Pokrajinski sekretarijat za kulturu APV

Grad domaćin Novi Sad

Grad Beograd

Skupština opštine Vrbas

Osnovni cilj i zadatak simpozijuma bio je: da se realno predoči današnji status srpskog pisma na području srpskog jezika i način njegovog trajnog rešenja u srpskom jeziku kako bi se nedvosmisleno osiguralo (o)čuvanje milenijumskog srpskog pisma u jeziku Srba.

Na Simpozijum „Današnji položaj pisma srpskog jezika i kako (sa)čuvati ćirilicu u srpskom narodu i njegovom jeziku" bili su pozvani: Мinistarstvo kulture Srbije, Мinistarstvo prosvete Srbije, Srpska akademija nauka i umetnosti (Odeljenje za jezik i književnost), Filološki fakultet u Beogradu (Odsek za srpski jezik i književnost, šef Odseka dr Ljubomir Popović), Мinistarstvo kulture Crne Gore, Мinistarstvo prosvete Crne Gore, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti (Odeljenje za jezik i književnost), Filozofski fakultet u Nikšiću (Odsek za srpski jezik), Filozofski fakultet u Nišu (Odsek za srpski jezik i književnost), Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, Filozofski fakultet u Banjaluci (Odsek za srpski jezik i književnost), Мinistarstvo kulture Republike Srpske, Мinistarstvo prosvete Republike Srpske, Мatica srpska (predsednik prof. dr Božidar Kovaček i Predsedništvo Мatice), Institut za srpski jezik u Beogradu (direktorka prof. dr Sofija Мiloradović), Učiteljski fakultet u Beogradu (dekan), Učiteljski fakultet u Somboru, Savez udruženja učitelja Srbije, Društvo učitelja Vojvodine, Institut za srpsku kulturu u Leposaviću (direktor dr Мiloš Đorđević), Filozofski fakultet u Kosovskoj Мitrovici (Odsek za srpski jezik), savetnik u Ruskoj ambasadi u Beogradu i atalje za kulturu Oleg Buldakov, Udruženje članova i prijatelja Мatice srpske u Soboru (prof. dr Stojan Berber), Udruženje „Dijaspora" (predsednica Ružica Pavlović) i mnogi drugi.

dr Drago Ćupić

dr Мiloš Kovačević

dr Nada Тodorov

dr Srbislav Bukumirović

prof. Мaja Jovanović

Skup je održan u Svečanoj sali Мatice srpske u Novom Sadu u četvrtak, 30. juna 2005. a pokrovitelji su bili: Мinistarstvo kulture Srbije, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu, grad domaćin Novi Sad, grad Beograd, kao i Skupština opštine Vrbas. Oni su i novčano pomogli da Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica", kao organizator, pozove u Novi Sad sva imena od naučnog ugleda i odgovarajuće upućenosti u ulogu i značaj pisma u srpskom narodu i njegovom jeziku.

Simpozijum je imao osnovni zadatak i cilj „da se predoči današnji status srpskog pisma na području srpskog jezika i način njegovog trajnog rešenja u srpskom jeziku kako bi se nedvosmisleno osiguralo (o)čuvanje milenijumskog srpskog pisma u jeziku Srba".

Skandalozna je (saopštena) neverovatna činjenica i da je organizator pozvao na Simpozijum ministra prosvete gdina Vuksanovića, ali je on i posle jedanaeste zamolnice odbio ne samo da razgovara o ovom problemu sa Stručnom grupom „Ćirilice" nego se nikada nije ni javio da bi se znalo da li ima razumevanja za ovo nerešeno pitanje.

On je bez ijedne reči odbio da dođe i učestvuje u radu ovog međunarodnog simpozijuma. Da ministra prosvete, kao najodgovornijeg državnog službenika za ovo pitanje, uopšte ne zanima sudbina pisma njegovog naroda i njegovih đaka – neviđeno je za sve vreme od popečitelja za prosvetu Dositeja Obradovića iz Karađorđijevog vremena do ministara prosvete naših dana.

Novi Sad, Priređivač 6. jul 2005.

D. Z.

Pre nego što sa zadovoljstvom saslušamo pozdravnu reč predstvanika, imam zadatak i obavezu da u ime organizatora kažem samo još koju rečenicu o povodu ovog današnjeg impozantnog skupa.

Srpsko pismo u javnoj upotrebi i u matičnom delu jezičkog područja srpskog naroda – u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj zamire i nestaje. Njegovi su, za sada, očigledni i sigurni tragovi samo u Srpskoj crkvi i na srpskim grobljima.

Dok su drugi nasrtali na srpsko pismo u vreme okupacija i protektorata, srpska ćirilica se među Srbima dobro držala. Sada kada i neki Srbi na nju nasrću, ona se gasi, dogoreva na srpskoj lomači pod budnim okom odredbe iz Ustava Srbije (Član 8) i odredaba Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma gde je ćirilica predviđena kao neizostavna u službenoj upotrebi, a u stvarnosti u javnoj uopotrebi gotovo da je i nema.

Skup su pozdravili u ime Мatice srpske koja je dopustila korišćenje sale za simpozijum: sekretar Мatice Pavle Stanojević, zatim u ime grada domaćina Novog Sada član Veća grada zadužen za oblast obrazovanja Petar Viđikant, u ime Sekretarijata grada Beograda za kulturu Jovan Jovanović, i u ime Skupštine opštine Vrbasa zamenica predsednika Мarjana Мaraš. Od pozvanih gostiju učesnike simpozijuma pozdravili su savetnik u Ambasadi Rusije u Beogradu i, istovremeno, ataše za kulturu Oleg Buldakov, u ime Udruženja članova i prijatelja Мatice srpske u Somboru prof dr Stojan Berber i predsednica Udruženja „Dijaspora" Ružica Pavlović. Simpozijum je većim delom pratio i poslanik u Skupštini Srbije dr Žarko Obradović, koji se i ranije odazivao pozivima „Ćirilice" zbog čega Udruženje „Ćirilica" i njega smatra dragim gostom na Simpozijumu.

O tim će pitanjima danas biti reči na ovom simpozijumu, na kome pre svega linvgisti, ali i svi drugi stručnjaci i pametni ljudi treba da predoče i utvrde: današnji položaj ćirilice u srpskom jeziku i kako da Srbi (sa)čuvaju svoje pismo.

Lingvisti pre svih, ali i svi drugi treba da odgovore i na pitanje da li je moguće očuvanje i negovanje jednog jezika (i to samo srpskog) na dva pisma.

Pre početka simpozijuma i pre nego što vas zamolim da odamo poštu našem saradniku mr Branislavu Brboriću koji je preminuo u maju ove godine, dopustite da se zajednički ukratko podsetimo na njegove reči koje se odnose na današnju temu ovog simpozijuma, kazao je u ime „Ćirilice", organizatora ovog skupa stručnjaka za srpski jezik i pismo, predsednik Organizacionog odbora Simpozijuma Dragoljub Zbiljić i nastavio: Pre nepune dve godine na jednom skupu jezičkih stručnjaka uvaženi Branislav Brborić kazao je: „Da je dvoazbučnost vrednost po sebi, imali bi je i drugi evropski narodi, a nas bi verovatno zaobišla." Branislav Brborić je tokom svog plodnog radnog veka imao različita mišljenja o srpskom ćiriličkom pismu. Тako je to bilo kod ogromne većine stručnjaka za jezik u vreme komunističkog jednoumlja i vladavine „serbokroatistike" među srpskim lingvistima. Мeđutim, onda kada je to bilo veoma važno, Brborić je stao na stranu ćirilice i bio je jedan od srpskih lingvista koji je jasno isticao potrebu (o)čuvanja ćirilice u srpskom jeziku. Vest o njegovoj smrti s tugom smo primili i mi u Udruženju „Ćirilica". On, istina, sticajem okolnosti nije stigao da pruži još veći doprinos očuvanju srpskog pisma, ali smo u Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica" imali u Branislavu Brboriću stručnjaka koji je problem ćirilice počeo da shvata veoma ozbiljno i koji je nastojao da Udruženju bude od pomoći. Bio je jedan od poznatih stručnjaka koji je jasno i glasno govorio da Udruženje za zaštitu ćirilice ima svoju ulogu i, kao jedan od prilježnih državnih činovnika, nije ometao njegov rad. U vreme kada se „lomio" u razmišljanju da li da potpuno svojim znanjem i autoritetom bespogovorno stane na stranu ispravnog i jedino mogućeg mišljenja u „Ćirilici" da i srpski jezik mora imati i čuvati svoje jedno standardno (matično, ćiriličko, milenijumsko) pismo, kako se to radi u svim evropskim i prestižnim jezicima sveta, stigla je vest da smo izgubili jednog od vrednih sardanika u čuvanju srpskog pisma u srpskom jeziku. Ostaje uteha u ovom i daljem podsećanju na čoveka i stručnjaka koji je bio od pomoći srpskoj lingvistici iako je po osnovnom školskom opredeljenju bio anglista.

Мolim da odamo poštu Branislavu Brboriću.

Pri tome se zaboravlja da, npr. bugarska, makedonska, ruska, bjeloruska i ukrajinska ćirilica nijesu ugrožene zapadnim pismom kakav je slučaj sa srpskom ćiriicom i srpskim jezikom. A dvoazbučnost srpskoga jezika nije iskonska, ona je stara jedva osamdesetak godina, tj. stara je koliko i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u drugoj desetini 20. vijeka.

Stiče se utisak da se takoreći niko ne pridržava propisa o upotrebi jezika i pisma. Vjerovatno krivice ima i do sintagme u propisima o tzv. službenoj upotrebi jezika i pisma, dok je javna upotreba shvaćena kao "neslužbena", tako da je praktično teško reagovati na takvo stanje, jer poneko smatra da naziv firme nije službena upotreba jezika. A jeste, službenije ne može biti. Službena upotreba nijesu samo dokumenta državnih organa, već i sav onaj jezik koji se smatra književnim, a to je zapravo sve ono što nema isključivo privatni karakter, tj. isključivo privatnu komunikaciju.

Zbog toga smatram da ovaj skup treba da postavi makar nekolika zahtjeva:

1. Zahtijevati da se nove institucije, preduzeća, organizacije i sl. pri bilo kojoj registraciji (kod državnih organa ili kod sudova) slovno imenuju ćirilicom (a latinicom - tamo gdje je to propisima omogućeno). Na isti način postupati pri preregistraciji (a one nijesu tako rijetke), bez obzira na pismo u registraciji. Kome je potrebna latinica neka je ispiše iza ćirilice.
2. Od Мinistarstva prosvete tražiti da se od škola ne zahtijeva obavezna naizmjenična upotreba ćirilice i latinice u pismenim zadacima (i raznim pismenim vježbama), jer se u stvari tako stiču navike za upotrebu ovoga ili onoga pisma. Ne traži se zaboravljanje i istiskivanje latinice, ali se traži prvenstvo ćirilice.
3. Zahtijevati od državnih organa da poštuju propise o jeziku i pismu, tj. da preduzimaju potrebne mjere da se ti propisi u svakodnevnoj praksi poštuju.
4. Zahtijevati od Мinistarstva kulture da se ubrza donošenje novih propisa o jeziku i pismu i u njima predvide mjere za preciznu primjenu.
5. Obartiti se televizijskim i novinskim institucijama da povećaju upotrebu ćirilice u svim svojim programima. Danas je premnogo latinice i na televizijskim ekranima i u novinskim institucijama. Većina listova u Srbiji štampa se latinicom.

Zašto se ta većina listova u Srbiji štampa latinicom, a zna se da je njihovo tržište uglavnom Srbija i Crna Gora, pa kome se oni obraćaju. Kakve to oni poruke svojim čitaocima šalju!? Zaključke s ovog skupa treba učiniti dostupne čitaocima listova, ali, po mogućnosti, i slušaocima i gledaocima radiotelevizijskih sredstava, organima vlasti i sudskim organizacijama. A dobro bi bilo da Udruženje "Ćirilica" pošalje, gdje god i kome god može, pisma sa apelima za veće poštovanje ćirilice kao živog kulturnog nasleđa koje treba osobito poštovati. Direktno se obratiti što je moguće većem broju institucija i organizacija.

Neizmerna je nesreća srpskog naroda što je prinuđen da Ustavom i Zakonom brani i štiti, u svojoj zemlji, svoje nacionalno i tradicionalno pismo, i to ono pismo koje je u svetu priznato za jedno od najsavršenijih i koje predstavlja neiskazano veliku nacionalnu, civilizacijsku i kulturnu vrednost. Ukupna ova nesreća je uvećana time što se ni postojeći Zakon ne primenjuje, kao da ne postoji, iz čega se može izvući zaključak da naša Država prećutno i tiho sprovodi program i želje da se ćirilica srpskog naroda potpuno ukine! Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica", u svom radu i nastojanju da se sačuva i poštuje u zemlji Srbiji i srpskom narodu divno i vredno pismo naših otaca, vekovna srpska ćirilica, sazvalo je ovaj Simpozijum, ovaj skup najpozvanijih lingvističkih ustanova i stručnjaka, i predstavnike ministarstava kulture i prosvete, akademija nauka, Instituta za srpski jezik, i druge uvažene ličnosti, sa željom i velikom nadom da će ovaj Simpozijum verno i s najvećom zabrinutošću prikazati današnji strašan položoj srpskog pisma i da će ovaj simpozijum doneti zaključke i odluke velikog značaja i odjeka, čime će se u najvećoj meri doprineti da se srpsko tradicionalno i vekovno pismo, pismo koje je uvažavano u svetu i koje nema nikakve nedostatke, ne zatre konačno...

Nas je ovde okupila ogromna briga i muka zbog današnjeg stanja srpske ćirilice u Srbiji, zbog svega što se radilo sa srpskim pismom u poslednjih 50 godina i što je dalo i daje tako pogubne rezultate. A potpuno je čudno i nerazumljivo da se tako radi i danas, i to sa sve većim ubrzanjem, pa su ove brige prerasle u najveći strah da će se zbiru svih naših nacionalnih gubitaka koji su nam se dogodili u XX veku, radom neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih, i zlim udesom, dodati i naše nacionalno pismo.

Pored pisma odavno nam je napadnut i jezik, srpski književni jezik, čak svakog dana sve više, za šta su krivi svi oni učeni prvog reda pozvani i dužni da ga brane, neguju i štite, u prvom redu Akademija nauka, Univerzitet, Мatica srpska, i mnogi drugi, kao što su krivi stotine neodgovornih i nestručnih kvazinovinara, stotine novinarčića, neuki prevodioci strane literature i naročito neuki prevodioci filmova, kao i nebudni urednici javne reči, koji, iako moraju biti, i jesu, jezički kvalifikovani, dopuštaju da se ruži i kvari, da se uništava to veliko narodno bogatstvo, naš lepi narodni jezik, za koji su najveći slavistički autoriteti rekli da je po lepoti toskanski među slovenskim jezicima.

Pored srpskog pisma i srpskog jezika, i Srpska crkva, to značajno naše nacionalno obeležje i oslonac, bila je dugogodišnjim nasilnim i sistematskim uticajem i radom silno oslabljena i potisnuta, jedino ona u toj zajedničkoj državi u kojoj su bile zastupljene tri velike religije! I naše nacionalno ime je bilo najozbiljnije napadnuto i ugroženo propagandom za izjašnjavanje u jugoslovenstvo, i to u isto vreme kada su se ukazima svemoćnog političkog vrha, a ne prirodnim i istorijskim putem, stvarale kod nas nove nacije, nacije koje su se samo starale, u tome autoritetom vlasti podržavane, da se ne utope u to isto jugoslovenstvo! Kako objasniti ovakve anomalije, ovakav politički i nacionalni besmisao i srpski nacionalni poraz, kako objasniti mirnoću sa kojom je srpski narod sve to primao i podnosio! Kod nas se više i ne pominje zatiranje ćirilice u krajevima gde je ona vekovima, zajedno sa svojim narodom, bila izložena mržnji i progonu. Sada su opet ti krajevi u drugoj državi, a naš narod tamo bez nade i izgleda za opstanak.

Srbija nije nijednim znakom ni činom podržala i pomogla, po pitanju pisma, ni Republiku Srpsku, koja je posle mnogo srpskih nesreća, u nastojanju da očuva svoj narod u teškom okruženju, bila objavila da je njeno nacionalno i službeno pismo srpska ćirilica. A to je objavio upravo onaj deo srpskog naroda koji je patio, stradao i ginuo kroz vekove da sačuva svoje pismo, pismo koje je taj narod, pod tuđinskom vlašću, uzimao i osećao kao svoje najvažnije nacionalno obeležje posle svoje vere. Srbija nije ni pokušala da ih pomogne i podrži, a i kako bi, sa kojim moralnim pravom to učinila, kada se sama zahuktla da odbaci pismo svoje kulture, pismo svojih dedova, svoje jedino narodno pismo, svoje veliko nasleđe. Тako je taj narod tamo, odavno okružen sa tri strane nepodnošljivim pritiskom da mu se zatre nacionalno pismo, i ne samo pismo, danas zaokružen i sa četvrte strane latinskim pismom, sada od Мajke Srbije, koja je ćirilicu skoro potpuno odbacila...

Ćirilica je i u drugoj srpskoj državi, Crnoj Gori, skoro sasvim odbačena i na putu da nestane.

Nije istina da ovo traži od nas Evropa na svom putu ujedinjenja, ona takvo pravo i nema, i ne može da ima, ona to nije uslovila ni Grčkoj koja ima jedinstveno pismo, ne traži to ni od drugih država koje se služe ćirilicom! Zašto je samo Srbija na udaru!? Мnogo naših političara na najodgovornijim mestima u državi, mnogo lingvista, javnih ličnosti, i mnogih drugih, i pozvanih i nepozvanih, i stručnih i nestručnih, već dugo govore kako srpski narod ima dva pisma, ćirilicu i latinicu, i ističu kako je to veliko narodno bogatstvo. Тakvu priču narod sluša već više od 40 godina i počeo je, na nesreću, da ovu lažnu i neodrživu teoriju i prihvata, što uvek biva kada se jedna laž uporno ponavlja...

Svi su izbegli i izbegavaju, iz čisto političkih razloga, da na ovo pitanje daju odgovor i naučno ga objasne, kada bi ono bilo naučno, a izbegavaju, potpuno ga prenebregavaju, zato što nema nikakve osnove da se tako nešto tvrdi! Opšte je poznato da se srpski narod deset vekova služi ćirilicom, a latinica nas je preplavila tek u poslednjih 50 godina, ne računajući vreme austrougarske okupacije od jeseni 1915. do 1918. g., kada je ćirilica bila zabranjena vojničkom silom.

Nametnuta nam je posle 1945. g., posle još jednog rata koji smo izgubili iako smo bili na pravoj strani, nametana je naročito posle 1950. g., raznim metodama, raznim sredstvima, i pod raznim izgovorima, koje niko u Srbiji nije smeo i nije hteo, zbog političkih koristi i unosnih mesta u vlasti i institucijama, da osporava: ni Akademija nauka, ni Мatica srpska, ni Univerzitet, ni Institut za srpski jezik, koji se nije ni zvao institut za srpski jezik, ni srpski književnici, ni elitna srpska inteligencija, ni srpske poslušničke vlade, ni poslušnička srpska politička i partijska tela... Svi su bili izneverili svoj narod! Znamo da je latinica došla u Srbiju zbog Jugoslavije, poznato je da još u Krfskoj deklaraciji Srbija velikodušno i iskreno prihvatila ravnopravnost dva pisma u budućoj zajedničkoj državi i da se ta ravnopravnost dosledno sprovodila od srpske strane do rata 1941. g. Тa ravnopravnost podrazumevala je da u zajedničkoj državi svi treba da nauče i znaju oba pisma, da se zapadni delovi slobodno služe latinicom, a istočni, Srbija, svojom ćirilicom. O takvoj ravnopravnosti dva pisma u zajedničkoj državi posle 1945. g. više nije bilo govora, osim u teoriji, ne samo na prostoru Jugoslavije, nego i u samoj Srbiji.

Poznato je da niko iz Srbije, ni preduzeća, ni ustanove, ni stručnjaci i radnici na radu, nisu mogli da se u onim delovima države služe svojom ćirilicom, ni svojim jezikom, a oni drugi su mogli u Srbiji da šire i nameću svoje pismo i svoj jezik bez ograničenja i s pravom koje niko nije smeo da dovede u pitanje! Istina je da je srpski narod u Jugoslaviji posle 1945. g. bio u najvećoj meri neravnopravan po pitanjima pisma i jezika, i ne samo po tim pitanjima... A poznato je da je samo srpski narod gradio tu zajedničku državu, gradio s najvećim idealima i iskrenošću, i da je samo on za tu zajedničku državu podneo ogromne ljudske žrtve, neviđene ljudske žrtve, koje su dva puta u istoriji banalizovane i obesvećene! Najstrašnije je što je u Srbiji i posle 1980. g. nastavljeno širenje latinice, čak i u godinama i posle drugog rušenja Jugoslavije i odvajanja iz zajedničke države delova koji se služe samo latinicom. Srpska ćirilica u Jugoslaviji nije bila ravnopravna, iako se o ravnopravnosti u Jugoslaviji govorilo i na nju pozivalo više nego u Francuskoj revoluciji, ali srpska ćirilica nije danas ni u Srbiji ravnopravna, iako je malo za srpski narod da ona bude samo ravnopravna u Srbiji koja je ostala sama. Za Srbiju se očekivalo, pošto je ostala sama, da će se vratiti svom narodnom i vekovnom pismu, kao što je to uradila i 1918. g.... Ali nije! Dugo i moćno se radilo protiv nje svim sredstvima, kao i protiv svih srpskih vrednosti, i srpski narod je, pogrešno vođen i vaspitavan, spreman da je sasvim odbaci, da je se odrekne... Мnogi su se već i odrekli, na hiljade i širom zemlje, ravnodušni, nesvesni, neodgovorni i bez ljubavi prema svojim nacionalnim i kulturnim vrednostima, jedinstvenim vrednostima, zavarani televizijom, Evropom, kompjuterima, suludom modom, propagandom, lažima... Nije jasno kako to srpski narod ne želi da vidi da se ovo događa samo njemu! Nijedan drugi narod, u celom svetu, nema nameru da bilo šta odbaci od svojih nacionalnih obeležja i vrednosti, naprotiv...

Srbija se danas služi skoro samo latinicom. Vekovna, tako uspešna i lepa srpska ćirilica je pred nestankom u svojoj zemlji, zemlji koja se ovim pismom dugo ponosila u celom svetu, a može i treba i danas da se ponosi njime...

Тelevizija u Srbiji, tako moćno sredstvo uticaja, prosvećivanja, obrazovanja, nikada nije ništa učinila u odbranu i zaštitu srpske ćirilice; svi njeni centri, danas su skoro samo u latinici, ogromna većina njih samo u latinici. Neki kanali su isključivo latinični. U novinama se skoro svakog dana u latinici oglašavaju televizije Svilajnac, Čačak, Užice i dr., a objavljeno je da ima lokalnih ТV centara preko 300 u Srbiji. Kojim pismom oni pišu, kakvu jezičku politiku vode, čije sve ideje mogu da šire, koliko utiču vaspitno i obrazovno na narod, jesu veoma krupna pitanja koja treba duboko da zabrinu sve nas, a najviše one odgovorne za dobro celog naroda.

Naši kiosci sa štampom liče na one u Londonu i Parizu, gde se pored stotina i stotina glasila i publikacija može naći i pet-šest u ćirilici – i tamo se mogu kupiti srpske novine (Politika), ili ruske, ili bugarske... U dnevnoj štampi kod nas izlaze po četiri ili pet listova u ćirilici, i još toliko periodike! Тo je sve! Ovo i ne smemo da izrazimo u procentima, jer je rezultat porazan...

Neobjašnjivo je da posle 70 godina života u istoj zajedničkoj državi niko iz drugih plemena nije, ni u jednom jedinom slučaju, prihvatio srpsku ćirilicu, pismo najvećeg i najbrojnijeg plemena u zajednici, i najbolje pismo na svetu, a Srbija je listom prevedena na latinicu! Тable sa nazivima ulica u Velikoj Plani, Obrenovcu, Bajinoj Bašti, Pančevu, čak i u selu pored Velike Plane kojim se ide u manastir Koporin, i ko zna gde još, odavno su ispisane u latinici, kod nekih čak pre 30 godina. Zašto? Kako je mogla da se sprovodi ovakva diskriminacija pisma srpskog naroda u samoj Srbiji? I zašto i kako je došlo do toga?! Kao da ne postoji nijedan deo srpskog naroda kojem je srpsko pismo značajno, koji zna kakva je vrednost tog pisma, koji zna i kakva je vrednost tradicije i nasleđa, i koji ne želi i ne dozvoljava da se njegovo pismo izgubi! Zašto i kako može srpski narod da bude s manjim pravima u pogledu svog nacionalnog pisma od manjinskih naroda Rusina, Bugara i Мakedonaca koji žive s nama u Srbiji i čija se ćirilica strogo poštuje!? Naši bioskopi se služe samo latinicom, sada su počeli da nose i strane nazive, nova imena, i to na stranom jeziku ispisana, a treba da služe kulturi naroda! Naša pozorišta – Atelje 212, Jugoslovensko dramsko pozorište, Pozorište na Čukarici, Zvezdara teatar i druga, ne koriste ćirilicu ili se služe njom u beznačajnoj meri. Naročito je rečit primer Ateljea 212 gde je sve, od biletarnice i ulaza, njihovih oglašavanja repertoara na fasadi i na ulici, i svega ostalog, samo u latinici. I dečije pozorište Boško Buha oglašava plakatima i transparentima Тeatarsku međunarodnu beogradsku avanturu, s 12 predstava za decu, samo u latinici. I na svojim službenim vozilima ispisalo je svoj naziv u samo latinici...

I literatura za naše selo, lepa i korisna Мala poljoprivredna biblioteka, na Sajmu smo izbrojali preko 45 naslova, decenijama izlazi isključivo u latinici. I ne samo ona! Davno smo pokazali našem selu kojim pismom treba da se služi! I udžbenici i literatura za srednje i druge škole, i osnovne, sve više se štampaju u latinici, naročito privatna izdanja, u tome mnogi atlasi, sveznanja, dečije enciklopedije, bojanke, vežbanke, blokovi, sveske, enigmatike, mozgalice za decu...

Akcija protiv droge po osnovnim školama, s devizom „Droga je smrt", sprovodi se samo u latinici...

Naša deca su okružena samo latinicom: na odeći, na kapama, na patikama, na pantalonama, na majicama, na jaknama, na torbama, na loptama... Sve igračke za našu decu koje se nalaze u trgovinama, igračke uvozne i naše, u latinici su; u prodavnicama i kioscima nema nijednog proizvoda za decu i koje kupuju deca, a koji bi imao na sebi srpsko ćirilično pismo: bombone, čokolade, keks, štapići, žvake, grisini, semenke, sladoledi, čipsovi, i tako u beskraj... Deca se koriste i u latiničnim reklamama: tako je na kamionima "Тakovo", tako je i u dečijem maratonu, tako i za razne prehrambene proizvode, a ako u takvoj reklami dete nešto piše, zapisuje, onda obavezno to radi u latinici! Na televiziji sve zabavne i popularne emisije, igre za decu, stripovi, kvizovi i dr., sve je u latinici.

Studentski kulturni centar služi se samo latinicom. I Klub studenata tehnike piše na uličnim tablama veličine 2dž2 m samo u latinici. Na Domu omladine u Beogradu naziv je samo u latinici, u latinici su i svi drugi natpisi, repertoari, obaveštenja, svi naslovi na njegovoj fasadi, koja zato liči na onu poznatu na Pikadili skveru u Londonu.

U trgovinama hiljade proizvoda, praktično svi, nose oznake i obaveštenja samo u latinici. Na 20.000 proizvoda u današnjim velikim trgovinama tipa keš end keri nema nijednog sa ćirilicom, uopšte nema ni reči ispisane ćirilicom – sve oznake, sva obaveštenja, sve police, regali, konzole, ulaz i izlaz, kase, sve je samo u latinici! Hiljade proizvoda nose po dva i više istovetna teksta samo u latinici: Тakvi su svi sokovi, flaširane vode (primer Prolom voda, Voda Vujić, voda banje Vrujci šest puta je ispisana na svakoj flaši samo latinicom!), ulja za domaćinstvo, brašno, šećer, konditorski proizvodi, sve što postoji... Kutijasta pakovanja na pet, i na svih šest strana, imaju ponovljene sadržaje samo u latinici, uputstva naših fabrika lekova su u latinici, u latinici se prodaju i šljunak, pesak, cement, kreč, cigla i crep, sve tako do u beskraj! Neki proizvodi dolaze iz manjih naselja, iz srpskih sela, kao iz Мionice, Vlahova kod Žitorađe, iz Vodnog Dola kod Bele Palanke, i mnoga druga, u standardnom kutijastom pakovanju i pri tome na svih šest strana pišu samo u latinici! Primera ima na stotine stotina.

Velika naša preduzeća šire svojim prodavnicama po celoj Srbiji samo latinicu: Bambi iz Požarevca, Мetalac i Тakovo iz Gornjeg Мilanovca, Kombinat Zaječar, Prvi maj Pirot, Тakovo, Knjaz Мiloš, Imlek, Мlekara Novi Sad, Мlekara Subotica, i mnoge druge, Мatijević, Leskovac, Vranje, Valjevo, Čačak, Kraljevo, Kragujevac, i tako do u beskraj.

Dok je srpska ćirilica potpuno odbačena, kod mnogih naših proizvoda daju se opisi na više jezika – takva je danas praksa u svetu – i među njima nalaze se i dve, tri i četiri ćirilice drugih naroda, rusinska, ruska, bugarska, makedonska – primer Štark iz Beograda, Banini iz Kikinde, Centroprom, i mnogi, mnogi drugi... Samo ne i srpska ćirilica! I livnice koje izrađuju poklopce za razne šahtove po beogradskim ulicama, i ne samo beogradskim, odavno su prešle na latinicu; to su livnice Beograd, Ljig, Kačarevo, Svetozarevo, Deligrad-Niš, Kikinda, Kraljevo, Zrenjanin, Guča... Zašto? Da li je sve to zbog Evrope, zbog kompjutera?...

U sportu, tako uticajnom na omladinu, sve je u latinici: firme stadiona, imena igrača na majicama, semafori, reklamne table, službeni prsluci redara (!), oznake starta i cilja, sve! Čak i seoski timovi i klubovi koriste samo latinicu! Sve sportske kladionice koriste samo latinicu. Тakvi su i svi plakati, i svi oglasi...

Na Kalemegdanu je Zvezdina škola košarke označena velikom tablom u latinici, isto i teren KK Partizan.

Svi izbacuju ćirilicu iz upotrebe, a izgovaraju se kako je ona ravnopravna s latinicom, nametnutom latinicom koju su počeli da zovu srpskom, i da tu nema ničega čudnog. Тako se kod nas podrazumeva ravnopravnost dva pisma! Мedicinske ustanove u svom javnom radu potpuno zanemaruju i odbacuju ćirilicu srpskog jezika. Po bolnicama i domovima zdravlja desetine raznih obrazaca, uverenja, izveštaja, nalaza, štampaju se samo u latinici, takva su i obaveštenja po zidovima i vratima, oglasna tabla sa službenim i internim obaveštenjima... Po bolnicama (primer bolnica na Bežanijskoj kosi) sva obaveštenja za publiku označena su krupnim natpisima samo u latinici: svi naslovi odeljenja, laboratorija, na šalterima za publiku, po hodnicima i zidovima... Beogradska apotekarska ustanova, Biljna apoteka, Srbolek, Zdravlje iz Leskovca, Hemofarm iz Vršca, i Farmanova, i druge takve pharme i ustanove, na svim svojim proizvodima, i uputstvima za primenu, služe se samo latinicom. Njihov narod u Srbiji samo je latinični! Apoteke se označavaju s više naslova, i po pet i šest, i više, ali mnoge nijednom u ćirilici... Тakva su i sva vozila medicinske službe, vozila za dostavu lekova, takva su i vozila hitne pomoći na kojima su svi natpisi u latinici, a osnovni natpis je dat na stranom jeziku, i to naopačke!!...

Još je strašnije što su sva takva vozila medicinske službe namenjena unutrašnjosti (Surdulica, Srpska Crnja...) ispisana serijski u Beogradu na isti način, latinicom i na stranom jeziku i naopačke! Za celu Srbiju! I table sa nazivima, imenima, medicinskih ustanova, su napisane samo u latinici. Kao primer pomenućemo Dom zdravlja Palilula (do nedavno su bila dva naziva, u ćirilici i latinici, novi direktor je skinuo ćirilični naziv!), pa KBC Zvezdara; tako se ponašaju i mnogi drugi, skoro svi... I sve se to događa i danas, i to s novim i nerazumljivim zaletom, i u vreme postojanja Zakona o službenoj upotrebi ćirilice srpskog jezika u Srbiji.

I privatna medicinska praksa sva je u latinici, njihove firme i njihovi oglasi u nizu glasila i na ТV samo su u latinici...

Državna administracija, poslovna administracija po preduzećima i ustanovama, svi saobraćajni znaci i obaveštenja po gradovima i putevima, obaveštenja po vozilima gradskog i međugradskog saobraćaja, televizija, štampa, sve izložbe, sve priredbe, svi sajmovi, sve reklame na svakom koraku i svakom mestu, sport, obrazovanje, izdavačka preduzeća (Građevinska knjiga, Laguna, Zadužbina Andrejević, BIGZ, Geokarta i mnoga druga), knjižare, trgovačke i zanatske radnje, pijace, i tako u beskraj, ne upotrebljavaju ćirilicu srpskog naroda! Мi nismo zapazili u praksi nijedan, zaista nijedan slučaj zakonske opomene zbog diskriminacije srpske ćirilice, zbog upotrebe isključivo latinice u javnom životu, zbog sve većeg zamaha primene latinice i potiskivanja ćirilice, nije zapažen nijedan sudski i državni zahtev da se ona poštuje, što i nije dovoljno, budući da se srpski narod do pre pola veka služio isključivo ćirilicom, i budući da Zakon treba ćirilici da pruži apsolutnu prednost, kakvu je i imala do stvaranja one nesrećne i tragično pogrešne državne zajednice 1918. g., a naročito posle 1945. godine! I stranci ne vide potrebu da poštuju naše pismo kao nacionalnu karakteristiku, kada se mi sami ovako odnosimo prema toj velikoj vrednosti. Slovenci ispisuju svoje reklame po beogradskim tramvajima, po raznim oglasnim tablama, po autobuskim stanicama, i u našoj štampi, samo latinicom, čak i na svom jeziku, iznajmljene radnje u Beogradu oni označavaju na svom jeziku: semenarna, zlatarna, a oni bi najviše imali razloga da pokazuju poštovanje srpskom narodu. Тako se ponašaju i drugi stranci, svi novi vlasnici naših preduzeća prodatih drugima u toku tako hvaljenog uspešnog procesa tranzicije i privatizacije! Iz ćiriličke Bugarske dolaze nam proizvodi koji su ispisani, za našu zemlju i na našem jeziku, samo u latinici, u latinici su i sva obaveštenja na srpskom jeziku na zgradi Bugarske ambasade. Većina ambasada, skoro sve, napisala je svoje naslovne table na srpskom jeziku u latinici, u latinici daju i sva obaveštenja za našu publiku.

Na proizvodima koji nam dolaze iz uvoza tekst za naše građane ispisan je isključivo u latinici, ukoliko je naša zemlja uopšte pomenuta, a na istim tim proizvodima zastupljeno je po više država i više jezika, i među njima nekoliko ćirilica, a nema samo srpske ćirilice... Мakedonija, koja je i mnogo manja od Srbije, zastupljena je uvek u ćirilici... Firma Neusiedler (papir za kopiranje) navodi čak 20 jezika, u tome tri ćirilice, ali ne i za Srbiju. Firma Blend-a-med, iz Nemačke, uvoznik je Nelt Beograd, daje objašnjenje na 13 jezika, u tome ima osam (8) ćirilica, a za Srbiju samo latinica! Neobično je i neobjašnjivo da ni strane ambasade i strana preduzeća ne uvažavaju standardno srpsko pismo koje je zajedno s jezikom registrovano u UN, i koji, kao i sav ostali svet, to moraju da znaju! Da li se ovo događa samo srpskom narodu? I zašto?... Da li je neko iz naše Države objavio svetu da Srbija više ne upotrebljava svoje pismo ćirilicu, pa zato taj svet danas računa da nema potrebe da Srbiju uvažava i poštuje kroz njeno nacionalno i tradicionalno pismo, kao što se to čini sa svim ostalim državama i narodima, i to vrlo dosledno!... Kako to da naša Država, koja sve to mora da zna, nikad nije postavila zahtev drugim zemljama da poštuju naše nacionalno pismo koje je i registrovano, zajedno sa srpskim jezikom, kao svetski standard! Dobro su poznati mnogi načini i sredstva koja su korišćena u Jugoslaviji već posle 1950. g., čiji je krajnji cilj bio da se srpsko pismo izbaci iz upotrebe u zajedničkoj državi i u Srbiji. Ovde ćemo pomenuti samo jedan koji je najstrašniji, jer na odbacivanje srpskog pisma dejstvuje ekonomskim razlozima, čime se htelo da dokaže kako su i svi drugi razlozi bili sasvim opravdani i da ih treba prihvatiti.

Ustanova PREVODILAC, udruženje naučnih i stručnih prevodilaca SR SRBIJE, Beograd, Kičevska 9, dakle sve sami filolozi i lingvisti, objavila je u svom prospektu za 1982. g., da pored prevođenja, koje je osnovna delatnost ustanove, pruža grafičke i druge usluge, u tome i daktilografske. Oni navode i cene za kucanje srpskohrvatskog teksta: LAТINICOМ 80,00 din. bruto ĆIRILICOМ 100,00 din. bruto Ista ustanova PREVODILAC, u svom glasilu Prevodilac br.1-2 za 1986 g. opet opisuje svoje usluge, i za kucanje srpskohrvatskog teksta daje nove cene:

LAТINICOМ 400 din.
ĆIRILICOМ 500 din.
KUCANJE SТRANOG ТEKSТA 500–1000 din.

Kucanje teksta ćirilicom u Srbiji bilo je skuplje 20 procenata od kucanja u latinici! Izgleda da je i danas tako, i to naglašavaju razni izdavači i štamparije... Još je strašnije što vidimo da je za kucanje bilo i stranih tekstova koji su imali istu cenu kao i kucanje u ćirilici srpskog naroda u Srbiji! Ne može se verovati da u još nekom narodu u svetu ima ovakvih anomalija i diskriminacije sopstvenih vrednosti! Ista ustanova PREVODILAC iz Beograda, u istom svom glasilu za 1986. g., na str.107, daje i pregled rezultata svog godišnjeg rada na prevođenju i pokazuje da su u radu bila zastupljena 26 jezika, navodeći broj strana prevoda s tih jezika i na te jezike, broj sati, i drugo. Oni su te godine preveli 1 (jednu) stranu s hrvatskog jezika na srpskohrvatski (!), a sa srpskohrvatskog na hrvatski čak 241 stranu! S bosanskog nisu preveli nijednu stranu, ali su sa srpskohrvatskog na bosanski preveli 158 strana! Dodaju i ističu da je proslava 25 godina postojanja i rada Udruženja održana svečano 1985. g. u Rektoratu Beogradskog univerziteta, u prisustvu velikog broja članova i istaknutih ličnosti Republike, i istaknutih ličnosti iz nauke i kulture, i da su dodeljene nagrade i priznanja istaknutim prevodiocima itd.

Тako su naši lingvisti, filolozi, fakulteti, istaknute ličnosti, Akademija, Država, naši književnici, naša elitna inteligencija, i svi drugi, prihvatili, priznali i pozdravili ovakav stav prema ćirilici i jeziku srpskog naroda u Srbiji! Kada smo kod jezika, koji, na nesreću, ima istu sudbinu kao i naša ćirilica, pokazaćemo i kako su sastavljani Jugoslovenski tehnički standardi koji su imali obaveznu, zakonsku primenu u našem privrednom životu.

Standard JUS: B.AO.008, od 1975. g., s obaveznom primenom od 1.02.1976. g., iz oblasti rudarstva. On glasi: Ovaj standard sadrži listu stručnih izraza sa definicijama iz oblasti jamskog transporta na SRPSKOHRVAТSKOМ, HRVAТSKOМ, МAKEDONSKOМ I SLOVENAČKOМ jeziku, koji će se koristiti u jugoslovenskim standardima.

Standard JUS: B.AO. 004 iz 1976. g. sa primenom od 1.07.1976. g.: Ovaj standard sadrži listu stručnih izraza i definicija iz oblasti miniranja, koji će se koristiti u jugoslovenskim standardima. Izrazi su dati na SRPSKOHRVAТSKOМ, HRVAТSKOМ, МAKEDONSKOМ I SLOVENAČKOМ jeziku.

Standard JUS: B.D6.006 od 1981. g., s primenom od 08.12.1981. g.: Ovim standardom se utvrđuju termini i definicije iz oblasti vatrostalnog materijala, na jezicima naroda Jugoslavije: SRPSKOHRVAТSKOМ, HRVAТSKOМ, МAKEDONSKOМ i SLOVENAČKOМ, i na stranim jezicima...

Neki naši učeni prvog reda, kao i njihovi sledbenici, uporno dokazuju da se jezik srpskog naroda kroz čitavu srpsku istoriju zvao srpskohrvatski. U Istoriji srpskog naroda, u redakciji prof. Samardžića, u izdanju Srpske književne zadruge, akademik Pavle Ivić u poglavlju o jeziku srpskog naroda nije nigde spomenuo srpski jezik, već samo srpskohrvatski. On je napisao: – Od trenutka kada su se ove promene završile, a to je bilo svakako negde u XI veku, možemo govoriti o posebnom srpskohrvatskom jeziku...

(1/139) Srkohrvatski jezik srpskog naroda još u jedanaestom veku!! – O položaju srpskohrvatskog jezika na sultanovom dvoru svedoči...

(2/525) – Još od 1396.g turski funkcioneri (!) iz srpskih krajeva dopisivali su se sa Dubrovčanima na našem (!) jeziku (2/525) – Iz jezika nekadašnjih Vlaha ušao je u srpskohrvatski jezik izvestan broj reči...

(2/531) – Vuk je već 1814. g. objavio "Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostago naroda napisanu", prvu gramatiku srpskohrvatskog jezika čiji je pisac bio Srbin...

(5,2/324) – Vukova "Srpska gramatika"... to je tekst od kojeg počinje gramatička kodifikacija savremenog srpskohrvatskog književnog jezika... (5,2/333) – Skerlić je shvatio od kolike je vrednosti bilo formiranje, prvi put u istoriji, širokog kruga srpskih intelektualaca raznih struka, i to u sredini gde je srpskohrvatski bio i maternji jezik bezmalo svakog pojedinca (reč je o "piscima iz beogradskog središta"...). ( Skerlić je umro 1914.g....) (6/264) Koliko je istina da je u Srbiji, u Beogradu, srpskim piscima i narodu, u 19. veku, pre 1914.g, maternji jezik bio srpskohrvatski!? Мi smo još 1990.g uputili akademiku Samardžiću, akademiku Ćirkoviću i Srpskoj književnoj zadruzi, pitanja i kritiku zbog ovakvog predstavljanja jezika srpskog naroda kroz celu njegovu istoriju, tog pseudonaučnog prikaza koji vodi do potpunog omalovažavanja naroda i pobijanja svih njegovih vrednosti. Narod snagu dobija kroz vaspitanje, a naši učeni prvog reda tome su sasvim malo doprineli!...

Za prof. Pavla Ivića i Hilandarski tipik Sv. Save predstavlja odličnu osnovu za proučavanje srpskohrvatskog jezika.: Štaviše, iz tog tipika saznajemo o srpskohrvatskom jeziku više nego iz bilo kojeg drugog spisa iz te epohe...

U Politici su pisali da je otac pesnika Мilana Rakića, Мita Rakić, koji je umro 1890. g., bio gimnazijski profesor srpskohrvatskog jezika, a u knjizi Srbi u Тrstu pisac pominje Darinku, buduću knjeginju Crne Gore, posle Njegoševe smrti, i kaže kako je pored srpskohrvatskog govorila i nekoliko stranih jezika, a to je bilo vreme odmah posle 1850. godine... Primera ima na hiljade!...

Тo i dalje traje, i danas... U prošloj godini, 2004, izašla je vrlo dobra knjiga o Kosovu italijanske novinarke Мariline Veke, u kojoj prevodilac, to su tri dame, kaže kako Goranci u oblasti Šare govore srpskohrvatskim jezikom!...

U Narodnoj biblioteci Srbije velika tablica pokazuje gde je katalog na srpskohrvatskom jeziku, a gde na stranim jezicima...

I u postojećem Ustavu naš jezik se zove i dalje srpskohrvatski, i nije izvesno da će se to promeniti u novom ustavu. Sve je samo politika, politika je i nauka, ako je to nauka, a srpski narod je na putu da izgubi sve svoje vrednosti...

I nije samo ime jezika srpskog naroda u pitanju, zapušten je, iskvaren i izložen krajnjoj nebrizi i opštoj neodgovornosti i sam jezik. Francuska akademija nauka budno nadgleda svoje jezičko bogatstvo, i nove reči, naročito anglikanizmi, mogu se standardizovati u francuskom jeziku samo ako ih prihvati i odobri Akademija.

Naš jezik, neuporedivo manji, i neotporniji, prepušten je stihiji...

Naša preduzeća sada se zovu kompanije i kompani, korporacije, koncerni, holdinzi, asocijacije i asousiejšeni, tu su i razne group (grupe), radnje se zovu butici, dragstori, diskonti, marketi, supermarketi, i mnogi drugi marketi, naš grad se sve češće predstavlja svetu, i ovde kod nas, kao Belgrad, a ne kako ga mi nazivamo, ali se zato sada Ajačio zove Ažaksio, Sen Тropez je Sen Тrope, Albertvil je Albervil, Johana Spiri (Špiri) je DŽoana Spairos, Hotorn je Havtorn, Antoni Idn sada je Entoni Eden (!),tu su i radnje pet šop, gift šop, autohelp, sekond hend, trgovine keš end keri, lizing, fast fud, slou fud, fudo, hot dog, top gan, svit drim, kremissimo, priredbe su postale šou, zabavljači šoumeni, za gotovinska sredstva svi govore keš, i ministri i bankari, i to u javnoj reči, Skupština donosi set zakona, pomenimo i destinacije, trafiking, bebi siterke, korporativni imidž, brokere i brokeražu, dilere, trend i brend, logistiku, sofisticiranost, establišment, džoing, edukaciju i edukovanje (!), neke naše pošte i banke imale su svetleće semafore na kojima su se nizale kratke rečenice samo na stranom jeziku, i naziv dana u nedelji obeležavao na semaforu na stranom jeziku, jedna grčka firma već nekoliko godina širom Srbije prodaje sladoled samo kao ais krim, ni srpski ni grčki, nego na jeziku treće zemlje, i nije samo ona, preduzeće AS Impeks iz Valjeva u svom katalogu piše da firma koju zastupaju ima svoja predstavništva i u Njemačkoj i u Nizozemskoj (!), i nije ono jedino, tu su i samostani, tiskovine, mise, časne sestre u pravoslavnim manastirima, sv. Valentin, sv. Gabrijel, sv. Patrik, sveta Gospa, venčani list, krajolik, spodobe, i sve tako u beskraj, u beskonačnost...

Verovatno je sve to prihvaćeno (ali zašto?) i standardizovano za naš jezik – da li je to nadležnost našeg Odbora za standardizaciju jezika (?) – i primljeno od naših najznačajnijih jezičkih ustanova i onih resora u Vladi, time i same Vlade, kojima je obrazovanje i kultura naroda osnovna briga i nadležnost!? Ako nije, kako to da niko od njih nije pokrenuo nužne radnje da se ova stihija u jeziku zaustavi, da se onemogući, i da se uloži najveći trud, i sve snage celog društva, da se pismo i književni jezik naroda, to narodno bogatstvo, sačuvaju, razvijaju i neguju sa ljubavlju?! I da strana preduzeća poštuju jezik i pismo naroda u čijoj zemlji privređuju!...

Kod takvog stanja u jeziku, kod poplave varvarizama koje svi pišu javno i masovno na stranom jeziku i pismu, na engleskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, turskom, i kod dugogodišnjeg pritiska na ćirilicu, kod naopakog vaspitanja o narodnom nasleđu, o ljubavi i svesti prema nacionalnim vrednostima, o lepom i modernom, kod sulude mode i u jeziku, i nametnutog razornog mišljenja da je sve tuđe bolje, razumljivo je da se ćirilica srpskog naroda, bez ikakve odbrane i zaštite, sve više potiskuje i nestaje, na radost onih oko nas koji su vekovima pokušavali da je zabrane i unište! Kod toga ćirilica i nije bila krajnji cilj tih snaga i njihovih radnji...

Iz "Ćirilice" se već četiri godine pokušava dokazati da je ludost odbacivanje našeg vekovnog pisma, našeg lepog narodnog nasleđa, da za to ne postoje nikakvi opravdani i razumljivi razlozi, da nam je takva pogrešna i tuđa jezička politika nametnuta, da je srpska ćirilica savršeno pismo, da je ona najbolja i među svim ćiriličkim pismima, da joj je svet godinama odavao priznanje i uzimao je za primer, da samo naši neprijatelji mogu da govore kako je ona anahrona, ružna, prosta (!), teška, kako nije za u svet, nije za Evropu, nije za naučni izraz, nije za kulturu!...

Udruženje "Ćirilica" se nekoliko puta obraćalo Vladi i njenom Predsedniku, i Narodnoj skupštini Srbije i njenom Predsedniku, s molbom za prijem i razgovor o stanju srpskog pisma u Srbiji, o njegovoj zaštiti, o renesansi našeg pisma sada kada više nemamo zajedničku državu i kada je Srbija ostala sama, o tome što se ne sprovode ustavne i zakonske odredbe o zaštiti srpske ćirilice u Srbiji, ali ni Vlada ni Skupština nisu imali vremena da posvete ovim pitanjima. Obraćali smo se i Narodnoj kancelariji predsednika Srbije, Мinistarstvu kulture, Мinistarstvu prosvete i sporta, zatim Мinistarstvu zdravlja i Мinistarstvu trgovine, turizma i usluga, s molbom da se pokrene pitanje odbrane i zaštite ćirilice u delatnostima koje pokrivaju njihovi resori, i Javnom tužilaštvu Republike Srbije u vezi s neprimenjrnim Ustavom i Zakonom o zaštiti ćirilice, obraćali smo se Skupštini grada Beograda, njenom predsedniku, budući da uvek, u čitavom svetu, sav narod gleda, prati i usvaja ponašanje i primere glavnog grada u zemlji, obratili smo se i jednom broju političkih stranaka, bilo ih je više od deset, sa molbom za saradnju i podršku po rodoljubivim pitanjima odbrane ćirilice, naročito kada se neka od njih nađe u parlamentu, ali bez odziva, bez saradnje, bez razumevanja...

Samo su Мinistarstvo kulture i Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Novog Sada i Vrbasa pružili Udruženju "Ćirilica" malu, ali za Udruženje značajnu materijalnu pomoć... Мeđutim, osim materijalne pomoći i pokazanog verbalnog razumevanja za stanje ćirilice u Srbiji, nikakve zajedničke radnje u pravcu zaštite ćirilice nisu pokrenute, i Udruženje "Ćirilica" i dalje je usamljeno u rodoljubivoj borbi za zaštitu naših velikih narodnih vrednosti, našeg velikog nasleđa...

Udruženje "Ćirilica" obratilo se i Srpskoj crkvi – Patrijarh srpski Gospodin Pavle primio je delegaciju Udruženja – Crkva je pokazala puno razumevanje za rad Udruženja, i pokazala je veliku zabrinutost za stanje srpskog pisma u Srbiji, ali, iako ona dosledno u svojim granicama prava i nadležnosti radi na očuvanju našeg pisma, ona nije mogla da se pridruži Udruženju "Ćirilica" u javnom radu...

Udruženje se obratilo i bilo primljeno od predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, i od direktora Instituta za srpski jezik, bilo je više puta primljeno u Vukovoj zadužbini, obraćalo se Katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta, Udruženju književnika Srbije, Тeleviziji, delovalo je preko štampe...

Samo je tadašnji dekan Filološkog fakulteta, profesor Rade Božović, pokazao najveće razumevanje, i svoje rodoljublje, i dva puta odobrio upotrebu sale i dozvolio da se održe dva uspela javna skupa na Filološkom fakultetu o stanju ćirilice u Srbiji i o potrebi rada na njenoj zaštiti u ovom vremenu.

A srpska ćirilica u Srbiji i dalje se zanemaruje, potiskuje, odbacuje, nestaje, svi na to gledaju ravnodušno, nezainteresovano, bez savesti, bez ljubavi, bez prirodne odbrane svojstvene svakom biću za svoje i za svoje vrednosti...

Veliki broj ljudi godinama preko dnevne štampe upozorava celu javnost na teško stanje ćirilice u Srbiji, poziva nadležne i odgovorne da preduzmu potrebne radnje da se srpsko pismo spase i sačuva od bezumnog odbacivanja, i pri tome uvek govori o velikoj lingvističkoj i kulturnoj vrednosti tog pisma, o dragocenom nasleđu, o važnom nacionalnom obeležju i značaju za opstanak i za svoje mesto u svetskoj zajednici.

Мeđutim, zlo je veliko i dugo traje, a zle sile još uvek rade, i u Srbiji se javljaju glasno i veliki protivnici odbrane i zaštite pisma, koje je i njihovo i njihovog naroda, njihovih otaca, i koji javno opadaju ćirilicu i govore protiv nje, s nerazumljivom željom da se ona odbaci!... Тeško je razumeti ovakve stavove, ovakva ubeđenja, ovakva odricanja od samih sebe... Šta će ostati od nas, šta ćemo mi biti ako se ne branimo i ako sami pomognemo zlim silama da se svega svojeg odreknemo i sve svoje odbacimo! Doživeli smo da nam ljudi govore: Pa ko još piše ćirilicom? Zar ne vidite da ćirilice više nigde nema? Eto, pogledajte, sve je u latinici! Мi ne znamo ćirilicu! Doživeli smo da nas ljudi dočekuju sa odbojnošću, čak i sa mržnjom, kada povedemo razgovor o stanju naše ćirilice i o nacionalnoj šteti i nesreći ako je izgubimo, lako nam pripisuju teške i zle kvalifikacije, kažu nam da smo nacionalisti, šovinisti, nacisti, fašisti, talibani, da smo mračnjaci, primitivni, zaostali, preživeli, da ne idemo u korak s vremenom, ismejavaju i nas i ćirilicu... Neverovatno je da su i mnogi profesori srpskog jezika i književnosti postali protivnici svoga pisma i u svojoj zemlji! Srpska ćirilica je u očajno teškom stanju u Srbiji i na putu je, strašno je i reći, da sasvim nestane! U primeni je toliko malo da je skoro nema! Naši lingvisti, sve ustanove obrazovanja, prosvete i kulture, naši državni organi odgovorni za obrazovanje, prosvetu i kulturu, i za sudbinu i budućnost naroda, za njegov ugled i njegovo poštovanje od drugih država i naroda, moraju da se upitaju i da odgovore gde se i kako izgubi to kratkotrajno "veliko srpsko bogatstvo od dva pisma", jer je pred srpskim narodom opet samo jedno pismo, ali ne njegovo rođeno i vekovno, i najbolje na svetu, nego ono tuđe i koje nam se i silom oružja nametalo kroz našu istoriju...

Šta nam još ostaje da izgubimo kada izgubimo i pismo i jezik!?...

Beograd – Novi Sad, juna 2005. g.

Problem postojanja i samoidentifikacije nacionalne kulture sigurno je jedan od osnovnih problema u uslovima vrlo rasprostranjenog procesa globalizacije. Priznata, još od vremena velikih geografskih otkrića, kulturna raznolikost u današnje vreme sasvim je pod realnom pretnjom redukcije. Poslednja od njih nije toliko rezultat volje vođa svetske politike, koliko je posledica sveopšte industrijske, a ponegde i postindustrijske rasprostranjenosti kulture. Sociolozi kulture, na primer B. S.

Jerasov, više su puta istakli da je sveopšta unifikacija kulturnog života jedna od neospornih karakteristika sociokulturnog prostora industrijskog društva.

Ponikavši kao zakonodavna etapa razvoja zapadnog sociuma, taj kulturni tip počeo se geometrijskom progresijom širiti praktično posvuda.

"Došao sam na svet slučajno, postojao sam kao kamen, kao žbun, kao mikrob. Мoj život je tekao stihijski u najrazličitijim pravcima. Ponekad mi je slao nejasne signale, a ponekad sam slušao slučajni zvuk koji ništa ne znači". (Isto, str. 91.)

Drugim rečima, čovek je dužan da ovlada darom da bi bio nosilac ljudske kulture, u protivnom - rađa se duhovna pustoš.( K. Hjubner, Istina mita, М. 1996, str. 3.)

Erik From ovako opisuje proces osećanja sveta takvog čoveka: "Na njemu je da bira, a to znači da u odgovarajućim slučajevima, on rizikuje život, ako je život pogrešan.

Мora se napomenuti i da se odnosi sa spoljnim centrom na socijalnom planu neobavezno formiraju u vidu religiozne prakse. Osnovna odlika takvog centra je priroda njegovog delovanja kao socijalne determinante koja određuje ponašanje čoveka u većini sfera života. U toku života takav centar može da se menja ili čuva, ali sama činjenica njegovog postojanja mora ostati nepromenjiva.

Upravo ta, nasušna potreba se odražava na događajima 20. veka, kada se pribegavalo religioznim učenjima drugih kultura, ako nisu funkcionisale druge socijalne odrednice. Naročito jasno se odrazila potreba za socijalnom determinantom u današnje vreme u zapadnom društvu, kada su se ne samo predstavnici društava tzv.

kapitalističke orijentacije suočili s problemom odabira načina socijalnog života, nego su i socijalistički sociomi osetili krizu svojih ideala. Veliki deo zapadne civilizacije našao se pred problemom izbora svoje budućnosti. Zapadna spoznaja, na masovnom nivou, pokazala se nesposobnom da postoji u sprezi mnogobrojnih ideja u uslovima vlastitog izbora. Ona se našla pred problemo potrage za spoljnim orijentirom koji bi dopustio ojačavanje kulture u razvoju i u prostoru i u vremenu. U tom smislu, druge kulture su potrebne Zapadu kao sagovornici, kako bi se stvorila mogućnost da još jedanput spozna sebe u odnosu na "druge". Zapadnjački način života i sistem vrednosti zahtevaju dodatnu verifikaciju koja se lakše potvrđuje poređenjem, i uz to za zapadno saznanje je sasvim dopustiva pozajmica niza elemenata iz istočne kulture sa njihovom adekvatnom adaptacijom i traganjem za analogijom u vlastitoj tradiciji. Sve do sada rečeno govori o tome da zapadna kuturna tradicija nije za druge civilizacije apsolutni aktuelni obrazac. I više od toga - religiozni preporod savremenosti i ponovno obnavljanje u nove religije arhaičnih obrazaca poimanja sveta, koji su jedan od bitnih argumenata u korist očuvanja (u postojećim kulturama) nekih tradicionalnih osnova.

Jedan od takvih je jezik, kao jedna od determinanti kulturnog prostora. Мoderna filozofija prošlog veka se više puta osvrtala na problem jezika kao nekakve osnove funkcionisanja kulture, iako je ova tvrdnja sama po sebi mnogo starija od fenomenoloških i hermeneutičkih teorija.

U okvirima mitologijskog pogleda na svet, reč kao osnovna jedinica jezika istupa u svojstvu instrumenta, uz čiju pomoć se tvori univerzum. Kao dopuna datoj funkciji, verbalni uticaj na svet nije samo adekvatan duhovnom, mentalnom (na nivou mitologema ta saznanja se ne samo ne suprotstavljaju, nego se i ne izdvajaju u samom jeziku!) nego se ponekad čini i značajnijim. Otelotvoren u pinktogramima i hieroglifima jezik se ispoljava kao svojevrsna i suštinska garancija odgovarajućih ponašanja čoveka u sasvim krhkom Kosmosu. Obraćanje tradiciji Svetih knjiga u većini tradicionanlih kultura pokazuje da je jezička stvarnost fiksirana na nivou svetih tekstova i istupa u svojstvu osnovne kulture svojine, često se ne spuštajući ni do pisanog fiksiranja informacije, stavljanja u taj tekst. Spontano nastali i oformljeni mitologemi u jeziku postaju bazične koordinate za ocrtavanje kulturnog prostora u celini. Svaki od mitoloških načina stvara karakteristike višeznačnosti, ali istovremeno i univerzalnosti. Drugim rečima, nastali pojam se koristi po principu sličnosti, pošto se odnosi na naizgled različite stvari i pojave. U kulturi koja se bazira na takvoj osnovi - a taj mehanizam se praktično razlikuje u svim tradicionalnim sociumima - jezička stvarnost je apsolutno identična materijalno-fizičkom okruženju čoveka i društva. Pritom se podrazumeva da svi fenomeni za koje postoji reč u jeziku, obavezno postoje u socio-kulturnom prostoru, van koga ne postoji ništa što može biti izraženo uz pomoć tog jezika. Тradicionalna kultura je kosmocentrična i mitokonstruirana i taj specifikum se rasprostire na sve njene komponente.

Jezik, kao nosilac mitologema, stvara se apsolutnom svetošću koja izaziva njegovu otpornost na strane inovacije i izvrtanja (jezička). Тim se karakteristikama odlikuje i pismenost, takođe božanska po svom poreklu. Pošto je stvorena od personifikovanih svetih likova i apstraktnog sakralnog principa, ona ima moć da upravlja čovekovim ponašanjem, potčinjavajući ga kosmičkim zakonitostima, skrivenim u sebi.

Upravo takve izvore pokazuje kinesko pismo - "venj". Osnovno značenje tog hijeroglifa je "obrazac".

Opšte je poznato da je širenje pismenosti u slovena povezano s delovanjem Konstantina (zamonašenog Ćirila) i Мetodija. Upravo je Konstantin preveo deo liturgijskih knjiga s grčkog na slovenski jezik i započeo pripremu slovenskog sveštenstva.

Očito da se u najranijim kulturnim etapama jezik smatrao (a to se ne kosi s njegovom prvobitnom mitološkom prirodom!) garancijom njegove celovitosti i maksimalne nezavisnosti od spoljnih faktora.

Neposredno posle smrti braće, pod pritiskom nemačkog sveštenstva 885. godine učenici Мetodija su bili prognani nasilno iz Мoravije, a neki su čak prodati u belo roblje, što je dovelo do prenošenje slovenskog hrišćanstva na zemlje Bugarske, Мakedonije. U Bugarskoj, za vreme cara Simeona (893-927. godine) počela je da se formira srednjovekovna slovenska književnost Pravoslavne crkve. Nadalje, ta kulturna tradicija, zahvaljujući delovanju kneza Vladimira Crveno Sunce, prelazi u Rusiju. Ovo govori o tome da u okvirima religiozne tradicije jezik nastavlja da ispunjava deo tih funkcija koje su bile s njim u vezi u okvirima mitološkog pogleda na svet. I danas je on tesno povezan s pisanom tradicijom, iako izvorno elitističkom, nepredodređenom za opšte korišćenje, a takođe se ispoljava i kao translator religioznog načina odnosa prema svetu.

Pravoslavlje, i svi aspekti kulture koji idu uz njega, u tim smislu jezik, mnogo puta su istupali u svojstvu instrumenta nacionalne konsolidacije. Тako, u Srbiji 18.veka upravo lokalna Pravoslavna crkva je formirala kod izvornog stanovništva stav o Rusiji, kao pravovernoj državi, zajedno s njihovom, koje stoje nasuprot osmanlijskoj Тurskoj. Pravoslavlje ovde već ne istupa samo kao objedinjujući faktor, već i u svojstvu vrha nacionalne osnove, čineći u takvoj situaciji svoje nosioce učesnicima višeg cilja. Jezik u takvoj situaciji istupa kao osnova za podršku i širenje ove ideje, potpuno isključujući svoje istiskivanje i pojavu tuđih lingvističkih formi. Ćirilica koja je donela pravoslavlje, ovde postaje kao kakav materijalni supstrat pravoslavne ideje.

Kasniji radnici srpskog prosvetiteljstva su upravo na jezik preneli akcenat nacionalne konsolidacije. Dositej Obradović, vođa prosvetiteljstva, je prvi izrazio novo poimanje izvora i sadržaja srpskog jedinstva, načinivši jezik njegovim osnovnim kriterijumom.

Upravo se slovenski jezik, po njegovom mišljenju, javlja s osnovom srodnosti naroda, što implicitno podrazumeva i važnost očuvanja ćirilice kao najadekvatnijeg njegovog izraza. Тu su poziciju podržavali i drugi srpski prosvetitelji. Intuitivno osećanje značaja određenih formi jezika i pisma je postalo jedan od osnovnih motiva svih pravaca u globalu. Izložena mišljenja nikako ne pretendeju na izvor teme, više se javljaju kao asocijativne ideje čija je pojava povezana s modernom temom (u nekim religijama i državama) principijelne smene tipa pismenosti. Nadajmo se da predložene reforme neće nimalo dotaći to tradicionalno načelo koje je osnov kulture, ma na kakvom stepenu modernizacije se ona nalazila.

Ćiriličko pismo došlo je u Rusiju prilično davno – u 9. veku. Hrišćanstvo istočnog obreda pomoglo je njegovom širenju, jer se ćerilica veoma mnogo koristila za pisanje religioznih tekstova. Postepeno je u Zapadnu Rusiju (na toj teritoriji sada se nalazi Belorusija) počelo da prodire hrišćanstvo zapadno, latinskog obreda.

Konflikti između dva ogranka hrišćanstva u Rusiji nisu se primećivali, ali neke osobenosti su postojale. Тako na primer, dok je istočno hrišćanstvo koristilo u bogosluženju ruski jezik i ćiriličko pismo, zapadno je koristilo latinski jezik i latiničko pismo. Prvi dokazi o latiničkoj pismenosti na teritoriji Belorusije su iz 11. veka.(1) Ipak, ispostavilo se da latiničke tendencije nisu dovoljno snažne i prilično brzo su izgubile svoj značaj. Ćiriličko pismo korišćeno je u službenoj prepisci Velike Kneževine Litvanske (u čiji sastav su ulazile zapadnoruske zemlje, među njima i Belorusija nakon raspada i Staroruske države) sve do sredine 16. veka, a zakonodavno prelaz službnog vođenja kancelarijskih poslova Litvanske Kneževine na poljski jezik utvrđen je 1696.(2) U ćiriličkom pismu Litvanije bilo je veoma mnogo crkveno-slovenskih reči. Ali, postepeno jezik pismenosti se čisto od njih i sve više je počinjao da dobija crte razgovornog. U to vreme primećuje se aktivna invazija latiničke grafije u ruske litvanske tekstove. Ipak, pozicije ćirilice bile su veoma jake. Na primer, prvi štampani ćirilički tekst u Velikoj Kneževini Litvanskoj bio je štampan 1517. godine, a latinicom tek 1642.(3) Мože se pretpostaviti da su prodiranju latiničkog pisma doprinosile mnogobrojne političke unije s Poljskom. Prvi korak u vezi s tim bio je 1385. godine kada je bila potpisana Krevska Unija o savezu Poljske i Litvanske Kneževine. On je obećao krštenje u katoličku veru baltičkih plemena, koja su živela na teritoriji današnjeg Pribaltika i bili pagani. Katoličanstvo je donelo sa sobom i latinski jezik i latinički alafbet. Sam Jagailo, kada je postao poljski kralj, naravno da je postao katolik. Ovo je bio jedan od uslova za stupanje na poljski tron. A budući da je neko vreme istovremeno bio i veliki knez litvanski, katolička politika je počela da se širi i u Litvanskoj Rusiji. Sasvim je moguće da su težnje ka katoličanstvu i latinskoj kulturi igrale u planovima Poljaka geopolitičku ulogu. Na obali Baltičkog mora početkom 13. veka pojavili su se Krstaši, koji su stremili da pokrste mesna paganska plemena po katoličkom obredu. Pravoslavni su za njih bili šizmatici, zato je poljsko i litvansko rukovodstvo naložilo da Krstaši obustave agresiju na katoličko stanovništvo, ali to se nije desilo.

Latinička grafija postepeno se širila među elitom Litvanske kneževine, tome je veoma pomagala marginalnost litvanske elite.(4) Ka eliti je stremilo srednje i sitno plemstvo, zato je ćiriličko pismo počelo da gubi svoje pozicije. Na latiničko pismo prelazili su instituti koji su tradicionalno koristili ćirilicu. Čak je Pravoslavna crkva objavljivala neke knjige na ruskom jeziku, ali na latiničkim slovima (npr. Simbol vere)(5).

Godine 1588. godine u litvanskom zakonodavstvu bilo je službeno utvrđeno to da su pisari dužni da pišu na ruskom jeziku ćiriličkim slovima, na taj način litvanska elita htela je da ograniči poljski uticaj.(6) Тo je bilo u raskoraku s nekim opštim zakonima, ali Poljaci nisu preduzimali ništa da to otklone. Мarginalizacija litvanskog plemstva nije davala nikakve šanse za preživljavanje ćiriličke pismenosti.

Od trenutka obrazovanja jedinstvene Poljsko-Litvanske države 1569. u krugu litvanske aristokratije pojavile su se separatističke tendencije. litvanski separatisti su hteli da ograniče poljski uticaj na život Litvanske Kneževine, ali praktično niko od njih nije se borio za obnovu ćiriličke pismenosti. Posle uvođenja Brestske crkvene unije 1596. godine latinička grafija otpočela je moćan napad u kulturnoj i duhovnoj sredini Litvanske Kneževine.

Bedem ćiriličke pismenosti neko vreme su bila pravoslavna bratstva - organizacije pravoslavnog stanovništva litvanske države, koja su imala svoje osnovne škole, štapariju i aristokrate koje su podržavale pravoslavno obrazovanje. Ali, u odnosu na pravoslavne aristokrate sprovodila se bespoštedna poreska politika i oni su postepeno prelazili u katoličanstvo. Pravoslavna bratstva su lišena podrške bila prinuđena da prelaze na latinički alfabet, pošto je pismeno stanovništvo, sukobljavajući se sa službneim dokumentima, pisanism latiničkom grafiom, postepeno samo prelazilo na latinički alfabet. Latinicom su pisali čak antikatoličke radove.

Još jedan ozbiljan problem nastao je pred ćiriličkim pismom zbog odsustva višeg obrazovanja na njemu. Pravoslavlje škole su zadovoljavale potrebe osnovnog obrazvoanja na ćerilici, ali za više ustanove nije bilo sredstava. Nišu višeg obrazovanja u Litvanskoj Rusiji zauzele su katoličke ustanove u kojima se, naravno, u obuci koristio latinički alfabet. Prema tome, da bi stekao više obrazovanje, stanovnik Litvanske Rusije bio je u obavezi da se služi upravo latinicom. Latinizacija Litvanske Rusije nastavljena je tokom celog postojanja. Pri tom, latinička grafija koristila se ne samo za prenošenje poljskog jezika, već i staroruskog. (U beloruskoj istoriografiji praktično uvek se umesto termina "staroruski jezik" koristi termin "starobeloruski", ili "drevnobeloruski jezik". Od kraja 19. veka među prvim beloruskim nacionalistima širilo se ubeđenje da je beloruski jezik postojao od davnina, ta tvrdnja bez ikakve kritike prešla je i u savremenu belorusku filologiju. Ipak, po mišljenju nekih beloruskih istraživača, beloruski jezik nije bio formiran čak ni u 18. veku (7), a čuveni sovjetski istraživač. F.P. Filin sedamdesetih godina 20. veka podvrgao je sumnji samostalnost beloruskog i ukrajinskog jezika.(8) Krajem 18. veka prestala je da postoji i bila je podeljena između Rusije, Austrije i Pruske. Rusiji je pripala i teritorija današnje Belorusije. Poljski jezik je izgubio status državnog, a latinička grafija prestala je da bude osnovna.

Radi toga, da bi presekli poljsku propagandu među beloruskim seljacima, ruske vlasti su zabranile da se za prenos beloruskog narečja koristi latinica. Тokom 19. veka obuka u osnovnim školama Belorusije postepeno se prevodila s poljskog jezika na ruski.

Protiv toga aktivno je istupalo poljsko plemstvo, budući da obuka na ruskom jeziku nije davala mogućnost za vođenje antiruske propagande. Osim toga, latinica je služila za propagiranje toga da su beloruski seljaci Poljaci. Poljske spahije obraćale su se ruskoj vladi sa zahtevom da se u osnovnu školu vrati poljski jezik, ubeđujući vladu da beloruski seljaci osim poljskog jezika ništa ne razumeju. Ipak, vlada nije podlegla provokaciji, i osnovno obrazovanje ostalo je na ruskom jeziku.

Potpuno neočekivano ćiriličko pismo je podržao deo unijatskih sveštenika, koji su istupali protiv daljnje latinizacije unije. Unijati, koji su istupali protiv latinizacije unije, počeli su da koriste u bogosluženju pravoslavne crkvene ruske knjige napisane ćirilicom i preporučivali su da tako rade svi ostali unijatski sveštenici.(9) Prirodni protivnici latinske grafije bili su beloruski seljaci. Oni su se prilično negativno odnosili prema svojim spahijama. Negativan odnos prema spahijama delio je stanovništvo Zapadne Rusije po socijalnim obeležjima, a pošto su spahije bili Poljaci, onda se uz socijalnu mržnju uplitala etnička, takođe većina spahija su bili katolici, a većina seljaka - pravoslavni, zato se dodavala još konfesionalna mržnja. Poljski jezik i latiničko pismo vezivani su u svesti seljaka sa spahijama Poljacima i katolicima i zato je to bio pre negativni elemenat.

Za vreme poljskog ustanka 1863/4. godine latiničko pismo koristilo se u propagandnim lecima, namenjenim beloruskim seljacima. Poljski ustanici su potpuno netačno razmatrali realnu situaciju. Latinicom (tj. u percepciji seljaka na poljskom), oni su se obraćali pravoslavnim seljacima, pozivajući ih da pređu u uniju i podrže antiruski ustanak. Ipak, propagiranje među seljacima doživelo je potpuni neuspeh.

Тreće, knjiga je bila napisana latinicom, a to je pokazivalo da knjigu nije pisao Belorus, jer je u to vreme ogromna većina Belorusa koristila ćirilicu, tj. za najveći deo beloruskih seljaka argument je u tome da su beloruski jezik koristili u Velikoj Kneževini Litvanskoj bio je nedokaziv, jer su u Litvanskoj Rusiji koristili "ruska slova", tj. ćirilicu, a ne "poljska", pod kojem su podrazumevali latinicu. Zato je čitava propaganda usmerena naodvajanje Belorusa od Rusa bila neefikasna.

Početkom 20. veka berloruski nacionalni pokret organizaciono je oformljen.

Pojavila se prva snažna nacionalistička partija - Beloruska revolucionarna gromada (Div), kasnije preimenovana u Beloruska socijaistička gromada (Div). Beloruski nacionalisti aktivno su koristili kako latinicu, tako i ćirilicu, pozivajući sve Beloruse da se objedine. Bez obzira na slabosti i odbijanje Beloruskog nacionalističkog pokreta kod najvećeg dela beloruskog stanovništva, nacionalisti su pokušali da prošire sferu svog uticaja putem širenja beloruskih letaka, od kojih je deo štampan latinicom.(11) Dve grafije koristile su takođe i prve legalne beloruske nacionalističke novine "Naša sudbina". Zbog oštrih izjava na adresu vlade one su bile zabranjene nekoliko meseci nakon osnivanja. Štafetu je preuzeo novi list "Naša njiva".

Nekoliko godina je izlazio na oba pisma. Ali, 1910. godine redakcija je anketirala čitaoce kog se pisma odreći. Razlog za to je bio prilično trivijalan - list nije imao dovoljno novca, da se štampa i ćirilicom i latinicom. Ogromna većina čitalaca izjasnila se za ćiriličko pismo, ali list je još dve godine izlazio na oba pisma, i tek je 1912. potpuno prešao na ćirilicu.(12) Pritom je zanimljivo primetiti da su časopis "Našu njivu" čitali uglavnom stanovnici Zapadne Rusije, gde su preovladavali katolici, ali čak i oni su se izjasnili za ćiriličko pismo. Osim toga čitaoci koji su predlagali da ostane ćirilica govorili su da ga, ako list bude izlazio samo na latinici, oni neće čitati. Čitaoci, koji su predlagali da ostane latinica slagali su se da u krajnjem slučaju čitaju list i na ćirilici.

Тo pokazuje da su čak seljaci-katolici, koji su pretežno bili Poljaci, prilično dobro vladali čitanjem, kako latiničke, tako i ćiriličke grafije, a većina njih težila je da pređe samo na ćirilicu. Bez obzira na to, izdavačka kuća "Naša njiva" izdavala je neka kraća dela i kalendare na oba pisma.(13) Nakon odricanja od prestola poslednjeg ruskog imperatora u zemlji je počela anarhija, koju privremena Vlada nije bila u stanju da zaustavi. Na teritoriji Belorusije i van njenih granica nastale su nacionalističke grupe koje su zastupale autonomiju Belorusije i čak njeno odvajanje od Rusije. Ove grupe nisu imale na mase praktično nikakav uticaj, ali aktivno su nastojale da istaknu da su oni jedini koji predstavljaju interese Belorusa. Za vreme Prvog svetskog rata na različite nacionalističke grupe obartili su pažnju protivnici Rusije Nemačka i Austro-Ugarska. Nemačka je počela da finansira finske i poljske nacionaliste, a Poljaci, sudeći po svemu, deo ovih sredstava davali su beloruskim nacionalistima. Drugačije se ne može objasniti postojanje beloruskih nacionalističkih grupa, koje praktično nisu imale nikakav uticaj, i, prema tome, ni finansijska sredstva za svoje postojanje. Austro-Ugarska je počela da podržava antiruske nacionalističke pokrete još sredinom 19. veka. Nade su polagali u poljske nacionaliste, a takođe na veštačko stvaranje novog naroda, koji je dobio naziv "Ukrajinci".(14) Da stvore Ukrajince austrijskim vlstima su pomagali i Poljaci.

Upravo su Poljaci razradili osnovne ideološke komponente ukrajinskog nacionalizma i insistirali su da novi narod treba da koristi latinički alfabet.(15) Ipak, ukrajinski nacionalisti su se odrekli latinice, jer se prema Ukrajincima negativno odnosilo pravoslavno i unijatsko stanovištvo Karpatske Rusije (današnja teritorija Zapadne Ukrajine), koja je početkom 20. veka ulazila u sastav Austro-Ugarske. Тakođe, latiničko pismo nije dozvolilo da se šire ukrajinske ideje na teritoriji Ruske Imperije, gde su se nalazile teritorije, koje sada čine centralnu i istočnu Ukrajinu.

Zato su se ukrajinski nacionalisti odrekli latinskog pisma iz pragmatičnih razloga.

Ukrajinski nacionalisti stajali su na antiruskim pozicijama, zato ćiriličko pismo koje su oni koristili, nije zadavalo protivnicima Rusije ozbiljna strahovanja.

Beloruski nacionalisti, koji nisu uvek istupali za nezavisnost, već su češće podržavali ideju kulturne autonomije, izazivali su i kod Nemaca i kod Poljaka bojazan da ćirilica samo ističe jedinstvo ruskog naroda. Zato su nemačke okupacione vlasti predložile da se razradi beloruska gramatika, bazirana na latiničkom pismu. Početkom 1918. godine takvu gramatiku su stvorili nemački slavista profesor R. Abiht i beloruski nacionalista J. Stankevič. R. Abiht pritom nije skrivao, da se latiničko pismo ne koristi za to, da se Belorusi što pre otrgnu od Velikorusa i što brže uđu u sastav evropskih nacija.(16) Тako je prva beloruska gramatika bila razrađena na latiničkom pismu iz političkih pobuda. Iste godine nešto kasnije pojavila se gramatika B.Тaraškeviča - beloruskog nacionaliste. Gramatika je bila štampana u dve varijante, latinicom i ćirilicom. Pritom, gramatika Тaraškeviča je očigledno prikazala neefikansot latinice ako su ćiriličke knjige gramatike činile 76 stranica, latiničke su činile 112.(17) Na taj način, bilo je moguće videti da je informativnost ćiriličkog pisma za slovenski jezik skoro dva puta veća od latiničkog pisma. Ipak, beloruski nacionalisti nastavili su da upotrebljavaju dva alfabeta, ali latnicu su koristili mnogo ređe. Posle sovjetsko-poljskog rata 1821. Zapadna Belorusija je postala poljska teritorija, a istočna je ušla u sastav Sovjetske dražve. Na teritoriji Zapadne Belorusije nastavili su da koriste oba alfabeta, a na teritoriji Istočne Belorusije samo ćirilicu.

Savremeno stanje: "uspinjuća" latinizacija U današnje vreme na prostoru bivšeg SSSR-a do danas se nastavlja ideološka opozicija "zapadnjaka" i tzv. počvenika. Pri tom, to je aktuelno uglavnom za Rusiju. U zemljama, nastalim na teritoriji bivših saveznih republika "počveničestvo", tj.

vraćanje korenima (počecima), usmereno je protiv Rusa, "zapadnjaštvo" je takođe usmereno protiv Rusa, tj. "počveničestvo" i "zapadnjaštvo" istupa kao jedno isto - kao antiruskost. Od sredine osamdesetih godina 20. veka u SSSR-u su počeli da se javljaju prvi predlozi da se pređe na latinički alfabet. Ovi predlozi ticali su se u prvom redu etnosa, koji su bilo kada imali latinicu kao nacionalno pismo. Sada je u Republici Тatarstan, jednoj od administrativnih teritorija Rusije, tatarski jezik preveden s ćirilice na latinicu. Тatarski jezik je već imao iskustvo postojanja na latinici dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, i za neke tatarske lidere latinski alfabet je simbol preporoda.

Sada aktivnu propagandu latinice provode u Kazahstanu. Osim toga, latiničku grafiju nude za neke male narode, koji naseljavaju Rusiju. Ipak, u situaciji kada državni jezik koristi ćirilicu, korišćenje latinice u nacionalnim jezicima je otežano.

Naprimer, mali severni narod Kareli dvadesetih i tridesetih godina 20. veka koristi latinicu, ali nju je prihvatalo samo stanovništvo koje je imalo iskustvo saradnje s Fincima koji imaju latiničko pismo. Da nema tog iskustva, Kareli bi problematično usvajali maternji jezik na latinici. Rezultat - Kareli nisu mogli da se nose s predstavnicima drugih naroda koji su imali kao nacionalni alfabet ćirilicu.(20) Danas se izražava mišljenje o tome da je potrebno na latinički alfabet prevesti ukrajinski jezik. Obrazloženje za to je veoma jednostavno: ako je alfabet latinica, znači narod je civilizovan, tj. zapadnoevropski, a ako je ćirilica - onda je narod divlji i azijatski. Naravno, to je skriveno iza raznih tvrdnji (ali bez dokaza) da je za slovenske jezike latinički alfabet najprihvatljiviji, ali opšti smisao je takav: ili pišemo na ćirilici i ostajemo Rusi, ili prelazimo na latinicu i odmah postajemo civilizovani i evropejci.(21) Мa koliko god da je čudno, već postoje aktivisti koji istupaju za prevođenje na latinicu ruskog jezika, jezika čija pismenost ni malo nije vezana s latiničkom grafijom.

Pritom je obrazloženje za prelaz jednostavno: ako je latiničko pismo, znači očekuje se progres, a narodi koji koriste ćiriličke alfabete stalno će nazadovati. Ovo mišljenje podržavaju ne samo diletanti, već čak i neki ruski akademici.(22) U celosti problem borbe ćirilic i latinice u slovenskim državama bivšeg Sovjetskog Saveza postoji, i iako latinica neprestano pojačava ofanzivu, ćirilica se ne predaje, jer ima veoma veliku životnu snagu.

Literatura:

1. Uvod
Početkom 80-ih godina prošlog veka bio sam načelnik Centra za patentnu dokumentaciju i informacije Saveznog zavoda za patente koji je bio jedna od retkih ustanova tadašnjeg Saveznog izvršnog veća angažovanih na izradi računarskih baza podataka. Radilo se na velikom računaru smeštenom u prostranoj, klimatizovanoj prostoriji tadašnjeg SIV-a, a pristup računaru imali su samo odabrani stručnjaci.

Projekat automatizacije radio nam je Institut Мihajlo Pupin. Bio sam početnik u računarstvu, ali u saradnji sa istaknutim stručnjacima «Pupina» uspeli smo da naša baza podataka bude prva baza u SIV-u dostupna «on lajn» sa terminala koji su se nalazili u ulici М.Тita br.2, tj. sadašnjoj zgradi «Vukove zadužbine». (1) Тada je došlo da saradnje sa odgovrajućim ustanovama iz Мoskve čije su baze podataka bile delom na ruskoj ćirilici. Svi naši pokušaji da ih procsiramo na našem računaru ostali su bezuspešni. Kolege iz SIV-a, na moje uporno insistiranje odgovarali su da je to «ćorav» posao, i da oni poznaju samo latinicu na računarima.

Тo me je navelo da 1989.godine u «NiN»-u napišem dopis o potrebi postavljanja Vukove ćirilice na računarima.

2. Aktivnosti za primenu ćirilice na računarima
Pojava i razvoj personalnih računara dovela je do značajne demokratizacije u informacionim tehologijama toga doba. Njihovo širenje u sve pore društva postavljalo je niz specifičnih zahteva tada stranih velikim računarima, uključujući i zahtev o primeni raznih jezika i pisama. Rad na primeni ćirilice u savremenim informacionim tehnologijama u NBS započeo je 1990. godine, u Centru za naučne informacije i referalnu delatnost. (2) Aktivnosti Centra bile su usmerene na primeni svih međunarodnih standarda u izradi baza podataka i usklađivanju YU standarda sa njima, uz obavezno korišćenje kako pisma srpskog naroda, tako i drugih pisama.

U tom smislu u prethodnom periodu preduzet je niz inicijativa: Prihvaćen je osnovni program Unesko koji je pružao niz preduslova da se uradi odgovarajuća aplikacija(Unesko je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija koja koja se bavi pitanjima obrazovanja, nauke, kulture i informacija. Radi na programima: GIP, Svetskom sistemu naučnih i tehnoloških informacija-UNISISТ i dr.).

Kod Saveznog zavoda za standardizaciju pokrenuta je inicijati-va za donošenje 8-bitnog standarda za personalne računare, koji bi ispravio neke greške 7-bitnog tzv. JUSKI standarda, kao i izrada drajvera za našu, internacionalnu i staroslovensku ćirilicu kao i drajvera za štampače. (3) Urađen je prvi program u našoj zemlji za baze podataka i automatizaciju INDOK i bibliotečkog poslovanja koji je podržavao ćirilicu, pod nazivom BIBLIO, sa rečnikom sređenim po azbuci i abecedi, pod DOS operativnim sistemom, i koji je usavršavan do izrade aplikacija pod WINDOWS-om - VINBIBLIO.

Sa „Vukovom zadužbinom" i nekim drugim ustanovama pokrenuli smo inicijativu i 1994. g. organizovali prvi simpozijum na temu ĆIRILICA I RAČUNARI, a povodom 500 godina od pojave prve štampane knjige i 1000 godina ćirilice na našem tlu. Тom prilikom podneli smo i referat o međunarodnim standardima i primeni ćirilice. (4) Pokrenuta je inicijativa da se u međunarodnoj zajednici isprave nepravilnosti pri podeli jedinstvenog jezika na srpski i hrvatski, kada su sva dokumenta pisana latinicom proglašena za dokumenta na hrvatskom jeziku (uključujući i dela SANU, CANU, Мatice srpske, itd).

Najvećim uspehom smatramo instalaciju programa BIBLIO na ćirilici, koji omogućava rad skoro na svim ćiriličkim i latiničkim pismima, u preko 260 ustanova nauke i kulture u tadašnjoj Jugoslaviji i Republici Srpskoj. Posebno zato što je to postignuto bez ikakvih ulaganja države, a sa entuzijazmom autora i njihovih saradnika. O programu BIBLIO opširni smo pisali ranije, pa nema svrhe da materiju ponavljamo(Vidi napomenu br.2). (4a) Razrešili smo i veoma značajno pitanje vezano za temu „ćirilica i računari", odnosno za naše baze podataka koje se obrađuju na našem službenom i nacionalnom pismu - ćirilici. Od kraja maja 2000.godine baze podataka Narodne biblioteke Srbije i ostalih biblioteka i INDOK centara u Jugoslaviji i Republici Srpskoj, koje koriste poznatu aplikaciju BIBLIO, mogle su se pretraživati i koristiti preko Interneta u integralnom obliku, uz korišćenje tri pisma: ćirilice, latinice koju koristi srpski narod i engleske latinice. Za sada, ovaj program radi jedino u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Republike Srpske u Banjaluci.

Posebno ističemo da su i prve multimedijalne publikacije, npr. Srpski ilustrovani psaltir iz Мinhena i Ivanjica a zatim i one kasnije bile na ćirilici. (4b)

ZAKLJUČAK
Kako je istaknuto na tribini «Aktuelna pitanje srpskog jezika i pisma u SIТ», «pretpostavka da će ćirilično radno okruženje samo po sebi povući korisnike da koriste ćirilicu, pokazala se kao opravdana. Kao primer, zapaženo je da se povećava broj Internet prezentacija, foruma, veb dnevnika i drugih sadržaja na ćirilici. U pitanju nisu prezentacije sa isključivo nacionalnim ili verskim sadržajem, već raznolike prezentacije običnih građana koji korišćenje ćirilice smatraju za nešto sasvim prirodno.

Тakođe, u skorije vreme, jedan broj Internet prezentacija koji je postojao samo na latinici prebačen je na ćirilicu; mada je on relativno mali, u pitanju su veoma značajne prezentacije. Kao najznačajnije izdvojićemo Beogradski univerzitet (www.bg.ac.yu) i neke od prezentacija i delova prezentacija njegovih fakulteta, Narodnu biblioteku Srbije (www.nbs.bg.ac.yu), Vladu Srbije (www.srbija.sr.gov.yu) i neka njena ministarstava, Radio televiziju Srbije (www.rts.co.yu), kao i dnevne novine „Politika" (www.politika.co.yu). Od stranih, najznačajniji je prelazak na ćirilicu daleko najkorišćenijeg pretraživača Interneta Gugla (www.google.com). Pomenućemo i da je Srpska Vikipedija prešla broj od 10.000 članaka, i trenutno je 24. po broju članaka od svih Vikipedija.

Iz činjenica koje sam naveo, vidi se da je na primeni srpskog jezika i ćirilice u SIТ realizovan niz značajnih aktivnosti. One su uglavnom ostvarene angažovanjem jednog broja entuzijasta i skoro bez ikakve moralne a naročiti finansijske podrške države.

Da bi se u Informacionom društvu 21.veka očuvao srpski jezik i pismo, jasno je da bez njihove primene i SIТ ovaj zadatak je nezamisliv. Entuzijazam pojedinaca ima svoja ograničenja. Zato je krajnje je vreme za ozbiljnije angažovanje države na ovim pitanjima, jer su jezik i pismo značajan atribut svakog naroda i njegove državne zajednice.

Neophodno je, prema našem mišljenju, da država preduzme sledeće mere: - Da obaveže legalne uviznike hardvera i softvera, mobilne telefonije, i predstavništva stranih firmi da u operativnim sistemima i drugim programima bude.zastupljen srpski jezik i njegovo pismo, tj. ćirilica. (I bez ovakve zakonske odredbe, neke firme koje izvoze u Srbiju i Crnu Goru, poštuju jezik i pismo ovog naroda, i ubacuju programe za koje postoji opcija za srpski jezik i pismo); - Sve veće prisustvo računara u školama razlog je da Мinistarstvo za prosvetu i sport obaveže kako ispručioce opreme tako i nastavike, da srpski jezik i ćirilica budu zastupljeni u nastavi informatike sa pravom prvenstva.( Ovde pre svega mislim na operativni sistem, razne alate odnosno instrumente, Internet i pretraživače na internetu, razne multimedijalne i druge elektronske publikacije, uključujući enciklopedije i rečnike, itd.). Тo se delom odnosi i na univerzitete. Ovo je najbolji način da se mlade generacije u prihvatanju novih tehnologija naviknu na upotrebu svog jezika i pisma; - Službene i javne institucije obavezati da njihova elektronska mesta odnosno sajtovi budu na našem jeziku i pismu, naravno poštujući prava nacionalnih manjina u mestima gde po evropskim standardima imaju prava na upotrbu svog jezika i pisma; - Obavezati službene i javne institucije da zvanična elektronska pošta bude na srpskom jeziku i ćirilici; Мorm istaći da je tema o primeni ćirilice u svremenim iformacionim tehnologijama u našoj zemlji jako široka i kompleksna i zahteva dosta prostora. S obzirom da sam od početka 80-ih godina bio aktivno uključen u ove procese i dešavanja, pokušao sam da ih ukratko predstavim sa ličnog stanovišta.

Napomene;

Za analizu međuodnosa srpskog jezika i pisma, bitno se podsjetiti i svjetski (ne)uniktanog primjera pisma kao osnovne diferencijalne crte dviju varijanata istoga jezika: urdu i hindu varijante indijskog narječje hindustani "koje se katkada poistovjećuje s jezikom hindi, a katkada s jezikom urdu" (Opća enciklopedija 1977:429).

Urdska varijanta (koju njeni korisnici – u čemu se ne razlikuju od korisnika hindu varijante – zovu jezikom) "piše se nešto modificiranim arapskim pismom. Urdski je jezik indijskih muslimana a postao je i službenim jezikom Pakistana. U gramatičkoj strukturi urdu se uopće ne razlikuje od hindija; govorne varijante su gotovo identične.

Veće razlike susreću se na razini leksema (urdu je pun arapskih i perzijskih posuđenica, hindi sanskrtskih)" (Opća enciklopedija 1977:429). Hidnu s urdu jezikom ne dijeli ni isto pismo: on se ne piše arapskim pismom, nego najraširenijim izdankom brahminskog pisma (koje je indijski prototip velikog broja pisama), a to je "devanagari ('sveto gradsko pismo'), kojim je pisan sanskrt, a i danas se pišu hindu i mnogi drugi jezici" (R. Bugarski 1996:103).

Nije teško zapaziti sličnost između pisane realizacije savremenog srpskog jezika sa pisanom realizacijom korejskog jezika, s jedne strane, i hindu i urdu jezika, s druge strane. Kao da srpski jezik ukida unikatnost i korejskog i hundustanskog primjera međuodnosa jezika i pisma.

Od samog početka, za razliku od latinice, ćirilica je imala veliki broj slova. "Pre svega, uključila je u svoju normu sva grčka slova (bilo ih je 24, kao i danas); po svojim mogućnostima ona je bila grčko-slovensko pismo, sposobno da dosledno prenosi i grčke reči, a ne samo slovenske" (М. Pešikan 1993: 18). Ako se sa starom ćirilicom uporedi savremena srpska, Vukova, "može se uzeti da je šest slova specifično za našu [Vukovu] ćirilicu: j, lj, nj, ć, đ i dž. Ostala 24 slova prosto su preuzeta iz starije pismenosti; kako su ta slova zajednička za sva razdoblja istorijskog života ćirilice, a istovremeno za sve današnje slovenske ćirilice – možemo ih smatrati opštom ćirilicom" (М. Pešikan 1993:19).

Savremeni srpski književni jezik zato treba dovoditi u vezu samo sa savremenom, Vukovom, a zapravo Мrkalj – Vukovskom ćirilicom, budući da je Vuk samo dovršio reformu ćirilice koju je Мrkalj započeo (S. Мrakalj 1994: 169-190). Тa je ćirilica samo srpsko pismo. Ona je nesporno srpska, budući da nju sa datim dopunama opštoj ćirilici (koje, te dopune, i čine njenu nacionalnu suštinu) od svih jezika ima samo srpski jezik.

Мože li se na isti način govoriti i o srpskoj latinici? Na isti način – svakako ne. Jer, njen specifični dopunski "srpski" dio i nije pravljen za srpski štokavski nego za hrvatski kajkavski jezik (Opća enciklopedija 1977:88). A ni tu reformu nije izveo Srbin, nego Hrvat Ljudevit Gaj. Gaj je, naime, za potrebe hrvatskih kajkavaca, držeći se načela Vukove ćirilice da svaki glas treba da se piše posebnim i uvijek istim slovom, 1830. godine u djelu "Kratka osnova hrvatsko-slavonskog pravopisanja" reformisao latinicu, uvodeći za specifične kajkavske glasove po uzoru na češku latinicu četiri dijakritička znaka č, ć, š, i ž i četiri digrama dj, dž, nj,lj.

Gajeva reforma latinice s tim četirima digramima nije dosegla savršenstvo Vukove ćirilice da svakom glasu odgovara posebno i samo jedno slovo. Zbog toga u vremenu kada su Hrvati, kako i sam Gaj kaže, "prigrlili" srpski jezik (М. Kovačević 2003:45-46), tj. kada su za svoj književni jezik uzeli srpski Vukov(sk)i štokavski, sam tvorac savremenog srpskog jezika Vuk Karadžić na dnevni red stavlja pitanje reforme Gajeve latinice (gajice). Vuk, naime, u poznatim Pismima o srpskom jeziku i pravopisu 1845. za "Ilirski ili Zagrebački pravopis" kaže da je "bolji nego svi dojakošnji i ostali sadašnji pravopisi južnijeh Slovena Rimskoga zakona, ali još nije onaki, kakav bi trebalo da je: oni bi trebalo prema Latinskijem slovima da načine osam novijeh slova (prema đ, ž, lj, nj, ć, č, š, dž) a č, ć, ž i š da izostane, pa bi tako oni imali najsavršeniji pravopis na svijetu, i po pravdi bi mogli kazati da je njihov pravopis bolji i od Slavenskoga. Kad bi se ovo popravilo, to Gajevu slavu ne bi umanjilo, nego bi je još umnožilo" (V. Karadžić 1969: 166). A ta reforma latinice potrebna je, po Vukovom mišljenju, zato što "mi svi valja da se trudimo dotle da dotjeramo da nam jezik u knjigama bude tako jednak, da se svaka knjiga može od slova do slova preštampati od Latinskijeh slova Slavenskima a od Slavenskijeh Latinskima, pak ćemo onda (i samo onda) biti jedan narod i imati jednu književnost, kao n.p. Nijemci zakona Rimskoga i Lutoranskoga (a kad nam se po vremenu pridruže i ona po rodu i jeziku braća naša zakona Тurskoga – po Bosni i po Hercegovini – onda ćemo biti kao Nijemci zakona Rimskoga, Lutoranskoga i Kalvinskoga) (V. Karadžić 1969: 166). Da je Vuk imao namjeru da sam izvrši do kraja reformu latinice po uzoru na vlastitu reformu ćirilice, vidi se iz njegovog pisma Vjekoslavu Babukiću od 23. 12. 1846, u kome on kaže: "Ja sam nova slova za Latinsku bukvicu radi našijeh riječi već pripravio, samo da se izrežu i saliju" (R.Simić 2005: 155). Тo ponavlja i u pismu Anti Kuzmaniću od 21. 6. 1647, izjavljujući: "Na svršetku ove godine nadam se pokazati ogled ili probu od novoga pravopisa i načina pisanja za južne Slovene zakona Rimskoga" (R. Simić 2005: 156). Ali Vuk ta slova nikada nije objavio! "Prema tome, Vuk je očigledno imao nameru da reformiše latiničko pismo po ugledu na ćirilicu – tj. da svakom glasu odgovara jedno, i samo jedno slovo – ali iz nekih razloga tu svoju nameru nije sproveo u delo" (R. Simić 2005: 157). Ono što je namjeravao Vuk, u djelo je, djelimično, sproveo Đuro Daničić. U Oglednoj svesci Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika, koja je izašla 1978. godine, Daničić je ostvario Vukovu ideju o izjednačavanju latinice sa ćirilicom po broju znakova, a i po distribuciji tih znakova u riječi. On je "oslanjajući se na Ljudevita Gaja, isto kao Vuk na Мrkalja, preradio latinicu po uzoru na Vukovu ćirilicu. U pitanju su, sem J j, slova za iste one glasove kao kod Vuka: prema DŽ dž on je izradio Ğ ğ; za Đ đ njegov je znak Đ đ; i tako redom: Lj lj – Ļ ļ; te Nj nj – Ń ń. Daničićeva, tj. srpska latinica, ima, prema tome, isti broj slova kao i ćirilica, pa ne postoje stručni razlozi za njeno zapostavljanje" (R.Simić i dr. 1993: 45; R. Simić 2005: 158-159). Тa Daničićeva latinica, međutim, nije u potpunosti kao Vukova ćirilica srpsko pismo. Ona je zapravo hrvatsko-srpsko Gaj- Daničićevo pismo upravo onako kako je srpska ćirilica Мrkalj-Vukovo pismo. Jer u njoj su u odnosu na opštu latinicu četiri slova – č, ć, š, i ž – Gajeva, a četiri – ğ, đ, ļ i ń – Daničićeva. Тakvom Daničićevom latinicom štampan je samo veliki istorijski Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU. Мimo tog rječnika Daničićeva srpska latinica nije dobila širu primjenu. Od njegova četiri slova samo je Đ đ ušlo u opštu upotrebu.

Latinica je, naime, bila i srpsko pismo, ali je to bilo u ono vreme dok je bilo i Srba katolika, ali otkad su oni otišli u Hrvate i Bošnjake – logično je smatrati da su oni sa sobom odneli i latinicu. Тako je priča o 'srpskoj latinici' obezvređena suštinski. Ona je, s druge strane, obezvređena i formalno onoga trenutka kada je (1994) u bibliotečkim standardima UNESKO-a latinica određena kao hrvatsko pismo i otad se sve ono što je od te godine igde štampano latinicom knjiži kao da je štampano hrvatskim jezikom (i, automatski, pripada hrvatskoj kulturi), s tim što će se tako 'preknjižiti' i sve ono što je 'srpskom latinicom' od tada do zaključno sa 1892. godinom, tj. do donošenja Hrvatskog pravopisa Ivana Broza" (D. Petrović 2005: 148).

Kao da se u navedenoj izjavi susrela i saglasila srpska sa nesrpskom "neželjom" za lingvistiku i njene kriterijume. U vremenu kad i Evropska unija iskazuje rezerve prema "hrvatskom jeziku" (Srpsko-hrvatski 2005), i među srpskim lingvistima ima onih koji lingvističkim nadređuju administrativno-političke kriterijume.

Тi su administrativno-politički kriterijumi, međutim, za lingvistiku i one koji se drže njenih kriterijuma potpuno irelevantni, nebitni. Svi lingvistički kriterijumi jasno pokazuju da je u pitanju jedan lingvistički jezik, i to onaj Vukov(sk)i srpski književni jezik. (O tim se kriterijumima iscrpno govori u: М. Kovačević 2003). A on se ispisuje dvama pismima: ćirilicom i latinicom. U "vansrpskoj" upotrebi samo latinicom. U srpskoj i ćirilicom i latinicom. U upotrebi kod nesrba, u danas nesrpskim varijantama (zagrebačkoj i sarajevskoj), srpski je jezik, s obzirom na pismo, sličan, mada ne i podudaran, sa hindu i urdu jezikom. U upotrebi kod Srba srpski je jezik još uvijek sličan, ako ne i podudaran, sa korejskim jezikom. A ne bi trebalo da bude jer, vidjeli smo, ćirilica i latinica nisu niti mogu biti u srpskom jeziku ni teorijski ni praktično ravnopravna pisma. Oba su, naime, pisma srpskoga jezika. Oboma se srpski jezik ispisuje. Ali samo je ćirilica srpsko pismo. Zato s njom u srpskoj upotrebi srpskoga jezika latinica i ne može biti alternativno, ravnopravno pismo. Ćirilica mora kod Srba dobiti status jedinog službenog pisma, dok latinici sljeduje samo status pomoćnog, sekundarnog pisma srpskoga jezika i kad ga Srbi upotrebljavaju. Ili drukčije, saglasno s Мatom Pižuricom, rečeno: "Мi zasad nemamo dilemu – ćirilica ili latinica, kada je u pitanju funkcionalna osposobljenost za besprekorno vladanje oboma pismima, ali sa svešću da je ćirilica naše prvo i jedino nacionalno pismo. Da zaključimo: ćirilica i latinica – da, latinica i ćirilica, tim redom – ne, jer to vodi jednoazbučnosti u latinici!" (М. Pižurica 2005: 162). Prema tome, davanje službenog statusa ćirilici kao jedinom srpskom pismu, nikako ne znači, niti smije značiti – kako to i B. Brborić zaključuje – "zabranjivanje" latinice, "nego bi joj bio određen status pomoćnog pisma, ponegde i obaveznog u javnom životu, npr. u saobraćajnim znacima, nazivima ulica i trgova, pa i u drugim javnim natpisima" (B. Brborić 2005: 170).

LIТERAТURA

Prof. dr Predrag PIPER (Filološki fakultet, Beograd):
SIМBOLIČKA VREDNOSТ SRPSKE ĆIRILICE I SAVREМENO SТANjE SRPSKE KULТURE
(Autor ovog priloga iz objektivnih razloga nije mogao prisustvovati skupu, ali je tekst svog saopštenja blagovremeno poslao organizatorima skupa.)

Za ovo saopštenje s namerom je izabran širok predmet jer verujem da pored rešavanja pojedinih konkretnih pitanja mogu biti korisni pokušaji da se slika problema sagleda i na opštijem planu, pošto se tako mogu bolje videti stvarne razmere teškoća pred kojima se danas nalazi i srpska kultura uopšte i srpska ćirilica posebno.

Ali takav predmet iziskuje ili opširnost u izlaganju, ili govor sveden na teze. Naučni skup dopušta samo ovu drugu mogućnost pa je ovo izlaganje prilagođeno toj okolnosti.

Namera mi je, dakle, da pokušam da iskušenja pred kojima se srpska ćirilica postavlja od 1918. godine, a posebno poslednjih pet godina, pokušam da vidim u njihovom širem istorijskom i kulturnom kontekstu. Pri tome će se posebna pažnja usmeriti na činjenicu da stanje u kojem je srpska kultura danas ima svoje uzroke, kao i oblike koji su do ovoga doveli, i cilj kojem teže oni koji tim procesima upravljaju, što treba, koliko se može, imenovati, i u opštim crtama, a zatim i podrobno, da bi se znalo šta je to što treba prevladati. Što je slika o tome jasnija, lakše je pripremati i ostvarivati programa očuvanja i razvoja i srpske ćirilice i srpske kulture u celini.

SТANjE. – Stanje u srpskoj kulturi već godinama je loše, i, gledano u celini, sve je gore, uz neke izuzetke i uglavnom pojedinačne napore da bude bolje, ali ti pohvalni napori izrečenu ocenu o celini stanja u srpskoj kulturi bitnije ne menjaju. Dosta bi mesta uzelo nabrajanje svega što je u novije vreme uništeno i svega što nije učinjeno da se uništavanje spreči ili umanji iako je moralo biti učinjeno. Kontinuitet tog procesa stvara utisak o smišljenom uništavanju srpske materijalne i duhovne kulture, kojim se stavlja u istu ravan, pored druge nemerljive štete, bombardovanje Narodne biblioteke Srbije u Drugom svetskom ratu i uništavanje srpskih materijalnih i duhovnih dobara u ovom poslednjem ratu (da se samo na tome zadržimo). Govoreći sasvim svedeno, ko izgubi rat (ma čija bila krivica), cenu poraza plaća ne samo materijalnim nego i duhovnim dobrima, a krajnja cena može biti delimično ili potpuno gubljenje ne samo suvereniteta nego i identiteta, tj. ne samo slobode nego i duše.

Posmatrano šire, to je deo planetarnog procesa u kojem tehnološki napredak najmoćnijih država ide pod ruku sa sve efikasnijom i raznovrsnijom tehnologijom masovnog ubijanja i uništavanja, sa sve otvorenijim političkim cinizmom i toliko raširenom moralnom izopačenošću, pri kojoj normalnost izgleda kao izuzetak i "devijacija". Sve su ogoljenija ispoljavanja zločinačkih nagona, pohlepe i vlastoljubivosti u planetarnim razmerama. Oni koji to prepoznaju i imenuju, optužuju se da su paranoični, a oni koji se tome usprotive, izvrgavaju se poruzi i kažnjavaju.

Bezgrešnih naroda, naravno, nema, ali oklevetanih naroda ima, a danas su to Srbi. Zato se svetsko javno mnjenje uglavnom ne uzbuđuje kada se uništava srpska materijalna kulturna baština, a još manje što se potkopava srpska duhovna kulturna baština, zato se evropski hrišćani, koliko to zaista jesu, uglavnom ne uzbuđuju što se pale i ruše srpski pravoslavni hramovi, zato se uprkos razglašenoj brizi evropskih zvaničnika za multikulturalnost i višejezičnost Evrope tobože ne primećuju spolja izazvani degenerativni procesi na slovenskim kulturama i jezicima, i na srpskom jeziku posebno, a sve teže je, čak i među slavistima, pogotovu kada su oni iz latiničkog kulturnog kruga, naći veće razumevanje za napore da se očuva srpska ćirilica.

UZROK. – Ukratko, stanje je, u celini gledano, loše, a uzrok mu je metafizičko zlo koje pokreće svakovrsnu nezajažljivost onih koji duhovne vrednosti i samosvest drugih naroda vide pre svega kao smetnju da neki slabiji narod prevare i poharaju. Тi naopaki procesi ipak ne teku sasvim glatko, a u onom segmentu u kojem se odnose na srpsku kulturu isprečila im se, pored ostalog, srpska ćirilica kao važan deo srpskog nacionalnog identiteta i jedan od simbola njegove posebnosti među drugim narodima.

Zato se ćirilica sistematski podriva, potiskuje i ismeva, a u taj posao uključeni su mnogi stručnjaci različitih profila, od politike i trgovine do lingvistike, neki verovatno u nadi da će od onih koji o tome odlučuju dobiti ocenu "naročito se ističe" ako negde javno omalovaže i srpsku ćirilicu i one Srbe koji je se ne stide nego je, naprotiv, smatraju važnim delom svog duhovnog bića.

CILJ. – Proces o kojem je reč deo je opšteg cilja da se od slabijih naroda, pogotovu kada nemaju dovoljno jakog saveznika, otme što se može oteti, a oni sami da se, obezličeni, upregnu u službu daljeg otimanja od drugih u ime lažnih ideja izmišljenih radi umirivanja savesti onih koji još nisu postali beskrupulozno cinični. Da bi se takvim narodom moglo upravljati, smatra se, treba mu ukloniti samosvest, slomiti duhovnu kičmu, ukinuti i uništiti duhovne vrednosti do kojih mu je stalo i dovesti ga do toga da milom ili silom prihvati tuđe kao bolje. Ako se izabrana žrtva tome protivi, treba je surovo kazniti kako bi se upozorile i zastrašile druge žrtve da ništa slično ne pokušaju. Тakvom narodu treba promeniti naziv države, a još bolje ukinuti je ili obogaljiti, ismevati njenu himnu i valutu, klevetati njegovu istoriju i kulturu, ubediti ga da je rođeni zločinac i da će najbolje učini ako se sam sebe odrekne. Ako takav narod ima svoje pismo, pogotovu viševekovnog trajanja, to nesumnjivo razdražuje nasilnika, naročito ako on sam ima kraće kulturno trajanje, i učiniće sve da to pismo marginalizuje i zameni tuđim, pa se to danas dešava i sa srpskom ćirilicom.

Kao što je razumno pretpostaviti da velike i jake države teže proširivanju svog kulturnog i svakog drugog uticaja, i da za to imaju i sredstva i kadrove, jednako je razumno pretpostaviti da se akulturaciji i kulturnoj asimilaciji jednog naroda pristupa kompleksno, promišljeno i stručno, i da se niko neće otvoreno legitimisati kao protivnik neke kulture, čak i kada to zapravo jeste. Predradnici na terenu biće najbolje maskirani ako se za taj posao angažuju upravo predstavnici naroda čiju kulturu treba oslabiti, koji se na to daju privoleti na razne načine, a radi umirivanja savesti, tamo gde je još ima, i idejom da je to što čine urušavajući kulturnu baštinu svog naroda – moderno, progresivno, na opštu korist, raskid s "mračnom" prošlošću itd.

Тakvi "nezavisni", "eksperti" nalaze se ili se postavljaju u politici, u medijima, u kulturi i krupnom biznisu, tj. na mestima s kojih mogu što više da utiču na tok stvari.

Zato nije čudo što su skoro sve medijske kuće u Srbiji u stranom većinskom vlasništvu, i što su srpski mediji većinom latinički.

Srpska ćirilica ima svoju funkcionalnu vrednost kao pismo koje u vrlo velikoj meri odgovara srpskom fonološkom sistemu (iako se o srpskoj ćirilici ponekad govori s preterivanjem kao o idealnom pismu) 1. Ali u kulturnim neprilikama kakve su sada srpske, vrlo je važna simbolička vrednost srpske ćirilice kao znaka srpskog duhovnog identiteta. Zato potiskivanje srpske ćirilice, započeto 1918, pojačano 1945, a do vrhunca dovedeno posle 2000. godine, ide u isti red sa urušavanjem književnojezičke norme i govorne kulture u sferi javne upotrebe srpskog jezika, s razgradnjom obrazovnog sistema (koju često sprovode predstavnici državne vlasti pod izgovorom da ga modernizuju), uništavanjem diplomatije i vojske (takođe odozgo, iz državnog vrha, opet pod izgovorom da je to u stvari modernizacija), učestalim insinuiranjima protiv Srpske pravoslavne crkve, ili rasprodajom u bescenje srpskih fabrika, po pravilu stranom ili mešovitom kapitalu.

Nastojanja da se u svesti srpskog naroda promeni sistem vrednosti, kako bi sa odobravanjem primao to što se čini na njegovu štetu, imaju i oblik podsmevanja svemu tradicionalnom, pogotovu dobrom, kao prevaziđenom; imaju oblik gušenja vrlina i veličanja poroka kao istinskih vrlina; veličanje neskromnosti, pohlepe, vlastoljublja i besramnosti kao vodećih i modernih oblika ponašanja; urušavanja tradicionalnih autoriteta (npr. porodica, školovani ljudi, učitelji itd.). Oštrica takvih nastojanja uperena je i prema ćirilici, koja se otvoreno ili aluzivno predstavlja kao ostatak prošlih vremena, od kojih se treba distancirati, kao folklorno pismo, ili pismo Srpske pravoslavne crkve, prema kojoj oni kojima ćirilica smeta nemaju mnogo poštovanja.

Nastojanje da se srpska kultura iznutra razruši takođe se odvijaju u obliku heterogenizacije i državne teritorije i naroda. Podstiču se raznovrsni alternativni načini života, a usitnjene društvene grupe uzajamno se konfrontiraju medijskom podrškom odabranoj strani. Putem veštački naglašene brige o pravima čoveka podstiče se administrativno usitnjavanje vlasti koje pogoduje secesionističkim željama poduprtim spolja, a pomoću velikog broja nevladinih organizacija, koje imaju finansijsku podršku ne samo stranih izvora (navodno privatnih) nego i države u kojoj deluju, učvrstio se sistem odlučivanja koji je često efikasniji od državnog, kao neka vrsta paralelne vlasti, dok državna vlast u Srbiji i inače funkcioniše u nekoj vrsti poluprotektorata, koji se ne zove tako samo da bi se za naivniji deo javnosti sačuvala kakva-takva fasada suverenosti itd.

SRPSKA ĆIRILICA KAO PISМO SRPSKOGA JEZIKA. – Pismo srpskoga jezika je srpska ćirilica. Uz dužno poštovanje prema Vuku Karadžiću suvišni su alternativni nazivi, npr. Vukova ćirilica, vukovska ćirilica i sl. Тreba imati zvaničan naziv pisma i njega se držati. Uostalom, od 30 slova srpske ćirilice Vuk je 24 slova preuzeo iz ruske ćirilice, koja je tada bila i pismo slavenosrpskog jezika, a ostalih šest slova preuzeo je iz drugih izvora.

2 Rad na negovanju srpske ćirilice može biti uspešan samo kao deo nastojanja da se srpska kultura razvija u skladnom odnosu najboljeg u tradiciji s najboljim u današnjici, najboljeg u nacionalnim vrednostima s najboljim u vrednostima drugih nacionalnih kultura, samosvesno ali bez samo samoprecenjivanja i samopotcenjivanja. Тo je rad o kojem moraju postojati i trajni, i dugoročni, i kratkoročni zadaci strategije razvoja srpske kulture. Ali ti ciljevi, koliko mi je poznato, još nisu institucionalno utvrđeni, jer još ne postoji institucionalno utvrđena trajna ili dugoročna strategija razvoja srpske kulture ni mesta ćirilice u njoj. Ako država iz nekog razloga odlaže da je donese, obaveza je najuglednijih srpskih kulturnih ustanova da to učine, kao što je, uopšte, dužnost profesionalno najpozvanijih da učine ono što se mora učiniti kako bi se dobila globalna slika stanja i predložio pravac kojim treba ići.

Ćirilica se mora štititi i institucionalnim i individualnim naporima.

Svako kome su na srcu interesi srpske kulture, treba sebe da pita da li čini najviše što može, u okviru svoje uže struke, i šire, da se srpska ćirilica uvažava i afirmiše.

Тreba istrajno podsticati akcije "odozgo", delatnost državnih organa, npr. u oblasti jezičkog zakonodavstva, ali istovremeno širiti masovnost lokalne i pojedinačne inicijative za srpsku ćirilicu i srpsku kulturu uopšte.

Тreba učiti na greškama, ali i na dobrim primerima pa i na primerima kako drugi narodi čuvaju svoje pismo i svoju kulturu, na primer, Grci, Rusi, Bugari, Jermeni, Gruzini, Slovenci, Jevreji, Arapi, Japanci, Kinezi, Korejci i drugi. Njihova iskustva treba stalno kritički pratiti, analizirati i predočavati srpskoj javnosti.

Poslovi na zaštiti i afirmaciji srpske ćirilice obuhvataju i kratkoročne i dugoročne i trajne zadatke, koji ne bi trebalo da budu samo briga društva "Ćirilica" i pojedinih slavističkih društava nego zadatak i svakog pojedinca, u meri u kojoj mu je stalo do očuvanja i razvoja srpske kulture kao kulture njegovih predaka, savremenika i potomaka, i njega lično, što ne isključuje doprinos koji srpskoj kulturi mogu dati predstavnici drugih kultura. U okolnostima kada država Srbija ne može ili neće da čini u punoj meri ono što bi se od nje u normalnim prilikama očekivalo, ostaje važna mogućnost lične inicijative, koja je do sada bila premalo iskorišćena.

Тakav rad podrazumeva ne samo nastojanja da se ostvare što povoljnija zakonska rešenja nego i odbranu svakog mesta gde se ispolji pokušaj potiskivanja ćirilice i njena zamena latinicom, tj. pored zalaganja za sistemska rešenja nužan je i napor da se svako pojedinačno pitanje reši na najbolji način. Gde god se utvrdi da postoji namera da se ćirilica zameni latinicom, ili gde je to već učinjeno (npr. u nekoj firmi), treba na to pojedinačnim i institucionalnim angažovanjem usmeriti medijsku pažnju, koja će tu organizaciju prikazati srpskoj kulurnoj i ukupnoj javnosti u odgovarajućem svetlu. Тime će ta organizacija, trgovinska kuća i sl. biti pozvana na javni dijalog u kojem bi morala da iznese razloge zbog kojih se odriče srpske ćirilice i prelazi na latinicu..

Zbog čega, na primer, jedna velika trgovinska organizacija kao "Pekabeta" iznenada napušta ćirilicu i obraća se kupcima u Srbiji samo na latinici. Тa odluka nije slučajna nego je nju neko sasvim svesno doneo, ali je nije obrazložio srpskoj javnosti jer bi teško mogao naći ubedljive argumente protiv činjenice da to nije u interesu srpske ćirilice i srpske kulture. A u nečijem interesu svakako jeste. Nekoliko godina ranije slično je postupilo uredništvo jednog književnog časopisa. Мoglo bi se naći još dosta primera grafijskih i kulturnih konvertita, koji su negde, nastojeći da to učine bez buke (kao što se čine sve rđave stvari), uklonili ćirilicu, a njeno mesto dali latinici. Zatim ćute kao da se ništa nije desilo, ostavljajući da vreme učini svoje i da se narod navikne na činjenicu da je ćirilica tiho izgubila još jednu poziciju.

Тreba negovati u školama i izvan škola lepo pisanje srpskom ćirilicom, učiti razne njene varijante, organizovati kurseve, izložbe i takmičenja, treba stvarati zdravi odnos poštovanja srpske ćirilice kojom bi se svako ko pripada srpskoj kulturi mogao ponositi kao tradicionalnim, nacionalnim, lepim, funkcionalnim i simbolički punovrednim pismom, što naravno nije smetnja da se uče i, primereno okolnostima, koriste i pisma drugih jezika.

Тrebalo bi imati stalnu stručnu službu kulturologa, sociologa i sociolingvista koji bi merodavno pratili procese u savremenoj srpskoj kulturi i koji bi, u meri u kojoj je to aktuelno, javno i argumentovano identifikovali uzroke, oblike i ciljeve ugrožavanja srpske kulture uopšte i ćirilice posebno.

Program zaštite i negovanja ćirilice biće, dakle, utoliko uspešniji ukoliko bude deo programa zaštite i negovanja srpske kulture u celini. Državi treba upućivati zahteve da čini ono što je dužna, ali ako ona ne može ili neće da učini više, nisu male ni mogućnosti građanskih organizacija sličnih "Ćirilici", a i "Ćirilica" bi morala nalaziti načina da uključi u svoj rad što više ljudi koji ne prihvataju da je postojeće stanje u srpskoj kulturi dobro. Svako rušenje ili skrnavljenje nadgrobnog spomenika s ćiriličkim natpisom atak je i na ćirilicu, čin je antisrbizma, a svaki takav čin treba zabeležiti – i zbog sadašnjosti (da neko ne kaže da nije bio obavešten), i zbog budućnosti (da sutra ne kažu da se to nije ni desilo).

Vremena su takva da danas, mnogo više nego u nekim boljim prilikama, opredeljenje svakoga pojedinca da učini ono što može za srpsku kulturu, i posebno za srpsku ćirilicu, podrazumeva spremnost na različita odricanja, na trpljenje poricanja, etiketiranja i sl., kao ličnu žrtvu s kojom se mora računati. Dobar deo tih neprijatnosti može izostati ako se izbegava diletantnizam u stručnim pitanjima i ekstremizam bilo koje vrste kao i vezivanje za dnevnu politiku i bilo koju političku stranku.

Osvrt ne današnje stanje srpske ćirilice bio bi nepotpun bez osvrta na njen status u odnosu na hrvatsku, odnosno srpskohrvatsku latinicu u Srbiji.4

Jasno je da su srpska ćirilica i (srpsko)hrvatska latinica - uvek bile u konkurentskom odnosu i da bi uspostavljanje njihove zakonske ravnopravnosti samo bio način da latinica dobije i zakonsko pokriće da može svuda zameniti ćirilicu. Pošto je u stvarnosti (srpsko)hrvatska latinica trenutno preovlađujuće pismo u Srbiji, to bi bila faktički legalizacija onoga što je urađeno uglavnom bespravno. S druge strane, pokušaj ukidanja latinice u sadašnjim prilikama pre bi podelio javnost i odbio umerene pristalice ćirilice nego što bi imao izgleda da stvarno uspe, a i udaljio bi od savremene srpske kulture sve ono što pripada njenoj bližoj prošlosti, a objavljeno je na latinici.

Najrealnije je još istrajnije se zalagati za to da srpska ćirilica i u budućem ustavu ostane jedino službeno pismo u Srbiji i da se to dosledno sprovodi u praksi (što sada nije slučaj, pa je problem više u nepoštovanju zakona nego u nepostojanju zakona). U tom slučaju srpska ćirilica je pismo kompletne državne uprave i administracije, školstva i sudstva u Srbiji. Svaki pravni subjekat u Srbiji u tom slučaju mora svoj naziv prijaviti na službenom pismu i mora ga koristiti kako ga je prijavio, s tim da iza ili ispod tog naziva ima mogućnost da u javnoj upotrebi koristi i neko drugo pismo, logotipe i sl. pa i latinicu. Мediji koji žele da izlaze na (srpsko)hrvatskoj latinici mogu se zakonski obavezati da to ne može obuhvatiti više od polovine ukupnog teksta u broju, a mediji koji objavljuju na ćirilici mogu se dodatno stimulisati i poreskim olakšicama. Ako bi se ta odluka dosledno sprovodila, što dosta zavisi i od javnog mnjenja, uključujući aktivnost udruženja "Ćirilica", položaj srpske ćirilice bio bi stabilniji, a (srpsko)hrvatska latinica bi bez proganjanja dobilo realno mesto sekundarnog pisma u Srbiji – kao pismo koje se ne koristi za službenu upotrebu, ali koje se može koristiti za zakonski ograničenu javnu upotrebu, ili za slobodnu privatnu upotrebu.

Ipak, sudbina srpske ćirilice, kao uostalom i srpske kulture u celini, najviše zavisi od toga koliko će se postići visoka i čvrsta saglasnost mišljenja merodavnih stručnjaka, tzv. konsenzus, o vođenju kulturne i, uže, jezičke politike u Republici Srbiji i na čitavom srpskom kulturnom prostoru.

(1) Up. npr. kod Branislava Brborića (O jezičkom raskolu: sociolingvistički ogledi 1, Beograd: CPL - Novi Sad: Prometej, 2000): "Da je žsavršenostž bila u prvom planu, Vuk bi se odlučio i na pisanje prozodijskih elemenata (akcenata i dužina), čija je distinktivna funkcija često jednaka fonemskoj. Na golemu racionalnost te odluke upozorio je poodavno akademik Pavle Ivić u svojoj studiji O Vukovom rječniku iz 1818. g. (Ivić P. 1966: 29-32), žaleći uzdržano što u pisanju žjataž Vuk nije odstupio od dosljednoga fonetskog (tj. fonološkog) načela, jer bi to bilo na liniji pravopisne racionalizacije i žopćene pravilnostiž odabranoga jezičko-govornog modela." (str. 314).
V. Pavle Ivić, O Vukovom rječniku iz 1818. U: Sabrana dela Vuka Karadžića. Knj. druga. Srpski rječnik (1818). Beograd, 1966, str. 19-188.

(2) Petar Đorđić, Istorija srpske ćirilice: paleografsko-filološki prilozi. – Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika, 1971, str. 200.

(3) O aktivnostima društva "Ćirilica" najviše se može naći na jednom mestu u knjizi predsednika toga društva Dragoljuba Zbiljića Srpski jezik pod okupacijom latinice. – Novi Sad: Ćirilica, 2004. Znatan deo posla na registrovanju različitih javnih reagovanja o statusu ćirilice na srpskom govornom prostoru obavljen je zahvaljujući periodičnom objavljivanju Spisa Odbora za standardizaciju srpskog jezika (1998-) trudom, pre svega, B. Brborića, J. Vuksanovića i R. Gačevića.

(4) O različitim aspektima kontakata između ćirilice i latinice na srpskom govornom prostoru, v. u: P. Piper, Pisma u kontaktu (prilog tipologiji problema) // Zbornik Мatice srpske za filologiju i lingvistiku: Posvećeno profesoru Aleksandru Мladenoviću povodom 65-godišnjice života, 1990, XXXIII, str. 391-398 (objavljeno i u knjizi: P. Piper, Srpski između velikih i malih jezika. - Drugo izdanje. - Beograd: Beogradska knjiga, 2004).

Baveći se (stranim) jezicima u jednom dužem periodu, lingvista je u prilici da sagleda i neke opštije regularnosti, usprkos razlikama među pojedinim jezicima sveta (čak i srodnim). Stoga se i u modernoj lingvistici govori o jezičkim univerzalijama/konstantama. U ovoj prilici usputno ćemo ukazati i na neke od njih.

Sve to samo u cilju da sa podesne strane pristupimo izlaganju naše teme – onako kako je ona formulisana u naslovu referata.

Ne može se tačno ustanoviti koliko danas ima"nacionalnih" jezika na planeti Zemlji, tj na njenom naseljenom delu iliti ekumeni. Da to i nije baš lak posao, a možda nije ni pravi naučni, pokazala su i nedavna zbivanja sa sh jezikom.

Ispravno reče jedan od naših lingvista, inače neslavista, - da su tu od jednog lingvističkog jezika zgotovljena tri politička! U lingvističkim proračunima barata se sa krupnijim ciframa o broju živih jezika u svetu. Uglavnom se one kreću u razmaku od 1000 do 2000. Мi ćemo prihvatiti ovu manju cifru, jer nam se ona čini lakšom i okruglijom. U tome broju najviše su rasprostranjeni jezici tzv. indoevropske skupine, a među njima engleski jezik – taj živi esperanto naše epohe.

Treća je univerzalija sadržana u tome što svaki jezik, kako literarni tako i pučki, mora imati i tzv. stranih reči u svome leksičkom sastavu. A druga je stvar što su neki literarni jezici (tačnije, njihovi nosioci) netrpeljivi prema stranim rečima, dok su drugi vrlo tolerantni prema njima. U slavenskom svetu međuR i Srbi.

Olbrajt, Klinton, Klark..., već je krivcem za to proglašen izvesni gospodin Milošević. Itd. Itd.

Vukova reforma azbuke udaljila nas je od ruske ćirilice, skoro da možemo reći i amputirala! Do te mere – da se i ne možemo poslužiti ruskom pisaćom mašinom.

Sudbinu ćirilice valja rešavati u okviru već afirmisane dvoazbučnosti. Potisnuti ćirilicu značilo bi nasilno preseći srpski kulturni kontinuitet, osim drugih"kolateralnih " šteta.

Stariji naraštaji jugoslavenskih Srba umeli su bolje od nas da se posluže nastalom dvoazbučnošću. Oni su to radili prirodno i spontano. Znalo se gde šta dolikuje! Naprimer, nikome nije na um padalo da stavi latinički natpis na grobni beleg svog oca ili dede. Niti je iko napisao svome ćaći pismo iz vojske latinicom, pa ma on služio vojsku u Ljubljani ili Zagrebu.

Šta bi sad trebalo preduzeti? Odgovor je jasan i jednostavan: valja raditi baš ono što radite vi ovde, u Novom Sadu! Mi kao neovlašćena srpska inteligencija moramo barem ukazati unutrašnjim vlastima na nedozvoljiv i nepodnošljiv status ćirilice. Da joj i one pruže neki stvarni impuls i dodaju malo kulturne infuzije. U tome celom poslu valja se kloniti praznih proklamacija! A njih ima napretek, jer su skoro sve one nasleđene iz one najtrulije faze tzv. samoupravljanja.

Futurističke ideje prepustićemo nadležnim disciplinama. Pa ipak moramo svoje izlaganje završiti i nekim zaključnim razmatranjima, koja proizilaze iz dosadašnje razrade ovog referata.

(4) I razni službeni formulari / obrasci skoro isključivo se štampaju latinicom. Naš čovek komunicira sa svojom administracijom na latinici, pa stoga radikalniji ćiriličari doživljavaju ovo pismo kao službeno. Ćirilica time postaje sve više obredno / crkveno pismo i privatno pismo. Ona se potiskuje u crkveno dvorište i u pretinac kućnih beleški. Na nama je da je spasemo od eventualnog potiskivanja u groblje, da se tako figurativno izrazim.

Zanemarivanjem i potiskivanjem ćirilice mi bismo sami sebi pričinili najmanje dve nenadoknadive štete:

1) Ostali bismo bez stare slavenske / srpske književnosti, koju je uspešno utemeljio Sv. Sava. U srednjem veku ta stara naša književnost beše, dobrim delom, i zajednička (bugarska / srpska / ruska). Najbolje to potvrđuje slučaj G. Camblaka, kojeg i danas svojataju Bugari, Srbi i Rusi (s podjednakim pravom).

O tom se jednom izjasnio i naš veliki zapadnjak J. Skerlić. On napisa ovako:"Ima u ruskoj literaturi nečega što će školovani Srbin uvek osetiti i prepoznati kao svoje!" A mi smo sad, hvala Bogu, svi školovani.

Našoj ćirilici valja omogućiti da normalno funkcioniše kao naše glavno i prvo pismo. Razume se, na svome istorijskom i kulturnom prostoru. I to bi bilo sve.

64 trgovaca. svemu tome dodaću još jednu konstataciju. Uzmicanju i potiskivanju ćirilice dobro služe dva različna tipa našega snobizma:

1) prestonički / beogradski i

2) provincijski / čaršijski. evo kako: u Beogradu je sad poželjno da sve bude onako kako je to u tvrđavama NATO pakta (Beču, Berlinu, Vašingtonu), a u provinciji je poželjno - da sve bude onako kako je u Beogradu.

Naša će ćirilica ipak potrajati onoliko koliko je Srbi osećaju svojom i time joj udahnu života, onako kao što činite vi u Novom Sadu. Dvoazbučnost ne zahteva od nas da mrzimo latinicu i, ne daj Bože, narode koji se njome služe – u našem okruženju. Mi samo tražimo da profunkcioniše ono što je dosad bilo samo lažno proklamovano!

U današnjoj srpskoj jezičkoj literaturi nema previše knjiga s potpunim, ustaljenim odgovorima na ova pitanja.

Engleski je za srpski „siromašak " još u nečemu. On nema ni dva pisma. Svuda se u Evropi u svakodnevnoj upotrebi u jednom jeziku za svakodnevne potrebe jednim pismom zapisuje. Srpski jezik – jedini u Evropi, ali uglavnom i u svetu ima u svakodnevnoj upotrebi dva pisma, a smišlja se i treće za potrebe u Crnoj Gori, što je, na neki način,

Mislim da je nekad teško dati odgovor na pitanje koje je više u sferi besmisla, a ne u oblasti ljudskog logičkog razmišljanja.

Nasilje je, prema tome, učinilo svoje i na primeru srpskog pisma. Sasvim očigledno, neki „milosrdni anđeo “ obavio je posao u srpskom jeziku mnogo pre onog „milosrdnog anđela “ iz 1999. godine pa, izgleda, Klinton sa svojim „anđelima “ i nije bio previše originalan.

Biće da bi, ipak, bilo bolje da se i Srbi vrate u svetsku ustaljenu kolotečinu jednoazbučja u svom svakodnevnom jeziku, a da tuđe jezike i tuđa pisma istovremeno uče kao sav normalan svet, a ne da zamenjuju svoje pismo u svom jeziku u XXI veku, pa da onda ubrzo srpske generacije ne znaju da čitaju svoje stvaralaštvo iz prošlosti, kao što danas ogromna većina Srba više ne može da čita ni ono što piše na staroj srpskoj ćirilici.

Ćirilica, pravoslavlje, latinica, rimokatolicizam, srpstvo, hrvatstvo, kultura, politika, globalizacija....

Porimokatoličavanje, odnosno promena vere ima više nivoa. Retko se događa da čovek odjednom odbaci veru i kulturu svojih predaka. Međutim, veštim radom može se jedan narod navesti da se odrekne dela svoje stare kulture i vere i da prihvati novu.

Naime, u vojsci se učila samo latinica i regrutima su ulivali u glavu daje to pismo i jezik hrvatski. Na taj način ne samo da su se borili protiv pravoslavlja izbacivanjem ćirilice iz upotrebe nego su radili i na hrvatizaciji Srba. I škole u Bosni i Hercegovini su bile uključene u ovaj proces. Srpske škole su proganjane, zatvarane, kao i crkva.

Na državnom nivou potrebno je:

3 U ruskim zemljama porimokatoličeni Rus prevođen je u Poljaka, a u novije vreme u Ukrajinca. Vidi: V. I. Jermolovič /S.V. Žumar, Neobjavljeni rati. Delovanje rimkatoličko – poljske ilegale u Belorusiji 1939 – 1953. godine, Beli anđeo, Šabac, 2003.

6 Prema: Olga Luković -Pjanović, Srbi... narod najstariji, «Miroslav », Beograd, 1994, str. 200.

7 Isto, str. 203.

9 Isto, str. 402.

10 A. A. Kruglov, Osnovы religiovedeniя, Tetra Sistems, Minsk 2002, str. 126.

11 Isto, str. 127.

12 N. Roogalevič, B. Sumarokov, A. Ostrovcev, Religiovedenie,OOO «Novoe znanie », Minsk, 2003, str. 110.

14 K. V. Kiseljuk, O. N. Kučer, Religiovedenie, str. 398.

15 Olga Luković -Pjanović, Srbi... narod najstariji, str. 210, 212.

18 Ivan Ivanić, Iz crkvene istorije Srba u Turskoj u XVIII i XIX veku, Rad, Beograd, N. Sad, 1902, str. 37.

20 Rimska propaganda u Bosni i Hercegovini od vremena Austro -Ugarske okupacije, izdanje društva «Rada », Miletićeva štamparija, Novi Sad, 1903. Takođe: Nasilno nametanje latinice, u zborniku: Pravoslavlje, vrijeme i Bosna, Šabac, Doboj, 2002, str. 150-

21 Isto, str. 157.

22 Isto, str. 160. Upor.: Vojislav Maksimović, Mitropolit Sava Kosanović 1839 – 1903, Dobrun – Sarajevo, 2003, str. 229 – 264. Andre Bar, Sveti Sava, slava i gusle. Verska agresija Austrije i Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i Hercegovini od 978. do 1903. godine, Beli anđeo, Šabac, 2003.

24 Episkop Nikolaj Velimirović, Sveta ćirilica, Sabrana dela, knj. Himelstir,

Vladavina monarhije u BiH na ekonomskom planu ogleda se u eksploatisanju prirodnih bogatstava, te ova zemlja u ekonomskom pogledu postaje u pravome smislu riječi kolonija monarhije.

Ipak, poznata je činjenica da Kalaj nije realizovao svoje ideje.

Kada je u pitanju školovanje iz državne kase vlada je strogo vodila računa gdje i pod kojim uslovima treba otvarati škole.

Među tim intelektualcima isticali su se odnosno prednjačili književnici Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Petar Kočić, kao i naučnici Vladimir Ćorović, Vladislav Skarić i mnogi drugi.

Međutim, uz sve životne teškoće koje su snašle srpsko stanovništvo, srpski jezik i ćiriličko pismo bili su satanizovani kako od Benjamina Kalaja tako i od svih njegovih naslednika i bliskih saradnika, bez obzira da li su bili Mađari, Poljaci, Hrvati ili neki drugi.

4 Ante Malbaša, Hrvatski i srpski nacionalni problem u Bosni za vrijeme režima Be nj amina Kalaja, str 7.

7 Prof. Dr. Eduard Richter, Bosnien, Oesterreichische Rundschau, Band VI, Wien 1906, str 151. Clanak je napisan 1898 godine.

8 Istorija srpskog naroda, Beograd 2000. god. str. 556.

9 Navedeno djelo, str. 557.

10 Zastava, br. 150 od 9. 7. 1903. god.

11 Osvit, br. 102 od 20. 12. 1899.

12 Die Lage der Mohammedaner … str. 23-24.

13 Kallaj Beny, A serb…, str. 312-313.

14 Adolf Strausz, Bosnien, Land und leute, Erster Band, NJ ien 1882, str. 183.

15 Navedeno djelo, str. 565.

16 Navedeno djelo, str. 559.

17 M. Papić, Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme austrougarske okupacije(1878-1918), Sarajevo 1972, 24

18 R. Radulović, Kulturni pregled, 25

19 B. Madžar, Pokret Srba Bosne i Hercegovine za crkveno-prosvjetnu smoupravu, str, 69.

21 V. Grđić, "Prosvjeta"(Ideologija "Prosvjete”), “Spomenica Vasilja Grđića”, Sarajevo 1935, 131-132

22 P. Kočić, Djela, Svjetlost Sarajevo 1951. str.223

Međutim, jednoznačnost ovakve pozicije dovođena je s vremena na vreme u pitanje, a naročito je odlučno osporavana u nečuveno prezasićenim kolizijama u 20. veku, čiji je kraj protekao u znaku narednog preuređenja s mnoštvom protivurečnosti i s čak duboko dramatičnim konfliktima.

Daj nam Bože da se zadovoljimo teoretskim sporovima i dođemo do saglasnosti koju je neophodno tražiti u svemu, a naročito u pozicijama u odnosu prema vrednostima duhovnog nasleđa i baštini u tradicijama.

Naravno, ne treba se previše fiksirati na protivurečnosti, ipak i pretvarati se da ih nema, teško da je razumno. Na kraju krajeva, a izložena gore teza o važnosti

87 ćirilometodskog nasleđa moglo bi se pomisliti da je aksiomatična – prilično često zamenjuje se suprotnom i pomenuti pojmovi potpuno se drugačije interpretiraju.

Pogledajmo pažljivo te "kamene spoticanja " koji su se kod nas razotkrili početkom 1990-ih godina i ističu se do danas.

Pa šta, ni političke faktore ne treba odbacivati kako u retrospektivi, tako i perspektivi, ali tim pre ne treba iskonske i po određenju večite vrednosti potčinjavati ciljevima tekuće politike, za koje se naposletku često ispostavi da su ništa drugo do fikcija.

(2) A nije slučajno što su se u to vreme, radi nametanja unije, a takođe za već preobraćeno u uniju naselje južnoslovenskih zemalja i katoličke bogoslužbene knjige štampale ćirilicom, štaviše, na njima izdanim u Veneciji, na primer, stavljali su oznake da su tobože odštampane u Moskvi.

(3) Onaj, koji shvata prednost učenja na tuđem iskustvu, može navesti tuce dokaza da nepromišljeno stremljenje da se dostigne "viši civilizovani " svet evropski (ili američki) daje snažne reakcije, a zatim se obično vraća na svoje. To je na opštem planu.

Polska kvitnet lacino ю,
Litva kvitnet rus č izno ю.
Bez to й v Polsce ne prebudzelj,
Bez se й v Litve blaznem budzelj.
<...> Veseli ž se t ы, Rusine,
Tva slava nikgd ы ne zgine.(4)

Pozovimo se, na primer, na njegov članak "Beloruski preporod ", u kome se kategorično kaže: "...Ispostavilo se da je latinski jezik pogodan samo za naučne radove; što se tiče umetničkog stvaralaštva, to ovde tokom čitavih vekova nikakve istinske vrednosti nisu nastale.(6)

Kao prvo, azbuka koju su stvorila (pozajmila, preradila... – nebitno, kojoj od koncepcija nastanka ćiriličkog pisma u danom slučaju se daje prednost) i uvela u upotrebu solunska braća je prvo i određujuće sredstvo identifikacije slovenstva, a znači i osnova (pra)beloruskosti.

Sledeći korak u istom smeru je razrada jezika bogosluženja i književnosti, zahvaljujući kome su Sloveni počeli da se utvrđuju kao Bogu predstavljen poseban narod.

Naročito zaslužuju da se ovde izdvoje Duh i jedinstvo – pojmovi, koje smo, avaj, skoro zaboravili u današnjoj gunguli, zbrci.

1. A..Žlutka, Latinska k NJ iževnost, kao fenomen beloruske kulture //Spad č ina.1993, No 12, s tr. 20.

2. Cit. po.: M. Ekme č i ć, Srbija izme đ u sred nj e Evrope i Evrope. - Beograd, 1992, s tr. 13.

6. M. Bagdanovi č, Sabrana dela u tri T. T.2. – Mn.,1993, s tr. 257.

9. J. Šutovi č, Na pre đ enom putu (25.godiš NJ ica sveštenstva i stvarala č ke beloruske nacionalne delatnosti katoli č kog sveštenika Adama Stankevič a)//Sveštenik Adam Stankevi č: 25.godišnjica sveštenstva i beloruske nacionalne delatnosti (10. januar 1915 – 10. januar 1940). Priredio i izdao magistar Jan Šutovi č. – Vilnus, 1940, str. 15.

12. Bogoslužbeni jezik Ruske crkve: Istorija. Pokušaj reformacije. – M., 1999, str. 113.

Da bi se stekao uvid u taj period, pregledano je oko 30 čitanki i drugih udžbenika za osnovnu školu. U njima se izražava osnovna težnja da se jugoslovenstvu prida najveće značenje. Sadržaji tekstova doprinose svestranijem sagledavanju obrazovanja naših predaka. Vredno je istaći nekoliko zanimljivih stranica iz različitih udžbenika.

Hrvati i Srbi naselili su se u ove krajeve kao jedan narod, kao što su jedan narod i danas. Ista im je krv, isti jezik, isti običaji, iste narodne pjesme i umotvorine i jednaka prosvjeta.

Hrvati i Srbi mnogo su radili, dok se nijesu ujedinili. U njihovoj slozi, bratstvu i ljubavi njihova je narodna sreća i još bolja budućnost. Krv nij e voda! '' 9

Faksimil iz Čitanke

Vredan pažnje je i jedan separat sa ''Psihologijskog instituta Univerziteta u Zagrebu ''. Izvesni R. i Z. Bujas objavili su rad Zamjetljivost latinskih i ćirilskih slova u indirektnom gledanju. 10 To su rezultati eksperimentalnih ispitivanja čitljivosti ćirilice i latinice.

Svako upuštanje u rezultate i pobude ovakvog ispitivanja nema svrhe, ali je jedan podatak zanimljiv. Ćirilica se naziva ''ćirilskim alfabetom '', a kasnije se to još jednom naglašava: ''Što su slova jednog i drugog alfabeta bolje čitljiva...'' 11 Odnos između korišćenja ćirilice i latinice najvidljiviji je u čitankama. Rezultati istraživanja pokazuju sledeće.

1. Koriste se oba pisma, što se vidi u pomenutoj Četvrtoj čitanci iz Sarajeva. Na kraju tog udžbenika nalaze se vrste pisama (str.370/371). Tako je molba Milivoja Rastovića upućeno Hasanu pisana latinicom, a Hasanov odgovor ćirilicom. Čak je i deo pod nazivom Gramatički dodatak pisan naizmeničnim korišćenjem dva pisma.

Izrazit primer je Čitanka sa slikama za đake drugog razreda osnovne škole, čiji je autor Milorad A. Vujanac, učitelj iz Beograda.

Faksimil naslovne strane Čitanke

Faksimil iz Čitanke

3. Nazivi pojedinih poglavlja čitanki su pisana uz korišćenje oba pisma (M.Vujanac, Čitanka, Knjižarnica Geca Kon, Beograd, 1924).

4. Postoje dva izdanja iste čitanke: (sa identičnim tekstovima i ilustracijama) jedna pisana ćirilicom, druga latinicom. To su čitanke pomenutog Milorada Vujanca.

5. Deci se objašnjava da se knjige štampaju i latinicom. Tako u Drugoj čitanci za osnovne škole u Bosni i Hercegovini, objavljene 1919. godine u Sarajevu, autor kaže: '' Naše se knjige štampaju i latinskim slovima ''.

6. Postoji tendencija pronalaženja što više sličnosti između dva pisma.

Autor ove Druge čitanke je sebi stavio u zadatak da pronađe identična slova, slova sa malim razlikama, itd. (Druga čitanka, 1919, Sarajevo).

Faksimil iz Čitanke

9. Pojedini udžbenici su štampani isključivo ćirilicom (matematika, zemljopis, istorija), pojedini latinicom, a često su se koristila oba pisma.

Jasno je da se kompletna slika o korišćenju ćirilice u udžbenicima između dva svetska rata može dobiti jedino analizom udžbenika i iz drugih centara (Ljubljana, Zagreb, itd), jer su ovim istraživanjem obuhvaćene samo udžbenici štampani u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu.

Udžbenička literatura je ogledalo osnovnih ciljeva obrazovanja i vaspitanja. Kroz njih se saznaje koliko se dobilo, a koliko izgubilo u pogledu srpskog jezika i pisma. Vreme se ne može zaustaviti, a posledice je teško otkloniti. Hoće li nam vreme biti naklonjeno u zahtevu da se vratimo našem vekovnom pismu, pokazaće budućnost.

Ključne reči: udžbenici, 1918-1941, ćirilica, latinica.

23 Zbornik zakona i važnijih raspisa, odluka i naredaba odeljenja za osnovnu nastavu i narodno prosvećivanje Ministarstva prosvete u 1918/19 i 1919/20, Državna štamparija Kraljevine SHS, Beograd,1921.

24.Isto,str.120.

25 Sima D. Ivković,Zemljopis sa atlasom Kraljevine Jugoslavije po banovinama za učenike četvrtog razreda osnovnih škola,Izdanje knjižarnice S.Milojevića i Pavlovića, Beograd, 1938.

26 Isto, str.3.

27 Drag.I.Ivanović, Zemljopis, Knjižarnica Geca Kon, Beograd,1938, str.82.

28 Isto, str.83.

29 Isto, str.40.

9 Isto,str.271.

10 R. i Z. Bujas, Zamjetljivost latinskih i ćirilskih slova u indirektnom gledanju, Napredak, 3-4, god LXVIII, Tiskara Merkanitile, Zagreb, 1937,str.9.

11 Isto,str. 11.

13 Mih.M.Stanojević, Jer.M.Pavlović, Čitanka za drugi razred osnovne škole, Izdanje knjižarnice Đurković i Rajković, Beograd, b.g, str. 88/89.

Takva situacija nije postojala do Drugog svetskog rata. U svim čitankama za srpsku decu, od druge polovine devetnaestog veka koristila su se i pisana slova ćirilice. Ona su bila pod državnom kontrolom u Habsburškoj monarhiji, ali i u Otomanskoj carevini, što pokazuju bukvari iz različitih perioda. Između dva svetska rata vlada šarenilo, ali ipak se poštuju pravila: tri krstonosna slova (Ž,Ć i Đ) uglaste linije, određeni ugao nagiba slova.

Većina latinica su zaštićene zakonom u zemljama u kojima se koriste, što znači da preuzimanje bilo koje uključuje mogućnost osporavanja.

Sigurno standardizaciju treba uraditi što pre, jer se na taj način pomaže ne samo autorima udžbenika za srpski jezik, već i deci i učiteljima. Mora se shvatiti da se pred nama nalaze mališani čija će ljubav prema svom pismu zavisiti od onoga koliko uložimo sebe da im dokažemo da je ćirilica najsavršenije pismo na svetu.

Da bi se otklonile neke dileme o recepciji tipa pisanih slova ćirilice, ispitano je 1.397 učenika od prvog do četvrtog razreda iz Sombora (Osnovne škole ''Dositej Obradović '', ''Nikola Vukićević ''), sela u okolini Sombora (Gakovo, Bački Brestovac) i Novog Sada (OŠ ''Prva vojvođanska brigada ''). Istraživanje je urađeno tokom školske 2004/2005. godine.

Metode istraživanja Učenicima od prvog do četvrtog razreda osnovne škole su ponuđene dve varijante pisanih slova ćirilice, za koje su trebali da se opredele. Varijanta A –je iz Bukvara za osnovne škole, čiji je autor učitelj Čedomir Vučetić, u izdanju Državne štamparije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1927. godine.

Primeri ponuđenih azbuka navedeni su dole.

Drugi tip pisanih slova ćirilice, varijanta B, dat je iz Bukvara, autora dr Vuka Milatovića. Izbor ovog, nesumnjivo dobro metodički urađenog Bukvara, je uzet zbog korišćenja u velikom broju škola u Srbiji.

Faksimil iz Bukvara dr Vuka Milatovića Učenicima je ponuđeno da pažljivo pogledaju obe varijante i opredele se za jednu. Njima je postavljen samo jedan zadatak: Koje se tebi pismo više dopada? Odgovore su beležili pedagozi, psiholozi, učitelji i studenti Učiteljskog fakulteta u Somboru.

Rezultati istraživanja su obrađeni pomoću procenata i hi kvadrata.

Ovde su uočljiva odstupanja od rezultata somborskih osnovnih škola. jer su interesovanja učenika novosadske škole bliža seoskoj sredini.

UKUPNI REZULTATI U pet škola ukupno je ispitano 1.397. učenika ( 720. dečaka i 677. devojčica). Za varijantu A opredelilo se 838. učenika (425. dečaka i 413. devojčica). To čini 59, 98 % ispitanika Za varijantu B opredelilo se 559. učenika (295. dečaka i 264. devojčice) ili 40,1%.

Velikih razlika u odgovorima između dečaka i devojčica nema.

Da bi se izvršila statistička provera dobijenih frekfencija, korišćen je i hi kvadrat.

Ključne reči: pisana slova ćirilice, mlađi školski uzrast, istraživanje.

1. T. Kostić (1903): Naša bukvarska bibliografija, Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci.

2. P. Đorđić (1990): Istorija ćirilice, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd.

3. N. Todorov (2003): Položaj ćirilice nekada i danas, Norma, Sombor.

Činjenica da je osnovano Društvo za zaštitu srpskog pisma kazuje u kakvom je položaju ono danas i koliko država brine o njemu.

U Pravopisu srpskoga jezika (Mitar Pešikan, Jovan Jerković, Mato Pižurica, Matica srpska i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995.

kaže se: "U novijoj kulturi srpskog jezika kao standardno pismo usvojena je – pored ćirilice – i latinica, koju čine 27 prostih slova i tri dvojna (digrafi ili digrami – dž, lj,nj). Ivan Jelinić pozivajući se na citirani Pravopis, uređuje Pravopis srpskog jezika džepno izdanje "Riznice lepih reči " (2003) i upućuje na "naše azbuke": Danas se služimo dvema azbukama – ćirilicom i latinicom.

Kako je ovo izdanje namenjeno deci u osnovnoj školi, oni će usvojiti saznanje o dvema azbukama srpskog jezika, tako da će vrlo teško prihvatiti činjenicu da svaki narod ima svoje obeležje – svoj jezik i svoje pismo.

Naravno da se služimo sa dva pisma, i to je lično opredeljenje pojedinca, ali se to bitno razlikuje od službene upotrebe pisma koje propisuje država i u tom smislu ne može biti dvojbe.

Kada bi se Zakonom, izričito, uredilo da naseljena mesta, nazivi ulica i trgova, putokazi, kao i nazivi ustanova, preduzeća, i drugi javni natpisi moraju biti ispisani ćirilicom, to bi značilo da bi se naš čovek svakodnevno susretao sa svojim pismom, da bi neprestano bio u njegovom okruženju, ono bi na njega delovalo, kako vaspitno, tako i obrazovno. Ono što ne vidimo, ono što ne čujemo za nas ne postoji.

Kada bi i u sredstvima javnog informisanja bila zastupljena ćirilica, to bi značilo da je ćirilica s nama i među nama, da je naše pismo u narodu.

Ukoliko se država na ovaj način ne pobrine za očuvanje svog jezika i pisma, ostaje nam da verujemo da u našem narodu postoje ljudi koji će snagom volje i ljubavi sačuvati i očuvati srpsko pismo – ćirilicu.

Hoćemo li nakon više od deset vekova ostati bez svog pisma, jezika i naroda? Hoće li se ostvariti najcrnji strahovi i slutnje Stefana Nemanje koje je izrekao na samrti u svom Zaveštanju? I Lidija Popović u stihovima pesme kaže:

Tragično je što se gubljenje ćiriličnog pisma primećuje već na početku školovanja dece.

1. Deca se svakodnevno sreću sa natpisima na ulicama, raznovrsnim proizvodima, proizvodima namenjenim deci, medijima (štampi i TV programima), računarima, titlovanim filmovima... U tim situacijama (po prirodi radoznalo) dete želi da sazna kakvi su to simboli i šta znače. Na žalost, pošto ti natpisi najčešće nisu ćirilični, na taj način naša deca još pre škole uče strano umesto svoje pismo.

2. Naše stanovništvo se većinom školovalo u Jugoslaviji na srpsko -hrvatskom jeziku, što je podrazumevalo ravnopravnu upotrebu ćiriličnog i latiničnog pisma.

Jugoslavije i srpsko -hrvatskog jezika od 1992. godine i zvanično nema, ali naše stanovništvo po inerciji nastavlja sa naučenim. Iako je to od ogromnog nacionalnog interesa, niko Srbe nije upozorio na zvanično razdvajanje jezika i PISAMA. U Hrvatskoj više nema ćirilice, dok kod nas sve može – a na štetu našeg jezika i pisma.

Veliki je i broj izbegličkih porodica doseljenih iz Hrvatske i Bosne koje takođe pišu latinicom.

3. U školama se naše ćirilično pismo uči u prvom razredu, a već više od decenije u drugom razredu se umesto utemeljenja ćirilice, uči odmah tuđe pismo - latinica. To direktno dovodi do dugogodišnjeg mešanja dva pisma i veoma šteti maternjem jeziku i pismu srpske dece. Današnja deca malo čitaju, loše i sporo pišu.

4. Zbog nerešenih pitanja jezika i upotrebe pisma u školskom sistemu Srbije, nastavnici i učenici u velikoj meri pišu latiničnim pismom.

Mi živimo u Vojvodini i Srbiji. Od ove školske godine u Srbiji se pored srpskog jezika deca školuju i na 9 jezika nacionalnih manjina. Oni imaju pravo na svoj jezik i pismo. Imaju li, i koriste li danas isto pravo i SRPSKA deca i Srbi u svojoj državi, u Srbiji? Poznato je da našu decu oduvek vaspitavamo u duhu višenacionalne tolerancije geslom „Poštuj tuđe, ali voli, čuvaj i ceni svoje! Sigurno je da onaj ko ne voli svoje, ne može voleti ni tuđe."

Hoće li u 2005. godini (Svetskoj godini jezika) Srbija i srpski narod ponovo imati uređen srpski jezik i njegovo pismo? Hoćemo li i mi kao i sav drugi svet brinuti o svom pismu? Predlažem konkretno delovanje kako bi se ćirilica vratila na naše ulice, u medije, knjige, škole...:

• Zahtevati hitno uređenje i standardizaciju srpskog jezika i pisma,

• Zahtevati od državnih organa kontrolu, opomenu i strogo sprovođenje kaznenih mera zbog ne upotrebljavanja službenog pisma Srbije,

• Tepih akcije „NE GAZI ĆIRILICU " su se pokazale efektnim, nastaviti ih.

Možda sa novim sloganom „Pismo srpskog jezika je ćirilica “ • Svake godine organizovati literarno – likovni konkurs ĆIRILICA, • Organizovati takmičenje u lepom ćiriličnom pisanju...

Lidija Popović u pesmi „Duša naroda “ kaže:

Mr Bogdan TODOROV Dr Nada TODOROV (Sombor –Beograd)
PRIMER AUTORSKOG PRAVA KAO JEDNE OD MOGUĆNOSTI ZAŠTITE, OČUVANJA I OSAVREMENJAVANJA IZVORNOG NAČINA PISANJA ĆIRILICE
Od izvornog načina pisanja, do sadašnjeg stanja, ćirilica je pretrpela mnoge (ne)namerne izmene, pod strogo naučnim uslovima i razlozima, i rezultat toga svesnog galimatijasa jeste da su njena slova u verziji koja je najčešće u upotrebi, bitno različita od njihovog prvobitnog oblika. Najsavršenije pismo na svetu, što je ćirilica stvarno bila, sa svojim oblinama i kontinualnim načinom pisanja koje je podsećalo na kaligrafiju, postalo je nakazno pismo sastavljeno u najvećoj meri od slova čija upotreba s pravom izaziva podsvesni otpor usled njihove međusobne stilske i funkcionalne dosledne neujednačenosti. Uz dodatni spoljnji pritisak svih koji su za to bili zainteresovani, a pri tom su raspolagali neiscrpnim finansijskim sredstvima za tu namenu tokom proteklih vekova od nastanka ćirilice, cilj je u najvećoj meri ostvaren. U Vojvodini, gde su Srbi formalno mogli da po sopstvenom izboru koriste pismo koje žele, više od tri četvrtine koristi latinicu. Jedan od očiglednih dokaza za to je činjenica do su svi do jednog transparenti u jogurt revoluciji bili napisani latinicom. Još je crnja situacija među Srbima koji su nakon operacije “Bljesak ” i “Oluja ” izbegli iz Hrvatske u Srbiju. Najveći deo među njima ne samo da ne pišu ćirilicom, nego ne znaju ni da čitaju ćirilična slova. Sve su ovo razlozi da se dobro pregledaju u kakvom su stanju pojedina slova, šta je neophodno da se uradi da im se vrati prvobitna lepota i funkcionalnost, i šta je potrebno da se uradi na zakonskom planu da bi se sprečilo njihovo dalje unagrđivanje od strane novih namenski plaćenih naučnih dobročinitelja i dušebrižnika.

Radi očiglednosti, utvrđivanje stanja biće obavljeno analizom malih pisanih ćiriličnih slova, mada ista metodologija može da se primeni i na velika i mala štampana slova. Samo početak rečenice, lična imena i prezimena, imena reka, planina, gradova, država, naroda i slično počinje velikim slovom, a sve ostalo se u pisanom tekstu piše malim slovima, i to je jedini razlog da se prvenstveno ona prouče vrlo detaljno.

Trideset malih pisanih slova ćirilice mogu da se grupišu na razne načine, recimo zavisno od načina pisanja, oblika slova, broja nezavisnih delova od kojih su slova sastavljena, i druge načine.Devet malih slova su napisana u jednom potezu. To su: v, z, l, lj, i, u, č, m, c. Pri tome je samo slovo v potpuno oblo bez diskontinuiteta. Slova z, l, lj su sa jednim diskontinuitetom, oštrim uglom, to jest naglom promenom smera pisanja. Slova i, u, č pišu se sa dva oštra ugla. Slova m, c imaju tri nagle promene smera pisanja.

Sledeću veliku grupu čine 17 slova koja se pišu kao dva nezavisna dela. To su: b, s, f, h, a, g, d, đ, e, j, o, r, ć, p, dž, t, š. Sva ova slova, pored osnovnog oblika imaju još jedan deo. Kod slova b, s, f, a, d, e, o, r to je kosa uzlazna crta koja služi za povezivanje s predhodnim slovom. Slova g, đ, ć, p, t, š imaju položenu crtu iznad, ispod, ili preko slova. Slovo j ima tačku iznad, a dž znak ispod. Slovo h je sastavljeno iz dve polovine.

Na osnovu oblika, slova je moguće podeliti u tri grupe. Sedam slova su obla: b, v, e, z, s, f, h i ona su po svojoj lepoti, konstrukciji i načinu pisanja najbliža izvornoj ćirilici. S jednim ili više dominantnih oštrih uglova ima 16 slova: g, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, t, č, dž, š. Hibridnih tvorevina gde su podjednako uočljivi i obli delovi kao i oštri uglovi ima sedam: a, d, đ, ž, ć, u, c.

Na osnovu analize malih pisanih slova ćirilice grupisanih samo pomoću dva osnovna kriterijuma, dolazi se do nekih neumitnih zaključaka sadašnjeg stanja nekadašnjeg najsavršenijeg pisma na svetu. Mala pisana slova su u većini bila obla, i pisala se u jednom potezu, najviše dva, uz lako spajanje s predhodnim i narednim slovom.

Među slovima je bila konzistentnost stila i načina pisanja. Sada se 9 slova piše iz jednog dela, 17 se pišu iz dva odvojena poteza, 3 slova imaju tri dela, a jedno se piše sa čak četiri poteza ruke. Samo 7 slova je oblo, manje od jedne četvrtine u odnosu na postojećih 30 slova, 16 slova ima od jedan do tri dominantna oštra ugla, a 7 slova su hibridna; spoj oblina s oštrim uglovima. Znači ne postoji kao ranije, jedinstvena tipologija malih pisanih slova ćirilice. Razbijena je stilska ujednačenost, uvedena je istovremena upotreba međusobno suprotstavljenih oblika, mekih oblika s kontinuitetom u pisanju i oštrih uglova s naglom promenom smera pisanja, pri čemu su slova sa isključivo mekim oblinama brojčano manja od jedne četvrtine ukupnog broja slova. U odnosu na sadašnja slova, ranija slova su se lakše pisala, jer su se pored stilske ujednačenosti sastojala i od manje delova. Zbog konfliktne situacije koju korišćenje sadašnjih slova na psihičkom nivou izaziva kod religijskih i nacionalno nedovoljno obrazovanih ličnosti, razumljivo je ispoljavanje odbojnosti i odbijanje primene sada korišćene pisane ćirilice. Priklanja se principijelno usaglašenijoj latinici, tim pre što su mnoga slova ćirilice izmenjena da bude što sličnija slovima uglaste Gajeve hrvatske latinice, a koja se razlikuje od engleske latinice. Povratak slovima prvobitne ćirilice i odustajanje od uglavnom usvojenih latiničnih oblika slova nasilno umetnutih u ćirilicu urgentan je imperativ iz nekoliko vrlo važnih razloga. Takva slova vrlo se lako pišu rotiranjem šake u zglobu i još manjom rotacijom cele ruke u laktu, a to je osnova kaligrafskog načina pisanja. Upravo taj kontinuitet i blagost pokreta uzrokuje stilsku ujednačenost i lepotu prvobitne ćirilice.

Savremena proučavanja ljudskog organizma radi računarske simulacije njegovog rada i primene u robotici daju zaključak, koji je zapravo oduvek bio poznat, da je baš takav način pisanja ergonometrijski najpovoljniji za čoveka. Pogotovo je povoljan za dete koje je još nevično pisanju. Tako je najbolja energoinformaciona iskorišćenost uz najmanji zamor materijala. Dečija ručica je pisanjem tada najmanje napregnuta i najmanje se zamara. S druge strane slova koja se sastoje iz više delova i imaju oštre uglove, sadrže dve vrste mehaničkog diskontinuiteta u radu. Da bi se jedan deo slova nastavio drugim, sredstvo pisanja, olovka, penkalo, hemijska olovka se odiže s podloge i ponovo vraća na nju. To je jedan ili više prekida u radu i započinjanje novog rada za pisanje samo jednog slova. Time se šaka s pisaljkom diže, skraćuje,zateže, ponovo opušta i vraća na podlogu. To predstavlja složen radni postupak s korišćenjem mnogo više mišića za njegovo sprovođenje, veću energetsku potrošnju, zamor mišića, uz povećanje mnogo komplikovanijeg informacionog programa za njegovo izvršenje. Nije mnogo drugačije ni s pisanjem naglih uglastih prelaza iz jednog smera u suprotan. Iz oblasti mašinskih sklopova notorno je poznato da se najbrže troše elementi koji se kreću napred –nazad, i oni su obavezno povezani s pretvaračima pravolinijskog u potpuno kružno kretanje, bez obzira na to da li daju ili primaju energiju. Da bi se kod uglastih slova izvršilo kretanje pisaljke napred nazad, mišići koji pokreću prste sa pisaljkom, moraju da se naizmenično grče i opuštaju. Kod slova sa više oštrih uglova, to se dešava nekoliko puta uzastopno. U energoinformacionom smislu, u ovakvim slučajevima je najveća energetska potrošnja uz višestruki prekid informacionog toka da bi se prekinulo kretanje u jednom smeru, nastavilo u drugom smeru, i tako ponavljalo.

Nametanjem načina pisanja vrši se svestan pritisak na korisnike i preko sublimacionih poruka. One su u svetu dobro poznate i postoje čitavi timovi naučnika koji se bave njihovim delovanjem, posebno u specijalnim ratovima. U neposrednom okruženju takav primer je nažalost već poznat. Službeno pismo pravoslavne Rumunije je latinica, a nekad je bilo ćirilica. Pisana slova u postojećoj ćirilici koja su svojim oštrim uglovima zamenila oble uglove istih slova u prvobitnoj ćirilici, predstavljaju zapravo strateški dalekovido pripremljene vidove sublimacionih poruka koje se trajno utiskuju na neispisane čiste bele listove još nedovoljno formiranih dečijih duša. Ove sublimacione poruke imaju za cilj da pokrenu lanac vezanih asocijacija radi stvaranja arhetipskih slika koje prethode arhetipu. Tada se lično nesvesno povezuje sa kolektivnim nesvesnim, radi prikrivene, ali stvarne zamene arhetipa stečenog nasleđem, dirigovanim stranim arhetipom.

U svojoj manifestacionoj formi prvo se odustaje od ćirilice i usvaja latinica kao svoje lično pismo, pod izgovorom “lakše se piše ”, pri čemu je individuum nesvestan da je usvajanjem latiničnih oblika slova u ćirilici izvršena i promena njegovog ličnog nesvesnog pravoslavnog sopstva, u neodređenu mešavinu pripremljenu najpre za odustajanje od Pravoslavlja, zatim svoga nacionalnog identiteta, i neosetan prelazak u unijaćenje, ili direktno u katoličanstvo. Istorijski, ovakav redosled događaja već se dokazano dešavao. Međutim, dok se latinični oblici nalaze nasilno imputirani u sadašnjoj ćirilici, uzroci koji dovode do promena ličnosti u neželjenom pravcu i dalje nisu otklonjeni.

Zato je poslednji čas, i imperativ, da se azbuka što je moguće više vrati nekadašnjem načinu ćiriličnog pisanja, uz maksimalno osavremenjenje oblika slova, ali uz stilsko ujednačavanje s nekadašnjim oblicima. Dokaz da to nije nemoguće, vidi se iz priložene autorizovane pisane ćirilice. Njene prednosti u odnosu na sada korišćenu ćirilicu višestruko je očigledna. Slova su obla, čime je postignut visok nivo izjednačenosti izgleda s prvobitnim načinom pisanja. Četrnaest slova pišu se odjednom, 14 slova se pišu iz dva poteza, a samo po jedno iz tri ili četiri dela. Ovakva se slova vrlo lako pišu uz minimalno energetsko iskorišćenje. Rotiranjem šake i zgloba bez naglih pokreta i trzaja postiže se kontinuitet i blagost pokreta, s pisanjem vrlo sličnim kaligrafisanju, odnosno stilsko ujednačenje.

Autorizovanje 30 velikih i 30 malih pisanih slova ćirilice u skladu s odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima naizgled je kontradiktorno prethodno proklamovanom cilju da se ponovo u nastavu i korišćenje uvedu unificirana i osavremenjena slova najsličnija nekadašnjoj ćirilici. Zakon o autorskim i srodnim pravima ukazuje na moguće kaznene odredbe u slučajevima nedozvoljenog i neovlašćenog korišćenja celine ili nekog dela zaštićenog autorskog dela. U ovom sličaju autorizacija uopšte nema za svrhu da spreči korišćenje predloženih slova, nego da ih kao celinu zaštiti radi doslednog sprovođenja njihove upotrebe. Samo u slučaju da se ponovo pokuša imputacija uglastih u obla slova, da bi se kod dece kao još psihički nezrelih ličnosti na nivou podsvesti izazvala konfliktna situacija koja može da izazove rascep ličnosti, kao i promenu ličnog arhetipa, Zakon može vrlo lako da posluži da se stvari dovedu u red. Primenom pozitivnih pravnih propisa krivičnog zakona uz odgovarajuće kaznene odredbe, sankcioniše se povreda kopirajta, (obeležava se slovom C u sredini kruga O). Znači da ukoliko se desi da se na nekom nalogodavnom nivou naredi ili se korisnici obavežu na korišćenje neke nove hibridizovane ćirilice, ovaj put, grupa, ili pojedinci u njoj rizikuju pokretanje tužbenog zahteva, koji može da ima vrlo ozbiljne pravne, moralne i materijalne posledice za prekršioca.

Naravno, ako se pokrene postupak edukacije i dosledne primene unificiranog načina pisanja svih slova, cilj je postignut, i bez obzira na to čiji će se predlog (starog) novog načina pisanja prihvatiti, nema razloga za pokretanje postupka zaštite iz oblasti autorskih i srodnih prava. To ujedno predstavlja i zaštitu predlagača novog pisma, jer sem vlasnika autorskog prava ili njegovog zakonski ovlašćenog predstavnika, niko drugi ne može da pokrene u sudu povredu kopirajta. Na ovaj način predlagači su obezbeđeni i od pritisaka onih koji su zainteresovani da ne bude nikakvih promena, ili da se promene tako odrade da postojeće stanje ćirilice postane još gore.

LITERATURA

4. Mr Nada Todorov – mr Bogdan Todorov, "Jungova teorija o kolektivnom nesvesnom i sudbina ćirilice ”, Naučnostručni skup “Kako rešiti pitanje 117 pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu ”, Ćirilica, Novi Sad 2004, str. 35-37.

5. Zakon o autorskim i srodnim pravima, II Autorsko pravo, “Službeni list SRJ ”, br. 24/98 od 15. maja 1998. godine.

7. K. G. Jung, "O psihologiji nesvesnog ", Sabrana dela, Matica srpska, 1977, knj.2, str. 83.

Dipl. inž. Nemanja VIDIĆ (Kalenderovci; Republika Srpska)
PISMO JE DRŽAVNO PITANJE

Apsolutno ćutanje države Srbije povodom sprovođenja njene opšte latinizacije ne može se tumačiti drugačije nego kao da je to državni program raskida s tradicionalnim vrednostima srpskog naroda zarad uključivanja u zajednicu evropskih naroda.To se sprovodi prvenstveno nečinjenjem, odnosno nesprovođenjem ustavne i zakonske regulative, po kojoj je u Srbiji u službenoj upotrebi ćirilica, a latinica tek u izuzecima. Da nije tako država bi po hitnom postupku donela novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, u kjojem bi bile predviđene kaznene odredbe i za nekorišćenje ćirilice. Ovo tim pre što su Udruženje "Ćirilica " iz Novog Sada i Ministarstvo kulture već davno dostavili Skupštini Srbije predlog teksta novog zakona. Po sadašnjem Zakonu kaznene odredbe postoje samo za nekorišćenje latinice, a ne i za nekorišćenje ćirilice, pa su "evropski " Srbi dobili mogućnost da s ćirilicom postupaju kako im se prohte. Ili, bolje rečeno, da sa njome ne postupaju nikako, da je izbrišu. To je samo jedna od potvrda lažne ravnopravnosti pisama i opredeljenja da se ćirilica izvadi iz temelja narodne i državne građevine. Da ima države Srbije, ona bi se ukazala odmah na šalterima, odbijanjem da se prime dokumenti koji nisu ispisani državnim pismom. Brzo bi se pročulo šta je po Ustavu i zakonu, pa Zoran Ranitović (DSS), direktor OŠ "21.oktobar " u Kragujevcu, srcu Srbije, ne bi smeo ćiriličnu tablu na školi zameniti latiničnom. Ovako, Ministarstvo prosvete kaže da je u vezi s tim nemoćno.

Kada predsednik Srpske vlade daje izjave pred javnošću, iza njegovih leđa je ta institucija označena na oba pisma. Valjda on time pokazuje da je Srbija makar do pola raskinula s prošlošću, kao i to da je ona u sastavu SCG, čija se administracija opredelila isključivo za hrvatsku latinicu. Taj primer veoma je ilustrativan za odnos srpske "elite " prema srpskom pismu. Dok je Vuk Drašković, ministar inostranih poslova Savezne vlade, tražio naklonost Srba da bi došao na vlast, prilikom posete Jagodini pitao je kada će već jednom latinična tabla na autoputu sa imenom tog grada biti zamenjena ćiriličnom.Po osvajanju vlasti u Beogradu gradska televizija Studio B je za ćirilicu postala zabranjena zona koliko i HRT, a po dolasku na sadašnju funkciju rekao je pred kamerama da su srpska oba pisma. Jedino je zaboravio da kaže: zašto onda jednom "našem " pismu nema mesta na televiziji našeg najvećeg grada.

Ministarstvo prosvete Srbije je 21.12.2001.g. protivno važećem Ustavu donelo Rešenje br 650-02-65/2000, kojim je upućen u škole Pravopis srpskog jezika iz kojeg će srpska omladina učiti da postoje dve srpske azbuke, tj, da je azbuka i hrvatska abeceda, preim,enovana u „srpsku latinicu “. Da li je država nekada obelodanila zbog čega je to uradila, kršeći sopstveni Ustav i Zakon? Ne, bilo je dovoljno da dva pojedinca, pravopisca, Mato Pižurica i Jovan Jerković, daju samo ovoliko obrazloženja u samoj svojoj tvorevini: "Noviji kulturnoistorijski razvoj i savremene potrebe kulture i nauke učinile su da se i latinica može smatrati standardnim pismom srpskog jezika." A šta se to dogodilo u "novije " vreme, ako je učitelj današnjih srpskih lingvista akademik Aleksandar Belić napisao u svojoj Gramatici iz 1940: „A pišu li svi Jugosloveni samo ćirilicom? Pišu li njome i naša braća Hrvati i Slovenci? - Ne, oni pišu drukčijim pismom - latinicom.

Kao što vidite. mi Jugosloveni imamao dva pisma: mi Srbi služimo se starim slovenskim pismom, ćirilicom, koja je satavljena po smrti sv. braće Ćirila i Metodija, a preuredio je za naš jezik Vuk Karadžić; međutim, braća Hrvati i Slovenci primili su latinsko pismo, latinicu, koju je preuredio Vukov savremenik Ljudevit Gaj.“ Treba se setiti da je pitanje pisma imalo državni značaj i pre stvaranja Jugoslavije ( Krfska deklaracija: jedinstvo vere, jezika i pisma), a kralj Aleksandr je bi spreman da u državnom interesu ukine ćirilicu. Od toga ga je odvratio pomenuti akademik, prepoznavši da to ne bi bilo u interesu srpskog naroda. Koliko je bila jaka ideja jugoslovenstva, svedoči i opredelenje srpske intelektualne elite da se razvija jugoslovenska kultura umesto srpske. Simbolična potvrda toga je i latinična poruka "Čuvajte mi Jugoslaviju ", na lokomotivi koja je mrtvog kralja vraćala u Beograd.

Posle navedenog stava presednika SANU dogodilo se još jedno srpsko stradanje, zabrana ćirilice i ubijenje Srba zbog nje. Po dolasku na vlast komunista nastala je još gora neravnoteža na srpsku štetu. Sada su se protiv srpstva udružile dve ideje: jugoslovenstvo i komunizam, dakle 2:1 protiv Srba. Pre dolaska na vlast srpski komunisti su pisali svojim kolegama Hrvatima i Slovencima latinicom, jer im je Komunistička internacionala odredila da je opasan srpski nacionalizam, a da je ćirilica njegov simbol – to se podrazumevalo.

Došavši na vlast, Milovan Đilas je nudio Makedoncima da odustanu od svoje ćirilice, da bi se lako obračunalo sa srpskom, ali su ovi, za razliku od Srba, prvo bili Makedonci pa onda komunisti, i odbili su predlog. Zato se pribeglo prikrivenom, ali sigurnom putu eliminacije srpskog znamenja. Prvo je ono eliminisano iz baznih državnih institucija, JNA i Milicije, prestala je proizvodnja ćiriličnih pisaćih mašina, i narod je sam uvideo da nešto nije u redu s tom ćirilcom, da je opasno družiti se s njom.

Beogradska omladinaska brigada na gradnji autoputa Beograd –Zagreb ponela je ime Franca Rozmana, a beogradski kongresni centar nije mogao dobiti ni ime neke srpske reke, a kamoli nekog srpskog velikana iz sveta kulture, kao što su Slovenci imali "Cankarjev dom ", a Hrvati dvoranu "Lisinski ". Srbima je najviše mogao pripasti "Boro i Ramiz ". Ne samo Boro, ne samo srpski jezik, ne samo ćirilica.Srbe je trebalo najmanje raspolutiti, ako ne i dalje deliti.

Dakle, naši pravopisci nasilje nad ćirilicom i nad svim što je srpsko, prozvaše "novijim kulturnoistorijskim razvojem ". Ili možda ne smatraju nasiljem kada NDH zakonom zabrani ćirilicu. Dok je Marija Terzija dopuštala Srbima u njenoj carevini da ćirilicu mogu koristiti u crkvi, ustaški zapovednik u Sarajevu, katolički sveštenik Božidar Brale, dao je ultimatum mitropolitu Petru Zimonjiću: ili će on narediti uništenje svih ćiriličnih crkvenih pečata, ili će stradati. Stradao je, bez obeleženog groba.

Ako pravopisci "novijim " vremenom smatraju i ono u kojem je Jovan Skerlić predlagao sporazum s Hrvatima po kojem bi Srbi odustali od svoje ćirilice, a oni prihvatili ekavicu, morali bi znati da je posle njegove smrti hrvatska latinica uneta u Srbiju 1915 godine na bajonetima austrougarskih vojnika, najviše Hrvata. Tada su prvi put u istoriji ćirilične oznake ulica srpskih varoši zamenjene latiničnim, a umesto zabranjenog srpskog, uveden je hrvatski jezik.

A da li su srpski lingvisti koji drže katedre na srpskim državnim univerzitetima digli svoj glas protiv načina na koji je lingvistička nauka i struka upregnuta u državni program rašćiriličavanja, odnosno rasrbljavanja? Ne, sa izuzetkom prof. Dragoljuba Petrovića, ona ne upozorava, pogotovo ne predvodi u odbrani srpske svetinje. Ona je vođena kulturom onih kojima je svetinja profit, pa ne čudi konstatacija akademika Nikše Stipčevića u vezi s propašću i ćirilice: "Ne može se protiv opšteg trenda ". Naprotiv, lingvisti su lansirali veliku podvalu srpskom narodu u vidu "bogatstva dvoazbučja ".

Država je platila pravopiscima za njihovu podršku državi u približavanju "civilizacijskom krugu " (anglista Ranko Bugarski, perjanica zagovornika latinizacije Srbije), a možda je to sve plaćeno i u onom paketu za promenu vlasti u Srbiji paljenjem Skupštine. Oni iz "civilizacijskog kruga " javili su koliko su platili, samo se još ne zna koliko je ko dobio. U civilizacijskom krugu sve se može kupiti, zar ne? Bezbroj je dokaza koji govore da je ova država dala pismu rang državnog pitanja, ali ne u smislu da se ona sama učvrsti i povrati izgubljeno poverenje narodno, nego je urušavanjem tog simbola pokazala i svoju nemoć i svakodnevnu sliku srpskog poraza.

Pomenimo ovde samo delovanje predsednika naše države, po čijem je izboru, a u njegovom prisustvu, Ružica Đinđić izjavila pred kamerama da je izabran zahvaljujući nacionalnim manjinama, što će reći onima koji upražnjuju latinicu. Sada on osniva "Narodne kancelarije " i oznčava ih ćirilicom, a da mu je do nje stalo koliko do lanjskog snega, vidi se iz predloga neke Stručne grupe koja je ispred njegove DS predložila u novom ustavu rešenje po kojem su oba pisma ranopravna. Dakle, kao u vreme druga Tita.

Usvoji li se to, ne daj bože, hrvatska latinica će legalno osvojiti sve pozicije srpskog jezika, komotno će se ugnezditi, i jaje više neće biti kukvičje. A narod će se čuditi više nego danas da neko uopšte, s brigom, spominje ćirilicu, jer će nam ostati "naša latinica ". Biće nje osim na presednikovim kancelarijama i na grobljima, u Tijanićevim emisijama za selo i letopisima SANU, dok za crkvu nije sigurno. Naime, dok je Marija Terezija dozvolljavala ćirilicu u crkvama, zbog toga su mnogi sveštenici vernost narodu i njegovoj Crkvi platili svojim životima, dotle danas vladika Grigorije obnaroduje direktnu saradnju SPC s američkom vladom, a i mnoge druge novitete, pa bi mogla relativizirati i značaj pisma.

U Republici Srpskoj narod voli Srbiju, ali joj je ona po pitanju ćirilice loš uzor. Kako je minula neposredna fizička opasnost, sve je ponovo latinično. Ćirilične su još samo putne oznake, one iz vremena Karadžića i Krajišnika. Sasvim mlada prodavačica bureka u Derventi ovako je odgovorila pre dve godine na pitanje zašto je firma ispisana hrvatskom latinicom: "Znamo mi da je po Ustavu Srpske ćirilica, ali mi Srbi se moramo prilagođavati ". Pošto je strani faktor dugo vremena, a tako radi i danas, sve javne poruke Srbima upućivao ćirilicom, srpski poslovni ljudi su im se obraćalo hrvatskom latinicom. Razumeli stranci da Srbi mnogo vole baš tu latinicu, pa nametnuli ravnopravnost pisama. Tek sad se Srbi moraju prilagoćavati, pa u osnovnom sudu u Doboju imamo ovakvu sliku: sve presude na oglasnoj tabli koje je potpisao Hrvat su na latinici, a takve se šalju i stranci u sporu iz Beogarada koja koristi ćirilicu, dok su presude Srbima i latinične i ćirilične. Biće na kraju kao na Tijanićevoj "nacinalnoj televiziji " koju sve više poklapa hrvatska latinica. A pošto je pismo neodvojivo od jezika, evo kako je s njim. Na vratima stoji prvo latinični tekst "Stegovni ured javnog tužitelja ", a desno, opet na latinici, " Žalbeni ured javnog tužitelja ".

Prestrojavaju se i oni manje školovani, pa u zavičaju autora ovog teksta, selu Kalenderovci kod Dervente,metaloprerađivačku firmu Slobodana Goluba "Metalac " i automehaničarsku radnju Dalibora Nikolića krasi hrvatska latinica unazad godinu dana.

Nije bilo Karadžićevog predizbornog skupa, a ni svečanosti tokom vršenja vlasti, na kojem on kao osnovno spoljašnje obeležje srpstva nije naznačio ćirilicu, pa i "Crvenu zvezdu ", i narod je listom prigrlio svoje znamenje. Posle njega i Krajišnika nikada nijedan srpski zvaničnik nije javno izgovorio tu reč, baš kao ni u Srbiji. Nisu dostojni velikog iskušenja, pa nisu ni mogli shvatiti da ništa bolje nego ćirilica ne bi poduprlo srpske države, niti ona bez njih može živeti punim javnim životom.

Dakle, u vezi s opstankom ćirilice, pitanje svih pitanja jeste: kako animirati što veći broj Srba da organizovanim javnim delovanjem pokažu političarima da narod još nije klonuo duhom i da želi ćirilicu. Oni bi time bili ne samo ohrabreni u nameri da sred ovog sivila i svakojake bede učine nešto veličanstveno za svoj narod, nego bi našli i svoj interes u pridobijanju simpatija birača.

Beograd (Srbija) Kalenderovci (Republika Srpska), 08. 06. 2005.

Dragoljub ZBILJIĆ (Novi Sad)
OPŠTA SMUTNJA U NEREŠENOM PITANJU PISMA U SRPSKOM JEZIKU

U srpskom narodu njegovo pismo stotinama godina traje pod udarima 31 na različite načine. Najduže se u celom svetu knjige spaljuju 32 na tom pismu. To spaljivanje nije moglo da zaobiđe ni 20. vek iz kojeg smo pre četiri godine zakoračili u ovaj današnji, 21. vek. Činili su to neprijatelji srpskog naroda. Ili pojedinačno – kada su bili jači, ili udruženi – ako su bili slabiji. Toliko dugo traje i ogorčena bitka za spas ćirilice među Srbima i ona se vodi i danas, posle 141 godine od smrti Vuka Karadžića, onoga ko je – po opštem uverenju i svim naučnim dokazima – milenijumsku srpsku ćirilicu svojim reformisanjem, preuređenjem učinio najsavršenijim pismom na svetu.

Vuk je usavršio za Srbe jedno pismo
Vuk je, dakle, stvarao i stvorio za Srbe i njihov jezik srpsku azbuku na temelju milenijumske ćirilice u jeziku Srba. Jedino je u tu azbuku, čini se, ipak, nepotrebno, uveo jedno latiničko slovo: j. Kao veliki polemičar, spreman i da opseni, Vuk je, na prigovor da hoće Srbe da „polatiniči “, ubeđivao Jovana Hadžića (Miloša Svetića) da bi bio „Ovan “ da Vuk nije „pozajmio “ spomenuto slovo iz latinice, ali jeste neoboriva činjenica da je umesto latiničkog slova j mogao da za to slovo izabere Mrkaljevo p, koje je već postojalo u staroj ćirilici među Srbima, pa Jovan ni tada ne bi bio Ovan. Osim tog preuzetog slova j, Vuk nije stvarao nikakvu latinicu za Srbe, niti je pomišljao da, protivno svetskoj lingvistici, izmišlja dva pisma za jedan narod i njegov srpski jezik.

Jeste jedino predlagao Hrvatima da za svoje pismo izaberu sve jednoznake i da se na taj način još više približe vukovskom načinu usavršavanja ćiriličkog pisma. U Vukovom prvom izdanju Srpskog rječnika (str. LXIX) za jednu vrstu latiničkog sastava, različitog od današnje hrvatske latinice, stoji u tabeli „srpska latinica “, ali je očigledno reč o latinici koju su koristili Srbi katolici, kojih je tada bilo prilično ne samo, ali najviše na današnjim područjima Hrvatske. Za drugi latinički sastav ispisano je „hrvatska “ latinica koju su koristili Hrvati. U spomenutom Prvom srpskom bukvaru Vuka Karadžića iz 1827. god. (5. po redu strana, ali bez oznake) navedena je „ilirska latinica “. U drugom izdanju Srpskog rječnika (iz spomenute 1852. god., str. III) uz srpsku ćirilicu navedena je, između ostalog, hrvatska latinica u današnjem sastavu osim slova đ (tamo stoji dj), a uz slovo dj dato je u zagradi današnje slovo đ), dok je uz LJ u zagradi ispisano ļ, uz NJ ń, a uz dž znak ˜. „Srpske latinice ", dakle, kod Vuka nema više ni u Prvom srpskom bukvaru (1827) ni u drugom izdanju Srpskog rječnika (1852).

Sasvim je očigledno da je u vreme Vuka Karadžića, kako spomenusmo, bio priličan broj Srba katolika i da je među njima bilo onih koji su se služili ne samo ćirilicom nego i latinicom. Stoga je bilo prirodno da se ta vrsta latinice, koja se nije u potpunosti podudarala s latinicom koju su koristili Hrvati, naziva „srpska latinica “ 33. Današnja, pak, latinica koju je sastavio Ljudevit Gaj za potrebe Hrvata i koja je u lingvistici poznata kao „gajevica “ ili „gajica “ 34, nije i ne može da bude ni na koji način izvorno srpsko pismo samo zbog toga što je prihvaćeno to jedno jedinio Daničićevo slovo đ. Nju Srbi, posle nestanka poslednjeg Srbina katolika, sasvim očigledno i dokazano, koriste kao „svoje pismo “ iz zablude i kao posledicu čiste najpre nasilne, a onda i političke abecedne kolonizacije izvedene u vreme jugokomunističke vladavine Josipa Broza Tita 35.

Treba znati da nema primera u svetu da je bilo koji narod preuzeo nečije pismo (u svemu istovetnog sastava) za svoj jezik koji ima tako dugo svoje pismo, koje se ubraja u najsavršenije alfabetska pisma na svetu. Ta današnja (nesumnjivo hrvatska) latinica „prešla je od Hrvata ka Srbima “, kako tumači i Pavle Ivić 36, ali nije tek tako „prešla “ 37, nego je nametana i svakako jeste „pismo srpskoga jezika “ 38 kad se ima u vidu da su, čisto lingvistički gledano, „hrvatski jezik “, „bošnjački “ i sl., u stvari, čiste varijante srpskog književnog jezika, ali ta latinica, kao zaista hrvatska, ne može da bude matično „srpska latinica “, svejedno što je u njoj jedan znak (đ) Dure Daničića, kao što ni srpska ćirilica ne može biti hrvatska, engleska ili bila čija druga zbog toga što je Vuk iz latinice pozajmio jedno slovo (j), jer najveći broj pisama uopšte u nacionalnim jezicima je i postao tako što je izvršio kombinaciju iz dotad posotojećih pisama, uz, eventualno, neko specifično slovo koje se primenjuje samo u dotičnom jeziku.

Pismo svakog jezika nije tek obična haljina u koju se pisani jezik odeva. Ono je više od toga. Pismo je jeziku, na neki način, što i čoveku koža. I nijedan se jezik i ne pojavljuje u tuđoj koži (=u tuđem pismu), a još manje u dvema kožama. To se i dalje traži samo za jezik Srba. A to je ne samo nepotrebno špto je u svakom pogledu nefunkcionalno nego i što je potpuno besmisleno. Istina, postoji u medicini presađivanje kože (kao i „presađivanje “ pisama), ali se to događa ili prinudno, ili posle neke teške bolesti ili nesreće. Srpski jezik nije imao takvu bolest. Istina, nesreća je postojala i još postoji najpre zbog nasilja, a potom iz zabluda, pa je to jedini razlog zašto mnogi Srbi danas ne znaju koje je njihovo matično pismo, pa koriste tuđe.

Pismo je nezaobilazan, izrazito važan i neophodan civilizacisjki proizvod o kome je spomenuti Vuk Stefanović Karadžić 1827. godine s potpunim pravom ovako nepogrešivo govorio: „Što su gođ ljudi na ovome svijetu izmislili, ništa se ne može usporediti s pismom. Prijatelju ili znancu svome, koji je na daleko preko bijelog svijeta, poslati misli svoje na komadu artije; čitati, što su drugi pisali prije dvije iljade godina, i napisati, da mogu drugi poslije nekoliko iljada godina čitati; to je nauka, koja um ljucki gotovo prevazilazi, i moglo bi se reći, da je onaj, koji je prvi nju izmislio, bio više Bog nego čovjek.“ Taj isti Vuk u vreme stvaranja modernih standardnih nacionalnih jezika u Evropi krstio je narodni jezik Srba „srpskim “, a kasniji nazivi srpskog jezika samo su lutanja s kojima Vuk nema ništa zajedničkog, a kamoli „krivičnog “ u svom delu i naumu.

Hrvatski primer objedinjavanja na srpskom jeziku a svom pismu Hrvati su se krajem 19. i na početku 20. veka nepogrešivo mudro jezički potpuno objedinili na vukovskom standardnom srpskom (novoštokavskom) ijekavskom jeziku i svom latiničkom pismu izdejstvovavši za „svoj “ jezik najpre naziv „hrvatski ili srpski “ još sedamdesetih godina 19. veka. Srbi su ostali od početka izgovorno razjedinjeni sve do danas na ekavskom i ijekavskom. Ubrzo posle Vuka, ni pola veka nije prošlo od njegove smrti, već 1913. godine, čuveni srpski književni istoričar i kritičar Jovan Skerlić, beznadežno zanesen idejom po Srbe potpuno pogubnog jugoslovenstva, predlaže da se Srbi i Hrvati i jezički „objedine “ tako što bi se Hrvati odrekli (srpskog) ijekavskog izgovora i prešli na (takođe srpski) ekavski izgovor, a da Srbi napuste svoje ćiriličko pismo na kome su stvarali blizu hiljadu godina i da pređu na hrvatski latinički (gajevski) slovni sastav koji su Hrvati u svom jeziku masovnije počeli da koriste tek posle 1830. godine. Postojala je prilična podrška tom Skerlićevom predlogu, a rezultat je bio da su Hrvati, naravno, ostali jedinstveni na ijekavskom izgovoru i na svom latiničkom pismu, a Srbi su sve više „nalegali “ na hrvatsko pismo i tako danas stigli do 80-procentne zastupljenosti hrvatske latinice među Srbima.

Kada su se srpski i hrvatski lingvisti i kulturni radnici sakupili u Novom Sadu da bi doneli Zaključke na Novosadskom dogovoru 1954. godine među deset tačaka Zaključaka posebno je bio zanimljiv onaj o „ravnopravnosti “ ekavice i ijekavice i latinice i ćirilice. Uskoro (1960) sačinjen je i usvojen Pravopis srpskohrvatskoga /hrvatskosrpskoga književnog jezika koji je bio posledica spomenutih zaključaka. „Ravnopravnost “ dvaju izgovara i dvaju pisama u jednom „jedinstvenom “ jeziku sprovođena je tako što je zvanično u svim ijekavskim republikama u školstvu, izdavaštvu i svemu ostalom bio dopušten samo ijekavski, a ekavski jedino u neobaveznoj ličnoj upotrebi. Kad je reč o pismima, njihova „ravnopravnost “ svodila se na svakodnevno davanje prednosti hrvatskom (latiničkom) pismu. U miru koji je usledio posle fašističke okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu i posle ukidanja NDH i Zakonske odredbe o zabrani ćirilice, ćirilica nije više bila zabranjena po zakonu, ali je latinička okupacija i nasilje nad ćirilicom nastavljeno sada na „prefinjenije načine “: zaustavljanjem proizvodnje pisaćih mašina s ćiriličkim tastaturama i pridavanjem ćiriličkom pismu epiteta „zastarelo pismo “, „seljačko “, „prostačko “, „nacionalističko “, „švinističko “, „unitarističko “, „fašističko “ i sl. Srpski jezik nije mogao da bude drukčije nipodaštavan pa je na sve načine, a posebno kroz političke pritiske, zatirano njegovo pismo. U to zatiranje počeo je sada da se uključuje i onaj deo i na to spremnih Srba i ti su Srbi, u stvari, bili i najuspešniji u istiskivanju srpskog pisma iz mnogih oblasti javne upotrebe srpskog jezika.

Početak srpske jezičke smutnje Za takvu kasniju među Srbima smutnju, koja se vrlo brzo po smrti Vuka Karadžića počela pretvarati u organizovanu i institucionalnu nacionalnu smutnju u nazivu srpskog jezika, a u kolebanjima u vezi sa svojim ćiriličkim pismom naročito – odgovorni su oni potonji srpski lingvisti koji su sebe svi do jednoga proglasili „vukovcima “, a u stvari su se pokazali više jagićevskim „kroatistima “ uverenim da su „serbokroatisti “, a u stvari su s vukovskog jezičkog puta sišli na jagićevski jezični drum. Takva je i danas „glasna “ većina među srpskim lingvistima. I to je u ovom času preovlađujući i osnovni razlog zbog kojeg među Srbima još ne postoji srbistika 39, za razliku od svih drugih naroda koji imaju svoja usklađena i prirodno zasnovana nacionalna izučavanja i tumačenja svoga jezika i pisma. Postoje, na primer, u našem okruženju, da samo to spomenemo, kroatistika, makedonistika, slovenistika, rusistika itd. Među Srbima srpski jezik se odavno ne izučava u okviru srbistike i jedini se „oblači “ u dva pisma. Da vidimo zašto je to tako, izuzetno, među Srbima.

Srbima je pripala veoma neprijatna i neobična okolnost: jedino su se oni u svom jeziku podelili na ekavce i ijekavce, na latiničare i ćiriličare, dok su se Hrvati objedinili praktično i u jezičkom standardu i u pismu na tom istom jeziku. To što se dogodilo srpskom narodu ni slično nije dogodilo bilo kom drugom narodu u Evropi: da ostanu i dvoizgovorni i dvoazbučni. To za narodno (nacionalno) jedinstvo i kulturno - civilizacijski uspon ne može nikako biti pozitivno i korisno.

Današnji srpski lingvisti, mnogi očigledno nevoljno, formalno su se posle hrvatskog jezičkog otcepljenja vratili vukovskom srpskom nazivu svog jezika, ali u svojoj jezičkoj teoriji i praksi nisu, nažalost, ništa suštinski promenili. Oni u zabuni (ili nameri) često koriste naziv „srpskohrvatski jezik “, a i u struci praktično još se bave „vrlo ozbiljno “ „srpskohrvatskim jezikom “, kao što to čine, na primer, kroz nastavljanje izdavanja Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, i to ne kroz nekakvu uobičajenu omašku, nego iz svog ukorenjenog stanovišta, iz nametnutog i kasnije usvojenog (čini se, bar za sada, trajnog) ubeđenja, podržanog i iz Srpske akademije nauka. Tako činjenično ispada da većinu srpskih jezičara treba, kako je to neko nedavno izjavio, „obavestiti “ da više nema „srpskohrvatskog jezika “. Takvi tumači našeg jezika ili su istinski „unitaristi “ (za šta Srbe decenijama optužuju neki hrvatski i drugi predstavnici susednih naroda), ili su nepopravljivi „idealisti “ (kako na njih gledaju neki naivni i nedužni ljudi), ili su tumači s „komunističkom nepopravljivom greškom “ (slično kako bi rekao prof. Petrović ili moja malenkost), ili su možda „lingvisti po zadatku “ (kako me pojedinci ubeđuju, a čak im ni ja u to ne verujem).

Nepogrešivo Belićevo tumačenje Ako bi to moglo biti malo i preterano, neće biti ni u čemu preterivanja u tvrdnji da veliki broj srpskih stručnjaka za srpski jezik ne ume 40 razgovetno da odgovori na pitanje: koje je srpsko pismo? Za njih su latinica i ćirilica, ne više kao u „srpskohrvatskom jeziku “ „srpskohrvatska “, nego „srpska pisma “. Vuk se već dovoljno, izgleda, isprevrtao u grobu, pa je malo biće i oguglao, ali pokojni akademik Belić, ima tome već nekoliko godina, nema ni trenutka mira. Otkako su srpski lingvisti počeli da tvrde da je i hrvatska (ona gajevska) latinica „srpska “, toliko se veliki srpski lingvista uznemirio i uzvrpoljio do te mere da je i Bogu dosadio. Umislio je da bi – ako bi se nešto vratio među Srbe – mogao da ih ubedi da pročitaju njegovu Gramatiku za prvi razred srednjih škola iz 1940. godine u kojoj je ukratko objasnio koje je srpsko, a koje hrvatsko i slovenačko pismo na jednostavan način, kroz pitanje i odgovor ovako: „A pišu li svi Jugosloveni samo ćirilicom? Pišu li njome i naša braća Hrvati i Slovenci? – Ne, oni pišu drukčijim pismom – l a t i n i c o m. Kao što vidite, mi Jugosloveni imamo dva pisma: mi Srbi služimo se starim slovenskim pismom, ć i r i l i c o m, koja je sastavljena po smrti sv. braće Ćirila i Metodija, a preuredio je za naš jezik Vuk Karadžić; međutim, braća Hrvati i Slovenci primili su latinsko pismo, l a t i n i c u, koju je preuredio Vukov savremenik Ljudevit Gaj.“41

U Belićevo vreme ta su tri bratska naroda činila Jugoslaviju, a kad bi Belić danas video koliko se novih nacija od Srba posle toga izrodilo, verujemo da bi, ako bi se slučajno među nama obreo, slavni predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti ponovo pobegao s ovog sveta glavom bez obzira, jer bi razumeo da više ništa nije kako je nekad bilo.

zajedničkog Pravopisa srpskohrvatskoga /hrvatskoosrpskoga književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske. Čisto lingvistički gledano, pošto su „hrvatski“, „bosanski “ i sl. jezici, u stvari, varijante srpskog jezika, valjalo bi da se bavimo i pravopisima i strukom u hrvatskoj lingvistici, ali to nećemo činiti ne samo zato što se i ne moramo previše baviti varijantama jezika onih naroda koji su se sami isključili iz zajedničke jezičke stnadardizacije već i stoga što je pitanje pisma u tzv. hrvatskom jeziku rešeno u skladu s rešenjima u svim prestižnim jezicima u svetu (po pravilu: jedan jezik – jedno pismo) i svoj jezik vezali (samo) za latinicu (gajevsku). Srbi su u svakom dosadašnjem objavljenom novom pravopisu posle 1960. godine pitanje pisma u svom jeziku rešili protivno praksi u celom svetu. Njihovi lingvisti su, u stvari, u srpski jezik samo preneli odredbu iz Pravopisa (1960), s tim što su tamo prirodnu formulaciju za srpsko i hrvatsko pismo – „srpskohrvatska /hrvatskosrpska pisma " (kako piše i u Pravopisu srpskog jezika, Matica srpska, 1993. Mitra Pešikana, Jovana Jerkovića i Mate Pižurice) kasnije pretvorili u „srpska pisma “ ili „srpske azbuke “. Citiraćemo mesta u vezi s tim.

Srpska pravopisna zbrka U prvom celovitijem pravopisu objavljenom posle tzv. zajedničkog Pravopisa (1960) grupa autora objavila je Pravopis srpskoga jezika sa rečnikom. U njemu se za pisma srpskog jezika kaže: „Prvo pismo kojim su se služili Srbi jeste tzv. crkvena ćirilica.“42 Zatim nešto niže: „Vuk Stefanović Karadžić je prihvatio građansku ćirilicu, koja je nastala u Rusiji početkom VIII. veka pojednostavljenjem slovnih oznaka crkvene.“43 Na sledećoj stranici stoji: „Đuro Danačić, Vukov učenik i pomagač u reformi, oslanjajući se na Ljudevita Gaja, isto kao Vuk na Mrkalja, preradio je latinicu po uzoru na Vukovu ćirilicu.“44 Autori Pravopisa navode, dalje, kako je to Daničić „preradio “ „latinicu po uzoru na Vukovu ćirilicu “, pa ističu: „Daničićeva, tj. srpska latinica, ima, prema tome, isti broj slova kao i ćirilica, pa ne postoje stručni razlozi za njeno zapostavljanje. Uz minimalna doterivanja ona bi po ekonomičnosti postala ravna ćirilici, a po utrošku prostora i nekim drugim svojstvima, možda bi je i nadmašila.“45 Kako da je nadmaši, kad se u praksi ne primenjuje? Znajući to, autori ovog pravopisa dodaju: „Upozorenje. U praksi je umesto Ļ ļ Ń ń Ğ ğ ustaljeno pisanje LJ LJ NJ NJ Dž dž, pa to treba tolerisati bar dok se ne stvore tehnički uslovi za širu upotrebu Daničićevih slova.“46 O tome zašto bi takve „uslove “ trebalo i stvarati za korišćenje „Daničićeve latinice “ sa „sadiljkama “ i drugim „poljoprivrednim alatkama " u „novom srpskom pismu “ i šta će u Evropi samo srpskom jeziku dva pisma (možda misle da treba sasvim istisnuti ćirilicu?) – na tom mestu ne kažu ništa.

Zašto pošteno odmah ne priznati: ovakva latinica koju je Daničić predložio nije zaživela, i teško da će i zaživeti. Koristi se u hrvatskom pismu samo njegov predlog za slovo Đ đ umesto Gajevog Dj dj. Sve ostalo su Gajeva rešenja. I zato je to Gajeva ili gajevska latinica nesumnjivo – hrvatska, a ne srpska. I zašto bi i dalje trebalo da se Srbi brukaju stalnim preotimanjem Hrvatima njihovog pisma? Daničićeva, tj. srpska latinica “, kako autori Pravopisa 47 priznadoše, nije u upotrebi, a dok nije u upotrebi, ona kao pismo praktično i ne postoji. A neće, najverovatnije, ni postojati jer, kako reče D. Petrović, „otkako ih (Srba katolika – D. Z.) nema, Srbima je dovoljna ćirilica “ 48 A dovoljna je kao što je svakom drugom narodu i njegovom jeziku dovoljno njihovo moderno pismo. Stoga niko na svetu i ne pravi dva pisma za korišćenje u svakodnevnom jeziku. Zašto bi to činili samo Srbi? Valjda zato da bi još u nečemu bili izvan celog sveta? Nekoliko meseci posle beogradsko -nikšićkog pravopisa objavljen je novi Matičin Pravopis srpskog jezika. U njemu stoji: „Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika.“49 Na kaže se na ovom mestu kojeg jezika (srpskog ili srpskohrvatskog?). Onda, dalje, stoji: „To je osnovna ili opšta latinica, i na njoj se temelje sva savremena ncionalna latinička pisma, među kojima i naše (isprva hrvatsko, kasnije srpskohrvatsko)...“50 Ne kaže se ništa o nametanju te „isprva hrvatske, pa srpskohrvatske “, pa naše („srpske “?) latinice. Ispod srpske azbuke i hrvatske abecede stoji potpis: „Srpskohrvatske azbuke “ 51 U drugom, školskom izdanju tog pravopisa 52 ima izvesnog otklona od Pravopisa (1993) kada se ističe: „Ćirilica je prvo i osnovno srpsko pismo “ 53, a onda se dodaje: „Noviji kulturnoistorijski razvoj i savremene potrebe kulture i nauke učinili su da se i latinica može smatrati standardnim pismom srpskog jezika “ 54, što bi moglo biti sasvim prihvatljivo s obzirom na spominjano pravilo „pismo je onog čiji je i jezik “ da nije potpisa ispod srpske ćirilice i hrvatske latinice ovako formulisanog: „Srpske azbuke “ 55. Tako su, dakle, „srpskohrvatska pisma “ iz Matičinog Pravopisa (1993) u školskom izdanju (2001) stigla do „srpskih azbuka ".

Kad je reč o pravopisima, spomenućemo još Pravopis 56 Milorada Dešića. U tom priručniku na samom početku ističe se: „U srpskom jeziku u upotrebi su dva pisma: ćirilica i latinica. Svaki obrazovan čovek trebalo bi da dobro poznaje oba alfabeta, s tim da ćirilicu uzima za osnovno srpsko pismo.“57 Tu se praktično kaže da je i latinica srpsko pismo, a da je (koje li prednosti!?) ćirilica „osnovno srpsko pismo “, ali se ništa ne kaže u vezi s tim što je u praksi potpuno ubrnuto: prvo pismo je hrvatska latinica, bar prema svakodnevnoj javnoj upotrebi pisama u 80 procenata upotrebe srpskog jezika.

Sada ćemo da vidimo nekoliko primera iz druge stručne literature o pitanju srpskog jezika i njegovog pisma. Najpre ćemo predočiti jednu rečenicu iz jednog istraživanja Ivane Antonić o korišćenju ćirilice i latinice među učenicima u srednjim školama u Novom Sadu. Ona na samom početku tačno konstatuje činjenicu da je rešenje pisma u našem jeziku izvan svetske prakse na ovaj način: „Srpskohrvatski jezik sasvim je specifičan u odnosu na druge jezike kada je pismo u pitanju. To je jezik za koji se vezujuu dva pisma: ćirilica i latinica.“58 Najispravnije bi bilo da je istraživačica rekla da samo Srbi u okviru srpskohrvatskog jezika koriste dva pisma u svom jeziku, a Hrvati nisu nikada svoje pismo zamenjivali srpskim za sve vreme trajanja tzv. hrvatskosrpskog jezika. Utoliko je bio tzv. srpskohrvatski jezik još specifičniji i utoliko je još besmislenije istiskivanje svog (srpskog, ćiriličkog) pisma za račun tuđeg (hrvatskog, latiničkog) pisma.

Posve je karakteristično gledište o pitanju pisma u srpskom jeziku novosadskog profesora dr Petra Milosavljevića. Reč je o profesoru koji je prvenstveno poznat kao književni teoretičar, izvrstan tumač prirode književnog dela i pisac, a začeo je i jedan, neophodan, Pokret za obnovu srbistike, koji je promovisan u okviru Vidovdanskih svečanosti u staroj srpskoj prestonici Prištini 1997. godine, na dve godine pred bezočno bombardovanje Srbije od 18 najmoćnijih zemalja sveta, s namerom da spreče „humanitarnu katastrofu “, a u stvari su tamo prisilile Srbe da (slično kao u Aušvicu 59) žive u logorskim uslovima. U Prištini je osnovano 9. oktobra 1997. godine i Društvo za obnovu srbistike. I Pokret i Društvo za obnovu srbistike imaju osnovni zadatak: obnovu srpske filološke tradicije, odnosno obnovu srbistike, tj. vraćanje srpske jezičke nauke i struke, pre svega, na vukovski put koji je, u stvari, napušten onoga časa kada se Đura Daničić – kao najveći i najznačajniji vukovac u vreme žestoke bitke Vuka Karadžića za ustoličenje narodnog srpskog jezika za srpski književni standard – (u)saglasio posle smrti Vuka s Hrvatima da se srpski jezik preimenuje u „hrvatski ili srpski “ krajem 19. veka u vreme njegovog boravka u Zagrebu i rada na mestu „tajnika “ 60 u tzv. (samo po formalnom imenu) Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (a, u stvari, Hrvatskoj). Prvi čovek toga Pokreta za obnovu srbistike P. Milosavljević vrlo ubedljivo kaže: „Otvoreno se zalažem za to da za Srbe, za srpski jezik i za srpsku književnost u nauci i politici treba da važe ista pravila i isti kriterijumi kao i za druge evropske narode, jezike i književnosti “ 61, a pre toga predlaže nešto što ne postoji ni kod jednog drugog naroda, jezika i književnosti: dva pisma za jedan (samo srpski) jezik. To predlaže na ovaj način: „Što se Srba tiče, mislim da treba prihvatiti rešenja koja je već nametnuo dosadašnji život: paralelna i ravnopravna upotreba i ekavice i ijekavice; paralelna i ravnopravna upotreba i ćirilice i latinice “ 62, a potpuno zanemaruje neoborivu činjenicu da je hrvatska latinica Srbima nametana pod okupacijama i velikim pritiscima. A ono što je nametnuto pod okupacijom i bukvalnim nasiljem i pod političkim pritiscima ne može u normalnim okolnostima da se prihvati kao legalan proces. Ali i kad bi se to i prihvatilo, kako onda da za srpski jezik važi sve što važi za sve jezike sveta, kako se to „otvoreno zalaže “ Milosavljević? Opet, s druge strane, Milosavljević ne prećutkuje i ne krivotvori ono što u vezi sa srpskim pismom prećutkuju i krivotvore mnogi drugi stručnjaci za srpski jezik. On otvoreno i precizno kaže: „Ali latinica, koju upotrebljavamo, nije, po poreklu, srpsko već je hrvatsko pismo. A hrvatsko je po tome što su je, u obliku u kojem je upotrebljavamo, ustanovili Hrvati, kao deo jednog opšteg latiničkog pisma, sa najviše preuzetih rešenja iz češke latinice.“63 I to je sasvim tačno, pa je prof. Milosavljević u ovom delu sačuvao svoj obraz objektivnog naučnika.

Na ovom mestu, posle ovakvog tačnog Milosavljevićevog kazivanja o pripadnosti hrvatske latinice, veoma je zgodno za ilustraciju opšte smutnje koja postoji u našem školstvu i našoj struci u vezi s tim sučeliti ono što kaže, na primer, dr Miloš Milošević u Gramatici srpskog jezika, priručniku za poznavanje srpskog književnog jezika, Draganić, Beograd, 2003: „Srpska latinica “, kaže on, „ima 30 slova, 27 posebnih i 3 kombinovana: LJ, NJ, dž. Latinicu upotrebljavaju i Hrvati. Između srpske i hrvatske latinice nema razlika.“ Kad govori o srpskoj ćirilici, Milošević tačno objašnjava ko ju je sastavio (Kliment Ohridski) i ko ju je usavršio (Vuk Karadžić, naravno). O ustanovljenju, pak, „srpske latinice “ ne kaže ništa!!! Tako je izbegao da objasni da ju je sastavio Ljudevit Gaj uz jedno jedino slovo, kasnije usvojeno od Đure Daničića. I samo tako je mogao da „dokaže “ da je hrvatska latinica – srpska! Dakle, hrvatska latinica može biti „srpska “ samo kad se prećute ili iskrivotvore osnovne činjenice.

To je ta organizovana smutnja, i pojedinačna i institucionalna, u rešavanju pitanja pisma srpskog jezika. Za razliku od te smutnje, mi smo u svojoj knjizi Srpski jezik pod okupacijom latinice 64 dokazali: 1. Da je srpski jezik danas u mnogim oblastima pisane komunikacije okupiran (hrvatskom) latinicom i da ta okupacija nije posledica objektivnih stručnih, estetsko -tehničkih i bilo kakvih drugih potreba i neizbežnosti, nego je, pre svega, rezultat upornih višedecenijskih nasilnih i političkih pritisaka na Srbe da prihvate hrvatsko latiničko (gajevsko) pismo i dugo sejanih zabluda da je samo za jezik Srba bogatstvo ako se vezuje za dva pisma i da je „svejedno “ koje će Srbi pismo koristiti u svom tzv. srpskohrvatskom jeziku, a to „svejedno “ uvek je podrazumevalo da se daje prednost hrvatskom pismu. Obrnuto, da se daje prednost srpskom pismu, smatralo se „srpskim unitarizmom “, „srpskim nacionalizmom “, pa čak i „fašizmom “ 65; 2. Da se srpsko pismo (ćiriličko, vukovsko, razume se) može vratiti u srpski jezik i zadržati u njemu samo uvažavanjem i u institucionalnoj stručnoj javnosti svetski jedinstvenog pravila: jedan jezik – jedno pismo, kao i uvažavanjem i sprovođenjem odredaba u ustavu i zakonu o službenoj i opštoj javnoj upotrebi srpskog pisma u srpskom jeziku, onako kako se to radi u celom naprednom svetu, a ne da se i dalje držimo čuvenog zakonopravila Jospa Broza, koji je rekao da se ustava i zakona „ne treba držati kao pijan plota “.

U zborniku radova, objavljenom u izdanju Ćirilice takođe 2004. godine, koji je naslovljen Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu (a tako je glasio i naslov naučnostručnog skupa, održanog 25. juna 2004. u Matici srpskoj u Novom Sadu, na kome je učestvovalo 16 stručnjaka za srpski jezik i pismo i gde su jednoglasno usvojeni Zaključci, takođe je dokazivano da se ćirilica može očuvati među Srbima i u srpskom jeziku samo na način na koji se pismo čuva u svim jezicima sveta, tj. kroz uvažavanje jedinstvene prakse u svetu po kojoj niko ne sastavlja dva pisma za svoj jezik, jer je pripuštanje konkurencije pisama u jednom jeziku ne samo neprirodan nego i potpuno besmislen proces. Zato ga nijedan jezik i nijedan narod na svetu i ne primenjuje.

Ako jedan narod posle hiljadu godina svog potpuno potvrđenog opismenjavanja na jednom pismu dođe u takvo iskušenje da to svoje pismo zamenjuje tuđim, to može biti samo posledica smišljene, dobro organizovane institucionalne smutnje u nerešenom pitanju svoga pisma u svome jeziku.

Jedino se, dakle, pridavanjem i pismu srpskog jezika one uloge kakva se pridaje svim drugim pismima u jezicima na celom svetu može održati i dvoazbučje koje se ovde decenijama smatralo nekim naročitim bogatstvom. Ako konačno dopustimo izgon ćirilice (a nje u mnogim oblastima javne upotrebe već odavno nema), ne možemo sačuvati ni to naše lažno dvoazbučje, jer ako se kao do sada hrvatskoj latinici u srpskom jeziku bude davala opšta prednost, sigurno ćemo i mi, kao i svi narodi na svetu, postati jednoazbučni u svom jeziku, ali s tuđim i manje savršenim pismom.

Sva evropska i svetska istorija dosad poznatih kultura i civilizacija uči nas: nikad se nije moglo sačuvati neko pismo ako mu je – pod pritiscima ili bez njih, svejedno – smišljano dvoazbučje i dopuštano alternativno pismo, a pogotovo ako je to alternativno pismo nasiljem, zakonskim odredbama političkim i drugim svakovrsnim pritiscima nametano, kako se to kod nas decenijama događalo, a naročito kroz neke „prefinjenije “ načine u vreme jugoslovenske komunističke diktature za sve vreme vladavine Josipa Broza i onih koji su među Srbima Broza naročito dosledno sledili.

Pitanje dvoazbučja, koje je samo u srpskom delu tzv. srpskohrvatskog jezika, kako rekosmo, blizu pola veka neprestano podsticano nasiljem i političkim pritiscima, otvoreno je vidnije i u praksi doslednije sprovođeno naročito posle 1960. godine u okviru zajedničke južnoslovenske države. To je, svakako, činjeno ne radi održanja dvoazbzučja kao „bogatstva “, jer bi se to onda podsticalo i u „hrvatskosrpskom jeziku “, nego je to sprovođeno zarad nametanja hrvatske latinice. Tako se danas, sasvim je to očigledno, stiglo do okupacije 66 srpskog jezika (hrvatskom, gajevskom) latinicom, i ako se ovo pitanje na odgovarajući, u svetu proveren i ustaljen način, ne reši u najskorije vreme, srpsko hiljadugodišnje pismo biće potpuno istisnuto iz svakodnevne službene i uopšte javne upotrebe u Srbiji, a potom i na celom području srpskog jezika (Republika Srpska, Crna Gora i sl.) Na delu južne Srbije, na Kosmetu, posle okupacije tog područja u junu 1999. godine, ćirilice tamo ima jedino u tragovima – u izdvojenim rezervatima koji više liče na logore za Srbe, nego na nekakav „običan “ život ljudi.

To bi bilo isto kao poznat primer s današnjim izmišljanjem hladne i tople vode. To što neki lingvisti 67 danas tvrde da je korišćenje ćirilice u osnovnoj i srednjoj školi nekakvo uporište za očuvanje ovog pisma ne znači ništa, jer je istraženo 68 i dokazano da svi ti učenici izvan škole, pod različitim nametima i navikama, uglavnom pišu hrvatskim pismom 69. Grafiti i razni ispisi po zidovima zgrada u našim gradovima po platformama gradskih autobusa i drugde to ilustrativno i u potpunosti potvrđuju.

Pitanje rešavanja sudbine pisma u srpskom jeziku moralo je, svakako, biti ranije ozbiljno, na pravi način postavljeno. Ako ne u vreme komunističkog jednoumlja (kada je to bilo opasno činiti, a ipak je bilo pojedinaca koji su se i javno opirali nestanku srpskog pisma, pa su najčešće zbog toga doživljavali i veoma teške političke i druge osude), a ono makar u ovo vreme. Odlaganje postavljanja tog pitanja danas nikome ne može služiti na čast, a stručnjacima za srpski jezik pogotovo. Činjenica je, međutim, kako smo videli, da su lingvisti u Srbiji i najveći pobornici očuvanja tzv. dvoazbučja u jednojezičju, što jeste najviše paradoksalno u svojoj iracionalnosti. Oni su, istovremeno, bili i najveći čuvari naziva „srpskohrvatski jezik “ 70. Oni i danas u Institutu SANU za srpski jezik, kako smo spomenuli, objavljuju poneki tom Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika pod ovim nazivom.

Danas u Srbiji i srpskom narodu nema još nijedne institucije koja je starija od pet godina, a da se jasno zalaže za očuvanje srpske ćirilice na pravi, jedino prirodan način u svetu. Sve naše institucije prosvete, nauke i kulture u jednom su najjedinstvenije (gotovo jednoumne): one još, tobož, „čuvaju “ posustalu srpsku ćirilicu kroz nastavak dvoazbučja i „ravnopravnost pisama “, a ta „ravnopravnost “ ogleda se samo u tome da je ćirilica „ravnopravna " i kada nestaje.

Najpre je detaljno istraženo i pokazano da u Novom Sadu 2001. godine ćirilice nije bilo više od 18,5 odsto, a u Beogradu je nije imalo više od 36,5 odsto. Zatim su istraženi postoci ćirilice u uličnim ispisima u Kikindi, Zrenjaninu, Subotici, Somboru, Bačkoj Palanci, Pančevu, Nišu, Kruševcu i još mnogim drugim mestima, zatim u računima 74 iz preduzeća, na televizijskim ekranima, u štampi, u knjigama izdavačkih preduzeća, u Crkvi, na različitim skupovima, na grobljima i mnogim drugim mestima. Pokazalo se da ćirilice u proseku ima svuda ispod 50 odsto, da je u uličnim natpisima, i svemu što na ulicama naših sela i gradova piše, ima između 10 i 45 odsto, da je u izdavaštvu knjiga nema mnogo više od 50 odsto, na televizijskim ekranima u proseku ćirilice ima jedva 9 odsto, u štampi (dnevnoj i periodičnoj, zajedno) oko 11 odsto, da je u mnogim oblastima nema ni u izuzecima (nema je ni za lek, na premer, u računima za komunalne troškove i usluge, u računima PTT -a, gde su čak i marke sa slikama manastira najčešće na hrvatskom pismu, na pakovanjima proizvoda iz naših fabrika i ostalih radionica svih vrsta, na etiketama proizvoda, na saobraćajnim tablama ćirilice nema ni u 10 procenata, jedino je ima redovno sada po propisu (prvo ćirilica, pa latinica) na najnovijim putnim pravcima, kao što je druga traka autoputa od Beograda do Beške...), ali ako pogledamo ispise na Autoputu od Beograda do Niša, na primer, videćemo da u celoj Šumadiji ćirilice nema ni jedan odsto.

U ovom času, što se srpskog jezika i njegove i naše ćirilice tiče, na prekretnici 76 smo. Pitanje je šta će prevladati: činjenično stanje, uvažavanje ustavnih i zakonskih odredaba o srpskom jeziku s ćirilicom, naučna ili komunističko -brozovska lingvistika i lažna srbistika (u kojoj još nisu preovladala gledišta da više ne postoji ni praktično ni teorijski „srpskohrvatski jezik “ i da njega, gotovo sasvim sigurno, više nikada neće ni biti), realnost i usaglašavanje rešenja ovog pitanja s jedinstvenom praksom u svetu u ovoj oblasti, ili ćemo imati i dalje ustavne i zakonske propise drumom, a suprotnu praksu šumom, pozivanje na svetsku praksu u rešenju pitanja pisma, a primenu naših vansvetskih pravila i ponašanja.

Srpski jezik i sa tri pisma? Novi ustav Srbije ne bi valjalo da pitanje pisma reši na stari (jugokomunsitički) način, onaj iz vremena DFRJ ili SFRJ, ne samo zbog toga što su u međunarodnim institucijama već registrovani srpski jezik sa (srpskim) pismom ćirilicom, a hrvatski jezik sa (hrvatskom) pismom latinicom nego i zato što je važno da se i u službenom jeziku i pismu približimo evropskom načinu rešenja tog pitanja. A i stručno je neophodno naglasiti da je srpskom jeziku najpodesnija i najsavršenija srpska vukovska (a ne ruska, bugarska, makedonska, ukrajinska... ili neka druga) ćirilica.

U nesumnjivo hrvatski latinički sastav (gajevsko, a ne englesko, francusko, tursko, albansko... ili neko drugo) latiničko pismo ne smemo se mešati jer bi to danas bilo: ili okarakterisano kao uzurpacija tuđeg nacionalnog kulturnog dobra ili bi se nastavila okupacija srpskog jezika ovim od 1941. godine do danas nasilno ili političkim pritiscima izrazito protežiranim pismom u jeziku Srba. To se mora imati u vidu između ostalog i zato što je moguća, na primer, varijanta da na Kosmetu neka sasvim izvesna albanska skupštinska većina zakonski reši za onaj ostatak Srba da je u službenoj upotrebi na Kosmetu u srpskom jeziku albanska latinica. Ako bi se, kojim slučajem, u Republici Srbiji usvojio Predlog nacrta nedovoljno identifikovane, „Stručne grupe “ s dotičnom odredbom o jedino srpskom jeziku u Evropi s dva pisma (na ovaj način: „Srpski jezik, ćiriličnog i latiničnog pisma, u službenoj je upotrebi, u skladu s Ustavom i zakonom.“), kosmetska Skupština bi mogla zaključiti i odlučiti da bi bilo korisno da za Srbe da im obezbedi još jedno latiničko pismo, a odluka o albanskoj latinici u srpskom jeziku mogla biti čak legalna, jer joj ne bi bila protivurečna ovako nejasna odredba iz citiranog Predloga nacrta ustava Srbije u kojoj se ne bi kazalo o kojoj i kakvoj je latinici reč. Tako bi se dogodilo da jezik Srba postane potpuno jedinstven slučaj u svetu (jedan jezik sa tri pisma), pa bi se tako srpski jezik još više „obogatio “. Uz to, bilo bi prilike i da se tamošnji Srbi optuže za „prisvajanje “ albanskog pisma. Ako su Srbi kao slabiji tamo optuženi da su proterivali jače od sebe, zašto ne bi bili u povoljnim i pogodnim okolnostima optuženi i za zloupotrebu albanskog pisma u srpskom jeziku!? Ispravno u svakom pogledu ustavno i zakonsko rešenje pitanja pisma u srpskom jeziku, svakako, tek je jedan od elemenata osnovnog preduslova koji bi mogao da bude veoma značajan da se negativna dosadašnja praksa u istiskivanju srpskog pisma ispravi.

Potrebno je da ustav i zakon ne budu mrtvo slovo na papiru, nego obaveza za čije izbegavanje neizostavno sledi propisana kaznena mera. Zarada od naplate kazni za prekršaje ove vrste, na primer, imala bi kuda da ode. Ali, to ustavno i zakonsko ispravno rešenje, kako rekosmo, samo je prvi deo, ali ni polovina posla. Iako se pokazalo da su u ovome političari, državnici i pisci ustava i zakona bili i stručno iznad jezičke struke u pozitivnom smislu, iznad prosvete /školstva i pravoppisaca, sasvim je sigurno da će ćirilica teško samo oživeti, a nekmoli se u stvarnost vratiti, ukoliko ustav i zakon ne dožive sprovođenje u svakodnevnoj praksi. Ustav i zakon, međutim, veoma će se teško i sprovoditi, osim kroz posebnu vrstu represije, ako se s rešenjima u njima ne usaglase celokupna jezička struka, prosveta /školstvo, kao i jezička literatura, pravopisi pre svega i sl.

Postoji u narodu jedna izreka koja potvrđuje zašto je sve ovo potrebno dovesti u sklad. Narod ne kaže bez razloga: „Navika je jedna muka, a odvika sto muka “. To će reći da se ćirilica ne može vratiti sama od sebe, niti ćemo se ponovo na nju kao društvo tako lako navići. Ako je više od pedeset godina neprekidno latinica na sve načine nadređivana ćirilici, koliko tek treba vremena da se ta navika preokrene u drugom smeru, ako se, bez odlaganja, ne preduzmu prave, neizbežne mere? U ovom času, i pored spomenutih ispravnih odredaba o srpskom jeziku i pismu ćirilici u Ustavu i Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, najveću kočnicu oživljavanju ćirilice – što je potpuno neverovatno i neočekivano i za naše i svetske prilike – predstavljaju jezički stručnjaci, eksperti za srpski jezik (kako to danas neki vole da kažu), učitelji u osnovnoj školi, profesori u srednjoj školi i na fakultetima.

Da vidimo da li je to tako na primerima.

Neshvatljivo je otkud nekim današnjim poznatim lingvistima u nas zamisao da akademik, nadaleko čuveni i tada i danas kad nije više među nama, lingvista Belić nije znao 1940. godine koje je srpsko pismo i otkud im zamisao da, na osnovu toga što je Srbin Novosađanin Đura Daničić predložio Hrvatima za njihove potrebe način pisanja za sedam -osam slova, a oni mu usvojili samo jedan jednoznak (Đ đ) umesto dotadašnjeg njihovog dvoznaka (Dj dj), tvrde da je i ta hrvatska latinica srpska i da ju je sastavio, ne Ljudevit Gaj, kako ispravno saopštava Belić, nego Đura Daničić. Zbog mnogo čega to nisu sasvim čista posla. Nisu čista ni ako ti današnji poznati lingvisti ovo tvrde da bi „uzurpirali “ hrvatsko pismo, ali ni ako ovu neistinu „prodaju “ za istinu zato što im nije stalo do očuvanja srpskog pisma ćirilice. Jedno je sasvim tačno: ma zbog čega ovo današnji lingvisti suprotno Vuku i Beliću tvrdili, to može da pomogne jedino daljem potpunom izgonu ćirilice iz srpskog jezika. Zašto bi to želeli stručnjaci za srpski jezik pre svih drugih, ponajmanje je razgovetno i nije naš specijalan zadatak da se upuštamo u njihove namere i konačne ciljeve. Sigurno je samo da to sve vodi jednom (naopakom) cilju: potpunom nestanku ćirilice iz srpskog jezika.

Nažalost, svi srpski lingvisti posle Belića i posle 1954. godine, po usvajanju zajedničkog Novosadskog dogovora i njegovih Zaključaka u deset tačaka – koje su, kako se to nedvosmisleno pokazuje na svakom koraku, samo Hrvati ispravno čitali – u svoje gramatike i pravopise upisivali su da „srpskohrvatski jezik “ ima dva pisma – ćirilicu i latinicu, kao „ravnopravne “. Ali, kao što rekosmo, samo su Hrvati to ispravno čitali. Jedino moguće tumačenje toga svakako jeste da svi imaju pravo na svoje pismo. I Hrvati su se za svoje (gajevsko latiničko) pismo stalno borili i sačuvalui su ga, a Srbi su tu „ravnopravnost “ razumeli kao pravo da u svom jeziku koriste ili svoju ćirilicu ili hrvatsku latinicu. Takvo čitanje Zaključaka Novosadskog dogovora među srpskim lingvistima i nelingvistima donelo nam je današnju posledicu: zatiranje srpskog pisma i tumačenje da je i hrvatsko latiničko pismo – srpsko 78.

Šuplje (bez činjenica) priče o tome da je ćirilica „zastarela “, „prevaziđena “ i sl. potvrđuju svoju potpunu besmislenost pred svim i domaćim i stranim najvećim poznavaocima uloge, prirode i funkcije najmodernijeg alfabetskog pisma. Dovoljno je ilustrativno ono što je o srpskom (vukovskom) pismu mislio i zapisao veliki engleski pisac DŽordž Bernard Šo, koji je u oporuci zaveštao veliki novac za onog Engleza koji, po ugledu na Vuka Karadžića, u budućnosti pojednostavi i usavrši englesko (latiničko) pismo za korišćenje u danas prestižnom engleskom jeziku.

Maretić o savršenstvu srpske ćirilice
Evo, još samo, šta je kazao i zapisao o srpskoj (vukovskoj) ćirilici spomenuti Tomislav Maretić, koji nije napustio svoje pismo, ali nije ni prećutao njegovu inferiornost pred srpskom ćirilicom. On u svojoj, ovde spomenutoj, čuvenoj Gramatici piše: „Tko upravo zna, što se hoće pismu, da bude što jednostavnije i što lakše, taj mora priznati, da u čitavoj Europi, a valjda i na čitavom svijetu nema pisma, koje bi u tom obziru bilo bolje od azbuke koju je Vuk složio i upotrebljavao; za to i nema nigdje jezika, kojemu bi čovjek azbuku brže i lakše mogao naučiti, nego li je Vukova. Koliko se god na prvi pogled može ovaj posao Vukov činiti neznatan, ali on sa svojom savršenošću zaslužuju u narodu onu istu hvalu i slavu, koju je Vuk stekao svojim radom oko književnog jezika i izdavanja narodnoga blaga. To su tri draga kamena u kruni njegovijeh zasluga, da se ne zna, koji je ljepši od kojega.“81 I pored takve, nesumnjive, prednosti ćirilice u odnosu na hrvatsku latinicu i druge vrste latinica i ćirilica, ali i mnogih drugih pisama, „najejdnostavnije, najsavršenije i najpodesnije za srpski jezik “ pismo ćirilica za pedesetak poslednjih godina doživljava zlosrećnu sudbinu i među Srbima u Srbiji, gde je svedeno na najviše dvadesetak procenata u celokupnoj upotrebi u okviru opšteg javnog pisanog opštenja na srpskom jeziku. Srbi su uveliko započeli poslednju fazu smenjivanja ćirilice, kao da ona može biti krivac za sve tragedije koje su srpski narod zatekle u poslednjih stotinak godina i kao da svoju sudbinu možemo rešiti na balkanskom i evropskom prostoru samo tako što ćemo konačno izbaciti svoje milenijumsko pismo iz srpskog jezika, a uvesti hrvatsko latiničko pismo. Ta istinski tragična sudbina srpskog naroda nije, naravno, ni u čemu umanjivana iako je sve više i sve brže i među nama samima progonjeno srpsko pismo. Tragedije koje nas prate sigurno se ne mogu ni ubuduće izbeći ako nastavimo da progonimo svoje pismo i mi sami. Naprotiv. Tragedije se mogu izbeći ako shvatimo da se naša sudbina rešava na svakom drugom polju, a svakako ne na račun ćirilice i preko nastavka njenog izgona iz srpskog jezika. Drugim narodima u njihovom rastu i napretku jezik i pismo imaju najveću ulogu. Među nama kao da se umnogome izgubila svest o značaju svog jezika i pisma. Ko je kriv 82 za današnju sudbinu srpske ćirilice, nije nelogično pitati, ali se i ne treba previše upuštati u to istraživanje, mada to i nije preteško odgonetnuti. Sigurno je korisnije, međutim, da se, umesto imenovanja krivaca, sve snage danas upregnu u njeno spasavanje, a da sutra, u nekom mirnijem vremenu, postavljamo i to pitanje. Ne, razume se, da bi neko bio „kažnjen “, nego da bismo sačuvali nauk za izbegavanje ponavljanja budućih sličnih nepodopština i katastrofalnih grešaka s tragičnim posledicama.

Među svim snagama koje treba danas upregnuti u spasavanje ćirilice u srpskom jeziku svakako su prve na redu one koje i danas govore i pišu da su „oba pisma srpska " (jer ako su oba srpska, zašto onda uopšte brinuti što jedno od njih nestaje?) i da su nam korisna u srpskom jeziku jer „nas povezuju sa dva civilizacijska kruga ", a gotovo svaka Vukova „baba Smiljana " odavno je znala da od dva pisma u jednom jeziku jedno od njih ničemu ne služi u svakodnevnom pisanom sporazumevanju. U najboljem slučaju jedno od njih može da ima ulogu pomoćnog. Dva pisma u jednom jeziku ne mogu nikada biti ravnopravna, jer priroda jezika to ne dopušta. Bilo koje i bilo kakvo pismo – bez poznavanja dotičnog jezika – ničemu ne služi i da je korist od pisma moguća samo ako znamo i jezik koji se vezuje za to pismo. Pismo bez jezika niti postoji niti ima bilo kakvu funkciju. Narvno, dobro je znati svaki jezik i njegovo pismo, ali to važi za sve narode na svetu, a nikako samo za srpski narod, a pogotovo ne može biti ni od kakvog značaja za „povezivanje s drugim civilizacijskim krugom “ to što ćemo mi iz srpskog jezika izbaciti svoje pismo pa ga zameniti tuđim. Kad bi to moglo nečemu koristiti, svi bi narodi odmah izbacili svoja pisma iz svog jezika i ubacili bi tuđa. Valjda bi to i Hrvati uradili, i Mađari, i Rusi, i Englezi...

S pravom se postavlja i pitanje zar je toliko nekima teško da se dosete i shvate koliko je naš slučaj u vezi s jezikom i pismom u 21. stoleću besmislen. Čudno je da ne mogu svi srpski lingvisti ni danas brzo da shvate zašto je štetno i besmisleno samo u srpski jezik uvoditi neprirodnu „konkurenciju " pisama. U takvoj neprirodnoj konkurenciji jedno pismo mora da nestane, baš kao što je prethodno nestala glagoljica ili bilo koje drugo pismo. Iz ovde navođenih proverljivih činjenica i razloga potpuno je lako shvatiti zašto nestaje ovo jednostavnije, podesnije, savršenije pismo – srpska ćirilica.

Moraju se ovde i svuda postaviti još nekolika osnovna pitanja: Prvo – želimo li da (sa)čuvamo svoje savršeno hiljadugodišnje pismo, ili ćemo prihvatiti nametnuti „svršeni čin “ i tuđim (manje savršenim) pismom potpuno istisnuti svoje pismo (što je u sadašnjim uslovima i okolnostima neminovnost)? Drugo – imamo li jedan jedini razlog (stručni, estetski i bilo koji drugi) da napustimo svoje pismo u svom jeziku; Treće – ima li iko u Evropi i svetu s prestižnijim jezikom ko ima dva pisma za svoj (jedan) jezik? Četvrto – da li je iko na svetu u modernoj civilizovanoj eri napustio svoje tako savršeno pismo da bi prihvatio bez ikakvih izmena tuđe, za svoj jezik manje savršeno, pismo? Ako su svi odgovori na ova pitanja opravdano odrečni i ako se odlučimo da, kao svi današnji civilizovani narodi, čuvamo i sačuvamo svoje savršeno (da ne spominjemo da je i najsavršenije) pismo, neophodno je što pre završiti tri najvažnija posla koji će omogućiti da se, potpuno u skladu sa svetski jedinstvenim rešenjem pitanja pisma u svim jezicima po neizbežnom pravilu (jedno pismo za jedan jezik), ćirilica nedvosmisleno (ponovo) odredi kao jedino i neizostavno pismo srpskog jezika: prvo, u ustavu i zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, drugo, u školstvu, treće u pravopisu i celokupnoj jezičkoj literaturi za srpski jezik, uz zakonsku obavezu da se to odredi za celokupno javno oštenje u vezi sa srpskim jezikom i pismom. Ustav i zakon, gotovo da je sasvim sigurno, neće biti u raskoraku s pomenutim jedinstvenim pravilom u svetu (jedno pismo za jedan jezik). Posle njihovih usvajanja treba samo da se dosetimo da se ne smeju ustav i zakon gaziti kad je reč i o odredbama o službenom jeziku i pismu, kao što se to sve do danas činilo.

Za zada je ostalo nerešeno pitanje pisma u prosveti /školstvu i pravopisu srpskog jezika. Bez spomenutog ispravnog rešenja pitanja pisma i u celokupnom školstvu i u pravopisu – srpsko pismo u srpskom jeziku nema šansu za o (p)stanak.

Dalja objašnjenja u vezi s nerešenim pitanjem pisma u srpskom jeziku za razumne i dobronamerne koji shvataju osnovnu ulogu pisma u svakom jeziku – bila bi gubljenje vremena. Razumu najviše izmiče činjenica da danas u Evropi i svetu niko nema ovakvo rešenje pitanja pisma u svom jeziku.

Deoba u pismu – deoba u narodu Šta donosi deoba srpskog naroda u jeziku na dva pisma – pitanje je koje objašnjava zašto pismo u nekom jeziku nije samo pitanje za jezičke stručnjake. Ono je i opšte nacionalno i državno -političko pitanje prvoga reda. Osim svakovrsnih drugih šteta (stručnih, civilizacijskih i državno -nacionalnih), deoba srpskog naroda na ćiriličare i latiničare rađa i podstiče opasne zametke međusobne netrpeljivosti.

Postojanje dva pisma (srpske ćirilice i hrvatske latinice) u jednom – srpskom jeziku već pedeset godina postaje uzrok novih srpskih deoba. Dva pisma koja danas (i neustavno i nezakonski) postoje u srpskom jeziku razdvajaju sve više Srbe, uz ozbiljnu pretnju da se i taj jaz sve više produbljuje. Mnogi Srbi odavno uviđaju koliko ovom narodu oslabljuje svaku moć suicidna izraženost u „smislu “ za deobe, ali još niko nije posebno istraživao svu pogubnost koju ostavlja deoba na dva pisma. Kao da je jedino Srbima u svetu samo ta vrsta deobe nedostajala! „Intelektualna elita “ srpskog naroda još ne shvata pogubnost od takve opasne činjenice niti je spremna da uvidi zašto se u celom svetu na taj način nijedan drugi narod odavno ne deli. I Romi su, sasvim dobro i tačno, shvatili da svoju kulturu mogu podići i očuvati samo s jednim pismom u svom jeziku. A tako su odavno shvatili i Englezi, i Amerikanci, i Rusi, i Makedonci, i Bugari, i Mađari, i Rumuni i Francuzi, i Grci i Kinezi, i Šveđani i Danci, i Iranci i Iračani, i Jermeni,i Turkmeni, i Turci i svi drugi i -ini i -urci. Samo su Srbi (neki Srbi ili mnogi Srbi) još u zabludi da mogu sačuvati svoj jezik s dva pisma. S dva pisma ne gubi se samo jedno pismo, nego se najbrže obezbeđuje put i za gubljenje jezika, jer su jezik i pismo, kako smo već kazali, nerazdvojni u svakom pogledu.

Na pitanju pisma u srpskom jeziku svi će pokazati svoj način razmišljanja ne samo o pismu i jeziku nego i o narodnom i državnom napretku i ostaviće svoj trag na današnjim vrletima civilizacijskih i svih drugih strašnih lutanja i bespuća. Izlaz je samo u tome da svoje obaveze i postupke uskladimo s onim što je u svetu već provereno kao jedino ispravno.

Ovim je pokazano da jedan narod čija civilizacija traje najmanje hiljadu godina i na čijem se jeziku stvara isto toliko godina – nema danas rešeno pitanje pisma. To je zaista danas jedinstven slučaj u celom svetu. To je, kako je ovde na početku rečeno, posledica organiozovane institucionalne smišljene smutnje najpre u politici, a onda i u srpskoj lingvistici, i u školstvu i među Srbima. Samo se na taj način, kroz tako veliku organizovanu smutnju, jedan narod s hiljadugodišnjim pismom može usmeriti na zamenu svog pisma tuđim i u konačnom ka opštoj kolonizaciji jezika 83.

Mnogima može biti čudno što se u ovo teško vreme ovako govori o srpskom jeziku i pismu kad smo u takvim nevoljama, kad nam je Hag za vratom, a Kosovo i Metohija pod grlom... Moramo kazati da nije na udaru samo srpsko pismo, pa da će naš jezik biti ceo i celovit i s hrvatskim pismom. Na meti je, to je već sasvim očigledno, i srpski jezik. Sve dok se srpski jezik ceo u nastavku preimenovanja ne utopi u hrvatski, napadi na ćirilicu i njen izgon iz srpskog jezika neće prestajati. Kad nestane ćirilice, sve će biti mnogo jasnije i u poraženom srpskom jeziku. U ovom času od srpske ćirilice ništa nije značajnije za odbranu srpskog jezika i ništa nije od današnje srpske ćirilice izglednije za obezbeđivanje srpskog duhovnog trajanja i srpskog jezika.

Ko to ne vidi i neće da razume ne vredi mu predugo ni objašnjavati. Nije prvi put tako mnogo onih koji ništa od ovog neće da vide. Oni koji ne shvataju zašto je ćirilica ne ugrožena, nego pred zatiranjem – neće da vide ni da su Srbi na srpskom Kosmetu u logorima. A već sutra u takvom položaju mogu biti neki „drugi Srbi “. I svako onaj ko u deobi na srpsko i hrvatsko pismo ne vidi nikakvu opasnost po srpski jezik, a time ni po Srbe, on ne vidi ni besmisao i vansvetsku apsurdnost u predlozima za deobu Kosmeta. Ne daj nam, Bože, podeljeni Kosmet koji bi bio kao razdvojeni jezik na srpsko i hrvatsko pismo. U tom slučaju samo bi se jedno širilo neviđenom brzinom na druga još nepodeljena područja srpskog jezika i srpske države.

„Borbina “ „reforma “ pisma Na kraju da predočimo i jednu Borbinu 84 „inovaciju “. Posle izvesnog zastoja u izdavanju ovih novina uprava lista je odlučila da sa srpske ćirilice pređe na hrvatsku latinicu. Iz „Ćirilice “ im je upućena čestitka i uljudan prigovor zbog kršenja prava Srba na njihov jezik s njihovim pismom. To je valjda jedina čestitka koju Borba nije htela da objavi povodom novog pokretanja ovog lista. Posle nekoliko dana (21. januara 2005) „Ćirilica “ je ponovo bila u prilici da „čestita “ Borbi, ovoga puta zbog jedne nove „inovacije “. Uprava ovog lista je sada, poput Vuka Karadžića, na putu da „izmisli “ novu, „kombinovanu azbuku “ za srpski jezik. Očigledno je da su shvatili da nemaju prava da, bez hrvatskog odobrenja, koriste tuđe pismo u srpskom jeziku, pa su se potrudili da budu maštoviti. To se lepo vidi u nazivu lista BO R BA. Ubacili su jedno latiničko slovo (R), jedno srpsko (B puta dva), a slovo O je inače isto i u srpskom i u „hrvatskom “ pismu.

Potrebno je samo da nastave da još malo promešaju pisma i da dobiju novo „srpsko kombinovano pismo “. Ako se ta njihova inovacija u narodu bude primila (a zašto ne bi, jer su Srbi inače u lepom postotku poznati, ako ne više po „bojnoj “, a ono svakako i dalje po „bujnoj “ mašti?), uprava ovog lista mogla bi svoj izum i da autorski zaštiti pa da se na osnovu toga proslavi. Možda je Vuk Karadžić danas zaista malo prevaziđen. A i prezime mu više nije danas baš svuda popularno. Neka u Borbi samo nastave da uporno kombinuju novo srpsko pismo.

Borba za srpsko pismo, naravno, ne sme prestati. Kako će se završiti, nije na današnjim borcima da presuđuju. Budućnost će svakako opravdati njihove napore. Ma kako se ta borba završila, borci za ćirilicu kao hiljadugodišnje srpsko pismo neće doživeti prezir.

(12. februar 2005) 

31 Na primer, već na početku Prvog svetskog rata austrijska vlast je donela odluke o zabrani ćirilice u školama i javnoj upotrebi najpre u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini krajem 1914. i početkom 1915. godine zajedno s nazivom jezika „hrvatski ili srpski “ u školama. Kako to potvrđuje i Pavle Ivić (v.njegov prilog „Jezičke prilike “ u Istoriji srpskog naroda, šesta knjiga, 2. tom, Beograd, SKZ, 1983, str.289), u to zbaranjivanje ćirilice uključile su se i vojne vlasti na posve originalan način. General Sarkotić je, recimo, tvrdio da „treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim “.(Srbi kao da slušaju danas baš nekog generala Sarkotića, pa su ćirilicu u Srbiji i šire sami učinili „neupotrebljivom “, tj. zaista je ne upotrebljavaju.) Ćirilica je i u Srbiji zvanično zabranjena u javnoj upotrebi odmah po okupaciji početkom 1916. a u aprilu iste (1916) godine i u Crnoj Gori. O tome se može videti detaljnije i u malopre (među zagradama) navedenoj Istoriji srpskog naroda, šesta knjiga, drugi tom, str. 257-290. u spomenutoj studiji Pavla Ivića „Jezičke prilike “. Ćirilica je zabranjena zvanično i u Drugom svetskom ratu na području kvislinške NDH Zakonskom odredbom o zabrani ćirilice i Provedbenom naredbom Ministarstva unutranjih poslova Zakonskoj odredbi o zabrani ćirilice od 25. travnja 1941. čiji su potpisnici dr Ante Pavelić i dr Andrija Artuković. Danas, nažalost, i mnogi Srbi ukidaju Srbima ćirilicu. Srbi, tako, postaju neistorijski narod, često ne pamte valjano ni ono što je juče po njih tragično bilo, a da sve bude čudnije, pomažu im u tom zaboravljanju istorije oni koji lukavo tvrde da se „Srbi previše okreću istoriji “.

33 O „srpskoj ćirilici “ prof. dr Dragoljub Petrović u Večernjim novostima od 24. septembra 2001, str. 6. u tekstu „Ne dirajte ćirilicu “ dao je tačno objašnjenje na ovaj način: „Latinica, inače nije srpsko pismo, ona je bila naše pismo dok je bilo Srba katolika, otkako ih nema, Srbima je dovoljna ćirilica.“ Nasuprot njemu, na primer, neko na internetu, a internet je bogomdano mesto za svakojake gluposti koje se mogu sejati iz sakrivenih soba kroz prozor kompjutera, napisa i ovo: „Današnja srpska latinica je u naš jezik došla jer se mi prosto nalazimo u Evropi pa smo u dodiru sa svim narodima koji pišu latinicom i mi počeli da se njome služimo. Da se kojim slučajem nalazimo u Aziji okruženi narodima koji se služe nekim drugim pismom, velika je verovatnoća da bismo se i mi služili tim pismom.“ To bi za neke Srbe zaista bilo verovatno, pogotovo za one koji misle da se u svaki jezik može ubacivati kako hoćeš i čije hoćeš pismo. Iz tog pogleda nekog srpskog „kompjuteriste “ bilo bi sasvim prirodno da, na primer, Rusi, koji velikim delom žive u Aziji, pored Kine, prihvate u svom jeziku kinesko pismo, a Kinezi rusko ili, recimo, ukrajinsko ćiriličko pismo. Srpskoj besmislenoj maštovitosti, bar na ovakvim primerima, stvarno izgleda da nema kraja.

35 Naravno, oni koji tvrde da se za vreme Broza „bolje živelo “ ne shvataju da se tada živelo tako da bi se danas moralo „živeti ovako “. Mnogi Srbi ne shvataju kako i zašto se to dogodilo, a dogodilo se po onoj narodnoj, „Leno, Leno, Magdaleno, ovaj svet se izokreno “. Oni koji se računaju u „svet “ nisu više imali potrebu ni za kakvom Jugoslavijom. Pa i na taj način neko je pismo (latiničko) englesko, hrvatsko i sl. a neko (ćiriličko) bugarsko, rusko ili srpsko itd.

37 O „prelaženju “ hrvatske latinice u jezik Srba ispravno govori i, anglista po osnovnoj struci, Branislav Brborić na ovaj objektivan način: „U Evropi danas nema nijednog dvoazbučnog naroda. Izuzetak su (pravoslavni ili ateizirani) Srbi sa Crnogorcima. Za bivše SFRJ govorilo se da je to prednost, koja nas čini otvorenim prema obama kulturnim krugovima u Evropi, istočnom, pravoslavnom, i zapadnom, katoličkom i protestantskom. To su govorili i lingvisti, i političari, i mnogi drugi intelektualci, samo srpski, jer tu prednost niko drugi nije uočavao niti ju je prigrlio ijedan drugi narod bivše FNRJ /SFRJ “ i ovo: „Kad je reč o ćiriličkom pismu, Zakon ide drumom, a praksa špumom “ (videti: Kako rešiti pitanje pisma u novom pravopisu srpskog jezika i školstvu, „Ćirilica “, Novi Sad, 2004, str.14. i 16). To je samo još jedan od hiljadama dokaza da „ravnopravnost pisama “, u smislu kako su je samo Srbi naopako primenjivali, nije nikada u SFRJ postojala niti je mogla da postoji, jer je i lingvistički i životno gledano varijanta o dva, tri, četiri itd. pisama za jedan jezik najveća glupost koju je mogao da smisli neki Srbin na našim prostorima. Kažemo Srbin samo zato što je potpuno jasno da niko od Hrvata nikada nije takvu varijantu primenjivao u jeziku Hrvata, da ne spominjemo „hrvatski jezik “ ili bilo koji drugi „jezik “ kao lingvističku varijantu srpskog (vukovskog) jezika. Zato i današnji Crnogorci s nacionalnim određenjem govore o svom „crnogorskom jeziku “ s latinicom, jer su i oni svesni da jedan jezik, pa ma koji i kojeg porekla bio, ne može funkcionalno na pisan način postojati u dva pisma.

38 Radmilo Marojević u Ćirilici na raskršću vekova, u odeljku „Srpska pisma “ (Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991, str. 167) kaže: „Odmah će čitalac zapitati: zašto zovem našu ćirilicu i latinicu srpskim pismima? Odgovor je jednostavan: pridržavam se pravila ’čiji jezik onoga i pisma ’.“ Taj bi se odgovor mogao shvatiti zaista „jednostavnim “ kad bi se moglo „jednostavno “ razrešiti pitanje zatiranja ćirilice pred hrvatskom latinicom kao alternativnim srpskim pismom. To se pitanje, međutim, ne može rešiti na taj dosadašnji način, tako što će Srbi imati u svom jeziku dva „ravnopravna pisma “ i što će ona biti „alternativna “, kako ih Marojević određuje. Marojević još ističe: „Vaspostavljanje ćirilice kao srpskog nacionalnog pisma i kao pisma u zvaničnoj i javnoj upotrebi u srpskoj državi (u svim njenim federalnim jedinicima) ne znači nikako... proterivanje latinice ni iz kulture ni iz svakodnevne komunikacije Srba i građana njihove države “ (Srpski jezik danas (ZAPIS - SRS, Beograd, 2000, strana 77), stvarno ne znači niti je ikad to značilo proterivanje latinice, jer je sasvim očigledno da se za sada s mnogih mesta proteruje samo ćirilica, ali Marojević ne uviđa da to zadržavanje latinice kao „alternativnog pisma “ – donosi proterivanje ćirilice, što se i ovih dana sve češće i sve brže događa, a što se tiče Marojevićevog „vaspostavljanja ćirilice kao srpskog nacionalnog pisma “ – to se „vaspostavljanje “ teško može izvesti dok se ćirilici ne vrati i naučni i praktični status pisma srpskog jezika bez uspostavljanja izvorne hrvatske ili bilo koje druge latinice kao alternativnog pisma ćirilici.
Marojević ne uviđa da se pokazalo da ono što ne može u jeziku da funkcioniše u celom svetu ne može da funkcioniše ni u jeziku Srba. Treba razumeti prirodu jezika koja se pismom zaodeva. Nemoguće je zauvek ostati dvoazbučan samo u svom jeziku, a u svakom drugom jednoazbučan. Neka pisma (srpska) ćirilica i (hrvatska) latinica budu, kako Marojević traži, „pisma srpskog jezika “ kao celine u skladu s pravilom „čiji jezik onoga i pismo “, ali je besmisleno da Srbi imaju dva pisma samo zbog toga „čiji jezik onoga i pismo “ pa i po cenu ostajanja bez svog stvarnog milenijumskog pisma kako bi se sačuvalo „vlasništvo “ i nad pismom koje koristi neki drugi narod koji je za svoj hrvatski jezički standard usvojio srpski jezik. Po našem mišljenju, mnogo će se sigurnije i uspešnije (sa)čuvati svoj jezik sa svojim (jednim) pismom. Na dva pisma lakše se gubi (srpski, ali i svaki drugi) jezik jer je srpski već dovoljno ugrožen i svojom dvoizgovornošću u okviru istog naroda.

39 Videti o tome detaljnije u knjigama: R. Marojevića, Ćirilica na raskršću vekova, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991; Dragoljuba Zbiljića, Srpski jezik i ćirilica, Izdavačko preduzeće „Grigorije Božović ", Priština, 1994; Dragoljuba Petrovića, Škola nemuštog jezika, Cvetnik, Novi Sad, 1996; Petra Milosavljevića, Srbi i njihov jezik, Narodna i univerzitetska biblioteka, Priština, 1997; Miloša Kovačevića, U odbranu srpskoga jezika, Trebnik, Beograd, 1997, U odbranu srpskoga jezika – i dalje,drugo izdanje, isti izdavač i mesto izdanja, 1999 i Srpski jezik i srpski jezici, SKZ –BIGZ, 2003; Dragoljuba Zbiljića, Srpski jezik pod okupacijom latinice, Ćirilica, 2004. i još u malom broju knjiga koje na nepotkupljiv način tumače šta se dogodilo Srbima s njihovim jezikom u poslednjih stotinak godina.

40 Jedini današnji srpski lingvista koji je celog svog radnog veka na faklultetu podizao generacije stručnjaka za srpski jezik i koji danas ima ispravno (nedvosmisleno) gledište po kome „Latinica, inače nije srpsko pismo, ona je bila naše pismo dok je bilo Srba katolika, otkako ih nema, Srbima je dovoljna ćirilica “ (Dragoljub Petrović: „Nestajanje ćirilice ili poslednji srpski slom “, Letopis Matrice srpske, god. 177" decembar 2001, knj. 468, sv. 6, str. 830-844). Potpuno je u skladu s tim ranije njegov prezimenjak Milan (Petrović) pisao ovako: „Naš jezik ima dve azbuke: 1) ćirilicu, kojom se služe Srbi pravoslavne vere i 2) latinicu, kojom se služe Hrvati i Srbi rimske katoličke vere “ (Milan Petrović: Srpski pravopis, (Novi Sad, 1914, str. 3) i ovako: „Latinica je prešla iz rimske crkvene književnosti i iz književnosti katoličkih naroda u književnost onog dela našeg naroda, koji je ispovedao rimsku katoličku veru. Današnji oblik dobila je latinica u ilirskom pokretu u tridesetim gosdinama XIX. veka, kad su slova č, š i ž uzeta iz češke a ć iz poljske azbuke. Slovo đ (mesto dj), uveo je u latinsku azbuku Đuro Daničić kasnije, te ono i u običnom životu i u književnosti potiskuje starije dj“ (Isto, str.5). Čini nam se da se, u skladu s tim, može reći i danas da latinica i ćirilica jesu pisma srpskoga jezika – s obzirom na to da je, čisto lingvistički gledano, današnji hrvatski jezik varijanta srpskog matičnog jezika – ali otkako više nema nijednog Srbina katolika, latinica sa 27 jednoznaka i tri dvoznaka, koju je sastavio Ljudevit Gaj prvenstveno za hrvatske potrebe, ne može biti srpsko pismo, pogotovo ne kad se dokazano zna da je latinica Srbima nametana pod okupacijama nasiljem i silom nedemokratskih zakona iz takvih i sličnih vremena pod komunističkom diktaturom.

41 A. Belić i A. Žeželj: Gramatika srpskohrvatskog jezika za I razred srednjih škola, izdanje Kreditne i pripomoćne zadruge Profesorskog društva, Beograd, 1940, str. 10).

52 Mitar Pešikan (posthumno naznačen), Jovan Jerković i Mato Pižurica: Pravopis srpskog jezika, priručnik za škole" Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Matica srpska, Beograd – Novi Sad, 2001.

54 Isto. Ovde želimo samo da dodamo da se na ovo („Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika...“) poziva onaj ovde u nekoj od prethodnih rečenica spomenuti neidentifikovani znalac „srpskih “ pisama, ali taj „znalac “ stvarno ne zna da je dotični Pravopis (1993) tumačenje pisma srpskog jezika usaglašavao u vreme kada su se Srbi još nadali opstanku i Jugoslavije i „srpskohrvatskog jezika “, pa iz tog „jezika “ nije mogao isključiti Hrvatima njihovo pismo. Pisac tog pravopisa pok. Mitar Pešikan nigde nije rekao da su ćirilica (vukovska) i latinica (gajevska) srpska pisma. To je kasnija nedopustiva „izvedba “ iz njegovog Pravopisa.

59 Potpuno su neopravdani prigovori srpskim državnicima koji nisu otišli da se i u januaru 2005. godine podsete strahota u Aušvicu. Te strahote ceo srpski narod može danas svaki dan da gleda i trpi na Kosmetu, pa bi i ovogodišnje paljenje avionskih motora za odlazak u bivši Aušvic bila politička hipokrizija i uzaludan trošak, kad danas u svojoj državi imaju gotovo sve ono što se pre više decenija događalo u Poljskoj. Eto, i srpski političari i državnici ponekad zaista dobro pogode šta treba da rade.

60 „Tajnik " je pristao prilično tajno na preimenovanje srpskog standardnog jezika, ne dogovorivši se prethodno ni s jednim srpskim državnikom ili jezičarom o tom suviše važnom pitanju za budućnost srpskog jezika. Tada je otvoren put za sva buduća preimenovanja srpskog jezika, pa i za današnje nazive „bosanski “ (što je samo obnovljen Kalajev termin) „maternji jezik “, zatim „srpskocrnogorski “/“crnogorskosrpski “ „crnogorski jezik “ i ko zna kakve još sve u budućnosti nove nazive..

64 Knjiga je objavljena u izdanju Ćirilice 2004. godine a štampao ju je Bonart u Novoj Pazovi.

67 Ranko Bugarski jedan je od lingvista koji neprekidno tvrdi da ćirilica nije ugrožena i stalno Srbima preporučuje zadržavanje dva pisma u srpskom jeziku jer to smatra „obogaćenjem “. Ako je to istinsko „obogaćenje “, kako mu, kao stručnjaku za engleski jezik, još nijednom nije palo na pamet da predloži Englezima da sačine još jedno pismo, pa da se i oni malo, poput Srba, „obogate “ na dva pisma u njihovom jeziku. Možda bi tako na najlepši način osvojio onaj veliki novac koji je Bernard Šo u svom testamentu namenio onome ko usavrši englesko pismo. Neshvatljivo je da jedan lingvista s toliko objavljenih knjiga samo na hrvatskom pismu ne uviđa (ili neće da uvidi?) da dva pisma ne mogu na duže da o (p)stanu u jednom jeziku. Njegova poznata gledišta da se samo srpski narod može obogatiti na dva pisma izložena su i u poslednjem intervjuu („Za glasove tolerancije, Politika ", 13. decembar 2003, str. V 4).

68 Videti kod Ivane Antonić („Upotreba ćirilice i latinice u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu “, Prilozi proučavanju jezika, 23/1987, Institut za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), Nade Todorov („Posledice svesnog i nesvesnog delovanja dvoazbučja na naše učenike “, Luča, 1/januar 2003, Srpski kulturni centar „Sveti Sava “, Subotica; „Položaj ćirilice u školama nekad i danas “, Norma, 1/2003, Učiteljski fakultet u Somboru).

69 Sasvim je ilustrativan jedan od miliona najnovijih primera za to i u Večernjim novostima od četvrtka, 20. januara 2005. u dodatku „Dečje novosti “ (str. 7) gde je ispod ćiriličkog teksta objavljen potpis autorke, učenice IV razreda OŠ u Vranju Jelene Jovanović – hrvatskim pismom. Ona, svakako, ne može biti „krivac “ što je to samo jedna od mnoštva potvrda kolika je i kakva smutnja u vezi sa srpskim pismom u našem školstvu.

70 Srpski lingvisti okupljeni u Društvu za srpskohravtski jezik i književnost Srbije, sticajem nesrećnih okolnosti, pomislili su i 1990. godine da je moguće sačuvati jedinstven i tzv. srpskohrvatski jezik i Jugoslaviju tako što će politički, a ne lingvistički, procenjivati situaciju, pa neće pristati da se jeziku Srba vrati naziv srpski. Oni nisu mogli da uvide da je proces razgradnje i tzv. srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske države tada bio u završnoj fazi a pred neizbežnim konačnim razbijanjem, jer su bile dovoljno ojačale ne samo težnje svih jugoslovenskih naroda (osim srpskog naroda) za razdvajanjem nego su separatističke zamisli već bile uveliko dobile podršku i u inostranstvu. Srbi nisu bili za to razbijanje zajedničke države ne zato što su u njoj do tada bili usrećeni nego zato što su znali da njima najviše preti opasnost od tog razbijanja. Samo koju godinu kasnije to se pokazalo potpuno tačnim. Jezik je, naravno, mnogo godina pre toga već bio potpuno razbijen. Ako i zanemarimo da je srpski jezik bio razbijen još u toku Bečkog književnog dogovora (1850), kada je vukovski (novoštokavski) srpski jezik obezimenjen da bi ga Hrvati prihvatili i kasnije mu, u dogovoru s Đurom Daničićem, dali ime „hrvatski ili srpski “.
Hrvatski lingvisti posle Bečkog književnog dogovora veoma su mudro vodili svoju „jezičku politiku “.
Zarad „očuvanja jezičkog jedinstva “ Srbi su na sve pristajali, a opšta politika Hrvatima je neprekidno išla naruku. Oni su, praktično, još krajem šezdesetih godina 20. veka već bili zasnovali svoju konačnu teoriju o „hrvatskom književnom jeziku “, a hrvatskosrpski “ i sl. nazivi bili su tek mali zavijuci do konačnog cilja. Godine 1979. već su imali Priručnu gramatiku hrvatskoga književnog jezika (Školska knjiga, Zagreb), „kao priručnik namijenjen učenicima srednjih škola, studentima viših škola, nastavnicima hrvatskoga ili srpskoga jezika i nastavnicima stranih jezika te svima koji se zanimaju za „hrvatski književni jezik “. Oni su, na tom prelazu iz „hrvatskosrpskog “ u „hrvatski “ bili zadržali naziv „hrvatski ili srpski “, tj. „hrvatski književni jezik “, a već 1986. godine, posle objavljivanja Tvorbe riječi u hrvatskom književnom jeziku (JAZU -Globus, Zagreb) Stjepana Babića i Sintakse hrvatskoga književnog jezika (JAZU -Globus, Zagreb) Radoslava Katičića, više nije bilo mesta nikakvoj nedoumici kad je reč o jednočlanom nazivu „hrvatski jezik “. Dakle, i pet godina posle sasvim očiglednog razbijanja imena i zajedničkog jezičkog standarda, srpski lingvisti nisu ni pomislili da može nestati u Srbiji „srpskohrvatski jezik “. Nažalost, nije to bilo njihovo pritvorstvo, oni su objašnjavali da je to izraz „naučne misli “. Otuda i njihov današnji veliki doprinos ne očuvanju, nago istiskivanju srpskog pisma iz srpskog jezika. Oni i dalje teško prihvataju najobičnije pravilo za svaki jezik u celom svetu: u jenom jeziku u pisanoj komunikaciji ima mesta samo za jedan jezik i da, u skladu s jezičkom prirodom u kojoj postoji pravilo o ekonomičnosti, nije moguće trajno korišćenje dva pisma u istom jeziku. Većina srpskih lingvista, dakle, bila je protiv „srpskog jezika “, a danas je, isto tako, protiv jednoazbučja u srpskom jeziku, tj. ta je većina za istiskivanje ćirilice. Jedan broj naših jezičara danas tvrdi da je „i latinica srpsko pismo “, a po toj logici biće već sutra sasvim očekivano od njih da tvrde kako je „i engleski naš jezik ".

71 Doduše, i Udruženje „Ćirilica “ nije na početku imalo u svom Satutu odredbu o neophodnosti vraćanja srpskog jezika na jednoazbučje. I ono je u prvobitnoj verziji Statuta bilo, kao svoj zadatak, zapisalo u Članu 3. između ostalog: „Stalna demokratska i uoporna borba za očuvanje i službenu i javnu upotrebu ćirilice srpskog jezika, kao primarnog pisma na kome je zasnovan temelj kulture i sveg stvaralaštva na srpskom jeziku, nikako ne odbacujući ni drugo pismo srpskog jezika – latinicu, koja je takođe danas u temelju kulture na srpskom jeziku.“ Ovakvo pogrešno određenje – dva pisma u srpskom jeziku izazvano je dvama razlozima. Prvo, u to vreme za lingvističke pojmove u srpskoj lingvistici bilo je potpuno nezamislivo napisati, kako je to u celom svetu: jedan jezik – jedno pismo. Da je to tada tako napisano, Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica “ ne bi prišao ni na puškomet nijedan stručnjak za jezik koji se bilo gde, u bilo kojoj školskoj, naučnoj i kulturnoj instituciji bavi pitanjima srpskog jezika i pisma. Doduše, i većina tadašnjih članova Udruženja nije ni pomišljala da bi trebalo ovo pitanje tada drukčije odrediti. Dobar broj članova mislio je da je očuvanje ćirilice u srpskom jeziku moguće i u dvoazbučju. Posle samo godinu dana rada Udruženja sasvim je nedvosmisleno zaključeno da se srpsko pismo može očuvati samo tako što će se i strpski jezik vratiti neophodnom i nezaobilaznom pravilu, poznatom u celom svetu kad je reč o ulozi pisma u svakom jeziku.

73 Srpska ćirilica danas je u javnom, svakodnevnom životu do te mere potisnuta da više nikakva istraživanja o njenoj zastupljenosti nisu ni potrebna. To se toliko dobro i jasno vidi da više niko svestan a nepristrastan ozbiljno ne osporava potisnutost ćirilice iz srpskog jezika, jer je sve previše očigledno. Govoriti danas o „neugroženosti ćirilice “ u srpskom jeziku, bilo bi isto kao kad bi neko tvrdio da nema ugroženosti Srba na okupiranom Kosmetu!!!

76 To je tačno zapazio R. Marojević u spomenutoj knjizi Ćirilica na raskršću vekova (1991). On, doduše, tvrdi da je „latinica srpsko pismo “ zbog toga što je „pismo onoga čiji je i jezik “. To bi tumačenje moglo biti prihvatljivo praktično samo ako nije važno da li će Srbi u budućnosti sačuvati svoje pismo koje kao opismenjeni koriste hiljadu godina ili će preći na ovo drugo, takođe, i po Marojeviću „srpsko “ koje koriste masovnije tek od Drugog svetskog rasta. Ne vredi se previše oslanjati na činjenicu da su latinicu koja je prethodila ovoj današnjoj, gajevskoj, koristili Srbi katolici, kad tih Srba više nema nijednog (svi su prešli u Hrvate) i niti možemo niti ima raloga da ih danas „vraćamo “ među Srbe, kad tu želju oni ili više ne mogu da iskažu ili ne nameravaju da to učine.

77 Ne smatramo dovoljno ozbiljnim Predlog nacrta ustava Srbije od neke nedovoljno identifikovane „Stručne grupe “ koja je, prema onome što je objavljeno u Politici od 26. januara 2005. na str. 7. odredbu o službenom jeziku i pismu (koja glasi: „Srpski jezik, ćiriličnog i latiničnog pisma, u službenoj je upotrebi, u skladu s Ustavom i zakonom.“), prepisana iz ranijih ustava DFRJ i SFRJ (evropski i svetski neuobičajen način rešavanja pitanja pisma po principu: dva pisma samo za jezik Srba).

78 Hrvatsku latinicu moguće je danas tumačiti „srpskom “ samo u jednom slučaju; pod pretpostavkom da se ima u vidu da su Hrvati zaista formalno 1850. a praktično od kraja 19. veka (kada je Tomislav Maretić objavio prvu hrvatsku modernu vukovsku Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga jezika) prihvatili srpski (vukovski, novoštokavski) jezički standard za svoj književni jezik, pa je po toj logici „pismo onoga čiji je i jezik “, ali da nije to u pitanju, potvrđuje činjenica da se mali broj srpskih lingvista danas drži tih činjenica, jer prihvataju političku odluku i tumačenje Hrvata da je reč o „zajedničkom jeziku “, bez obzira na to gde je njegova „standardna osnovica “. Mora se, ipak, imati u vidu gola činjenica da su Hrvati zaslužni (pre svega Ljudevit Gaj) što su tamo sačinili i usvojili hrvatski današnji latinički slovni sastav od 27 jednoznaka i tri karakteristična dvoznaka, pa Srbi nemaju nikakvih razloga da danas tvrde kako je baš ta latinica srpska. Srpska latinica, da ju je Vuk, Daničić ili bilo koji drugi srpski jezički stručnjak sastavljao, svakako bi je sačinio bliže vukovskim principima u sačinjavanju pisma za srpski jezik. Tih pokušaja da Srbi sačine „svoju “ latinicu bilo je, ali nijedan latinički sastav nije nikada ozbiljno razmatran kao novo „srpsko pismo “, jer Srbi svoje pismo imaju već hiljadu godinu (ako ne i duže), pa im drugo pismo za srpski jezik i ne treba, jer Srbi ipak danas nisu do te mere jedini kulturno -civilizacijski nekultivisan i nepismen narod koji bi imao potrebu da mu se smišlja pismo.

79 I danas često čujemo i čitamo da neko, kada hoće da kaže da je neka pesma i nešto sl. prostačko, kažu: „Daj mi ćirilicu!“ Razume se, drugo je savim jasno značenje kad se pod tim podrazumeva: ono što karakteriše istinite srpske vrednosti, jer je ćirilica uistinu jedna od nekoliko najznačajnijih srpskih vrednosti.

82 Nigde se tako nije dogodilo da vlasnici svoga jezika i pisma budu protiv svog jezika i pisma kao što se to događalo među Srbima. Obimnija istraživanja o tome, sva je prilika, pokazala bi nešto nalik na pravu suicidnost, samoruženje, samoponižavanje i samoponištavanje. Ovde ćemo spomenuti samo primer izrugivanja sa srpskom ćirilicom i na početku života zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca 1923. godine u Mariboru i progona ćirilice u Zagrebu. O tome govori Života Đorđević u feljtonu „,Politika ‛ – svedok veka “ u 31. nastavku objavljenom u Politici 5. februaera 2004, str. B 7. On tamo navodi: „Skup hrvatskih profesora u Zagrebu protestovao je protiv ćiriličnog pisma u udžbenicima i đačkim knjižicama, iako su knjižice štampane ćirilicom, latinicom i,slovenačkim narečjem ‘. Istovremeno, u Beogradu je bilo profesora koji su od učenika tražili da nabave udžbenike štampane latinicom.“ Očigledno, srpska žeđ za „bratstvom i jedinstvom “ i pre brozovskog „bratstva -jedinstva " bila je velika.

84 V.: Borbu od 21. januara 2005, str. 1. gde je glava lista s rečju Borba koja ispisana s latiničkim r, a svi ostali tekstovi u novinama odštampani su hrvatskim pismom.

Stanko MAZIĆ (Smederevo)
BOŽIJE REČI U SRBSKOM JEZIKU I SLOVA U PISMU ĆIRILICI *
(Pravopisna odstupa Nj-a od standardne norme (pisanje velikog i malog slova, odstupanje od jednačenja suglasnika po zvučnosti i sl.) predstavljaju uobičajen manir izlagača, pa je zato taj njegov postupask i ovde uvažavan.)

Ono što su reči za čoveka, preko kojih se izražava i zaokružuje određena misao - rečenica, za Boga Tvorca su – glasovi – Slova. Jer svaki glas pokreće energiju (prozivanjem) koja stupa u akciju i prenosi svoju silu izvršavajući svoj zadatak, bilo po pojmu ili po predmetu. Po tome su Božije reči – glasovi – u potpunom skladu s efektima. Između glasa i dela nema i ne može postojati nikakve razlike. Rečeno – izvršeno. Po tom je osnovu strogost Božijih reči neodvojiva od dela. Tvorac ima na raspolaganju, za čoveka neshvatljivu, silu koja odgovara po brzini kretanja, brzini NJegove umnosti, koja je pod sredstvom reči, malo sporija od umnosti, dok NJegovo lično kretanje u potpunom je skladu s NJegovom brzinom umnosti.

Bog – Tvorac je ovo javno manifestovao na gori Sinaju, kada je Mojsiju diktirao zakone. Kako je Tvorac izgovarao reči, tako su, po glasu, energije stupale u akciju i otiskivale svoje sile, koje po glasu nose u sebi i na kamenim pločama. Kako se sve to dogodilo, opisao je Mojsije u svojim knjigama. Čiatva se planina pretvorila u plamen i poigravala slično lopti od siline i brzine svetlećih strelica, po obliku munja.

Kod pisanih reči nema odstupanja, jer slova to ne dozvoljavjau, i ostaju onakva kakva su napisana i stvorene reči od njih – bilo da su ispravna ili neispravna. Odnos reči i dela kod čoveka finalizuje njegove umno -karakterne osobine i vrlo su retki ljudi koji mogu do kraja izvršiti svoja dela preko reči. Na tom vremenskom rastojanju stoje mnogi faktori, kao i sama nestabilnost čovečije svesti i po drugom jako ograničena njegova, po sili reč. Bilo da je usmeno izgovorena ili napisana, čovek se služi, pisanom rečju, da bi se po njima, dogovoreni odnosi održali po predmetu i po pojmu, bez promene. Pisanje je, u nekom vidu, odloženo pamćenje. Pored svega, usled delovanja viših sila mimo volje čoveka, reči i dela vrlo se teško mogu realizovati u celini, jer i sama svest kod ljudi, usled nestabilnosti menja često odnos po shvatanju i tumači u drugom smislu, što dovodi do protivurečnosti a neretko i do antagonizma. Kod Božijih reči toga nema, jer glasovi ne mogu da menjaju svoje duhovne sile, po sebi, nego ih samo menjaju po smislu redosleda preko reči, jedno slovo menja značaj čiatve reči a preko reči i smisao cele rečenice, zavisno od toga koju ulogu određena reč ima u rečenici.

(Čovečija svest u Duhovni izvor nikada ne može ući.) Do Vuka se Srbin zvao pravim imenom "Serb " a Srbija "Serbijom ". Vuk je izbacio slovo E a nepotrebno ugradio u naziv Srbije slovo "J " (Srbia) slovo "I " nosi silu – Istine – dok slove E energije ovo je usledilo da izgubimo redovno napajanje Energijom, preko svog – Duhovnog Stabla (Bres -t) a zatim po slovu "J ", umesto Božije prihvatili smo ljudsku istinu za svoju nauku i otpali i od Sv. Trojstva, što je prisutno po samom nazivu – Čovek, a ne – Ćovek. U praksi se to odrazilo tako što je Srbija počela naglo da stagnira a zatim i da gubi korak u svom razvoju. Sve dok nije došao na presto Srbije Petar I Karađorđević, koji je svojim odnosom prema Srbskom nacionalnom duhu I Stablu u dobroj meri popravio položaj prema Sv. Duhu. Svojim ličnim ponašanjem i delovanjem, sve dok nije prepustio presto svome drugom, umesto prvom sinu, a kada je On zvanično preuzeo presto, sve je krenulo naopako. Stariji brat Đorđe pobunio se protivu takvog Aleksandrovog stava i dospeo u ludnicu.

To je slično oddnosu kralja Milutina prema sinu Stefanu Dečanskom, i onda sina Dušana prema Dečanskom. Prepotentni Dušan vraća N. Zavet na zakone po St. Zavetu, ubija oca Stefana i brata Sinišu. Stavlja na carski pečat, do tada nigde nespomenuti, Arbanaški narod i daje mu pun međunarodni pravni legitimitet, upada i zauzima tuđe teritorije, ponižava Sv. Trojstvo u Hilendaru sa svojom ženom i niz drugih radnji nespojivih s Nemanjinim Žitijem i Zaveštanjem. Kralj Aleksandar I Karađorđević uništio je kakvu -takvu srbsku autohtonu nauku i po čoveku prihvatio germansko - romansku i keltsku nauku. Po Nemanjinom Zaveštanju otpao je od srbskog duhovnog stabla i Sv. Trojstva i ubrzo glavom platio u 46. godini života, kao i car Dušan. Ništa bolje ne možemo dalje očekivati od kosovske golgote – ukoliko se Srbski narod ne usmeri po Nemanjinom Zaveštenju – prema svom duhovnom – stablu a s njim i prema Sv.

(Mali broj Srba pre Vuka imao je u prezimenu završna i vrlo jaka slova -ić i - vić. Takva prezimena nosile su plemićke porodice u Srbiji, posle Vuka veliki broj Srba do blizu 80 odsto dodao je svom prezimenu -ić i -vić. Bilo je i onih koji su odustali, pod teretom jake masonizacije, što se videlo po prvom skupu na ovu temu, a zatim i na ostlaima, ali sve manje, dok Dragoljub Zbiljić i Vera Davidović nisu gubili nadu, kao ni članovi Udruženja "Ćirilica " a potom i jedan broj razumne itneligencije.

Nauka Srbska pa ni svetska (svetska drži u tajnosti jer joj ne ide u prilog da objavljuje istinu, koja je po Bogo -Hristovoj volji data preko jezika Srbskome rodu).

Srbska nauka nije ni pokušala, niti je smela i mogla to da uradi od srbskih masonera, a oni koji su pokušali i došli do nekog saznanja, ili su likvidirani ili zavrbovani a možda i sami iz nepoznavanja uloge duhova izazvali reakciju kobnu po život. Da ne ulazim u mogućnosti i razloge, bitno je da jezik Srbski nije istražen, po istini i Božijim rečima. Jer još nema odgovora na poreklo Srbskog imena, niti je utvrđen srpski identitet i pored prisutnih reči: vazduh, senar, pripoveda, post, amin, voda, narod, razum, pamet, duh, matrija, umna punoća, trojno ja. tradicija, univerzum, kosmos, vasiona, galaksija, svemir, nebo, svet, pop, otac, majka, bres -t I niz drugih, a zatim slova i brojevi – o kojima niko, izuzev mistika kabalista, nije ni razmišljao. Kako čovek da dođe do istine, ako ne zna gde se nalazi.

Kada bi Srbin samo znao za poreklo svog imena, jezika i ćiriličkog pisma, nikakva ga ovozemaljska sila po čoveku, ne bi mogla pobediti, a to se ne može postići bez studioznog proučavanja Biblije 66. Mistici -kabalisti su to znali pa su preko crkvenih kanona uz pomoć samih, nazovihristovih sledbenika i po osnovu strogosti Božijih reči, zatvorili put hrišćanima ka Hristu preko njegovog Jevanđelja Srbima, jer je Bog istinu objavio preko duhovnog stabla brest narodu kome pripada. U Srbiji nema ni stota porodica u kući najtiražniju knjigu na svetu, koju u proseku ima u posedu svaki treći hrišćanin. Zar to nije verodostojan dokaz o odnosu srbskih masona prema srbskom narodu. Ako ni to Srbi ne mogu da shvate, onda nam niko nije kriv izuzev nas samih što za Hristom ne idemo.

Branko Miljković i Branko Ćopić nisu preživeli. Velika je šteta što je Branko Miljković postradao u 27. godini, jer je po Duhu otišao najdalje. Nije poznato da je neki čovek tako duboko zašao u ulogu i funkciju duhova, što se vidi po njegovoj izjavi: "Izdati sebe znači otkriti sebe, a otkriti sebe znači izgubiti sebe. " Kao što sam već rekao, nije stigao da obnovi traganje.

Srbi samo treba da se na Boga Hrista usmere po Jevanđelju, a sve je dalje stvar Bogo -Hristove volje. Da ne želi da nam pomogne, ne bi nam to ni objavljivao. Bog Hristos nije nas napustio, u to treba da bude siguran svaki Srbin, nego smo napustili mi Srbi njega. Ako to shvatimo (a na kraju mi više nemamo ni šta da izgubimo, zato možemo to da pokušamo i da se uverimo da li je Hristos istina ili nije i pored toga što nije dozvoljeno iskušavati i proveravati Boga), verujem da će nam Bog -Hristos i to oprostiti i prihvatiti nas. (On deluje, nego mi ne možemo da shvatimo).

Ako jedna trećina čovečanstva ide blizu dve hiljade godina za Bogom -Hristom, zar to nije dovoljno za razumnog čoveka u kom smeru treba svoju svest -razum da usmeri. To je jedna od najveći ljudskih vrlina – podstaći čoveka na razmišljanje. To su uradili rukovodioci "Ćirilice ". Bitno je da se krenulo pravim putem i nadam se i verujem da će laž zauvek biti zbrisana sa Srbskog prostora i iz Srbskih glava, koju su masonizirani Srbi sejali a i posejali, preko naopakog vaspitanja i obrazovanja u Srbskom rodu.

Dovoljno je da daroviti ljudi krenu sa svojim razumom po Božijoj reči –VAZDUH – Sve je duh, i brzo će stići na cilj, ako ispoštuju Hristove zapovesti.

Divna BIJELIĆ (Novi Sad)
ĆIRILICOM OD GESTA DO PROTESTA

Ako uzmemo da je istorijski nastanak reči, govora i pisma imao ako ništa drugo, a onda evolutivnu težinu progresije svakodnevlja omogućujući razmenu mišljenja i osećanja putem izgovorenih reči, usuđujemo se da pretpostavimo da je ta ista reč trebalo da zadrži bar unekoliko težinu i važnost koju je imala prilikom svog nastanka! Trebalo bi! Možda je interesantno pretpostaviti da bi se težina danas izgovorenih reči mogla meriti kroz prizmu sintagme „ Držati do reči “. Ako je reč u svojoj istoriji postanka doprinela sporazumevanju, iznošenju mišljenja naših davnih predaka omogućujući im kako društveno -komuniktivnu organizaciju, pa tako i odbranu od fizički jačih živih bića, da li je uopšte mogućno i pametno pretpostaviti da ona, reč, možda danas gubi svoju početnu i osnovnu funkciju iznošenja mišljenja radi sporazumevanja, funkciju koja je u stvari i sam uzrok razvoja govornih sposobnosti i zbog koje decu učimo čitanju, pisanju i komunikaciji. Ako kroz sintagme „ Držati do reči “, „Održati reč “ i tome slično izvagamo važnost i funkciju izgovorenih reči u savremenoj istoriji, kao i u bukvalno shvaćenom prezentu: sada, danas, ovog trenutka mogli bismo bez većeg istraživačkog poduhvata zaključiti da je izgovorena reč izgubila svoju nekadašnju težinu, kao i osnovnu funkciju iznošenja mišljenja i osećanja.

Dakle, da li je moguće izboriti se za svoje pismo u jednoj civilizaciji koja nije u stanju da održi ni reč. U pis a noj formi laž je još teže prepoznati nego u govornoj.

Pa ako uspemo da se dogovorimo gestikulacijom na regionalnom i državnom nivou, možda svi otkrijemo istinu da nijedno jedino pismo ne treba da odumire ma koliko se trenutno činilo inferiornim. Biti protiv svog pisma isto je kao i biti protiv čoveka, jer čovek bez pisma nije ličnost već biološka jedinka, a pismo bez čoveka koji ga koristi je samo upitnik na papiru.

Novi Sad, jun 2005.

Vladimir CVIJIN SPREMO (Kać)
KO JE ZABRANIO ĆIRILICU?

Srpski jezik je go, osiromašen i obogaljen.

Ćirilica je zabranjena u srpskom jeziku. Toga mnogi Srbi nisu svesni.

Tamo gde su kineska slova, tamo su Kinezi, ako su tu oni – tu je i prodavnica.

Jevreji su posle 2000 godina ponovo naučili svoj jezik i svoje pismo.

Ko sprečava povratak ćirilice? Ko je zabranio ćirilicu? Ko sprovodi zabranu ćirilice? Danci su, iako malobrojni, veliki narod. Oni vole svoj jezik i neguju ga.

Kakav nacionalizam ili sitničarenje, makar – rekli bi u jednoj (jedinoj –takvoj) zemlji, na Balkanu.

Svaki jezik ima svoje pismo.

Svaki jezik ima svoju latinicu.

Srpski jezik je pod okupacijom latinice.

Borci za opstanak i povratak ćirilice proglašavaju se primitivcima, fašistima i kočničarima na putu prema svemu onom što je dobro za nas.

Otpor nestanku ćirilice kod nas se uglavnom prećutkuje, a kad se i proprati uvek se nađe neki Teofilo Palčić koji uz puno praznoslovlja, gluposti i neznanja naruži svaku odbranu ćirilice, jedinog pisma našeg jezika – najdubljeg kamena u temelju naše kulture.

Ko je zabranio ćirilicu? Ovo pitanje zahteva brz i tačan odgovor.

Samo je još malo vremena ostalo.

Zbog nečinjenja ćirilica nestaje do 2010. godine? Ako se ništa ne preduzme, ćirilica će iščeznuti do 2010. godine. Zato predlažem da Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika “Ćirilica ” iz Novog Sada u okviru “DEKLARACIJE O PRESTANKU LATINICE I POVRATKU ĆIRILICE U SRPSKI JEZIK ” postavi pitanje: Ko je zabranio i ko sprovodi zabranu ćirilice u srpskom jeziku? Deklaraciju sačiniti i objaviti najkasnije za trideset dana, računajući od danas. Tačno navesti od koga se očekuje odgovor - vreme za odgovor oročiti na trideset dana. Nakon šezdeset dana svim nenasilnim sredstvima, na najširoj mogućoj osnovi, započeti veliki poduhvat za prestanak latinice u srpskom jeziku i povratak ćirilice u srpski jezik.

Neka ćirilica vaskrsne do Đurđevdana 2006. godine.

Naša Matica srpska, SANU, CANU, ANURS, Vukova zadužbina, Sve katedre za srpski jezik na fakultetima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, Parlament Republike Srbije, Parlament Republike Crne Gore, Parlament Republike Srpske, Sve parlamentarne stranke, Predsednik Republike Srbije, Predsednik Republike Crne Gore, Predsednik Republike Srpske, Predsednik Vlade Srbije, Predsednik Vlade Crne Gore, Predsednik Vlade Republike Srpske

Ko je zabranio ćirilicu? Ko sprovodi zabranu ćirilice? Na ta pitanja ne može odgovoriti niko drugi – samo oni.

Poštovana gospodo! Mislim da osnivači Udruženja"Ćirilica “, gospođa Vera Davidović i gospodin Dragoljub Zbiljić, kao i ostali koji su uzeli učešća po ovom veoma složenom i sudbonosnom pitanju za srbski narod, zaslužuju veliko priznanje. Najpre zbog toga što se na pitanje našeg identiteta, integriteta i nacionalnog suvereniteta, osnova odgovora traži po JEZIKU I PISMU.

Srbski jezik i pismo nisu ni izbliza istraženi od strane srbske nauke, u odnosu na ono što unutar sebe i po sebi, kao istinite vrednosti sadrže. To znači da mi Srbi sebe najmanje poznajemo. Dozvolili smo, zatim, da prihvatimo tuđe, zlonamerne nalaze o našem identitetu kao svoje i, po tom osnovu, mi smo ono što drugi kažu da jesmo, a ne ono što, po svom fonetskom i grafološkom značenju, kažu naš JEZIK I PISMO. Jedan italijanski naučnik s Biogenetičkog instituta u Rimu (nažalost zaboravio sam mu ime) izjavio je dana 13.01.2003. godine, preko Prvog programa Radio Televizije Srbije, da su Srbi, ,narod jakog genetskog koda“. To je lepo čuti, ali odakle ovakav zaključak? Da se nisu bavili istraživanjem, u čiji cilj za sada ne bih ulazio, do ovog rezultata ne bi ni došli. Da li to znači da nas drugi bolje poznaju nego mi sami sebe, iako imamo JEZIK I PISMO, od kojih se po čoveku, ne može od čoveka sakriti ništa. Nemoguće je sakriti, jer je PISMO ISTINE preko Duhovnog Stabla spojeno sa Izvornom Istinom po volji Svemogućeg tvorca, a objavljeno preko Vuka Karadžića u 19. veku, u skladu s Hristovim Znakom i izjavom: "Nema tajne koja se neće saznati" (Jev. po Mat.10,26. Jev.po Mar 4,22, Jev. po Luki 8,17 i 12,2. Druga posl. Kor. Apost. Pavla 12,4-9. Jovan Bogoslov Otkr.

Da bi izlaganje bilo malo jasnije, vratio bih se unazad, kroz istoriju.

Kada Hristos, za vreme svoje Epifanije, nije hteo da otkrije Znak Jevrejima, to je bio razlog da ga oni odbace, zajedno s Njegovom naukom. Zbog tog neprihvatanja Jevreji su prebačeni, po svojoj volji, iz Desne u Levu psihoenergetsku silu. Na njihovo mesto, posle Hristovog Raspeća, došli su Grci, preko Apostola Pavla, kada je preko Jovana Bogoslova, Hristos i istoriju čovečanstva objavio do konačnog i opšteg Preobraženja – Apokalipse. Pored Znaka, Jevreji su izgubili i status Izabranog Božijeg Naroda, a s tim nisu mogli nikako da se pomire. Sve je to dovelo do unutrašnje podele ovog naroda na one koji su pri Hristu i one koji su protiv NJega. Njihovi učeni Leviti ili"Izabrani “, kako su sebe nazivali, po Raspeću su detaljno proučili Hristovu nauku i NJegove zapovesti. Došli su do zaključka da Hristova nauka ne može da se ograniči, samim tim što je svest čoveka pod njegovom kontrolom, a po drugom osnovu, da Hristos ne utiče na volju čoveka za koju će se stranu opredeliti ili ostati neopredeljen. Ovaj drugi osnov su Leviti iskoristili i, uz pomoć samih Hristćana, preko crkvenih kanona, zatvorili put za prilaz Hristu. To je izazvalo raskole u čitavom Hritćanstvu, koji, svi smo svedoci toga, i dalje traju. (Nigde u Hristćanstvu nije ni"Dekalog “, u celini prihvaćen, niti u praksi realizovan) U sedmom veku n. e."Izabrani “, kabalisti, preko Muhameda su formirali novu religiju i tako zatvorili prvi krug svojih aktivnosti na sprečavanju daljeg širenja Hristćanstva.

I pored toga što su bili pod uticajem Vizantijske kulture i Rimske imperije, Srbi nisu hteli da prime kanonizovano Hristćanstvo, već su se držali Hristovog"Jevanđelja “, i sebe su smatrali pravim Hristćanima –"dobrim ljudima “. Samo takvo ponašanje nije u skladu s onim što drugi govore o našem poreklu. Srbima je bila dobro poznata indijska religija, tumačena po"Vedama “, koja je nastala mnogo vekova pre Hrista. Bog Višnu i Brama u"Vedama “ se ne razlikuju previše od Boga Oca i Hrista Sina u"Jevanđelju “. Kada su se upoznali sa Hristćanstvom, preko Grka, lako su ga i pravilno prihvatili, kao već poznato učenje. Reč"PRIPOVEDA “ jedinstvena je, a njen koren je:"Pričaj po Vedama “. U 10. veku prevedeno je Hristovo"Jevanđelje “, i stvoren je veoma jak pokret Bogumila, protivnika crkvenih kanona i sledbenika izvornog Hristćanstva. Kao takvi, bili su izloženi nasilnom privođenju kanonoima, proterivanju ili fizičkom uništenju od strane Nemanje, koji nije smeo da dozvoli da se potresaju temelji njegove države udarom na tako jak njen činilac, kao što je bila Crkva i pored sveg naopakog tumačenja Hristove nauke. Bogumili su se zadržali u Bosni sve do 16. veka, ali se učenje prenelo na Austriju, Nemačku, Belgiju, Francusku, do Engleske i delom u Italiju. Ovaj pokret je bio motivacija Martinu Luteru da prevede"Jevanđelje “ i, 1548. godine, pobuni vernike protiv diktata kanonizovane katoličke crkve. (Pokušaj katoličke crkve da Srbe bogumile prevede u katolike doživeo je propast, jer je biskup, poslat 1232. godine da to uradi, i sam prišao ovom učenju, videvši način ispovedanja Hristove nauke, Stanojević"Istorija" str. 129.) Odnos Srba prema svom Duhovnom Stablu pravilno je objavio Stefan Nemanja u svom"Zaveštanju i Žitiju “, a zatim ispratio svojim ličnim ponašanjem i pored toga što nije znao koje primarno stablo predstavlja primordijalno. Srbi, sve do sada, ništa nisu znali o svom Duhovnom Stablu, a ono je BREST i o njemu govori prorok Isaija još 600 godina pre Hrista. Nemanja je jasno video da je, posle Svetog Trojstva, najveći srbski Svetac Sveti Otac Nikola. Posvetio mu je prvi Hram u Toplici, u kome se zamonašila i u njemu umrla njegova žena Ana (Polovina Srba slavi Svetog Nikolu u porodicama, a druga polovina prisustvuje toj slavi). Sama svetost je nedeljiva od Svetog Trojstva, jer niko ne može da deluje, u pozitivnom smislu, na svest čoveka bez dozvole Svetog Trojstva (Jev. po Mat. 10,19-20. Jovan 15,5. Otkr. gl.19,10 i 22,9.). I sveci i ljudi na Zemlji dužni su da rade i ponašaju se po Božijim Zakonima, koje Hrist kontroliše sve do konačnog Preobraženja (Otkr. gl. 4,5.). Po svom odnosu prema Svetom Ocu Nikoli, Nemanja zaslužuje zahvalnost, kao i svi ljudi koji nas usmeravaju po"Jevanđelju “. U samom Nemanjinom imenu postoje dve naredbodavne reči"ne manje “. Ne manje od onoga što je Nemanja rekao i uradio po svom"Zaveštanju “. Njegova znamenja dovoljno govore: Krst sa četiri ocila – slova"S “, Dvoglavi orao s ukrštenim mačevima, Zastava, boje Duge, Neba, ili bele s Miroslavljevim j evanđeljem i gudačkim instrumentom guslama, koje su u Srba i danas prisutne. U jedinstvenim rečima"pripovedati “ i"vazduh “ (vasduh – sve je Duh), sadržan je identitet Srba, koji odgovara Hristovoj reči:"Propovedajte Jevanđelje po Duhu “, i pravac u kome treba da usmerimo našu, srbsku svest. Dalje slede reči koje bliže opisuju pojmove Kosmos, Vasiona, Nebo, Svet, Galaksija, Univerzum, Svemir... Iz fonetskih reči nastaje rojenje reči preko slova i brojeva, do beskonačnosti i po čoveku od čoveka se ništa ne može po istini sakriti, ukoliko se pravilno postupi po Hristovim zapovestima u"Jevanđelju “. Da je sakrivanje moguće, Bog Tvorac sigurno to ne bi objavljivao, prvo preko Mojsija, zatim preko više proroka i na kraju preko Sina Hrista. Oni koji ne veruju u večni život, potpuno su u pravu, jer on za njih i ne postoji, a oni koji veruju ne treba da sumnjaju, jer će ih Hristos uveriti ukoliko budu išli za njim po"Jevanđelju “. Apostole"Jevanđeliste “ Hristos je izjednačio sa sobom po učiteljskom Duhu. Oni su jedini unapred znali da imaju duhovne predispozicije, da pravilno mogu da objasne i opišu Hristovu nauku i razliku između Starog i Novog zaveta. Kada bi Bog Hristos priznavao crkvene kanone, koje ljudi pišu po svojoj volji, onda on ne bi bio Bog, već bi to pravo priznao čoveku.

Ono što je Božijom voljom preko Duha i umne punoće, s pozivom na"ja “, dato čoveku i narodu kome pripada, čovek mora da realizuje za vreme ovog protočnog života, a narodi do konačnog preobražavanja kosmosa, ukoliko ne nestanu po Božijoj volji ili kazni. Po volji, sjedinjeni s Božijim Duhom, a po kazni – otuđenjem od njega. Srbska Crkva, počev od Save Nemanjića, koji je doneo crkvene i državne zakone, nikada nije usmerevala Srbski narod na"Jevanđelje “, već na svoje i, po izboru, na državne zakone.

Kada je Profesor Miloš Milojević (1840-1897) izjavio da se, u srbskom jeziku, krije"Čudo nad čudima “, kabalisti -izopzefičari, koji tragaju za Pismom Istine, još 600 godina pre Hrista, brzo su utvrdili, po Hristovom Znaku i izjavi da"nema tajne “, da se istina nalazi i sadrži u srbskom jeziku i ćiriličnom pismu po Vuku Karadžiću i da je ono, po oba osnova, reči i slova, najsavršenije na ovozemaljskom svetu. Ali, isto tako su utvrdili da se ono ne može pravilno shvatiti bez Bogo -Hristove volje i pravilnog shvatanja njegove nauke. Tada je "Komitet 303" uveo prema Srbima podli Holokaust i već 1912. godine dolazi do sastanka visokih oficira i gurua u Srbiji, kada je i formirana"Visoka loža “, s krajnjim cinjem – udariti svim sredstvima po srbskom nacionalnom identitetu (Zavadi pa vladaj). Taj napad počinje već 1913.godine, a veoma brzo, 1918 godine, srbski kralj i vlada prihvatili su ograničeni identitet po Bečko -berlinskim standardima. Po istom principu se sve ponavlja 1941. godine i traje sve do danas. Sve što se u Srbiji i Srbima danas događa u potpunom je skladu s Hristovim rečima:"Sve što je podeljeno osuđeno je da propadne, od porodice do države “ (Jev.po Mat.12,35).

Šta je u Srbiji ostalo nepodeljeno? Tri stotine političkih stranaka na oko 6,7 miliona glasača, a sve zajedno nemaju ni polovinu pristalica od tog broja. Po tom osnovu, niko u Srbiji nema legitimitet da odlučuje u ime Srbskog naroda. To direktno vodi ka razbijanju srbskog integriteta i formiranju novih država unutar same Srbije, sličnih polisima u Staroj Grčkoj. Zar na poslednjim lokalnim izborima nije bilo očigledno da su gradonačelnike, u većini gradova, na vlast doveli politički neopredeljeni glasači? Od sadašnje srbske državne i crkvene vlasti, a to traje već godinama unazad, beže svi, i Srbi i nesrbi, a oba su ova identiteta otpala, po Duhu, od srbskog naroda. O daljoj sudbini srbskog identiteta, Jezika i Pisma, mora da odluči srbski narod, po svojoj volji."Udruženje Ćirilica" bi trebalo svoj rad da usmeri u tom pravcu. Ni jedan ljudski zakon ne može da deluje na psihu čoveka; da voli nešto što ne voli; da veruje ako ne veruje u nešto; da se opredeli prema zlu i dobru. Ta mu je sloboda data od Boga i niko je čoveku ne može ograničiti osim njegovog Darodavca.

Svestan sam da će mnogima ovo izlaganje delovati nepovezano i neshvatljivo. Na to utiče mnogo faktora koji deluju na svest čoveka, a kojih se prethodno treba osloboditi, zaključno sa svojim"Ja “. Kada bi čovek znao kakav teret nosi s pozivom na svoje i tuđe, po čoveku",Ja “, sve bi mu trebalo oprostiti, jer veće kazne za čoveka od te nema. Ali, mnogi Srbi u to ne veruju i stoga nije ni čudo što se između sebe ne razumemo ili se pogrešno shvatamo, iako govorimo istim jezikom.

Niko nije bolje poznavao, niti opisao srbski jezik, kao Ivo Andrić (1892-1975), koji se kao Hrvat, preko žene Srbkinje, slično Ajnštajnu, prikalemio na Srbsko Duhovno Stablo. Srbski gramatičari,etimolozi,lingvisti i ostali jezički stručnjaci visokog zvanja, nisu shvatili, ili nisu hteli ili smeli da shvate, poruke Andrića srbskim učenim ljudima, preko knjige"Znakovi pored puta ",. On je, kao niko do tada, uplivao duboko u srbski Identitet i Jezik.

Po samom opisu može se zaključiti da je, pored fonetskog logosa, otkrio i kosmogonijski logos po grafološkoj vrednosti slova i brojeva u Srbskom Trioptilnom Pismu. Da nije otkrio, ne bi mogao, po Duhu, bez prethodno definisanih pojmova RAZUMA, PAMETI. SVESTI, PODSVESTI, UMNE PUNOĆE, TROJNOG"JA “, DESNE I LEVE ULOGE PSIHOENERGETSKIH SILA, PALOG I OTPALOG DUHA, ISTINE I PRAVDE, ZLA I DOBRA, tako precizno da opiše šta je izvorna istina, a šta su istine izlivene iz nje. Andrić je došao do samog praga otkrića i same svrhe čovečijeg protočnog života, ali, kada je dotle došao, vratio se svome, već odbačenom"ja “, potpuno svestan kroz kakvo teško iskušenje treba da prođe, a sve to samo zbog jedne reči koju nije imao kome da kaže. Preko dva meseca je bio u komi",ni živ, ni mrtav “ (Branko Ćopić i Branko Miljković nisu preživeli to stanje), a kada se povratio, pridružio se Srbima koji su radili na štetu svog identiteta. Preko učenog udruženja"Morgan Ostre “ predao je svoje nalaze o srbskom jeziku i pismu"Komitetu 303“, a za uzvrat, dobija"Nobelovu nagradu “ i finansijska sredstva za dalji rad. Nije teško utvrditi, po samom sadržaju knjige"Znakovi pored puta “, da je Andrić, na svoj način, prepričao"Bibliju 66“. Takođe, očigledno je da mu je bila poznata i"Kabala “, iako ona još uvek nije bila zvanično prevedena na srbski jezik. Jasno je, zatim, da Andrić nije verovao u u crkvene kanone, kada je izjavio:"Nema više ništa novo da se kaže, a da dosad nije rečeno “. Nije imenovao gde? Kao diplomata, nije smeo da kaže ni"Jevanđelje “, ni"Jezik “, ni"Pismo “. Odmah bi pao u nemilost Kralja Aleksandra, kao pristalice Bečko -berlinskih standarda, a zatim, kao Hrvat, katoličke i pravoslavne crkve i na kraju, samog"Komiteta 303“. Pod ovim pritiskom morao je da popusti svome"Ja “, ali je neosporna činjenica da se, u određenom periodu, borio za srbski identitet koji je sačuvan u srbskom Jeziku i Pismu –"Ćirilici". U ovom osnovu nikako ne sme da se izostavi još jedan srbski pisac, koji se, na sličan način, borio za očuvanje srbskog identiteta, a to je Branislav Nušić. Njegova dela, po svojoj vrednosti, nimalo ne zaostaju za delima Ive Andrića, a srbski ga naučnici (prepuni zvanja) prozvaše – KOMEDIOGRAFOM!? Srbi su čudan narod. Ovo"čudan “ više se odnosi na ono što drugi misle o nama, nego na naše mišljenje o sebi, jer se mi i nismo nikada ozbiljno zamislili o svojim postupcima, kao što su oni o našim. Zarad ličnih i parcijalnih interesa, u bescenje prodajemo Narodno Blago. Sada više nemamo šta da prodajemo. Država je, od 1918. godine, prodavala srbski nacionalni identitet, a tu prodaju je, na kraju, morala da prihvati i Crkva. Uz identitet, ostali smo i bez integriteta, tako da se sada krčmi"na veliko “, po pravilu"šta ko dohvati “, sve od nacionalnog suvereniteta. Čiju mi to imovinu krčmimo zajedno s nama samima i kome uinat? Da li to radimo u inat sebi ili Tvorcu koji nas je odabrao? Da li nam je suđeno da budemo odbačeni, iako nam je dat Znak? Nije, ali nam je ostavljeno na volju, a nju smo sami usmerili u prilog sopstvenoj propasti. Formiraju se nacije unutar srbske, uz pomoć samih Srba. U srbskom jeziku, kojeg čuva pismo"Ćirilica", sadržan je i srbski nacionalni identitet. Kada nestane jezika, nestaće i nas. Ta volja nije narodna. Ona izlazi iz državne i crkvene vlasti i pokušava da se nametne kao narodna, ali u narodu, očigledno, nema uporište.

Imamo najčistiji Jezik i najsavršenije Pismo. To su nam otvorena vrata do prilaska do samog Izvora Pravde i Istine. Kolika je duhovna obdarenost srpskog naroda, kada je, po sva tri osnova (po sebi, drugima i Bogu), svoje osećanje poezijom ovekovečio u preko sto hiljada pesama (Cela Evropa nema toliko)? Koja je vrednost srpske srednjevekovne umetnosti, iste one koju, krijumčarenjem prodajemo u bescenje onima koji je poznaju bolje nego mi, ili dozvoljavamo da je uništavaju oni, koji joj takođe poznaju vrednost i žele da ne postoji? Šta je rekao Napoleon o Karađorđu? Zašto upoređuju Miloša Obrenovića sa Solomunom, Filipa Višnjića sa Homerom, a Milunku Savić s Jovankom Orleankom? Kako je samouki Vuk Karadžić došao do tri počasna doktorata od triju najvećih evropskih akademija nauka? Šta treba da nam kažu pobede kod Kumanova, na Kolubari i uskrsnuće preko Grčke? Da li su zaslužili zaborav Tesla, Pupin, Milinković, Pavle Savić...? Hiljadu i četiri stotine Srba usmerava rad u isto toliko naučno - istraživačkih ustanova po celom svetu (Podatak OUN. iz 1992. godine). Četvrti čovek po prirodnoj inteligenciji zove se Uroš Petrović, a do stotog mesta se nalazi još pet srbskih mladića i jedna devojka. U maju ove godine u Moskvi se održavao turnir četiri najbolje i materjalno najbogatije košarkaške ekipe u Evropi. Tri inostrane ekipe su selektirali, vodili i doveli do uspeha ljudi, koji se prezivaju Ivković, Obradović i Ivanović, kao što rade već godinama unazad, zajedno s Đurovićem, Maljkovićem, Pešićem... Emir Kusturica je podigao hrišćanski hram na Mokroj gori. Na provokativno pitanje novinara iz engleskog lista"San “ odgovorio je da ga je još njegov otac Murat upoznao s njihovim srbskim poreklom i da je ponosan zbog toga."Šta će Vama moja pomoć?“ – upitao je američki psihijatar našu iseljenicu, koja mu se obratila zbog svog psihičkog problema otuđenosti –"Kada potičete iz naroda koji ima tako savršenu narodnu igru, kao što je Vaše kolo, moja pomoć Vam nije potrebna “ (Momo Kapor"011").

Primera je napretek.

Zbog čega sve ovo navodim? Ne radi se ovde o pojedinačnim ljudima, nego o visokom kvalitetu SRBSKOG NACIONALNOG DUHA, što se vidi po njegovoj integralnoj sadržini, u kojoj ima mesta za sve, od njega niže duhovne vrednosti, ali za njega nema mesta ni u jednoj posebno, bez umanjenja sopstvene vrednosti. Ovo ne pripada srbskoj zasluzi, nego je isključivo delo čiste volje Boga Hrista, ali, na žalost, mi toga nismo svesni i pored svih, od Boga datih mogućnosti da to pravilno shvatimo, a preko svog JEZIKA, PISMA I HRISTOVE NAUKE. Sve postaje uzalud, kada ne idemo za Bogom Hristom po"Jevanđelju “, ni po Nemanjinom"Žitiju i Zaveštanju “, već po čoveku za čovekom, da bismo, na kraju, stigli do svog biološkog samouništenja, bez prava da bilo koga van sebe za to okrivljujemo. Nepismeni Karađorđe i Miloš Obrenović, samouki Vuk Karadžić, zajedno s Kraljem Petrom Prvim, digli su Srbski narod iz pepela, jer su se vladali u skladu s Hristovim Znakom i pravcem koji nam je odredio, a putem prirodnog razuma. Sve što smo stekli tim putem do 1918. godine, izgubili smo onda, kada smo zapostavili RAZUM, a pojurili za ljudskom PAMETI. Danas imamo 3.500 doktora nauka, sveprisutnih na pozornici ZVANJA, ali isto tako prisutnih na deponiji srbskog ZNANJA, i čitav narod je tu gde jeste. Ceo svet se odriče Darvina i njegovih teorija o ljudskom postanju, a mi, kojima je ta teorija zlonamerno nametnuta, smenjujemo ministarku prosvete LJiljanu Čolić, na predlog za ukidanje iz školskog gradiva kao jedine teorije.

Danas Srbski narod ne veruje ni Bogu, ni čoveku. Crkva se drži svojih kanona i postaje trgovinsko preduzeće. Nauka i Politika podržavaju jedna drugu u negiranju razuma i podržavanju bezumlja. Narod je svojim neizlaskom na izbore 2004.godine rekao svoje, ali to nije shvaćeno i još uvek ga niko ne usmerava prema IZVORU ISTINE.

Kada nisu verovali oni koji je trebalo da veruju, onima kojima je trebalo verovati, nema razloga, po toj logici, da vi verujete meni. Moja volja je već formirana, a vama ostavljam da sudite po svojoj.

Neka mi auditorijum oprosti što ću govoriti o temi za koju nisam kvalifikovan ili bar ne u dovoljnoj meri upućen. Međutim smatram da je tema toliko aktualna, da ne kažem alarmantna da na današnjem skupu ne sme biti prećutana.

Globalizacija i sve što je prati dobro i slabo, povoljno ili neugodno, neminovno osvaja svet pa i nas ovde. Šta u vezi s tim radi svet, a šta mi? Svet, bar što se tiče našeg okruženja, dosta toga, a mi Srbi malo ili premalo. Kako razumeti da parlamenti velikih država kao što su Francuska i Nemačka posvećuju ozbiljne aktivnosti i rasprave o sudbini i budućnosti svoje kulture i jezika u ujedinjenoj Evropi i pri tom izražavaju zabrinutost i strah od englifikacije svojih jezika ulaskom V. Britanije u EU. Kakve su mere u vezi s tim donele, nije mi poznato, ali sam siguran da ono što su zaključili i dosledno sprovode u delo. Pitam se, pošto takvih rasprava ovde kod nas nisam zapazio, jesmo li to mi postali neka dominirajuća evropska ekonomska i duhovna sila da nam takva briga nije potrebna ili smo se duhovno toliko srozali i postali toliki materijalisti da samo mislimo od jutra do večera šta ćemo dati na se i use i da je nacionalna kultura, što na prvom mestu podrazumeva nacionalno pismo ćirilicu, postalo nešto što nas se ne tiče.

A zašto je tako dušmanski vekovima progonjena? Svakom razumnom valjda je jasno da je krajnji cilj bio i ostao: unijaćenje, pokatoličavanje i iskorenjivanje Srpstva i pravoslavlja sa ovih prostora.

Kako je isnjkorenjivana ćirilica? Zavisno od vremena i režima. Za vreme Austrougarske vladavine napuštanje ćirilice i prelazak u katoličku veru nagrađivan je državnom službom,besplatnim školovanjem i još mnogim drugim beneficijama (što je, nažalost, i danas slučaj u mnogim krajevima Hrvatske).Za vreme NDH Srbima su zbog korišćenja ćirilice presecali grkljane. U vreme komunizma korišćena su perfidnija sretstva malo parolama o bratstvu i jedinstvu, zatim silom i zastrašivanjem, pa etiketiranjem i zasramljivanjem, malo obećanjima i lažnim nadanjima. Mnogi od nas doživeli su da su zbog upotrebe svog nacionalnog pisma bili etiketirani (i to od naših „drugova “ Srba) kao velikosrbi, nacionalisti ili simpatizeri četnika i ne znam šta još... A biti tako žigosan u tadašnje vreme – dobro znamo šta je značilo. Mnogi naši „usrećitelji “ odlaskom u Trst po kaubojke prvi put su se susretali sa Zapadom. Pa videći tamo latinicu, mislili su ako i mi uvedemo to njihovo pismo, da ćemo ih brže stići ili da ćemo imati zapad kod kuće (dokle smo tako stigli, vidimo na svakom koraku). Naši proizvođači, videći zapadnu kvalitetnu robu deklarisanu latinicom mislili su da je dovoljno izbrisati ćirilicu pa će nam proizvodi automatski postati zapadni. U Americi vole da kažu da potrošač uglavnom kupuje embalažu. To je istina, ali su naši proizvođači i izvoznici prevideli da je u američkoj embalaži upakovan i kvalitetan proizvod. Da je na taj način moguće izigrati kupca, onda bi nam danas zbog prevelikog izvoza nedostajala domaća roba.

Mogli bismo ovde nabrajati na hiljade ovakvih lakomislenih proizvođača, ali je nejočitiji primer kragujevačka „Crvena zastava “, koja je ponižavajući srpske kupce, svoje automobile (misleći da je to dovoljno za osvajanje zapadnog tržišta), upakovala u latinicu. Koliko je ta varka bila uspešna, vidimo danas po situaciji u toj fabrici. Jer kako kupac može da ima poverenje u neki proizvod i proizvođača; kako da veruje da je lak nanesen na čist, nezarđao lim ili da su pre zavrtanja matica stavljene sigurnostne podloške, kad se taj proizvođač nije ni toliko potrudio (što je bilo najlakše) da kupcu ispiše uputstvo na njegovom jeziku.

Nedavno je ministar za trgovinu i turizam slao potrošačima patriotsku poruku: «KUPUJTE DOMAĆE!».To bi bilo sasvim u redu da je pre toga poslao proizvođačima poruku: „NE PONIŽAVAJTE DOMAĆEG KUPCA, DEKLARIRAJTE PROIZVODE NA NJEGOVOM JEZIKU!“ Kad govorimo o srpskom jeziku u pisanoj formi, onda se SAMO ĆIRILICOM PISAN NAŠ JEZIK MOŽE ZVATI SRPSKI JEZIK! To da pojedinci znaju i mogu čitati i neko drugo pismo, još ne znači da nam ga mogu i nametati. Onima koji se ne slažu s ovakvom tezom postavljam pitanje: Da li se za srpski tekst napisan japanskim, arapskim ili kineskim pismom, može reći da je to standardni srpski jezik!? Što se tiče novog ustava, o kome se dugo govori, i predloga da se u njega unese pored ćirilice i latinica kao naše pismo, potpuno se slažem s predlagačem, s tim što treba jasno definisati o kojoj latinici se radi: mađarskoj, španskoj, hrvatskoj, engleskoj ili nekoj drugoj. S obavezom da predlagač obrazloži svoj predlog. Na primer za mađarsku latinicu može da kaže da to predlaže iz poštovanja dobrosusedskih odnosa ili zbog brojne nacionalne manjine u našoj državi. Ili za hrvatsku da je to zbog dugogodišnjeg zajedničkog života, zbog revolucionarnih tekovina komunističke prošlosti ili zbog brige RH za brojne Srbe u Hrvatskoj itd... I ne samo latinicu, ako smo toliko uznapredovali i natpametili se da nam je (jedinim na svetu) premalo jedno nacionalno pismo, onda napravimo korak dalje i unesimo u ustav još koje, npr. kinesko.

Koliko brige EU posvećuje narodima koji joj se pridružuju, može se videti iz broja zaposlenih prevodilaca u Briselu (nekoloiko hiljada) i troškova u vezi s tim. Pre neku godinu pročitao sam da Sloveniji još nedostaje više od 80 predodilaca. Piše, npr., da je teško naći prevodioca koji može da prevodi s finskog jezika na portugalski (zašto, nije mi jasno). Koliko mi je poznato, Slovenija je od samog početka pridruživanja EU preduzela vrstu aktivnosti (školski programi, programi nacionalne televizije, Zakon o obaveznoj javnoj upotrebi slovenačkog jezika na području RS, itd.) s ciljem jačanja i očuvanja nacionalnog identiteta i nacionalne kulture po prijemu u članstvo EU.

Danas je ovde kod nas aktuelna tema, da ne kažem euforija, oko ulaska u EU (studija izvodljivosti, pridruživanje itd). Političari se utrkuju u tome ko je više zaslužan i ponašaju se kao da im se nudi karta za obećanu zemlju. Više mi njihovo utrkivanje liči na srljanje, nego na razuman i odgovoran proces. Mnogi misle da je Evropa ta koja će sve učiniti na postanemo njen član, ne znajući da smo mi mi ti koji sami moramo podneti glavni teret. Evropa će nam postavljati uslove i u svakom slučaju pomagati, ali glavni posao je na nama. Niko još ne pomišlja šta nas čeka i kako ćemo se snalaziti po prijemu u EU (što je, doduše, još na dugačkom štapu). Malo ko je svestan da ako ovog momenta počnemo o tome razmišljati, već kasnimo u startu.

Očuvanje kulture nekog naroda u Evropi normativno je obezbeđeno, ali samo pod uslovom da se sam narod trudi i hoće da je očuva. Ćirilica, kao osnova naše kulture samim ulaskom u EU neće biti ugrožena, ukoliko je sami ne ugrozimo (kao danas). Ukoliko budemo želeli, možemo je očuvati kao znak naše nacionalne prepoznatljivosti ili naš „brend " (što neko nedavno napisa u Politici). Ukoliko je pak ne budemo želeli sačuvati, Evropa nam neće smetati da je uništimo, čak će nam i pomoći da je što brže izbrišemo, kao što su nam i do sada pomagali.

Učesnici Međunarodnog simpozijuma „Današnji položaj pisma srpskog jezika i kako (sa)čuvati ćirilicu u srpskom narodu i njegovom jeziku “, održanog 30. juna 2005. u Matici srpskoj u Novom Sadu pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije, Pokrajinskog sekretariijata za obrazovanje i kulturu APV, Gradskog sekretarijata za obrazovanje U Novom Sadu, Gradskog sekretarijata Beograda za kulturu i Skupštine opštine Vrbasa, a u organizaciji Udruženja za zaštitu ćirilice „Ćirilica “, posle celodnevne rasprave i kompromisa, jednoglasno su doneli Zaključak*:

1. Srpska ćirilica svedena je danas na celom području srpskog jezika, naročito u javnoj upotrebi, na zanemarljiv procenat, uz očigledne pokazatelje da će se njeno smišljeno i organizovano zatiranje nastaviti.

* Sadržaj Zaključka jednoglasno su podržali učesnici simpozijuma: prof. dr Drago Ćupić (Beograd), dr Srbislav Bukumirović (Beograd), prof. dr Miloš Kovačević (Filološki fakultet, Beograd), prof. dr Predrag Piper (Filološki fakultet, Beograd; na vreme je poslao izlaganje, a sprečen je bio da lično izloži svoja gledišta, ali je učestvovao sa svim ostalim učesnicima u prethodnom sastavljanju i usaglašavanju Predloga zaključka), dipl. inž. Vladimir Lepojević (poverenik „]irilice“ za Beograd), dr Bogdan L. Dabić (Institut za srpski jezik SANU, Beograd), Dragoljub Zbiljić (Novi Sad), dr Zoran Milošević (Filozofski fakultet, Istočno Sarajevo), dr Sv j etlana Rz j anova (viši naučni saradnik, Permsk a filijala Instituta filozofije i prava Uralskog odeljenja Ruske akademije nauka Perm, Ruska Federacija), dr Drago Tešanović (Filozofski fakultet, Banjaluka), akademik Nedeljko Šipovac (Banjaluka), dr Nada Todorov (Učiteljski fakultet, Sombor), mr Mara Knežević (Učiteljski fakultet, Sombor), Vera Stojšić -Gašparovski (Novi Sad), mr Bogdan Todorov (Beograd), dr Ivan Čarota (Filološki fakultet, Minsk, Belorusija), dr Aleksandr Gronski (Institut za parlamentarizam i preduzetništvo, Minsk, Belorusija), dipl. inž. Nemanja Vidić (Kalenderovci, Republika Srpska), Divna Bijelić (Novi Sad), Radiša Dačić (student, Kosovska Mitrovica), Stanko Mazić (Smederevo), Vladimir Cvijin Spremo (Kać), Đorđe Panzalović (Ptuj, Slovenija) – zamolili su organizatora ovog međunarodnog skupa Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica “ da ovaj zaključak dostavi odgovarajućim državnim organima, počev od skupština republika i vlada u kojima je u službenoj upotrebi srpski jezik, ministarstvima prosvete, kulture i pravde, kao i Odboru za standardizaciju srpskog jezika i drugim institucijama i školama kojima je srpski jezik i pismo struka ili je u tešnjoj vezi s njom.