Make your own free website on Tripod.com

HOME

 

Sava Mrkalj (1783-1833)

Biografija

Ako netko od zapadnih Srba zaslužuje da bude uvršten među 100 najvećih i najumnijih Srba onda je to svakako Sava Mrkalj. Po svemu onome što je učinio za narod kome pripada to je ono najmanje čime mu se nova generacija tog istog naroda mogla odužiti. Međutim, to se nije dogodilo. Sava Mrkalj je pao u zaborav i poznato je ime tek u stručnim krugovima i krugovima poznavalaca njegova děla.

Rođen je (1783. godine u Lasinjskom Sjeničaku na Kordunu) nekoliko godina nakon Vuka Karadžića, koji ga je međutim nadživěo čitave tri decenije. Završio je bogosloviju, bio věrski i privatni učitelj, arhigminazista, daroviti student filozofije, logike, fizike i matematike, da bi učeni svět fascinirao filozofijom jezika. Vladao je latinskim, němačkim, francuskim i rusko-slavenskim, služio se grčkim i hebrejskim jezikom, a poznavao je italijanski i mađarski. Uz to je bio i vrstan pěsnik, polemičar i besědnik.

U Pešti je 1810. godine dogodio se njegov susret sa Vukom, koji je zbog lěčenja prekinuo učenje u Velikoj školi u Beogradu. Razumě se, Mrkalj, iako mlađi, bio je neusporedivo učeniji od Vuka, koji je izuzetno cěnio Savu i Luku Miladinova. U Budimu je Mrkalj štampao slavnu knjižicu sa metaforičnim nazivom »Salo debeloga jera libo azbukoprotrěs« (metaforično - »Salo«; jer – znak za nepostojeći glas debelo, pošto ima ispupčenje). U toj knjizi predlaže da se izbace svi nepotrěbni znaci u azbuci, i to veoma uvěrljivo obrazlaže. Time sebi stvara vrlo jake i moćne neprijatelje – prě svega crkvene predstavnike – koji su nastojali sačuvati tradiciju u unijatskom okruženju.

Odmah zatim, 1811. godine, pošto je kao vrstan logičar i jezički mislilac naučno zasnovao reformu azbuke i najavio da će pripremiti JEZIKOPROTRES, dolazi do neočekivanog i teško objašnjivog obrta. Mrkalj se povlači u manastir. Tu se ubrzo sukobljava sa crkvenim dostojanstvenicima, te biva razmonašen i prepušten dugom i mučnom putovanju. Uz nesigurnu egzistenciju privatnog učitelja, sa odbijenom željom da ga ponovo prime u manastir (1825), učitelj i věroučitelj u nervnom rastrojenju povrědiće čověka koji je od njega tražio privatne časove iz latinskog. Tako je dospěo u zatvor, gdě je mučen, zatim u karlovačku bolnicu, pa u duševnu bolnicu u Beču, gdě ga je i Vuk posěćivao i gdě je 1833. godine i umro.

 

Pěsme

Od Mrkalja je ostalo, koliko se za sad zna, 25 pěsničkih jedinica, od čega 13 izvornih i 12 prěvoda, prepěva i prerada. Prvi put se u poeziji ogledao 1805. godine u "Odi Kirilu Živkoviću", episkopu pakračkome, i to na ruskoslovenskom (novom crkvenoslovenskom) jeziku, a u koautorstvu sa izvěsnim studentom Pavelom Doktorovičem. Několiko pěsama iz 1817. godine, čekale su dugo na objavljivanje. Od 13 izvornih pěsama samo su tri objavljene za njegova života, i to pred njegovu smrt, dok je bio u bečkoj bolnici. Pet izvornih pěsama i pet prěvoda sa prepěvima otkrio je Vladan Nedić 1959. godine, među njima i antologijsku pjesmu "Jao, jao, jao tristo puta" . Tako ona počinje, a Mrkaljev naslov u rukopisu glasi: "Sastavljeno kad u Gornjokarlovačku bolovaonicu dospěo poběđen, i ostavljen od svega světa!".

Među ostalim njegovim pěsmama ističe se "Sonet preslavnu Arhipastiru" (tj. Mušickom, episkopu Karlovačke eparhije), u kome iz čarne noći vapě za povezanošću i jedinstvom Srba, koje samo »věra i jezik« mogu spasiti od proždrljivog vuka asimilacije. Valja navesti i pěsmu "Starac" i sonet "Jeleni Dijaković". Za pěsmu "Jao, jao, jao tristo puta" Ljubomir Simović je napisao da je to moderan, vrlo evropski i světski priměr kritične poezije. Taj ubojiti tekst u rimi o mitu, kaže Milorad Pavić, mogao bi se smatrati manifestom nove predromantičarske škole.

 

Mrkalj lingvista

Premda Srbin iz zapadnih krajeva, Mrkalj je pěvao, kako kaže "sremački", tj. ekavski, i to devokalizujući bokalno »r« (Srbin, smrt uměsto Serbin, smert).

Iako, nažalost, nikada zvanično i službeno, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe svih vrěmena, prě svega po tome što je uspěo da na samo 18 strana teksta (»Salo debeloga jera libo azbukoprotrěs« iz 1810), uz dvě strane predgovora, izloži problem i nađe rěšenje za izuzetno zamršena pitanja srpske azbuke i da to kruniše, prě susreta sa Vukom, zaključkom: »Od danas sve naše pravopisje pod ovo dolazi načelo: PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ«. Ostavimo po strani njegovo prepuštanje drugima da naprave grafičke znakove za današnje lj, nj, đ, uz dopunu propuštenoga dž. Svojim rěšenjima otvorio je vrata demokratizaciji srpske kulture, tim prě što je zastupio i upotrěbu narodnog jezika u književnosti, koji je i sam priměnjivao u svojim pěsmama, pismima i u svakodnevnoj komunikaciji. Drugo je jezik nauke, koji se i danas razlikuje od narodnog jezika, a treće je jezik crkve i dopisivanje sa crkvenim institucijama.

 

Rekli su o Mrkalju

Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.

 

Mrkaljeva rodoljubiva misija

Međutim, predstava o Mrkalju bila bi nedovoljna, ukoliko se ne osvrnemo na njegovo učešće u živoj i praktičnoj borbi za egzistencijalne ciljeve srpskog naroda. Nakon neočekivanog i nesrětno okončanog pokušaja da se zamonaši, čime je osujećeno ranije dano mu obećanje da će biti postavljen za učitelja u klerikalnom učilištu koje je trěbalo da se otvori, Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive; misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).

Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čověka. Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Prě desetak godina otkriven je zanimljiv podatak: Mrkalj je bio privatni učitelj u Šapcu, gdě mu je učenik bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u "Podunavci" pojavila i pěsma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov utěcaj na učenike. Malo je poznato i o Mrkaljevoj misiji u Dalmaciji, gdě je vodio žestoku borbu protiv unijaćenja, i u isti mah hrabrio srpsko neuko sveštenstvo. Po svědočenju protosinđela Kirila Cvětkovića, Mrkalj je nadmoćno poběđivao unijatske misionare i zagovornike věšto se održavajući u kancelariji unijaćenju sklonog vladike Kraljevića, na koga je uskoro grupa zavěrenika pokušala atentat. Na Cvětkovićevo upozorenje, da bi ga uskoro mogla »běda snaći«, Mrkalj je odgovorio: »Ja ću braniti svoj zakon (věru) i crkvu, i učiću svakoga (...) da postojan i tvrd u věri bude i svoju čast i zavičaj, koji se ni za kakvo blago kupiti ne može, da čuva i brani. «

Sličan doživljaj stradanja, mraka i věčite borbe suprotnosti nalazimo kasnije kod Njegoša, koji je tu poslanicu svojevrěmeno mogao da pročita. U spomenutoj studiji mitropolit Amfilohije Radović govori o Mrkalju kao srpskom hamletu jobovske sudbine i kova, odnosno jobovskog nemira i bunta. Njegova životna krivulja, kaže on, kreće se između světlih i tamnih boja, pa zaključuje da su i světlo-tamne boje i boje njegovog religioznog lika. Istaknimo, međutim, da je i kod Mrkalja i kod Njegoša poběđivala věra u spasenje i otvaranje vidika svome narodu. Razlika je u tome što je Njegoš bio u položaju vladaoca, a Mrkalj u položaju egzistencijalno ugrožene individue kojoj nije uslišena niti želja da obrazuje braću u učilištu, u manastiru, te da tako umnoži broj istaknutih narodnih pastira.

O Mrkalju piše i Stanko Korać, jedan od vrsnih poznavalaca književnosti Srba u Hrvatskoj: "Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk." Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se često dešava da u tako krupnim poduhvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspě u ovako širokim akcijama nije dovoljna učenost i genijalnost. Ali ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobědio, zato što je bio čvršći, uporniji, čověk zamaha i njegov genije vodio ga uvěk i samo naprěd. I baš zato je Vuk morao poběditi, jer kako ono za njega reče Ivo Andrić: "Vuk je bio prěk i vrletan čověk, kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru."

 

Lingvistički genije iz Sjeničaka na Kordunu

Historijska sudbina Srba u zapadnoj Krajini (današnja Hrvatska) bila je nepovoljna i zato što su se nalazili na rubu između dvě velike carevine, koje su se borile oko proširenja vlasti nad našim zemljama. Organizirani s pomoću Austrije da se bore protiv velikog zla, Turske, Srbi na Vojnoj granici, živěli su u stalnom vojničkom logoru uvěk spremni za rat i to ih je odbijalo od mirnog, privrěmenog i duhovnog rada. U krajevima koje su naselili nisu našli ništa drugo osim puste i zapuštene zemlje, našavši se daleko od nacionalnog jezgra koje je ostalo na istoku. Bez veza s tim jezgrom i bez mogućnosti da na ovom prostoru mirno žive, oni su teško dolazili do svěsti o neophodnosti kulturnog stvaranja i do materijalne podloge potrěbne za to stvaranje. Bez gradova, bez kulturnih srědišta, bez društvene kohezije koje stvara građansko društvo, oni su teško ulazili u svět koji je stvarao kulturu. I onda kad su se pojavljivali daroviti pojedinci, oni u svojoj srědini, gdě su rođeni, nisu mogli biti prihvaćeni, jer su jedina duhovna srědišta bili manastiri i crkvene škole u kojima opći nivo obrazovanja i prosvěćenosti nije bio na potrěbnoj visini.

I zato je bilo upravo tragično roditi se u Sjeničaku i biti lingvistički genije, kao npr. Sava Mrkalj. Postavljalo se pitanje gdě naći podlogu na koju treba da se osloni taj genije, gdě naći ustanove, zavode, društvenu srědinu, mogućnost za javnu dělatnost, a da se ne razmišlja o svakodnevnom hlěbu. Sava Mrkalj svega toga nije imao. I zato se mora postaviti pitanje: gdě je taj vrt u koji može da se postavi ova moćna biljka i da daje plodove.

Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija děla, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živěla stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, němačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskog jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspěhom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osěćajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smělo postavio.