Srbe, koje je, 4892 na broju, prěveo sa turskog zemljišta kapetan Novak Petrović sa željom, da se nastane u Bečkereku i Lici. Ivanji misli, da su Bunjevci lično odněli u Beč tu svoju molbu. Ratni savět odobrio im je 1. septembra t. g. molbu i u zapisniku (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) zabělěženo je o tome ovo: "Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde".

Poslě toga podnese (izvěsno lično) istom věću molbu Marković i Đuro Vidaković za naseljavanje u ime 5000 Bunjevaca, koji stigoše. O tome je u gornjem protokolu (str. 573. sept. Nr. 43) zabělěženo oko: "Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen".

U to doba osnova se u bačkim krajevima, koje Turci očistiše, vojnička krajina čiji stubovi běhu sami Srbi i Bunjevci. Straže běhu ustanovljene u Segedinu, Baji, Subotici, koja města kao i Martonoš, Senta i Bečej běhu vojeni šančevi (utvrđena města "fossatum"), a Titel, Kovilj, Bač, Mošorin takođe straže.

Prvi kapetan u Subotici běše Luka Sučić, koji se rodio još u staroj postojbini u Bosni i čim dođe u Suboticu posta kapetan i ujedno gradonačelinik. Běše hrabar čověk. Pomoćnici mu běhu Marčetić, Vujavić i Kajić (junaštvo ovog poslědnjeg opěvano je u bunjevačkom kalendaru "Danici" od 1892. g.), u to doba postadoše Sučići, Kajići i Vidakovići plemići. (Đuro Vidaković, kao što prě rekosmo, bio je vođa doseljenih Bunjevaca.) Opštinska uprava stanovala je u t. zv. Kuli (starom gradu). Graničari potpadahu samo pod vojenu vlast, a pod županijsku ne i ne plaćahu poreze.

1702. god. izvršena je poděla zemlje subotičkim graničarima, kada pod Suboticu potpadoše i okolne pustare. Oficiri dobiše više zemljišta, a vojnici po 6 lanaca (konjanici po 8). Tada běše Subotičana 108 konjanika i 114 pěšaka, graničara, naravno brojno stanje u mirno vrěme. Konjicom upravljaše (većinom) kapetan iz porodice Sučića i Krnjajskih, a pěšadijom "hadnađ" (vojvoda.) (Ivanyi: "Szabadka tört." 113.) Osim toga oba roda vojske imađahu i barjaktare.

Turci su u svakoj prilici pakostili Bunjevcima kao i Srbima. 1692. god. napadali su češće na bunjevačka sela. Narod se razběgao po pustarama, jankovačkim šumama i ritovima, a sklonio se i u zidine segedinskog manastira. Kaluđeri zabělěžiše ove događaje. Nejač se skrivala po zemunicama i po ludaškom ritu (jezeru). Kad se Turci približavahu, nejač se gnjurala i u samu vodu, te da može disati, držala je trsku u ustima. To je sve dotle trajalo, dok se Turci ne bi uklonili viděv da nema nikog od Bunjevaca. Turci su se često laćali i prěvare, da izmame Bunjevke iz tih skloništa. Tako bi vikali: "Kato! Baro! Maro! iziđite slobodno, nema neprijatelja". Na taj način Turci su zarobili 5 Bunjevaka, među njima mladu ženu jednoga Sučića, rođenu Algašević, koja se više nije ni vratila, i izvěsno dospěla u turski harem.

Potpadajući pod segedinsku vojenu komoru kao i sva srpska milicija, koja je svagda bila u prvim bojnim redovima borili su se kao lavovi protiv Turaka i Rakocijeve revolucije.

Bunjevce vidimo 1689. g. pod Beogradom, iste godine čak pod Nišom, 1691. g. na Slankamenu, 1696. g. na Temišvaru, 1697. g. na Senti sve protiv Turaka i tako to trajaše sve do karlovačkog mira 1699. god. Banat osta Turcima, Bačka běše slobodna. U bitkama protiv Turaka odlikovao se Bunjevac Luka Sučić i Srbin Prodan Stepin (Stejin ?), te dobiše oboje od cara zlatan lanac. Tako je odlikovan kasnije i Monasterlija i Tekelija.

Dok se Bunjevci rame uz rame sa svojom pravoslavnom braćom boriše protiv neprijatelja na strani, dotle su im na domu konabili děcu i žene vojnici Rakocija i Imra Tekelije. Kapetan Virag kasapio je u to vrěme nemilice děcu, žene i starce u Subotici, i žrtve te Viragove oběsti napuniše čitavo groblje kod kapele sv. Roka u Subotici ("Danica" kalendar za 1892. g. Str. 25. ).

Rakocijev ustanak (1703. g.) opustoši Bačku. Njegovi Kuruci běhu užasno nemilostivi, te popališe i prěgaziše, što im god běše u putu. Naročito se svetiše Srbima i Bunjevcima, jer ovi ne staše na njihovu stranu, već běhu tada jedina obrana careva. Sbi i Bunjevci im poslě vratiše žao za sramotu, kada prodrěše u njihove krajeve. Subotički kapetani běhu tada Bunjevac Luka Sučić i Srbin Vule Ilić. To krvoproliće i pustošenje trajaše sve do 1711. g. do satmarskog mira. Te godine se tek vratiše iz Petrovaradina bunjevačke porodice, koje tamo izběgoše od Rakocijeva běsnila.

Po postanku svom bodroška je starija županija (postoji od 1093. g.) i kada joj je u prošlom věku data samostalnost, reklamisala je mnoga města od bačke županije. Komisija pod prědsědništvom katoličkog biskupa Patačića doděli 1716. g. januara 16. Suboticu i Sombor bodroškoj županiji. Bodroška županija je u ostalom češće měnjala svoj posěd i položaj. Jednom (1720. g.) potpadala je pod nju Gornja Bačka, a drugi put Donja Bačka (1717. g.). Raspre oko posěda běhu dugotrajne, parnica se češće ponavljala i komisije izlazile. Bajski, bački i somborski srez potpadao je 1699. g. pod bačku županiju, koja je tamo te godine i izvršila popis stanovništva. Iste godine žali se general Šlik na bačku županiju, što je razloružala "racku miliciju" u Somboru i Subotici u kojoj běše i Bunjevaca. U vojenoj varoši Subotici je 1722. g. u aprilu instalovan novi župan bodroški Cobor. (Ovi podaci o bodroškoj županiji uzeti su iz děla S. Ivanji "Az. új Bodrogh vármegye." Budapest 1887.).

Bunjevci imađahu velika zvanja u obema županijama. Kaločki biskupi Martin Borković i Kolonić běhu ujedno i župani bački. Grašavković běše župan bodroški, a Đorđe Pejačević podžupan bodroški (1718. g.). Među višim činovnicima tih županija nalazimo ova bunjevačka imena: Skvarić, Josim, Orimac, Matija Sučić, Martin Sostorić, Ignjat Babić, Martin Lipković, Petar Đurković, Mihailo Adamović i dr. Drašković (Leopold Trakošćanski) běše takođe župan bodriški (1746. g.).

Pri čarkama sa Turcima běše ih mnogo zarobljeno od kojih se spominje Pavao Skenderović. Neki su od njih novcem otkupljeni od Turaka, a drugi se bogme i ne vratiše iz Turskog ropstva.

Bunjevci kao i srpska milicija u Bačkoj nije se slala samo na Turke, već běhu odaslani na zapad. 1734. god. běhu u Šleziji, a 1740-42. g. u Šleziji i Moravskoj pod kapetanom Arsenom Vujićem i Jovanom Savićem. 1741. g. u Slavoniji.

Zakonom (3. §. XVIII) ukine se 1742. god. vojena krajina u Bačkoj, a 7. maja 1743. g. posta Subotica povlašćena kameralna varošica pod imenom "Szent Mária". Prva opštinska uprava u Subotici poslě ukidanja granice sastavi se ovako: knez, Stevan pl. Vojnić, savětnici: Ilija Bukvić, Jovan Vojnić, Grga Križanović, Josif Jaramazov, Marko Skenderović, Josif Kopunović, Mihajlo Perčić, Andrija Pulešanov, Petar Mukić, Jovan Mačkov, Mihailo Bačin i Grga Vidaković. (Iványi: "Szabadka", str. 139)

Varoš dobi znatne povlastice i u njoj se zavede potpuna građanska uprava. Bunjevci se razoružaše. Zastave pod kojima su junački vojevali dođoše kao svetinja u manastir franciškanski na sahranu. (Pravoslavni ne htědoše pod građansku upravu već tražiše svi do jednog da ostanu graničari. To im se u toliko ispuni, što im je dozvoljeno, da se směju iseliti u vojenu krajinu. Iseliše se 315 porodica u jesen 1746. g. u potisku krajinu, Banat i šajkaška města: Mošorin, Gardinovce, Kovilj i t. d. Njihove kuće zauzeše Mađari. U Subotici osta oko 20 srpskih porodica, no docnije su se mnoge vratile. U potiskoj krajini docnije pri ukidanju njenom ne htěše Srbi dati oružje, te se diže i mali ustanak, ali se brzo uguši.)

Ovaj rad somborskih izaslanika běše krunisan uspěhom. 17. februara 1749. g. izda Marija Terezija diplomu, kojom Sombor posta slobodna kraljevska varoš.

Oni pak Srbi i Šokci, koji se nikako ne htěše okanuti vojničkog života, iseliše se u vojničku krajinu, a neki i u Rusiju, gdě u "Novoj Srbiji" i "Slavjano-Srbiji" (jekaterinoslavska gubernija) ponikoše srpska města Sombor i Subotica, koje naseliše Somborci i Subotičani nezadovoljnici i iseljenici. Šokci se pak mnogi iseliše u Banat u okolinu Brestovca (1749. g.) (Dr. Szentkláray Jenö: Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl".).

Subotica u novom svom položaju kao kameralna varošica imala je da se bori sa raznim neprilikama, često i vrlo tugaljive prirode, kao što běše spor sa subotičkim "nemešima" (plemićima), kojih běše tada 27 porodica. (Za vojničke vrline i junaštvo postadoše mnoge ugledne bunjevačke porodice "nemešima" (armalietama).) Nemeši ne htědoše da snose opštinske porezne terete i oko toga se izrodi parnica, koja se svrši izvěsnim poravnanjem, ugovorom između varoške uprave i nemeša (16. nov. 1748.), ali koji ne htědoše svi "nemeši" potpisati, te se iseliše na pustaru Militić ili Telečku, gdě poniče čisto plemićko selo – današnji Nemeš Militić (Bunjevci ga zovu "Lemeši"), gdě uživahu željene sloboštine; tako posta i selo Mateović, gdě su sami plemići Pijukovići.

No, najduže trajaše rad oko potpunog oslobođenja ove varoši, t. j. oko toga, da Subotica, koja dotle běše samo povlašćena kameralna varošica, postane autonomna slob. kr. varoš, kakva je u tom vrěmenu već bio Sombor i dr. I tu su Bunjevci češće morali ići u Beč, Požun i dr. i podastirati prěstolu svoju najveću želju, da im Subotica (o kojoj pěvaju sa takom ljubavlju: "Subotice Běla, tebe nigdě nema!") postane potpuno samoupravna kralj. varoš. Od svih tih izaslanika bio je najsrećniji starina Petar Josić, koga je Marija Terezija vrlo lěpo primila i obećala mu ispuniti želju subotičkih Bunjevaca.

U Subotici nasta velika radost i ovaj se dan svečano proslavi. Prvi gradonačelnik sl. kr. varoši Subotice posta Luka Vojnić.

Bačka državna uprava dosta se neprijateljski ponašala prema Subotici u novom položaju. Iskrsnuše opet razmirice i raspre najsitnije prirode.

Na krunisanje Leopolda II. otišao je kićeni banderijum plemića Bunjevaca. Ta stvar opěvana je u knjizi "Uspomena bačkih plemenitaša", čije je prvo izdanje štampano prě 100 godina u Kaloči. (Iz ove knjige vidimo, da je u Segedinu još tada bilo dosta Bunjevaca. Sada ih je vrlo malo. Nestalo ih je prětvaranjem u Mađare.)

Pošto je uspostavljena ustavnost i Subotici se uzakoni pravo slob. kralj. varoši. Subotica bi zastupljena na ugarskom saboru sa prvim svojim poslanicima. To běhu Bunjevci Antonije Parčetić i Jovan Sučić. Na saboru 1802. g. běhu Subotički poslanici Antonije Milodanović i Jovan Popović, opštinski senatori. U Subotici se sve do danas biraju Bunjevci za poslanike. U to vrěme prědade se saobraćaju i Francov (kanal) prokop u Bačkoj, koji spaja Dunav i Tisu i pokaza se korisnim za privrědu i saobraćaj.

Ovo bi bila u najkraćim potezima istorija Bunjevaca od godine njihova dolaska u Bačku do novijih dana. (Podaci o varoši Subotici uzeti su iz děla S. Ivanjija: "Szabadka város története", 1886. Inače su svugdě označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l' Austriche-Hongarie", par Louis Légér i "La Hongrie Contemporaine", par Raoul Chélar, Paris 1891.)

Jezgro Bunjevaca i Šokaca nastanjeno je u onoj polovini bač-bodroške županije, koja je prě 1802. godine bila i sama zasebna županija i nosila ime bodrićka (bodroška) od grada Bodrića (Bodrogh (Iz rasprave S. Ivanjija (Ivány István) "Uj Bodrogh vármegye", vidimo, kako se u prošlom věku tumaralo oko toga, od kud dobi ova županija svoje ime, te neki tvrđahu, da dolazi čak od sela Bodroga kod Arada. Ta zabluda je za cělo uzrok, što se nekadanja bodroška županija protezala neko vrěme i prěko Tise.)), čije se razvaline još jedva vide u okolini čisto šokačkog sela Monoštora. 1802. godine izvršeno je – poslě raspre, koja trajaše čitavo stoleće – zakonito spajanje bačke i bodroške županije, i sad već Bunjevci s ponosom vele, da su "Bačvani"; ma da su za vrěme raspra između bodrićke i bačke županije u prošlom věku bili fanatični "Bodrićani".

U Subotici sačinjavaju Bunjevci polovinu cělokupnog stanovništva. ("Neven" ih računa na 35 do 36.000) U Somboru ima nešto manje od polovine stanovništva (10.000), u Nemeš-Militiću polovina (oko 1500), u Čonoplji znatan děo, u Šandoru polovina (500), u Bajmoku, Almašu, Kaćmaru, Gari čine trećinu, izměšani sa Mađarima i Němcima, a Mateović je čisto bunjevačko selo (800 duša). U Nemeš-Militiću su stanovali sa Mađarima, a u Čonoplji sa Mađarima i Němcima, u Bikiću sa Němcima, a u Subotici, Somboru i Šandoru sa pravoslavnim Srbima. Sa drugim narodnostima ne stanuju nigdě zajedno, niti imaju najbližeg, neposrědnog kontakta.

Šokci pak stanuju u Sonti (4600 st.), Monoštoru (5000 st.), Vajski (1400 st.), Bođanu (500 st.), Baču (1500 st.), Santovu (1500 st.), Bregu (Beregu 1500 st.). Prva tri města isključivo su šokačka, u Bođanu žive Šokci sa pravoslavnim Srbima, a u Baču, Santovu i Beregu sa Němcima. U Baranji žive u Pečuju, Dušnoku, Bačinu, Tukulju i Budimu dardanskom srezu, u Podravlju i u podunavskim baranjskim selima, izměšani sa pravoslavnim Srbima, Němcima i Mađarima. Ima ih u okruglom broju 40.000 duša.

I u Banatu ima Srba katolika. To su Srbi Krašovani koji stanuju u Krašo-Severinskoj (Krassó-Szörény) županiji, a u trokutu između Vršca, Lugoša i Oršave, u tome moru rumunskom, ima ih 20.000 duša. Neobično su lěpog soja, jaki ljudi, bave se zemljoradnjom i dobri su baštovani. Govore čisto srpski, među tim se nazivaju Krašovani (po svoj prilici po rěci Karašu, koja u brdu Mušnjaku izvire a kod Kajtasova i Palanke u Dunav utiče). Ali kad ih upitate, kako govore, odgovoriće vam kao i bački Šokci, da govore srpski. Oni su očuvali – i ako okruženi samim strancima, – srpski jezik, srpske običaje i sve osobine, koje karakterišu srpsko pleme, a uz to su po věri rimokatolici. I što je najkarakterističnije, njima je baš to pomoglo, da očuvaju sve do danas svoje srpsko obělěžje. Njihova pravoslavna braća, naseljena na dunavskoj obali od srpske Klisure so Rršave (Oršave) prětopiše se u Rumune, između ostalog i za to, što su bili jednověrni sa nadmoćnim Rumunima. Još samo prězimena tih porodica i srpska imena města, brda, rěka, položaja (Domogled, Treskavica, Bistrica, Černa, Izvor, Izlaz, Drenkovo, Moldava i t. d.) kazuju putniku, da su to bili Srbi. Među tim Krašovane je baš razlika u věri spasla od prětapanja u Rumune i oni su i sada Srbi po svemu. Zlo je samo, što nemaju svojih škola, ali sad je i u tom pošlo na bolje, jer se sad u njih pojavio pokret za osnivanje narodnih škola. Ponudu iz Bugarske da se "kao Bugari" isele u svoju "staru otadžbinu", odbili su Krašovani najodlučnije, jer – vele – oni nisu Bugari, već Srbi. Vrědno bi bilo dublje ispitati ovaj zabačeni, skoro nepoznati kraj Srpstva. To je pokrenuo ove godine beogradski "Dnevni List".

Što se pak njihova porěkla tiče ima dvě versije: ili su se naselili iz Hercegovine (kao i Bunjevci) ili iz crnogorskog okruga u Srbiji. Ako stoji ovo, da su se naselili u ove krajeve 1730. god. ili pravilnije 1737. god., dakle u doba poslědnje seobe Srba iz Srbije u Ugarsku pod pećkim patrijarhom Arsenijem IV. Jovanovićem Šakabentom, onda su oni porěklom iz Srbije. U to vrěme istorija ne bělěži veće seobe iz Hercegovine, a Bunjevci su se – kao što znamo – doselili u 80. godinama XVII. věka. Katoličku věru primiše Krašovani u drugoj polovini XVIII. věka (1765. g.) za vladavine Marije Terezije, a poslě seobe Srba u Rusiju (1751.-1753. g.), dakle u doba najvećeg unijaćenja, koje ih je izvěsno i lišilo pravoslavne věre.

Što se statistike u opšte tiče, vrlo je teško tačno konstatovati broj Bunjevaca i Šokaca. Izvori, koje imamo na raspoloženju, razilaze se u opšte bitno u tom. Pavle Hunfalvi u svojoj etnografiji računa ih u sedamdesetim godinama na 70.000 duša (izrično ih naziva katoličkim Srbima, a tek u zagradi označava ih kao Bunjevce i Šokce). Prof. Šviker u svojoj statistici računa da Srbi (obe věre) sačinjavaju u Bačkoj 15%, a u Baranji (sa Šokcima) 15-17% od cělokupnog stanovništva u tim županijama. Inače Šviker nigdě ne oděljuje Bunjevce od Srba, ali im ni na jednom městu ne iznosi broj, što svakako ne spada u dobre strane jedne čisto statističke rasprave. Badić u epohalnom dělu "Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán", iznosi im cělokupan broj u 55.000 duša, pa dalje (netačno) bělěži, koliko ih ima u Subotici i Somboru. Po zvaničnim statističkim podacima od 1880. god. trebalo bi da ih ima svega u Bačkoj (Bačka županija pri prvom pomenu u Ugarskoj 1785. god. imala je 180.000 st., 1880. g. 630.000 st., od kojih 121.000 pravosl. Srba. Po najnovijem popisu 1890. g. Bačka svega (sa varošicama) ima 716.325 duša, a nekadanje "Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat" po popisu iz 1850. god svega 3.426.221 duša.) 56.000 duša, ali kad njihov broj sračunamo po městima u kojima stanuju, izlazi, da samo u Bačkoj ima 70.000 Bunjevaca i Šokaca, među tim Hunfalvi računa u tu sumu i onih 40.000 u Baranji. Najvěrovatnije je pak, da ih ima u Bačkoj 70.000, a u Baranji do 40.000, dakle svega prěko 100.000 duša. Fenješ u svojoj knjizi navodi Magyarország sztastisztikaja" računa ih, kao što smo gore viděli, na 429.268 duša, ali u tom su i Šokci u Trojednici i Srěmu. Populacija Subotice se vrlo brzo množila. Prvi popis stanovništva u Ugarskoj je izvršen 1785. g., tada je u Subotici nađeno 23.000 stanovnika. 1870. god. imala je već 56.323 duše a 1880. god 61.656, a pri najnovijem popisu 1890. god. 72.863, a 1580. god. imađaše tek 49 kuća, 1590. god. 63 kuće.

Sombor je 1690. g. imao 301 t. z. poresku glavu (270 zemljodělaca i 31 zanatliju). 1870. god. imao je 24.309 a 1880. g. 24.700 st., 1890. g. 26.888 st. (oko 600 zanatlija), dakle brojno se vrlo lagano razvija, – Pečuj je imao 1870. g. 23.683 st., a 1890. g. 34.754 st.

Srazměra između muškinja i ženskinja pak ovaka je po statističkim podacima. Na 100 muških dolazi u

Teritorijalno zauzima bunjevačka metropola Subotica 166.077 katastralnih jutara, (Subotička opština raspolaže sa 44.000 jutara (26.000 jut. pašnjaka) opštinske zemlje a u Bajmoku i Čantaviru 10.000 jutara, što prědstavlja prědnost 4 1/2 mil. for. Vidi: "Ausztria – Magyarország II." "Bácska" od Badića) prostor, kojim malo koja varoš u ovoj monarhiji raspolaže. Sombor ima 53.577 kat. jut. Oba města raspolažu sa znatnim pašnjakom, koji znatno pomaže razvijanju stočarstva kod Bunjevaca koje spada u najjaču granu privrěde im.

Na ovome městu valja nam se zadržati kod privrědnog rada naših Bunjevaca i Šokaca. Oni su prvenstveno zemljoradnici, kao što smo to i gore istakli. Bunjevci u gornjoj Bačkoj obdělavaju zemlju vrlo uspěšno i racionalno. Sěju sve vrste rane na dosta pěskovitom ali plodnom zemljištu Bačke. Subotica je znatna trgovačka varoš sa ranom, isto tako i Sombor. Na okolnim pustarama Šebešiću, Verušiću, Tavankutu, Kelebiji, Tompi i t. d., gdě su od mnogih salaša ponikla čitava sela, rodi mnoga hrana. Tako je isto i na somborskim salašima i u bunjevačkim selima. Da se kod Bunjevaca podigne voćarstvo, otvorena je kod lěkovitog kupatila Palića opštinska voćarska škola sa bogatom rasadnicom. Osim toga Bunjevci gaje vrlo dobre konje, bělu marvu i svinje, a subotički vašari s konjima (dogoni se po 60-70.000 kom. konja) čuveni su i u inostranstvu. Balkanske države, pa i Němačka, Italija, čak i Španija kupuju konje za svoje vojene potrebe od Bunjevaca. Bunjevac se u opšte diči sa svojim konjima, i to ne bez uzroka, jer je soj bunjevačkih i u opšte bačkih konja izvrstan. Šokci takođe gaje konje, ali drukčijeg soja, manji su, nalik na balkanske konje.

Bunjevac se nerado odaje trgovini ili zanatima, on najradije ostaje kraj svoga pluga. Zemlja u Subotici ogromnim je dělom svojina Bunjevaca i oni su vrlo bogati ljudi. Ove godine osnovaše tamo veliki, jak novčani zavod, kome su većinom oni akcionari.

Šokci u donjoj Bačkoj takođe su dobri zemljodělci, ali su više stočari i ribari, a proizvode i kudělju. U Baranji su još i vinogradari. Od kako su im oduzete šume, gdě je bilo žira za svinje, od toga vrěmena ustuknulo je stočarstvo. Od toga doba bělěži se naseljavanje Němaca u šokačka sela. Siromašniji Bunjevci i Šokci sele se u Slavoniju, gdě oko Vrhpolja krče šumu za oranicu, te kao vrědni ljudi i na strani dobro uspěvaju.

Industrije nema u njih nikakve, izuzimajući kućevnu – tekstilnu – industriju, koja je kao i kod svih Jugoslovena, jako razvijena.

Bunjevka važi za vrlo vrědnu i čistu ženu, koja mnogo polaže na spoljašnjost svoju i svoga doma, otuda je u nje i toliko volje oko pipavog posla: veza, tkanja i u opšte izrade svih tekstilija.

Rukotvorina Bunjevaka i Šokica odlikuje se svojom lěpotom, stalnošću i izvrsnim izborom i podělom boja pri izradi ćilimova. Osobito su na glasu bunjevačke (subotičke) prěgače u bezbroj boja, što je čisto bunjevački specijalitet. Platno sami tkaju i ono je i trajašno i tanko (ćerćelija). Vezovi sa zlatom pokazuju takođe veliku věštinu i izvrstan ukus. Šokice osobito mnogo tkaju i prědu. U svakoj kući njihovoj ima puno razboja i prěslica. To je i pojmljivo, jer one sebe oděvaju svojim rukotvorinama. Bunjevačke i šokačke ženske rukotvorine stekle su mnogo divljenja, pohvala i poštovalaca na izložbama u Beču, Novom Sadu i Budimpešti, gdě su bile izložene u svim nijansama i vrstama. Da se vidi kako su stranci još prě sto godina pisali o ženskoj radinosti u Bunjevaca, evo citata iz "Geogr. istorijsko-trgovačkog Leksikona" J. Karabinskog (Požun 1786.): "Žene (subotičke) prave sve same, kao: platno, kecelje, obojke i kašarinke. U tkanju su vrlo věšte, a u izradi věštakinje. Opredenu vunu tako dobro i lěpo bojadišu, kao Persijanci". Sadašnje ocěne stranaca mnogo prěvazilaze ovu, ali ova je značajna s toga, što se ona tiče bunjevačke tekstilne industrije, kakva je ona bila prě sto godina.

U službu ide Bunjevka i Šokica ne rado, kao i sestra joj Srpkinja. To biva samo u najkrajnjoj nuždi. Ovo ne znači, da one ne vole raditi, jer rada u zadružnom životu, gdě je porodica mnogobrojna, ima svagda i suviše. To je više izvěstan stepen urođenog ponosa u našem narodu, koji drugom ne rado služi i radi.

Po svemu izgleda, da su u ove krajeve došli kao katolici. Tako bar stoji u tadašnjim vojenim zapiskama, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) gdě ih svugdě nazivaju katoličkim Srbima. Za ovo govori i to, da su u Suboticu došli pod vodstvom 18 franciškanaca kaluđera, dakle morali su još tada biti katolici. Mogućno je pak i to, da su u putu svom u ove krajeve pokatoličeni, jer je baš u to vrěme izvršivano unijaćenje u varaždinskom generalatu pod Pavlom Zorčićem i u Srěmu pod vladikom Janijem i Ljubibratićem. Ali ništa ne govori protiv toga, da su oni bili već i u Hercegovini katolici, kao što je baš u pokrajini oko Bune bilo svagda pa i sada rimokatolika, a u doba bogumilstva i Bogumila. (Račka - Kostrenčić vele da su protestantski sektari južne Francuske i sev. Italije bili ogranak i učenici bosansko-hercegovačkih Bogumila.) Šokci kao da su u novoj postojbini primili katoličku věru, jer je vladika Jani (Janny) u Srěmu i u Bačkoj pokatoličio u to vrěme mnoge pravoslavne Srbe, među kojima prě toga tako reći i ne běše katolika. Cernig u "Etnografiji" (str. 307) izrično veli da su Šokci, kad su naselili selo Baću u peštanskoj županiji (1699. g.), bili pravoslavni i da su tek kasnije primili uniju i katoličku věru.

Kao katolički klir, nemajući nikakve odělite narodne avtonomije u crkvenim poslovima, potpadaju Bunjevci-Šokci pod ostrogonskog kneza-primasa, kao glavu rimokatoličke crkve u Ugarskoj. No, po teritorijalnoj crkvenoj poděli spadaju bački Bunjevci i Šokci pod kaločku arhidijecezu, a baranjski Šokci pod pečujsku eparhiju (biskupiju).

U Subotici, Somboru i Baji, kao i u krajevima Baranje, gdě su Šokci naseljeni, imaju svoje protoprezviterate, pod koje potpadaju bunjevačke seoske i varoške parohije. Bunjevci imaju lěpih crkvenih građevina, kao: franciškanska crkva u Subotici po stilu kaločke arcibiskupske crkve (zidana je petnaestog věka na ruševinama stare tvrđave subotičke). Velelěpna Terezijina crkva sa dvě kule u Subotici, novoukrašena i restaurisana crkva u Somboru, saborna crkva u Pečuju, koju je ove godine posětio Nj. V. Car-Kralj i lěpi franciškanski manastir u Baji i Subotici. Ove su građevine starodrěvne i monumentalne.

Franciškanski kaluđerski red angažovan je znatno u prošlosti bunjevaca i dělio je sudbu svoga stada i u najžalosnijim i najopasnijim trenucima. Za vrěme Turaka nisu ovi kaluđeri nikad napuštali gonjeni klir, već su bili nad zběgovima i pratili ga svugdě. Tako, kad se prěd Rakocijevim pustošenjem moradoše ukloniti u Petrovaradin, franciškanci su ih i tamo pratili i probavili s njima u tom izgnanstvu sedam godina.

U okolini Batmonoštora u bačkom Podunavlju vide se i sad ruševine nekadanjeg – po Badiću – franciškanskog manastira o kom Badić (B. "("Ausztria – Magyarország II." Bácska od F. Badića) veli, da je kasnije postao svojina pravoslavnih kaluđera, što nikako ne stoji, bar se ne slaže sa onim věrodostojnim podacima, koje je dr. P. Ivanović izněo u 90. knjizi "Lětopisa" 1854. g., i iz kojih vidimo, da je taj manastir kao pravoslavan (sv. prěobraženski) od vajkada i da je 1723. g. porušen od mađarskih ustanika, a iguman mu pogubljen. U jednom protokolu bajske arhive stoji, da je ovaj manastir bio svojina "G. R. N. U. Calugyeris" i da je "anno 1723 posessa fuerit."

Bunjevci su na glasu sa svoje pobožnosti i neobično poštuju svoje sveštenike, koji su, skoro bez izuzetka, pravi pastiri svoga stada. Kad se n. pr. u Subotici drže "korizmene propovědi", crkve su pune, pa ima slušalaca i na ulici. "Neven" priměćuje, da bi prema velikom pohađanju crkve trebalo tamo još 4 crkve. Subotičanima je sv. Rokus zavětni svetac, koga uzeše za svoga zaštitnika o velikoj kugi. Jedno město bunjevačko u hrvatskoj krajini nosi u počast ovog sveca ime sv. Rokusa.

Osnovne Škole u Bunjevaca i Šokaca děle se na dvě vrste, na opštinske (komunalne) i věroispovědne. Ove poslědnje pokazale su, i kod katoličkih Srba kao i kod pravoslavnih, da bolje odgovaraju nacionalnoj zadaći, zbog čega ih je izvěsno i mnogo više no opštinskih.

Po najnovijim podacima, koje je ove godine publikovalo ugarsko ministarstvo nastave, ima u užoj Ugarskoj (bez Trojednice) svega 130 katoličko-srpskih (u Bačkoj i Baranji) i hrvatskih škola (u županijama Mošonjskoj, Šomođskoj, Šopronskoj, Tamiškoj, Zali (Međumurje), Vaš i t. d.) i to věroispovědnih 120, a opštinskih samo 10. Od tih škola u 39 je nastavni jezik srpsko-hrvatski, (1869. g. bilo je ovakvih škola 73), u 73 srp.-hrv.-mađarski, u 3 němačko-srpski i u 18 měšovit nastavni jezik. Kao što se vidi, ovdě su uračunate i čisto hrvatske škole na gornjem Dunavu (t. zvanih "Wasser-Croaten") i hrvatske duž austrijske granice i Međumurja i hrvatskih rasějanih oaza u Banatu (Tamišu, Torontalu) i srpsko-katoličke u Krašo-Severinu, čijih (hrvatskih) broj školske obavezne děce iznosi prěko 32.000. Ovo uzgred spominjemo, ma da ne spada u okvir ove rasprave.

Kad se sravni ovaj broj sa brojem za školu sposobne i obavezne děce u 1870. g. vidi se ipak naprědak, jer se broj te děce sad znatno uvećao (sa nekih 6-7000).

U Subotici ima prěko 70 osnovnih škola (40 u varoši i prěko 30 na salašima), od kojih su veći děo bunjevačke. Osim toga ima u Subotici građanska zanatlijska škola, viša děvojačka (i učiteljska) škola. Politička opština subotička izdaje godišnje na školske i prosvětne cěli 150.000 for. iz svoga budžeta, (koji iznosi godišnje 800.000 for. prihoda). U Somboru ima takođe zanatska škola i više bunjevačkih osnovnih škola. U Subotici, Somboru i Pečuju ima još i gimnazija, ali one su državne. U Subotici ima opštinska viša škola sa mađarskim nastavnim jezikom. Pohađaju ih u oskudici svojih sopstvenih srědnjih zavoda, i bunjevačka i šokačka děca. Učiteljski podmladak uči se u Baji.

Jedna osětna praznina i potreba školstva u Bunjevaca, to je baš ta oskudica srědnjih zavoda. prema malom broju Bunjevaca za njih bi dovoljna bila i jedna srědnja škola, koja bi bila od vanredne vrědnosti i važnosti. Bez narodnih, srědnjih škola sa maternjim nastavnim jezikom apsolutno nije mogućno, niti se daje zamisliti više obrazovanje omladine u narodnom duhu. Time bi se najbolje sprěčilo odnarođivanje bunjevačke školske omladine. (Bunjevci nisu zadovoljni ni sa svojim osnovnim školama. Njihov list "Neven" pisao je vrlo mnogo o tom i žalio se, da se u bunjevačke i šokačke škole osobito u Baranji postavljaju učitelji, koji ne znaju bunjevački i prědaju děci tuđim jezikom, te se maternji jezik děčji zapostavlja, prězire. Pravo kažu, da je prvi alat u školi onaj jezik, kojim děca govore. "Neven" odlučno traži, da se u bunjevačkim školama prědaje bunjevački. Kalendar bunjevački "Danica" od 1892. god. ima članak u kome se tuži, da se u jakim bunjevačkim městima kao u Somboru, Mateoviću, Baji i t. d. samo věronauka prědaje bunjevački.)

U Baranji je oskudica čak i u osnovnim školama. Od tog pate podjednako i Šokci i pravoslavni Srbi. Šokački elemenat nalazi se tamo u izumiranju, narodno ime gubi se i nastaje prětapanje u druge narodnosti. To je u ostalom neminovna poslědica oskudice narodnih škola i potvrda fakta, da se kulturno slabi narodi prětapaju u kulturno jači elemenat. Šokački živalj u Baranji mogao bi se spasti jedino narodnim školama. U Baranji je opasnost mnogo veća no u Bačkoj.

Što se pohađanja škole (1870. g. bilo je u Bačkoj 489 škola sa 468 učitelja. Sad se taj broj udvostručio.) tiče, ono nije sarazměrno tako rđavo, bar ne stoji ono, što Badić, opisujući Bačku, tvrdi, da Šokci i Srbi najgore pohađaju školu. U tom pogledu za nas je veći autoritet statistika.

Statistika pokazuje dalje ovake procente pismenosti u županijama i varošima, gdě Bunjevci stanuju:

Jezik, kojim govore Bunjevci, najčistiji je srpski jezik. To je u ostalom i prirodno, jer su porěklom iz one srpske zemlje, Hercegovine, u kojoj se, kao što znamo, najlěpše srpski govori. No tim ne kažemo i to, da Bunjevci imaju isto narěčje, kao i Hercegovci, jer Bunjevci po Miklošiću (F. Miklosich "Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache".) spadaju u zapadnu zonu srpske jezikoslovne oblasti. Oni su dakle ikavci, ali to ne znači, da su oni Hrvati, jer osim Hrvata-čakavaca, ima ikavaca, koji govore čisto srpski, samo što staroslovensko "jat" izgovaraju kao i, a u te spadaju Bunjevci. Oni kažu bilo (bělo), lipo (lěpo), vira (věra) i t. d. Razlika je dakle samo u tome, inače sve rěči izgovaraju kao i njihova pravoslavna braća. Ovaki ikavci – veli Miklošić – imaju sa Srbima sasvim jednake običaje, dok ostali ikavci (Hrvati čakavci) imaju i izgovor različit od srpskog i zasebne, samo njihove izraze. Svega toga ne nalazimo u jeziku, kojim Bunjevci govore. Uz Vuka Karadžića, koji Bunjevce i Bošnjake (baranjske Šokce) smatra za čiste Srbe, stoji – pored svih razloga, koje navedosmo tamo, gdě je bila rěč o istoriji Bunjevaca – i naučni autoritet jednog Miklošića, koji u gorespomenutom dělu priznaje, da u Bačkoj nema hrvatskih naseobina, već samo u zapadnim županijama Ugarske, ili drugim rěčima, da Bunjevci u Bačkoj nisu Hrvati. U tome se slažu i svi filolozi Nesrbi.

Bunjevci pišu latinicom, a sadašnji pravopis im je jednak hrvatskom utoliko, što n. pr. slovo ч pišu kao i Hrvati sa č (a ne kao Mađari sa cs), ћ sa ć, ж sa ž, ш sa š i t. d. Prě se služiše starim latinskim, te ћ pisaše sa ty i ch (otuda je ostalo, da mnogi Bunjevci poslědnje slovo svoga prězimena pišu i sad sa "ch" kao Latinovich, Vojnich i t. d.); i samoglasno r proširili su u er i t. d. Aksana na a, e, i, o, nemaju, ali u pojedinim rěčima upotrebljavaju po nekad aksan grav i sirkonfleks, ali to je vrlo rětko (u "Neven"-u našao sam "a" sa aksanom u jednoj pěsmi, a u rěči "Báka"). U starom pak pravopisu imali su na "y" po dvě tačke ("˙").

Na ovom městu da zabělěžimo jednu karakterističnu pojavu. Tiče se maternjeg jezika, kojim u Bačkoj i Baranji govore Srbi obe věre. Srpski jezik u Baranji i u Bačkoj podjednako je "langue parlé", jezik u upotrebi, koji posrěduje između raznih narodnosti tih poliglotskih županija. U Baranji ćete se uvěriti, da srpski govore do 80.000 ljudi, ma da Srba ima nešto prěko 50.000 (pravoslavnih 15.000, ostalo katolika). U Erčinu kod Pešte, gdě ima Srba, Šokaca, Mađara i dr. Govori se samo Srpski. Mađari govore srpski kao Srbi. Što se tiče uloge, koju srpski jezik igra u Bačkoj, o tom čitamo u Badiću od rěči do rěči ovo: "Ljudi se u Bačkoj ispomažu srpskim jezikom. U Bačkoj je karakteristično, da Němci i Mađari, kad dolaze u dodir, govore srpski, jer taj jezik oboje znaju". I to je, kao što znamo, istina, a istina je i to, da je ovo kulturna tekovina i najbolja svědodžba za maternji nam jezik.

Iz onoga što smo do sad rekli, anališući ime Bunjevac, viděsmo, da ono označava provincijalca a nikako čověka jedne narodnosti. Njime se više označuje zemljak (kao Bačvanin, Srěmac, Ličanin, Krajišnik i t. d.), ali nikad sunarodnik, kompatriota.

Bunjevci su po narodnosti Srbi. Stara njihova postojbina, otkuda se ovamo doseliše, nije poliglotna zemlja, u kojoj je samo jedan narod i to srpski, koji ispověda tri věre, a pripada samo jednoj, srpskoj narodnosti. Hercegovina kao pokrajina bila je sastavni děo velikog srpskog carstva koji zauzimaše cělo balkansko tropolje i koje zapljuskavahu četir mora. Za vrěme Turaka běše u njoj samo jedan narod, srpski, a i danas spada ona u najčistije srpske krajeve, u kojoj je srpska narodnost kompaktna, nepoměšana ni s jednom drugom narodnošću.

Kada se na Hercegovinu gleda s naučnog, etnografskog i etnološkog gledišta, koji isključuje sve političke priměse, koje obično izviru u šovinizmu, onda se ne može doći do drugog zaključka, no da je elemenat, koji sada tamo stanuje i koji je prě tamo stanovao, srpski. Nauka i naučenjak nije još ni u jednoj prilici našao i viděo u Hercegovini drugu narodnost no srpsku. Pozivamo se na sve naučne autoritete, koji o Hercegovini pisahu. Pozivamo se i na one, koji kroz nju putovahu, te svoje utiske i refleksije publikovaše. Isključujemo srpske pisce, kao zainteresovane, ali se pozivamo na ruske, němačke, mađarske, francuske i engleske kao skroz nepristrasne. I među svima njima, nema ni jednoga, koji bi ma u kojoj prilici spomenuo u Hercegovini drugi narod no srpski. Čak i oni pisci, koji su u ulozi državnika nalazili tamo "hercegovačku" i "bošnjačku" narodnost, kao istorici računaju tamošnji narod u srpski. I sama eventualnost kakvog plebiscita potvrdila bi sve ovo.

U ostalom, to drukčije ne može da bude. Za vrěme velike seobe Hrvata i Srba (620-640. poslě Hr.) sa Sudeta i Karpata (Běle Hrvatske i Srbije, Bojke) Hrvati zauzeše dalmatinsko primorje, zajedno sa Liburnijom (franačkom Hrvatskom) od Cetine do Istre, děo Savije (kasnije Slavonija, Sclavonia) ili savske donje Panonije (prostor između Save i Drave), a Srbi (Serbli) zemljište (preko) južno od Velebita, Bosnu (sa Hercegovinom), Miziju (Srbiju) i ostali děo Dalmacije.

Dakle Hercegovinu i Donji děo Dalmacije naseliše Srbi i evo već 1200 god. stanuju tamo bez prěkida, očuvav svoju narodnost. Sa tih, od vajkada srpskih krajeva, došli su Bunjevci.

Pri raspravljanju pitanja, kom narodu ko pripada, jezik igra veliku ulogu. Hunfalviju je u tom pitanju jezik od prěsudnog, glavnog značaja. Dovoljna je samo potpuna sličnost jezika, pa je rěšeno, da su dva plemena jedan te isti narod. Jezik je stablo, korěn svakog naroda. Dok jezik postoji, postoji i narod. Ljudi, koji imaju izvěstan jezik zajednički, sačinjavaju izvěstan narod, jednog korěna, jednog porěkla.

Šafarik osim sličnosti gramatičkih oblika u jeziku traži još i zajedničku istoriju i jednak telesni sklop. Prvo i drugo zajedničko je kod Bunjevaca i Srba, a treće bi se samo dalo ustanoviti antropološkim prěměravanjem. Uzgred priměćujemo, da po indeksu širine lubanje (breit-Index) Arm. Velkera Srbi spadaju u red Subrachykephalos-a (79), a Hrvati u red Brachykephalos-a (82). Razlika je tri stepena. Nad Bunjevcima naročito nije izvršeno to prěměravanje. Bar nije poznato.

Kad su došli u Suboticu, prijavljujući se, da brane monarhiju od turskih napadaja, oni se sami izjavljuju za katoličke Srbe, te ih u tadašnjim zvaničnim spisima i bělěže samo kao "katolische Raitzen", a nikad drukčije.

Tim imenom ih nazivaju svi pisci, koji su o njima pisali ma samo nekoliko rědaka. Ima etnografa, koji o njima ništa drugo nisu zabělěžili već "da u Bačkoj i Baranji stanuju katolički Srbi koji sebe zovu Bunjevci, Dalmatinci i Šokci". Još ih ni jedan stran etnograf nije nazvao drugim imenom no tako.

Ni u koliko ne měnja stvar i ne upliviše na nju, što su oni ili došli kao katolici ili se u putu pokatoličili (o čemu će biti govora u oděljku o Crkvi. Katoličkih Srba ima, kao što znamo, vrlo mnogo u svim krajevima gdě Srba ima.

Austrijski čuveni etnograf Cernig (K. v. Zzoernig "Ethnographie" I.) govoreći o Bunjevcima u Bačkoj i Šokcima u Bačkoj i Baranji računa ih u Srbe. U Ugarskoj zna za Hrvate samo u Međumurju i na gornjem Dunavu oko Požuna (t. z. "Wasser-Croaten"), koje tamo naseliše mađarski plemići Seredi, Ilešhazi, Baćani i dr. poslě 1550. g. (dakle ranije i od prve Bunjevačke seobe).

Šviker ("Literarische Beriche aus Ungarn" III. 1879.) mađarski istorik i statistik o svojoj raspravi o Srbima u Ugarskoj, veli za Bunjevce, da su katolički Srbi.

Veliki etnograf mađarski Hunfalvi u svojoj "Etnografiji Ugarske" (str. 474) računa Šokce u virovitičkoj, požeškoj i srěmskoj županiji takođe za katoličke Srbe i veli doslovce ovo: "Šokci ili Bunjevci, t. j. katolički Srbi, po Fenješu (Fényes: "Magyarország sztastisztikaja" 1842.) u županijama virovitičkoj i požeškoj čine većinu, u Srěmu polovinu, u Bačkoj petinu stanovništva. Ima ih još u Tamišu, Torontalu, Baranji, fejerskoj i peštanskoj županiji."

Pošto se Raci (pravoslavni) i Šokci (katolički Srbi) samo u věri razlikuju, to ih i računaju u jedno. Tako ih ujedno računa i austrijski katalog, (Österr. Katalog. Wien 1861.) koji cělokupni broj Srba bělěži na 1.438.201, čemu je dosta blizu i broj Srba i šokaca po Fenješu (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

To isto potpisuju i slavisti, filolozi, kao Miklošić, Vuk Karadžić, Daničić i dr. Ili drugim rěčima, tako misli o njima nauka. Pitanje o njihovoj narodnosti raspravljeno je u nauci prě no što je raspravljeno pitanje o vrěmenu njihovog dolaska u ove krajeve, izvěsno za to, što se ovo prvo kao po sebi lakše moglo raspraviti. Mi ovo dodirnusmo samo s toga, što se ovo pitanje ne može obići, kad se piše rasprava o Bunjevcima.

Ovdě se samo konstatuje pravo stanje stvari i donose neoborivi zaključci o pravoj narodnosti Bunjevaca. Ne mislimo mi nikom nametati Srpstva, osobito onima, kojima je ono u srcu i duši urezano. Ne tražimo mi od naše junačne i čestite braće Bunjevaca, da se oni nazivaju Srbima. Neka oni ostanu kraj svog lěpog imena bunjevačkog, koje je skopčano sa toliko lěpih uspomena na kolěvku njihovu, utkano svetim momentima iz junačke, poštene i muške prošlosti njihove. Neka ga čuvaju i neka se ponose njime, jer se njime zbilja i mogu ponositi. Neka se naša čestita braća drže i od sele onog stanovišta da Srbe i Hrvate jednako volu i smatraju za svoju stariju braću "koja im – kako u svom organu, valjanom "Nevenu" vele – svojim znanjem i uměnjem prědnjače i pravac pokazuju". Ta podjednaka ljubav nama je najdraža i neka bi ona svakad ostala neproměnjiva.

Prošle godine prěštampana je u Subotici i kako iz prědgovora vidimo, od nje nema "starijega bunjevačko-bačvanskoga rukotvora, starije junačke pisme, koja o našemu narodu, o naših prědaka i njihovih junačkih dilah govori." Prvobitni i sadašnji naslov te knjige je "Dostojna plemenite Bačke Starih uspomena, sadašnji i drugi slavinske krvi děliah Slava". Knjigu je pisac ("Domorodac u Baji") prikazao bačkim plemićima, jer su oni i sastavljali kićeni banderium, koji ode da se ćesaru pokloni.