Nacija je, ako o njoj želimo da kažemo nešto lepo, zapravo klub zavisnika od jezika. Mladi Italijani, studenti srpskog jezika i književnosti iz Barija, najbolji su, adoptirani članovi tog kluba

Već treću godinu zaredom, u grupama od njih petnaestak, oni u aprilu i maju provode u Beogradu po tri nedelje. Žive u Studentskom domu “Rifat Burdžević” na Zvezdari i zovu ga Studentato, a svakodnevno imaju časove u Centru za učenje srpskog jezika na Filološkom fakultetu. Svi su uglavnom iz Barija ili okoline i većina njih studira srpski kao drugi jezik, posle engleskog ili francuskog, ili kao prvi jezik pre portugalskog ili ruskog jezika. Neki od njih svoju budućnost, kad je o profesiji reč, vezuje za Srbiju.
Marko Kašela, prvi Italijan koji je završio postdiplomske studije u Beogradu na srpskom jeziku, sprema magistarski rad u kojem obrađuje teškoće koje imaju Srbi kad uče italijanski kao strani jezik. Zanimljivo je da je svoje studije srpskog, odnosno hrvatskog jezika započeo u Zagrebu:
- Proveo sam ukupno tri godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i prvo sam naučio hrvatski pa tek onda srpski. Međutim, nije mi bio potreban rečnik da bih posle hrvatskog govorio vaš jezik. Meni je jezik zanimljiv pre svega kao nauka i nemam nikakvih političkih opterećenja kada govorim o njemu.
I na pitanje kako doživljava ta dva jezika, ovaj šarmantni Italijan koji govori i srpski i hrvatski u slengu, odgovara:
- Za mene je to štokavski jezik, ijekavski jezik iz Hercegovine koji je najlepši i najčistiji jezik a njegove razlike su u zavisnosti od toga da li govorite njegovu istočnu ili zapadnu varijantu. Hrvati su, međutim, sa dobijanjem države odlučili da imaju i nov jezik. I sada su u toku posla. Čini mi se da ni oni ne znaju kako govore. Na televiziji propagiraju taj novogovor, a ljudi govore normalno, srpski na ijekavici.
Za Marka je Beograd lep pre svega zbog ljudi i kaže da su oni “najveće bogatstvo koje imate”. Otvoreni su i spremni da pomognu strancu. Svoju profesionalnu budućnost Marko vezuje pre svega za Srbiju:
“Želim da radim kao prevodilac sa srpskog na italijanski, a to podrazumeva da moram konstantno biti na relaciji Italija - Srbija. Želeo bih posebno da zahvalim profesorki Svetlani Stipčević koja je i meni, kao i ostalim studentima izuzetno pomogla. Ona je uložila maksimum napora ne samo da naučimo srpski već i da saznamo koliko god možemo o istoriji i lepotama vaše zemlje. Zahvaljujući njoj, ali i činjenici da sam ovde upoznao mnoge sjajne ljude i stekao divne prijatelje, ja sam se praktično dekontaminirao od svih predrasuda koje sam imao prema Srbima. Nama su mediji predstavljali da su Srbi krivi za sve zločine i da ih treba bombardovati. A mi smo kao kreteni sve to upijali poput sunđera. Sigurno je bilo krivaca među srpskim političarima, ali zašto zbog toga da plaća i strada nevin narod.
Zanimljivo je objašnjenje Rafaele del Vekio zbog čega je ona izabrala da studira srpski jezik:
- Kada sam 1999. sa plaže u Bariju gledala avione koji su leteli na vašu zemlju, bila sam veoma neraspoložena zbog toga. To mi se nimalo nije dopalo i odlučila sam da upišem vaš jezik, da ga naučim i da vidim kako žive ljudi ovde, da dođem posle bombardovanja i da mogu da razumem bol vaših ljudi.
Za studije srbistike u Bariju Rafaela kaže da su sjajno organizovane, pre svega zahvaljujući profesorki Stipčević koja je vrlo predusretljiva u pogledu studentskih zahteva: “Ona nam je najviše pomogla da upoznamo vašu kulturu i vaš narod” - objašnjava Rafaela.
Dva diplomska rada koja rade dve studentkinje govore takođe o zanimanju ovih studenata za srpske pisce: Čincija Altijeri pravi paralelu između Miodraga Pavlovića i T.S. Eliota, a Roberta Arčelo između Ivana V. Lalića i T.S. Eliota. Poznajući Eliotovu poeziju, a potom upoznajući i Pavlovićevu, Čincija Altijeri je na toj paraleli počela da istražuje Pavlovićev odnos prema čoveku i životu:
- Dopada mi se Pavlovićev pesnički stil, a i lično sam ga upoznala. Iako piše o teškim temama i na način koji nije uvek lako razumeti, Pavlović uspeva da ga svi razumeju i u tome je njegova pesnička veličina.
Dodirne tačke između Lalićeva “Četiri kanona” i “Četiri kvarteta” T.S. Eliota okosnica su diplomskog rada Roberte Arčelo koja kaže da se na fakultetu malo uči moderna književnost te da je na ovaj način htela da produbi znanje o moderni. Inače, i ona je svoje studije stranog jezika započela u Zagrebu:
- Imala sam stipendiju za studije u Zagrebu i tamo sam provela dva i po meseca. Ljudi u Zagrebu su mnogo hladniji nego u Beogradu. Svi su ljubazni, ali u studentskom gradu ne možete ostvariti prijateljstvo sa kolegama kao ovde. Samo sam jednom bila pozvana u nečiju kuću. Bili su ljubazni i pomogli mi kad sam bila bolesna, ali posle dva i po meseca boravka tamo nisam poželela više da se vratim. U Beogradu sam, evo, četvrti put i opet ću doći.
Kad neko studira srpski, arapski i portugalski onda je neminovna njegova komparacija među kulturama tih naroda. Danijel Kjaromonte kaže da ga posebno zanimaju srpska kultura i tradicija u odnosu na arapsku kulturu:
- Sinoć sam gledao sjajan koncert ansambla “Kolo” i uočio neke sličnosti sa arapskim, odnosno sa muslimanskim svetom. I Beograd me podseća pre na neku arapsku nego na evropsku prestonicu. Portugalsku kulturu pak vidim bližu italijanskoj, evropskoj kulturi, dok su srpska i arapska, dosta udaljene, mnogo sličnije. Sličan im je osećaj patriotizma, osećaj ljudske solidarnosti, zaštita porodičnih vrednosti...
Manje-više slično ovim studentima govorili su nam i Meri Losito, Ana Bruneti, Mima Montanaro, Kristina Ortic, Mari Anđela Karone, Antonela Potenco... Kristini je srpski prvi a ruski drugi jezik na trećoj godini studija i njen diplomski rad će biti “Uticaj ruskih pisaca Černiševskog i Dobroljubova na srpske realiste”. Ana Bruneti se opredelila za paralelu između srpskih i francuskih nadrealista budući da studira francuski i srpski kao drugi jezik.
Fakultetski uzusi dozvoljavaju i teze o Emiru Kusturici, o Romima u Srbiji, o agresiji NATO-a i bombardovanju Srbije...