HOME
(NEMOJTE KLIKNUTI)

 

Matija Reljković – srpski pisac

Svako doticanje Rel(j)kovićevog Satira iliti divjeg čověka, izaziva mnogostruke nedoumice i kontroverze u srpsko-hrvatskoj jezičko-istorijsko-političkoj areni.

Knjiga Veliše Ra(j)ičevića - Psunjskoga
Hrvati u svetlu istorijske istine iz marta 1944. donosi faksimil originalnog Relkovićevog rukopisa iz 1762.(?) preuzet iz zagrebačkog Srbobrana za 1941. godinu.

Ovu temu ne otvaram radi prepucavanja oko stare nedoumice "naši stari/vaši stari", već zbog stihova koji se vide u originalnom rukopisu, a nigdě (?) nisu objavljeni ili štampani.

Na fotografiji rukopisa nisu baš čitki stihovi koje slěde nakon prěpornog děla:

Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.
Vaši/Naši stari jesu knjigu znali,
serbski štili, a serbski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.

Dakle, stihovi koji slěde u faksimilu koji donosi Rajičevićeva knjiga su nedovoljno čitki, pa sam poželěo viděti Srbobran iz 1941., nadajući se boljem kvalitetu prěslike.

I, zahvaljujući dobrom prijatelju, kojem srdačno zahvaljujem, došao sam do čitkog faksimila rukopisa:

 

Dakle, cilj nam je da utvrdimo istinu: šta je nam M. Reljković zaista rekao. Ili-ili – ili da demaskiramo hrvatski alibizam ili da opovrgnemo špekulacije i nagađanja.

 

Premijerno na http://govori.tripod.com: 4 neobjavljena stiha M. Reljkovića:

Da je vami terbu napuniti (Da je vami trbuh napuniti)
pak lezati, ialli lin hoditi
(pak ležati, jali lěn hoditi)
A ostalo nek stoi na strani (A ostalo nek stoji na strani)
Jer vam nitko nishta nezabr(ani)
(Jer vam nitko ništa nezabrani)

Da još jednom pogledamo děo rukopisa iz zagrebačkog Srbobrana iz 1941. godine:
… i da ga pokušamo dešifrovati:

Rukopis

Transkripcija (C. M)

Jer Slavonac ne da svoje dice,

Jer Slavonac ne da svoje děce,

da se idu ucsiti A, B, C,

da se idu učiti A, B, C,

nego ima obicsaj ovaki:

nego ima običaj ovaki:

kad mu reknesh, odgovori svaki:

kad mu rekneš, odgovori svaki:

„Ni moi otac nie znao shtiti,

„Ni moj otac nije znao štiti,

alie mogao malo bolye pitti;

al je mogao malo bolje piti;

Nashi stari nisu pisat znali,

naši stari nisu pisat znali,

alsu bolye neg mi sad staiali".

al su bolje neg mi sad stajali".

O Slavoncse! tise verlo varash,

O Slavonče! ti se vrlo varaš,

koÿ godmi tako odgovàrash.

koji god mi tako odgovaraš.

 

 

Vashi/Nashi stari iesu knygu znali,

Vaši/Naši stari jesu knjigu znali,

serbski shtili, a serbski pisali;

srpski štili, a srpski pisali;

al vi sada nikako nechete

al vi sada nikako nećete

neg zanemar svakoia mechete.

neg zanemar svakojak mećete.

 

 

Da je vami terbu napuniti

Da je vami trbuh napuniti

pak lezati, ialli lin hoditi

pak ležati, jali lěn hoditi

A ostàlo nek stoi na strani

A ostalo nek stoji na strani

Jer vam nitko nishta nezabr(ani)

Jer vam nitko ništa nezabrani.

 

 

Volish dite za kermci poslati,

Voliš děte za krmci poslati

neg u skulu, da se uči, dati.

neg u skulu, da se uči, dati.

 

Čitajući rukopis, otkrio sam još nešto.
Dosad je štampano: "naši stari nisu pis
at znali, al su bolje neg mi sastajali", dok u originalnom rukopisu stoji, jasno i glasno: "naši stari nisu pisat znali, al su bolje neg mi sad stajali".

Ko zna šta bi se sve još dalo otkriti kada bi neko skupio hrabrosti i objavio original rukopisa.

Što se tiče četiri izbačena i neobjavljena stiha (masnim slovima), nije mi jasno zašto nikada (do danas, 21.4.2007., na http://govori.tripod.com/podivjali–satir.htm) nisu objavljeni, makar u nekom širem izdanju.

Drugo, jasno se vidi da je pisalo Naši stari, koje je prepravljeno u Vaši stari. Međutim, onaj koji je izvršio nestručnu intervenciju nije znao da se osnovni smisao time ne měnja:

Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.


Vaši/Naši stari jesu knjigu zna
li,
srpski štili, a srpski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.

Moje tumačenje (a neskromno smatram – jedino logično) je slědeće:

  1. Reljković navodi da Slavonac ne šalje děcu u školu jer pravda tu svoju odluku ovako: "Ni moj otac nije znao štiti, (…) naši stari nisu pisat znali" pa šta im fali!
  2. Iz ovoga je jasno da se radi o Slavoncima, NJIHOVIM starima i děci Slavonaca.

  3. Reljković pripověda, dakle u prvom licu piše i lično se obraća Slavoncu: " O Slavonče! ti se vrlo varaš, (…) Vaši/Naši stari jesu knjigu znali, serbski štili, a serbski pisali;"

    Iz ovoga je jasno, bilo da je napisano "Vaši stari" ili "Naši stari" da Reljković nedvosmisleno smatra da su stari Slavonci "serbski štili, a serbski pisali;".

    U slučaju da je napisano "Naš
    i stari", nedvosmisleno je da Reljković sebe smatra Slavoncem čiji su stari "serbski štili, a serbski pisali;", što bi automatski predstavljalo potvrdu da je:
      1. Reljković srpski pisac
      2. ikavica srpski jezik

 

U manje věrovatnom slučaju – u slučaju da je napisano "Vaši stari" – ne bi bila potpuno jasno izrečena potvrda da Reljković smatra sebe Slavoncem – onim Slavoncem čiji su stari "serbski štili, a serbski pisali;", što je najvěrovatnije i bio cilj falsifikatora. Međutim, kako je iz konteksta jasno da pisac "Satira iliti divjeg čovika" sebe smatra dělom Slavonaca kojima se kroz stihove obraća, dakle smatra sebe dělom onih Slavonaca čiji su stari "serbski štili, a serbski pisali;", to je ova krivotvoračka ruka samo skrenula pažnju na vatreni alibizam i neistinoljublje.

 

Na kraju, nedvosmisleno je da su, prema rěčima Reljkovića stari Slavonci srpski govorili i srpski pisali. Međutim, na žalost, Reljković je htěo da naglasi da su stari Slavonaca "štili" i "pisali", a da se nakon starih, kao i danas ljudi od škole okreću… Ono "serbski" mu je bilo tako prirodno i uobičajeno kao "dobar dan" i nije slutio da će neko jednog dana reći da su njegovi stihovi na hrvatskom jeziku.

Ovako je u zagrebačkom Srbobranu iz 1941., u atmosferi uzavrělog ustaštva, o ovom skandalu pisao Veliša Raičević:

Da јe onaј, koјi јe na rukopisu Matiјe Reljkovića izvršio poznati falsifikat time, što јe neveštom rukom i drugim mastilom ispravio sva ona mesta gde Reljković i sebe ubraјa među Srbe, znao, da se etnički preobražaј ne vrši јednim potezom pera, ne bi ga ni izvršio. Reljković јe naime pesmom odgovorio јednom Slavoncu koјi јe rekao da Slavonci nisu znali pisati ovim stihom:

Oј Slavonče, ti se vrlo varaš
Koјi god mi tako odgovaraš.
Naši stari ј
esu knjigu znali,
Srpski štili (čitali) i srpski
pisali.

Zlobna ruka odstranila јe falsifikatom veliko slovo »N« u trećem redu, a na njegovo mesto neuspelo stavila slovo »V«, pa јe tako i mimo volje velikog slavonskog pesnika Reljkovića ispalo, kao da on govori o narodu kome sam ne pripada. Međutim, on, mada katolik, kao što se vidi, ponosi se svoјim srpstvom. Falsifikator, ukoliko јe živ, niјe se ni smeo јaviti kada јe u јednom slavonskom listu obјavljena fotografiјa ovoga nacionalnog falsifikata.

 

A ovako Jovan Dučić, godinu dana kasnije, 1942:

Poznato je kako je Matija Reljković u svom "Satiru" pisao svojim Slavoncima da su njihovi stari "SRPSKI štili i SRPSKI pisali". A jedan od današnjih istoričara katoličkih, dr fra M. Gavranović, piše odnosno ovih Reljkovićevih stihova: "To srpsko pismo i knjiga, koje ovdje spominje Reljković, jeste bez sumnje religiozna literatura bosanskih franjevaca, pisana ćirilskim pismom, jer su se bosanske franjevačke nadležnosti do 1757 g. prostirale preko Slavonije čak do Budima. (Dr fra Gavranović: Uspostava red. kat. hijer.).

Zato se Štrosmajer nije ustezao da povede otvorenu borbu protiv bosanskih franjevaca. Kaže se da je ta njegova borba trajala punih četrdeset godina! Kako se rešio da dadne franjevcima drukče školovanje pod svojom rukom i po svom načinu, napravio je za njih naročito Sjemenište u Đakovu, piše fra Gavranović. A u Rimu je uspeo da Sveta Stolica sama postavlja franjevcima bosanskim njihovog starešinu, a ne, kao ranije, da to čine oni sami, (kao da se katolička Crkva treba da pravi nacionalnom, kao Svetosavska). Uticaj Štrosmajera na Franjevce bosanske je vremenom postao odista osetan. Svako zna držanje pesnika fra Grge Martića za vreme okupacije Bosne.

 

S druge strane, Petar Matija Katančić, nešto mlađi Reljkovićev savremenik, navodi da „Hrvati žive zapadno od linije povučene od Drave, pa kroz Moslavinu do utoka rěke Cetine u Dalmaciji”, pri čemu je zanimljiv i njegov zapis da „Iliri sami sebe zovu Srbima, pa da ih i drugi isto tako zovu Srbima, a i Ilirima, a i Vlasima”, pri čemu „nema sumnje, da je on (Reljković) kao i svi njegovi Slavonci, smatrao svoj jezik za jezik srpski”.

Za sva neslaganja ili sugestije, a naročito ako imate želju za saradnjom, obratite mi se na e-mail: stokavac@yahoo.com.

 

 

 

 

Osvěženo 21.04.2007.