U V O D

1. Srpskohrvatski jezik, koji sa slovenačkim, makedonskim i bugarskim jezikom čini grupu južnoslovenskih jezika, kada se uzme kao zajednica svih narodnih govora u svim oblastima u kojima je on maternji jezik, kao, obično i po pravilu, ni bilo koji drugi jezik, nije jedinstven, već se u njemu prema nejednakosti većeg ili manjeg broja jezičkih crta razlikuje nekoliko dijalekata. A obično se uzima da srpskohrvatski jezik ima tri osnovna ili glavna dijalekta i to: štokavski, čakavski i kajkavski, koji su ove nazive dobili prema tome kako u njima glasi upitna zamenica što (odn. šta). Ovaj oblik ta reč ima samo u govorima jednog od nabrojena tri dijalekta, u drugome ona glasi ča, a u trećem kaj. A svaki od tih dijalekata ima opet po veći broj govora u ponečemu različnih među sobom.
I kao što bližu jezičku zajednicu čine navedena četiri južnoslovenska jezika prema istočnoslovenskim (ruskom, ukrajinskom i beloruskom) i zapadnoslovenskim (poljskom s kašupskim, češkom, slovačkom i lužičko-srpskom), zato što su oni svakako još u prapostojbini sadašnjih Južnih Slovena, pre njihova dolaska u današnje svoje zemlje, već bili srodniji među sobom, — tako su i neki govori osnovnih naših dijalekata u oblastima pojedinih od njih bliži međusobno zato što su još od ranije više bili upućeni jedni na druge nego na govore nekog od ostalih osnovnih dijalekata.
Bliži međusobni dodir južnoslovenskih naroda od njihova dolaska u sadašnje zemlje i sličnost okolnosti, političko-istorijskih, kulturnih i etničko-jezičkih, učinili su da se njihovi jezici još više izdvoje kao posebna grupa prema jezicima ostalih slovenskih naroda, koji su od ovih bili dalje i živeli i razvijali se u drugim okolnostima. Tako isto, stalni dodiri osnovnih naših dijalekata i prožimanje pojedinog od njih jezičkim osobinama drugih dijalekata i mešanje njihovih predstavnika u određenim ekonomskim i istorijsko-političkim uslovima činili su da se njihova prvobitna slika i njihovi međusobni odnosi u toku nekoliko vekova izmene, ali i da oni i dalje ostanu samo dijalekti jednog istog jezika.

2. Od glavnih naših dijalekata štokavski je i u prošlosti zauzimao svakako najveći deo današnjih oblasti našeg jezika. A pogotovu su se danas — posle mnogih migracija stanovništva, izazvanih najezdom Turaka od jugoistoka prema severozapadu, i potiskivanjem predstavnika druga dva dijalekta: čakavaca na zapad, a kajkavaca na severozapad, — štokavci s juga i istoka znatno proširili na račun predstavnika drugih dijalekata, te je tim samim štokavski sasvim bio predodređen da on, tj. neki njegovi govori postanu osnovicom srpskohrvatskoga književnog jezika. Mi nemamo potrebe da na ovome mestu postavljamo tačne granice između naših dijalekata, a njih, da uzgred napomenemo, i nije tako jednostavno odrediti. Ovde je dovoljno konstatovati da su se govori štokavskog dijalekta sa istoka i jugoistoka, koji su ranije s kajkavskim imali zajedničku granicu negde u istočnoj Slavoniji, znatno pomerili u severozapadnom pravcu, te se danas skoro u celoj Slavoniji, osim zapadnih njenih delova, govori štokavski. Kajkavskom je na toj strani ostala samo oblast Hrvatskog zagorja, zapadni delovi Slavonije i okolina Zagreba i Siska. Prema čakavskom, štokavski je prvobitno zahvatao oblasti najdalje do reka Une i Cetine i do poluostrva
Pelješca. Po izvesnim čakavskim tragovima bi se, štaviše, moglo pretpostavljati da se i dalje na istoku, sve do reka Neretve i Vrbasa, pa i do Bosne, čakavski nekada mešao sa štokavskim dijalektom. Danas se čakavski govori na dalmatinskom ostrvlju do Lastova, i s njim, na jugoistoku, i na vrlo uzanom, i to isprekidanom, pojasu dalmatinske obale od Stonskog rta prema severozapadu, na Kvarnerskom ostrvlju, u Hrvatskom primorju, u severoistočnoj, srednjoj i istočnoj Istri. Valja istaći da na dalmatinskoj obali, osim u gradovima, već sve manje ima čakavskog dijalekta; njim se govori samo oko Splita, Šibenika i Zadra. A štokavski se probio i u mnoga mesta na dalmatinskim ostrvima. Međutim, u zaleđu Hrvatskog primorja, u Lici, od Ogulina prema jugozapadu, jugu i jugoistoku do Otočca, i sa njim, ostalo je do danas kompaktnih čakavskih naselja. A štokavskog dijalekta ima i zapadno od približno označenih granica. To bi, prvo, bilo jedno poveliko štokavsko ijekavsko ostrvo severno od Križevaca, zatim se štokavski govori protežu od ušća Une u Savu na zapad i obuhvataju Baniju, Kordun i Liku (osim pomenutog čakavskog trougla u njoj) do Karlovca i Srpskih Moravica, pa i severno odavde, i još dalje na zapad — Žumberačku župu. A osim toga južnu i zapadnu Istru do reke Mirne takođe naseljavaju štokavci, koje su mletačke vlasti iz srednje Dalmacije ovamo preseljavale od sredine XV do sredine XVII veka. Ali u ovome štokavskom ima i čakavskih dijalekatskih osobina, za koje se misli da su ih ovi doseljenici delimično doneli iz svoje ranije postojbine, koja je u vreme pre njihove seobe u Istru predstavljala štokavsko-čakavsku dijalekatsku mešavinu. Ali su ih svakako više razvili u samoj Istri jer je ova bila pretežno čakavska. Odseljenika koji još govore srpskohrvatskim jezikom ima i van granica naše zemlje. Od takvih treba spomenuti srpska štokavska naselja u Rumuniji: u Klisuri, jugoistočno od Bele Crkve, oko grada Krašova (Krašovani), oko Temišvara i istočno od njega u Banatskoj Crnoj Gori i oko Moriša prema Aradu; zatim u Mađarskoj: jugoistočno od Segedina, pa u okolini Budimpešte i severno od nje, neka naselja severno od naše državne granice u Bačkoj prema Baji i u Baranji. Ovde treba navesti i Gradnšćanske Hrvate, sa osobinama sva tri srpskohrvatska dijalekta, koji su još u XVI veku došli u istočnu Austriju, zapadnu Ugarsku i Slovačku, zatim — naseobine štokavaca ikavaca u Italiji, u pokrajini Molisi južno od Napulja, kao i nešto još preostalih Srba štokavaca u naselju Vraki, severno od Skadra u Albaniji.

3. Južna granica štokavskog dijalekta je državna granica prema Albaniji; zatim, prema makedonskom jeziku, granica, ako ju je ovde uopšte moguće postaviti, ide između naših republika Srbije i Makedonije, sa Šar-planine preko Skopske crne gore na Kozjak. A za granicu između srpskohrvatskog i bugarskog jezika treba uzimati državnu granicu između naše zemlje i Republike Bugarske, kao što granicu s rumunskim jezikom, dalje na istoku, i s mađarskim na severu, čine približno državne granice sa Rumunijom i Mađarskom. Uz ovo treba dodati da Mađari, Rumuni i Bugari, kojih ima u našoj zemlji, govore, naravno, svojim jezicima, kao što građani naše narodnosti u Mađarskoj i Rumuniji govore našim jezikom. Potrebno je ukazati na veliku sličnost štokavskog dijalekta — na jugu sa makedonskim jezikom i na istoku s bugarskim. I ta je sličnost njihova potpuno razumljiva. Na odnos štokavskog dijalekta sa dva susedna južnoslovenska jezika mora se gledati skoro kao na odnos dijalekata našeg jezika jednoga s drugim. Upravo u vreme formiranja naših dijalekata (kako smo to na jednome mestu ranije rekli), a i vrlo dugo iza toga, današnje granice između južnoslovenskih naroda srednjeg i istočnog Balkana nisu postojale, a ni granice između južnoslovenskih srednjovekovnih država tamo nisu bile stalne. Za vreme dugotrajne turske uprave opet nije bilo nikakvih granica između njih da bi te granice u bilo kome pravcu uticale na tačno razgraničenja tri susedna južnoslovenska jezika, već su se oni u toku nekoliko vekova stalno dodirivali i međusobno mešali. Oni su, što je najvažnije, dugo bili u istim uslovima razvitka i podložni istim uticajima jezika nekadašnjeg neslovenskog balkanskog stanovništva: Tračana, Ilira Kelta, Romana, i dr., koji su se na ovome tlu postepeno asimilovali u slovensko stanovništvo. Ukoliko se (Romani) nisu razilazili na severoistok, jug ili jugozapad, da se tamo, u nekim slučajevima, formiraju u posebne nacije i sačuvaju svoje poreklo, svoj jezik i druge svoje narodnosne osobine. Asimilovani elementi, među kojima je svakako najviše bilo opet Romana, kako to uopšte po pravilu biva, predavali su slovenskim etničkim grupama, u koje su se pretopili, i izvesne osobine svojih jezika, između ostalog analitičku deklinaciju, analitičku komparaciju, neke glagolske konstrukcije, upotrebu člana i dr. I neke od ovih osobina su zajedničke srpskohrvatskom štokavskom dijalektu na ovoj strani sa susednim mu makedonskim jezikom na jugu i bugarskim na istoku. Štokavski dijalekat srpskohrvatskog jezika ima tamo i drugih, domaćih po poreklu, osobina zajedničkih sa ta dva slovenska jezika. I takođe je razumljivo zašto ih ima. U vreme širenja srpske srednjovekovne države na jug i istok u oblasti današnje Makedonije, a delimično i današnje Bugarske, i jezičke su se crte kretale u tim pravcima, te i danas, naročito u severnom pojasu makedonskih govora, ima jezičkih crta potpuno podudarnih s crtama susednih srpskih štokavskih govora. A kasnije, kada su se, za vreme turske uprave, kretanja stanovništva okrenula u suprotnom pravcu, s juga na sever, promenio se i smer kretanja jezičkih osobina koje su se odonda iz makedonskog jezika širile na susedne srpske govore. Zbog toga danas, očevidno nije svugde moguće povući tačnu granicu između narodnih govora makedonskog i srpskohrvatskog jezika.
Čakavsko je stanovništvo takođe, unekoliko još od vremena dolaska u svoj zavičaj, bilo u posebnim okolnostima, različnim i od okolnosti u kojima su živeli predstavnici i štokavskog i kajkavskog dijalekta. Ono se vrlo rano izmešalo sa romanskim stanovništvom i bilo najduže pod mletačkom upravom, te se uticaj jezika romanskog stanovništva i mletačke uprave dakako ogleda unekoliko na razvitku čakavskog dijalekta.
A kajkavski se dijalekat protezao na oblasti koje su dugo vekova bile u ekonomskoj i administrativnoj sferi Ugarske. Hrvatski su kajkavci živeli kao kmetovi na posedima mađarskog plemstva, pa se u okolini brojnih zamaka toga plemstva na jezik hrvatskih seljaka kajkavaca, kao i hrvatske vlastele, osećao jak uticaj mađarskog jezika. A kasnijih su vekova, naročito hrvatski gradovi, imali tesnih veza sa Nemcima.Nemačka trgovina, zanatstvo i nemački kulturni talasi snažno su zapljuskivali sve gradove u Hrvatskoj. U te su gradove dolazili nemački trgovci, a iz njih se vodila trgovina s Austrijom. A i zanatstvo je sa svim sredstvima dolazilo s te strane. Osim toga, Hrvati su se zanatima učili u austrougarskim gradovima. Zato je uticaj nemačkog jezika po gradovima u terminologiji, u rečniku, u razgovornom jeziku i u jezičkom izrazu uopšte došao do jakog izražaja, tako da su hrvatski preporoditelji ulagali dosta napora da svoj jezik čiste upravo od toga uticaja.
Posle ovih opštih napomena o tri glavna dijalekta srpskohrvatskog jezika, o njihovu razmeštaju, o međusobnim odnosima i o odnosima sa susednim jezicima i jezicima koji su na bilo koji način uticali na njihovo formiranje, daćemo po nekoliko najkarakterističnijih njihovih jezičkih osobina,
a pokazaćemo i osobine prema kojima se pojedini govori ovih dijalekata razlikuju jedni od drugih.

4. Osobine štokavskog dijalekta kao celine nećemo posebno iznositi, već ćemo ih dati u osobinama pojedinih njegovih govora.

A.

1. Najstariji štokavski govori protežu se pravcem jugozapad-severoistok od prizrenskog kraja do Timoka, te se zato zovu prizrensko-timočkim govorima. Oni zahvataju istočnu i južnu Srbiju između gore označene južne i istočne granice štokavskog dijalekta prema Republici Makedoniji i Bugarskoj i severozapadne njegove granice, koja, pošav s bugarske državne granice, istočno od Zaječara, ide nešto južnije od ovoga grada, preko planina Tupižnice, Rtnja i Bukovika (na zapad) do Stalaća, a odavde skreće na jug između Malog i Velikog Jastrepca, ide prema Prokuplju i Kuršumliji i dalje prolazi istočno od Prištine na Kosovu. Odavde ta granica opet skreće, sad prema jugozapadu, preko varoši Lipljana i planine Goleša silazi u Podrim, obuhvata prizrenski kraj i dopire do Đakovice.
   Do XIV veka ovi su se govori razvijali naporedo s ostalim štokavskim govorima, koji zauzimaju prostor na zapadu od njih. Od toga vremena oni su se našli odvojeni. Dotadašnje širenje našega naroda prema jugu i jugoistoku, u drugoj polovini XIV v. prekinuto je, kako smo već rekli, najezdom Turaka, koja je bila uzrok promene pravca kretanja našeg stanovništva na suprotnu stranu. Pošto su se njihovi predstavnici tako našli odvojeni od ostalih delova svoga naroda, u ovim su se govorima morale sačuvati ili u posebnom pravcu razviti izvesne jezičke crte po kojima se oni razlikuju od ostalih naših govora. Osim toga, naše stanovništvo u oblastima ovih govora mešanjem s etničkim grupama neslovenskog porekla i asimilovanjem tih grupa primilo je iz njihova jezika izvesne osobine koje su delimično izmenile strukturu ovoga dijalekta. Uprošćavanjem deklinacije i svođenjem svih padeža na nominativ i akuzativ, koji je zajedno s predlozima preuzeo službu svih ostalih padeža, gubljenjem infinitiva i upotrebom opisnog komparativa — ovi se govori razlikuju od svih drugih govora srpskohrvatskih. Uz to su se u njima svi dugi slogovi skratili, i tako su se oba stara akcenta izjednačila, te oni znaju samo za jedan akcenat, koji može biti na ma kome slogu reči. Svi ovi govori sačuvali su iz prošlosti vrlo jako reduciran samoglasnik, tzv. poluglasnik, koji se u skoro svim drugim govorima srpskohrvatskim razvio u a, pa se tako izgovara: dš> oibnms, tšnica, pnjtk, prilnjknem i sl. i svi su oni dosledno ekavski. U jednim od tih govora (u onima Gornjeg Timoka i Lužnice) ć i đ se izgovaraju kao č i dž (kuča, sveča, medža, predža). U tim istim govorima sačuvalo se staro samoglasničko l (koje je u našem jeziku većinom dalo u), pa se tamo još uvek govori: dlg, pln, slza, slnce, vlna, vlk, dlb, mlze, dlbina, klne, žlt, dlžina, jablka. U drugima se od tih govora (u prizrensko-južnomoravskim, u kojima se inače najčešće, kao i u novijim govorima našim, taj glas razvio u u) mesto njega u manjem broju primera izgovara lu: slunce, sluza, slube, dlug. U timočko-lužničkom se sačuvalo suglasničko l na kraju reči: kopnjl, rekal, doiljl, kazal, radil, nosil (kotao, rekao, došao, kazao, radio, nosio); a u prizrensko-južnomoravskom se mesto sačuvanog l na kraju u muškom rodu radnog prideva, razvilo ja: došua, kazaja, radija, nosija.
   Predstavnike ovih govora, ne samo timočko-lužničkog već i prizrensko-južnomoravskog, lako ćemo poznati i po enklitičkim zameničkim oblicima dativa—akuzativa. To je isti oblik lične zamenice 3. l. za ž. rod gu: Da gu vidim, Da gu dam (Da je vidim, da joj dam); gen., akuz. i — dat. množine za sva tri roda gi: Da gi se setim, Da gi vidim i Da gi dam (Da ih se setim, Da ih vidim i Da im dam). U timočko-lužničkom govoru, a i u Zaplanju, u brdovitom predelu istočno od Južne Morave, ostalo je neizvršeno jotovanje grupejd u glagola: dojdem, najdem, pojdem, dok se u prizrensko-južnomoravskom to jotovanje izvršilo, i ti se oblici prezenta ovoga glagola izgovaraju kao drugde, u većini govora srpskohrvatskog jezika: dođem, nađem, pođem. A sve govore prizrensko-timočke karakteriše ponovo uspostavljeni tvrd suglasnik u trpnih prideva i odgovarajućih glagolskih imenica: graden, gradenje, slomen, vrtenje, vozenje itd.
2. Stariji novoštokavski govori ekavskog izgovora pružaju se pored prizrensko-timočkog istim pravcem, jugozapad-severoistok. Oni zahvataju prostor od Metohije preko Kosova i kopaoničke oblasti, pa dalje ispunjavaju centralnu i severoistočnu Srbiju, a prelaze i u jugoistočni Banat. Ipak su poznati pod nazivom kosovsko-resavskih govora. Na jugozapadu ih okružava planinski masiv Prokletija, Žljeba i Mokre gore. Zapadna granica ovih govora, dalje prema severu, ide rekom Ibrom do njegova ušća u Zapadnu Moravu, a odavde dalje uglavnom prema Kragujevcu, na Kragujevačku Raču, Smederevsku Palanku i Smederevo. Ali i zapadnije od označene linije, naročito u severnom delu, osobine ovih govora protežu se do blizu Beograda, kao što i osobine novih novoštokavskih govora, potpomognute književnim jezikom, narušavaju stariju sliku ovih govora. Najglavnije jezičke osobine po kojima se kosovsko-resavski govori odlikuju jesu: starija akcentuacija od samo dva silazna akcenta, koji mogu stajati na bilo kome slogu reči: junak, devdojka, tamnica, govoriti itd., ali se u većem delu ovih govora kratkosilazni akcenat s krajnjeg sloga prenosi na prethodne, naročito duge slogove — dakako u vidu dugouzlaznog (glava, ruka, stablo, vino), a ima prenošenja i na kratke slogove, što znači da u tim govorima nisu nepoznati ni kratkouzlazni akcenti; u nekim slučajevima različni oblici dativa i instrumentala množine, s jedne, i lokativa množine, s druge strane; jednakost ovog poslednjeg oblika s genitivom množine: po potoka, po njiva, po planina (mesto: po potocima, po njivama itd.); dosledna zamena starog "ě (jat) samoglasnikom e, ne samo u drugim slučajevima već i u oblicima dativa jedn. imenica ž. roda na a: noge, zemlje, braće, ruke (prema književnom: ndzi, zemlji, braći, ruci), u oblicima množine zameničkih i pridevskih reči: te(h), tema, ddbre(h), ddbrema (mesto: tih, tima, ddbrih, ddbrima); u komparativu prideva: .mudrej, krupnej, zdravej (m. mudriji, krupniji…) i u odričnim oblicima glagola jesam: nesam, nesi, nesmo, neste i nesu (ali ncje); zatim česta upotreba posesivnog dativa koji odgovara posesivnom genitivu govora u osnovici književnog jezika: kuća mojem bratu (m. kuća moga brata), sin Milanu Pavloviću (m. sin Milana Pavlovića) itd. Kosovsko-resavske govore, u odnosu na najnovije štokavske, karakteriše poznavanje skoro svih preteritalnih vremena. Posebno je u njemu obična upotreba aorista, a izuzetno je čest u ovim govorima i krnji perfekat u 3. l. jednine. Dok se u onima zapadaijim, u metohijskom, recimo, i naročito u govorima okoline Kraljeva, pa i u levačkom, oseća živ dodir sa govorima što leže zapadno od njih, u onima "koji su pored govora s analitičkom deklinacijom, u kosovskom, npr., pa u kruševačkom, resavskom i drugima na toj strani, vrlo je često označavanje pojedinih padežnih odnosa predlozima s oblikom akuzativa. A to već nije rezultat običnog dodira, nego posledica prodiranja stanovništva s jugoistoka u oblasti ovih govora.
3. Najmlađi štokavski govori ekavskog izgovora zahvataju najveći deo severozapadne Srbije i Srem, pa se zato zovu šumadijsko-sremski, a proširuju se i na celu Vojvodinu izuzev severozapadnog dela Bačke (gde se govori ikavski) i jugoistočnog Banata, u kome je ekavski govor više starijeg novoštokavskog tipa. Ovi govori čine osnovicu književnog jezika ekavskog izgovora. Oni imaju sistemu od četiri akcenta — pored dva silazna, koji se javljaju na jednosložnim rečima i samo na prvom slogu višesložnih reči, još i dva uzlazna akcenta, koji mogu biti na ma kome slogu višesloženih reči osim na poslednjem, i koji su postali prenošenjem silaznih akcenata za jedan slog prema početku reči kad god ovi nisu bili na prvome, slogu (prema starijem: narod, komad, devojka, vodenica, trava, pisati — u ovim govorima izgovara se: narod, komad, devojka, vodenica, trava, pisati). Tako isto ovi govori (mada vojvođanski ne dosledno) imaju novu deklinaciju, tj. jednak oblik za dativ, instrumental i lokativ množine i, uglavnom, ostale oblike književnog jezika. On se odlikuje još i po tome što u njemu -ě (jat) nije dosledno zamenjeno samoglasnikom e, već se mesto ovoga glasa u nekim slučajevima izgovara i: mudriji (a ne mudreji), ovim (a ne ovem), dobrim (a ne dobrem), tresijaše, šijam, nisi itd. Ali i u pojedinim govorima ovoga dijalekta nađe se poneka posebna osobina. Tako se u užem šumadijskom, kanovačkom (na prostoru od pobrđa koja leže zapadno od Velike Morave, s jedne, a Ljiga i Kolubare, s druge strane) zameničko-pridevski oblik instrumentala jednine m. roda upotrebljava za dativ i lokativ (To je bilo u našim selu, govorio sam vašim bratu i sl.); a kratkouzlazni akcenat ispred kratkog krajnjeg sloga se dulji, i akcentuje se: oganj → oganj, potok →potok, noga → noga, topola → topola, brzina → brzina. A ovakav je akcenat u još ponekim govorima našeg jezika. U vojvođanskim govorima se nailazi i na pokoji oblik stare deklinacije: sinovom (dat. mn.), s naočari, za leđi (instr. mn.), po putovi, u Karlovci (lok. mn.). U njima se češće naiđe na oblike 3. l. množine glagola → osnova s oblikom na e: volu, radu, nosu. Ili je pak, u drugima od ovih govora, u više glagola čest završetak: -du: kažedu, vididu, želidu itd.
   Istočnu granicu šumadijsko-sremskih govora čini već data zapadna granica kosovsko-resavskih, od ušća Ibra u Zapadnu Moravu prema severu. Južna i jugozapadna granica njihova ide od Kraljeva prema zapadu, nešto južnije od Zapadne Morave: planinom Jelicom, s čijih zapadnih padina skreće prema severoistoku od Ovčarsko-kablarske klisure do ogranaka Rudnika, zatim ide opet na zapad i preko Suvobora, Povlena, Maljena i Vlašića, uglavnom rekom Jadrom se spušta na Drinu. Zapadnu granicu ekavskih govora najmlađeg tipa sada čini Drina do njenog ušća u Savu. Odavde ide nešto Savom, pa se zatim odvaja od ove reke i skreće pravo na sever k Vukovaru, obuhvata tako Srem i Bačku do Dunava, tj. do štokavskih ikavskih ili bunjevačkih govora, koji zahvataju zapadnu i severozapadnu oblast Bačke. U stvari cela granica u zapadnoj Srbiji nije potpuno određena, jer ima ijekavizama preko nje u šumadijskim govorima, a i ekavizama sa ijekavske strane granice. Naročito je u ovome pogledu zanimljivo ukazati na dosledan ekavski izgovor u gradovima usred ijekavskih seoskih naselja, u Užicu, recimo, u Loznici i dr. A danas imamo ekavsko-ijekavsku mešavinu i po selima, oko ovog poslednjeg grada naročito, pa i u samom Tršiću, rodnom mestu Vuka Karadžića.

B. Štokavski ijekavski govori nemaju odveć arhaičnih osobina, i svi oni idu u novoštokavske govore, ali i njih po starini crta delimo na starije i mlađe.

1. Stariji novoštokavski govori ijekavskog izgovora zahvataju najveći deo Crne Gore i deo Sandžaka jugoistočno od Sjenice. Oni su poznati pod nazivom zetsko-sjeničkih mada bi im nesumnjivo bolje odgovarao naziv zetsko-južnosandžački, jer su govori Sjenice i najbliže njene okoline više najnovijeg ijekavskog tipa. Oni ispunjavaju oblast između Jadranskog mora na jugu i jugozapadu i linije koja ide od Kotorskog zaliva prema severoistoku, nešto južnije od Nikšića, pa preko planina produžava istim pravcem, opet južnije od Kolašina, preko planine Bjelasice i jugoistočnije od Sjenice, dopire do starovlaških planina i reke Ibra na severoistoku i do Žljeba, Prokletija i albanske granice na istoku. Kao i stariji novoštokavski govori ekavskog izgovora, i ovi se uglavnom odlikuju čuvanjem stare akcentuacije od dva silazna akcenta na bilo kome slogu reči, tj. na starom mestu njihovu, i jednakošću imeničkih oblika genitiva i lokativa množine, enklitičkim oblicima zamenica ni i vi (mesto nam i vam) za dat. mn., ne i ve (m. nas i vas) za ak. mn.; zameničkim oblikom dativa i lokativa jedn. na e: mene, tebe, sebe; pretežčom upotrebom kraćeg oblika infinitiva, bez krajnjeg i: gledat, pričat, nosit, ostavit i drugim nekim osobinama. Ovo govori o dužem zajedničkom razvitku zetsko-sjeničkih i kosovsko-resavskih govora, odnosno o razvitku njihovu u istim ili bar sličnim uslovima, a u svakome slučaju – o bliskim dodirima i mešanju predstavnika ovih dijalekata otprilike do kraja XV veka. Ipak je u zetsko-sjeničkim već pre toga vremena stari glas jat zamenjen sa "je" u kratkim i sa "ije" u dugim slogovima, sem u položajima ispred o, j i lj, gde je mesto jat dobiveno "i": vidio, sjedio (u ekavskom: video, sedeo), sijati (prema ekavskom sejati), biljeg (prema ekavskom beleg). Ali dok se zetsko-sjenički govori ovom osobinom uglavnom slažu s drugim ijekavskim, u njima se, za razliku i od njih i od ostalih naših govora, stari poluglasnik razvio u jedan neodređeni samoglasnik između a i e: saen, paes, opa'na'k, ma'gla, ta'ma'n, mudaer itd. Zapažaju se razlike po nekim dijalekatskim crtama i između pojedinih od ovih govora, koje su se nesumnjivo pojavile u uslovima donedavnog plemenskog života u Crnoj Gori. Ali je važnije istaći razlike pojedinih govora ovoga dijalekta koje su dobivene u rezultatu ukrštanja s drugim susednim dijalektima. Tako se od ostalih razlikuju vasojevićki i sandžački — prvi prenošenjem kratkog akcenta s poslednjeg sloga na prethodni, a drugi još i zamenom poluglasnika vokalom a. Iste osobine iz hercegovačkog prodiru i niz dolinu reke Zete prema jugoistoku, u pješivački i bjelopavlićki govor. Aobičan glas a na mestu toga neodređenog samoglasnika imaju i hercegovačkom susedni govori Stare Crne Gore u severozapadnom njenom delu, skoro sve do Cetinja, kao i govori zetske ravnice između Podgorice i Skadarskog jezera. Poznata zajednička osobina svih ovih govora je i nepoznavanje upottrebe oblika lokativa s nekim predlozima, mesto kojeg se s njima uvek upotrebljava oblik akuzativa: Živi na Cetinje, kao: Ide na Cetinje', Rodio se u selo (m. u selu); Ovce su mu na livadu (m. na livadi).
2. Mlađi novoštokavski ijekavski govori poznati su pod nazivom hercegovačkih govora, mada se oni, s jedne strane, nalaze i u pojedinim oblastima daleko van Hercegovine, a na drugoj strani — svi hercegovački govori nisu u svemu jednaki. Oni čine užu osnovicu književnog jezika ijekavskog izgovora, a najvažnija je odlika njihova prema drugim govorima srpskohrvatskim nova, četvoroakcenatska sistema i nova deklinacija. Najpribližnije onakvi kakav je naš književni jezik sačuvali su se ovi govori u istočnoj Hercegovini i na severu i severoistoku odavde u istočnoj Bosni, severozapadnoj Crnoj Gori, severozapadnom Sandžaku i zapadnoj Srbiji do Šumadijsko-sremskih govora, s kojima im granicu čini planinski greben Maljena, Povlena, Medvednika i Vlašića. Iz oblasti Hercegovine već se od pre nekoliko vekova vršilo značajno pomeranje stanovništva na sve strane, dakako – i na severoistok, prema Šumadiji, Posavini, Mačvi i dalje. Otuda su potpuno razumljivi uticaji hercegovačkog na šumadijsko-sremske govore. Ti se uticaji ogledaju u već iznetoj nedoslednoj zameni jata samoglasnikom e i u uopštavanju nove akcentuacije, koja se, svakako, prvobitno javila u Hercegovini. To zaključujemo po činjenici što u svim krajevima naše zemlje gde su posle XV v. u većem broju došli odseljenici iz Hercegovine imamo sistemu od četiri akcenta. Seljenjem iz Hercegovine sobom su poneli ovaj govor i u srednju Slavoniju, u Bosansku krajinu, u severnu Dalmaciju i Liku.
3. Hercegovačkog tipa je i dubrovački govor, koji ima i svojih posebiih odlika, dobivenih u rezultatu društveno-ekonomskih i kulturnih odnosa koji su u Dubrovniku vladali kroz nekoliko vekova. Dubrovačko stanovništvo je, nesumnjivo, najvećim delom porekla hercegovačkog, ali se ovo deseljavalo i sa zapadne strane, s čakavskih ostrva, a nešto i sa dalmatinskog kopna. Osim toga, u Dubrovniku je ranije bilo i romanskog stanovništva, a ovaj grad je u toku više vekova u prošlosti trgovački bio vrlo živ i s vrlo razvijenom kulturom; održavao je veze, na jednoj strani, sa svetom preko mora, u prvom redu s Italijom, a na drugoj strani – s ostalim našim zemljama. Sve se ovo, dakako, ogleda i u njegovu govoru, koji, poglavito u rečniku i sintaksi, ima i nešto romanskih elemenata. U glasovima i ređe u oblicima zapažaju se neke čakavske osobine: na kraju reči i njihovih oblika redovno se mesto m izgovara n: čujen, gledan, vidin, rukon, sa sestron, sedan ura; lj se obično izgovara kao j: boje (m. bolje), uje (m. ulje); grupa čk se izgovara kao šk: grški, dubrovaški, maška; obični su zamenički oblici: -ega, -emu mesto -oga, omu (tega, temu). Od drugih crta spomenućemo čest završetak muških i ženskih dvosložnih imena na e (mesto na o): Paše, Ive (pored: Pero, Đuro) Mare i babe itd.; zatim zameničke oblike dat., lok. i instr. množine s nastavcima na i: nami, vami (m. nama, vama) i dvosložne zameničko-pridevske nastavke oblika množine -ijeh i -ijem (prema nastavcima književnog jezika -ih i -im): našijeh, ddbrijeh i lašijem, ddbrijem. Hercegovačkim ijekavskim narečjem govori sve srpsko stanovništvo i zapadno od reka Neretve i Bosne (a i Hrvati u sredinama gde se govori književnim jezikom). Budući da su se preci ovoga stanovništva počeli iseljavati iz Hercegovine još od kraja XV veka i da su se naseljavali na zemljištu na kome su zatekli stanovnike nekog drugog dijalekta, oni su od ovih prihvatili i poneku drukčiju osobinu. Tako se u oblastima južne Hrvatske, koje su ranije bile naseljene čakavcima, u Lici, recimo, i susednim krajevima, gde se danas govori novoštokavskim ijekavskim dijalektom, nailazi i na oblike stare deklinacije, ali dosta retko. A najuočljivija razlika između ličkog ijekavskog i istočnohercegovačkog je u tome što se u prvome svako staro ě (jat), dugo kao i kratko, zamenjuje saje: djete, mješati, rjeka, sjeno itd. Ali to nije osobina samo ličkog već i zapadnohercegovačkog i centralnohercegovačkog ijekavskog govora i mnogih sredina na zapadu, čak i onih koje inače govore književnim jezikom.

C. Štokavski ikavski govor, kojim uglavnom govore muslimani, mada ne svi na zapadu od reka Bosne i Neretve i većinom Hrvati štokavci zapadno od ovih reka i južno od Save i Kupe i duž ovih reka, s obzirom na nejednako čuvaše nekih starijih jezičkih osobina, uglavnom je trojakog tipa.

1. Najstariji štokavski ikavski govori pružaju se duž reke Save od Gradiške do prema Brčkom sa slavonske strane i poznati su pod nazivom posavskih šavskih govora. Osnovni predstavnici prvoga dijalekta verovatno su dosta davno tamo došli, najverovatnije odnekuda s čakavske teritorije. A što su oni tako dugo sačuvali neke posebne dijalekatske osobine, tome je, svakako, pomogla okolnost što se baš na njihovu terenu pre nekoliko vekova nalazila slavonska oblast Vojne granice, koja je naročitim ustrojstvom bila odvojena od susednih oblasti. Od jezičkih osobina koje ovome dijalektu daju posebno obeležje možemo navesti čuvanje starih i posebnih oblika za padeže množine: žen, sel (gen. mn.), gradom (dat. mn.), sa sšovi (instr. mn.), o poklada, na konji (lok. mn.); čuvanje najstarije akcentuacije od tri akcenta, s karakterističnim akutom, koji poznaje još jedino čakavski dijalekat; česti izgovor suglasničkih grupa št i žd kao šć i žđ; nepromenjen suglasnik l na kraju reči: kazal, čul; neizvršen proces progresivnog jotovanja u grupama jt i jd (pored doći i dođem, govori se i dojti,
   dojdem) i dr.
2. Zapadnobosanski ikavski govori. Pošto se nalaze na terenu (zapadno od reke Bosne) gde je, svakako, ranije bilo čakavskih osobina, ovi govori takođe čuvaju neke dijalekatske crte karakteristične za čakavske govore. I ovde su česti slučajevi neizvršenog jotovanja u primerima kao što su, dojdem, pojdem, najdete; sreće se izgovor suglasnika đ kao j: meja, mejaš: preja, tuji, slaji, a ima i sačuvanih oblika stare deklinacije. U ovim govorima kao i u nekad im susednim čakavskim i istočnokajkavskim, mesto št i žd izgovara se šć i žđ: šćap, ognjišće, šićete, možđani itd. Oni znaju i za nove uzlazne akcente koji se javljaju samo na pretposlednjem slogu, na koji su dospeli prenošenjem kratkog akcenta s kraja reči: trava (od starog trava) i potok (od starog potok). Na svim ostalim slogovima oba silazna akcenta ostaju nepromenjena (tamnica, govoriti), a dugi akcenat se još čuva i na krajnjem slogu reči (junak, trave).
3. Najmlađi, zapadnohercegovački ikavski govori, u koje pored onih na terenu zapadne Hercegovine idu još i dalmatinski i ličko-krbavski, imaju najnoviju štokavsku sistemu od četiri akcenta, a uglavnom i oblike nove deklinacije, mada se u ovome poslednjem (tj. ličko-krbavskom, kao i u ijekavskom u toj oblasti) ponegde sreću i stariji oblici imeničke deklinacije, ali dosta retko. U dalmatinskom i ličko-krbavskom se pretežno izgovara šć mesto št, a na kraju reči, kao u čakavskom, n mesto m. A u svima njima ima i još po koji verovatan čakavizam, kao što je izgovor re – mesto ra u rečima: treva, resti, rebac (m. trava, rasti, vrabac). Osim stanovništva na označenom terenu, štokavski ikavski govore i Hrvati u južnoj i zapadnoj Istri i u severozapadnoj Bačkoj (Bunjevci). Ali između jednih i drugih ovih govora ima više, i sasvim razumljivih, razlika. Istarski štokavsko-ikavski govori su se davno odvojili od govora istoga tipa i razvijali se u dodiru s drugim jezikom, onim naime kojim je govorilo romansko stanovništvo Istre; od naših pak dijalekata s njim su u dodiru bili istarski čakavski govori. A ikavski bunjevački govori severozapadne Bačke u neprekidnom su doticaju s najmlađim novoštokavskim govorima, i imaju sve osobine koje karakterišu ove poslednje; oni, dakle, i pored nekih posebnih odlika, idu u najmlađe novoštokavske govore.

5. Malo pre smo, govoreći o prostornom odnosu, nekadašnjem i sadašnjem, tri osnovna dijalekta našeg jezika, – pokazali njihov razmeštaj, a približno smo dali i granice njihove, iako između njih nema neke potpuno određene granice. Takvu bi granicu nesumnjivo najmanje bilo moguće povući između čakavskog dijalekta na severu i kajkavskog na jugu. Iako je nekada približna granica njihova bila reka Kupa, ovde se kajkavski znatno proširio na račun čakavskoga; danas se pretežno kajkavski na toj strani govori sve do Risnjaka i Male Kapele, a kajkavaca ima i dalje odavde, što opet ne znači da severnije nema čakavskih naselja i čakavskih dijalekatskih osobina. Njih ima i severnije od reke Kupe, u Žumberku čak. A mešavinom čakavsko-kajkavskom govori se u severnim delovima Istre, gde opet ima mešavine ova dva i sa štokavskim dijalektom, a, dakako, i sa slovenačkim jezikom. Rekli smo već i koliko su se čakavci povukli pred štokavcima s jugoistočne strane. Jugoistočni čakavski govori, koji su po vrednosti starog ě (jat) ikavski, nisu se samo povlačili pred štokavskim, već su pod njihovim uticajem ili u dodiru s njima gubili arhaičnost svojih osobina koje su sačuvali ekavski čakavski govori Istre i kastavske okoline, kao i čakavski govori Hrvatskog primorja i Kvarnerskog ostrvlja, koji su možda pretežnije ekavski, ali koji ipak predstavljaju ekavsko-ikavsku mešavinu.

6. Čakavski dijalekat pored zamenice ča (što) karakteriše vrednost nekadašnjih mekih dentala d' i ?, od kojih se prvi izgovara kao j, a drugi kao vrlo meko t': meja, preja, tuji (međa, pređa, tuđi), kut'a (izgovara se skoro kao kugja — kuća), svet'a, odnosno svit'a (sveća); čuvanje stare grupe glasova čr: črn (crn), črv (crv); izgovor suglasnika l na kraju reči: radil, kazal (prema književnom: radio, kazao); prelaz nekadašnjih samoglasničkih r i l u slogove sa ovim suglasničkim glasovima: parst, barzo, darvo, berz, deržat, karv, rat (rt), valna, palpo, molči (vuna, puno, muči) — pored čuvanja samoglasničkog r i zamene samoglasničkog l samoglasnikom u. Stari nazal prednjeg reda A (g) u čakavskim govorima iza prednjonepčanih suglasnika izgovara se kao a: jazik (i s metatezom gdegde zajik), žadan (žedan), žaja (žeđa), počati (početi). Izgovor suglasnika m na kraju reči kao n (sa sestron, rukon, čitan) i izgovor lj kao j (judi m. ljudi, jubi m. ljubi) – novije su tipično čakavske osobine proširene iz čakavskog i na neke susedne štokavske govore; u čakavskom se čuvaju suglasničke grupe šć i žđ (sa specijalnom čakavskom vrednošću suglasnika ć i đ u njima), mesto št i žd dobivenih od sk i zg ispred izvesnih glasova: šćap, prišć, dvorišće, možjani (moždani). Isto tako čuva se suglasnička grupa jd (dojden, najden), a ne vrši se ni novo jotovanje (rodjak, netjak). U čakavskom se dijalektu čuva suglasnik h u svim pozicijama osim u oblicima glagola hteti, koji se, kao i drugde u našem jeziku, izgovara bez suglasnika h: oću, oćeš, oće u nekim govorima dalmatinskih ostrva. U starijim čakavskim govorima ima i niz posebnih osobina koje govore o doslednijem čuvanju arhaičnosti. Tu je, pre svega, najstarija naša akcentuacija od tri akcenta, koju karakterše čuvanje starog čakavskog akuta, pored dva stara silazna akcenta, zatim nemenjanje "va" u "u" na početku reči (va mrak, va ruki, va svoj kraj, vazda); naporedna upotreba predloga z pored š: zlizan, zgubil, zginul (izlizan, izgubio, izginuo). U svim se čakavskim govorima dobro čuvaju skoro svi stari padežni oblici množine: žen, sel, (gen. mn.), ženam, selem, konjem (dat. mn.), ženami, seli, konji (instr. mn.), ženah, seleh, konjih (lok. mn.). A severozapadni čakavski u instrumentalu jednine imenica ž. r. imaju u (od starog nazala zadnjeg reda l (r): ženu, vodu (u značenju, dakle, ženom, vodom). U njima su, za razliku od štokavskih govora, preovladali nastavci starih tvrdih osnova imenica ž. r. na a, i preneli se i na meke osnove čak: ženi, ruki, kaši, duši (m. žene, ruke, kaše, duše). Potencijal glagola biti: bin (bim), t$, bimo, bite, bi zajednička je osobina većini govora čakavskoga dijalekta. U čakavskom je dijalektu nestalo preteritalnih vremena: imperfekta i aorista. Na retke ostatke njihove može se naići još jedino u severozapadnim govorima.

7. Kajkavski dijalekat srpskohrvatskog jezika bio je tesno vezan sa slovenačkim jezikom od davnina. I to se oseća po mnogim jezičkim osobinama koje su ovome hrvatskom dijalektu zajedničke sa slovenačkim jezikom. S njim mu je, pre svega, zajednički oblik upitne zamenice kaj, po kome je i dobio svoj naziv. I posebno, sa slovenačkim jezikom ima više zajedničkih crta njegov zagorski govor, onaj, naime, što se nalazi neposredno pored slovenačkih govora. Pa i drugi kajkavski, prigorski govor, koji zahvata predeo jugozapadno od Zagreba do Žumberačke gore i slovenačke Bele krajine, a na jugu je u doticaju s čakavskim govorima — sa slovenačkim takođe ima zajedničkih osobina. I vrlo je teško tačno postaviti granicu između slovenačkog jezika i hrvatskog kajkavskog dijalekta. Ali se kao granica između njih može smatrati granica između republika Hrvatske i Slovenije. Treći, od ovih različan, kajkavski govor je istočnokajkavski, koji leži pored štokavskog, u zapadnoj Slavoniji i susednim oblastima, i koji je, prirodno, primio u sebe najviše štokavskih dijalekatskih osobina. Ova se tri govora kajkavskog dijalekta među sobom razlikuju, prvo, po vrednosti prastarih mekih dentala *' i d\ U zagorskom se oni, kao i u slovenačkom, izgovaraju kao s i j: sveča, noč i meja, preja (sveća, noć, međa, pređa); u prigorskom takođe kao Ł (možda s nešto manjom frikacijom) i j, a u istočnokajkavskom — kao neosetno umekšani suglasnici č i dž (sveča i medža). Nazal zadnjeg reda l (r) u najvećem delu zagorskih govora dao je o: zob, pot, ženo, roko, dok je u ostalim govorima kajkavskim dao u. Mesto poluglasnika u kajkavskom.je dobiven samoglasnik e: den, denes, megla, venec, steklo, prema štokavskrm i čakavskom a (dan, danas, magla, venac, staklo); nj se u kajkavskom izgovara ili kao n ili kaojn: ogen, kojn, svijna. Vrednost starog samoglasnika ě je e: pesma, mesto, vera, mleko, vreme, mada se u Hrvatskom zagorju nailazi i na dvosložnu vrednost ovoga nekadašnjeg samoglasnika posebne vrste. U kajkavskom se kao znak mekog r čuva u izgovoru iza ovoga glasa suglasnik j: morje, zorja, dogovarjali; suglasnik l na kraju reči se ne menja u o, već se čuva neizmenjen: kotel, pepel, došel, sielal. U oblicima sa zadnjonepčanim suglasnicima na kraju osnove koji su se po drugoj palatalizaciji menjali u zubne, vraćeni su osnovni suglasnici i u oblike ispred samoglasnika i: kurjaki, rogi, vragi, muhi, nogi / suglasnik h se u drugim kajkavskim govorima, osim istočnih, čuva. Ispred reči koje počinju samoglasnikom u razvija se suglasnik v: eučitelj, na vulicu, vu hižu, vugodi, vu toblato; oblik vokativa je jednak nominativu; čuvaju sestari oblici množine imeničkih oblika, uglavnom kao u čakavskom. Kajkavsku deklinaciju karakterišu još i kraći oblici množine imenica koji se u našem jeziku drugde upotrebljavaju s umetkom -oe- (-ev-) ispred -i: bregi, lugi, listi, duhi. A u zameničkih oblika je karakteristično to što je korensko e iz ostalih padeža preneto i u oblik instrumentala: menom, tebom, sebom ; što oblik genitiva odnosno-upitne zamenice kaj glasi česa, kao i u više štokavskih govora, uostalom, a pokazne zamenice se upotrebljavaju u sažetim oblicima: ki, ka, ke; nastavci pridevske promene mekih osnova preneli su se i na tvrde (trdega, kukuruznega, vcrtlem) ; a brojevi su još sačuvali promenljivost (pred sedmimi letmi). U kajkavskim govorima nastavak za oblik imperativa množine je "-ete": držete, nosete, hodete (držite, nosite itd.); futur nesvr. glagola se pravi od prezenta glagola biti i radnog prideva glagola koji se menja: budu ljudi šli; bum kopal (ljudi će ići, ja ću kopati), a od svršenih glagola za futur se uzima oblik prezenta: Ja dostignem vas, Kopaj i najdeš (Ja ću vas dostići, Kopaj i naći ćeš; Ako ja ozdravim, tebe ne ostavim) itd. Od preteritalnih vremena: aorist i imperfekat se ne sreću u današnjim kajkavskim govorima, koliko ni oblik glagolskog priloga prošlog. Ove dve poslednje osobine, uostalom, i jedna i druga, karakterišu manje ili više narodnih govora i druga dva osnovna dijalekta srpskohrvatskog jezika.

8. Prva umetnička književnost na narodnom jeziku kod nas se, kao pojava renesanse, počela razvijati pred kraj XV, a bujan razvitak doživela je u XVI veku – u Dubrovniku i Dalmaciji, tamo, dakle, gde je bilo uslova za to, ekonomskih uslova, pre svega, i gde su kulturne, trgovačke i druge veze s Italijom, kao zemljom najbogatije renesansne književnosti i kulture, bile tesne i vrlo žive. A i naredna se dva veka razvijala književnost na narodnom jeziku – u Dubrovniku naročito vrlo bogata književnost umetničkog karaktera. Takve je književnosti nešto bilo u XVII i XVIII v. i u Dalmaciji van Dubrovnika. Ali je u ovoj i drugim našim pokrajinama na zapadu: u Istri, Hrvatskom primorju, i Hrvatskom zagorju, u Bosni i Slavoniji u toku XVI, XVII i XVIII veka, ne, doduše, u svim tim pokrajinama za celo ovo vreme, bilo religiozno-propagandne i didaktične književnosti na narodnom jeziku krajeva u kojima se ta književnost razvijala.

9. I pre ovoga vremena se, u srednjem veku, već od početka XII stoleća, u naših naroda razvijala crkvena književnost, pisana na staroslovenskom jeziku srpskohrvatske redakcije, koju karakteriše zamena staroslovenskih glasova već onda nepoznatih srpskohrvatskom jeziku, zamena nazala zadnjeg reda A (r) samoglasnikom u i zamena nazala prednjeg reda A (g) samoglasnikom e; svođenje dva poluglasnika 8 i & na jedan, a vrlo brzo i zamena nekadašnjeg glasa i samoglasnikom i, nešto kasnije zamena slogotvornog l samoglasnikom u itd. A iz vremena razvitka ove književnosti ostalo je književnih spomenika pisanih i na narodnom jeziku, i to kako na zapadu, u hrvatskim oblastima, naročito u Istri, Hrvatskom primorju i Dalmaciji, tako i na istoku, u centrima srednjovekovnih srpskih država. To su bili spisi privatne i pravne sadržine: zakoni, statuti, zaveštanja, diplome i sl., mada je i u njima (kao u poznatom Zakoniku cara Dušana, npr.) bilo kad više kad manje elemenata staroslovenskog, kao onda ošpteknjiževnog jezika. Takvih je elemenata, može se reći, na istoku bilo više, a na zapadu manje. I narodni se jezik kod Srba u znatno težim uslovima, vrlo teško i uz velike borbe, probijao u književnost. I zato ćemo se nešto detaljnije zadržati na izvesnim periodima te borbe. Bilo je naravno i kod Hrvata borbi o ovakav ili onakav književni jezik. Ali protivnika narodnog jezika u književnosti na toj strani skoro i nije bilo (ovde naravno ne uzimamo u obzir tuđine koji su silom vlasti Hrvatima hteli nametnuti svoj jezik: latinski, mađarski, nemački, talijanski), nego se kod njih više vodila borba oko davanja preimućstva jednom dijalektu nad drugima i oko širine narodne osnovice književnog jezika. I to je, može se reći, te borbe bilo više pošto je književni jezik postao uglavnom ovakav kakav je danas. Već od XVI veka pojedinci su na toj strani bili za proširenje baze narodnog jezika u književnosti od lokalnog na sve srpskohrvatske dijalekte. I većina njih se, prirodno je, zalagala za najrasprostranjeniji – štokavski dijalekat, koji su hrvatski preporoditelji (ilirci) s Ljudevitom Gajem na čelu, konačno u četvrtoj deceniji XIX veka, uzeli za književni jezik.

10. I kod Srba i kod Hrvata je u srednjem veku pored liturgijske i religiozne književnosti, pisane pomenutom srpskom, odn. hrvatskom redakcijom staroslovenskog jezika, i pored spisa privatno-pravne sadržine, pisanih na zapadu: i glagoljicom i latinicom i ćirilicom (ovom poslednjom Poljički statut, npr.), a na istoku samo ćirilicom, — bilo i zabavne književnosti, raznih romana i pripovedaka (kao što su Trojanski rat, Aleksandar Veliki i dr.) pisanih na istoku opet ćirilicom, a na zapadu glagoljicom. I što je glavno, na zapadu s mnogo više jezičkih narodnih elemenata, ili – da tačnije kažemo — skoro narodnim jezikom, kojim su pretežno na toj strani pisane i razne legende, mirakule i počeci umetničkih pesama čak. U pismenosti kod Hrvata, dakle, u oblasti gde se vodila borba za glagoljicu i za narodni karakter bogosluženja (u Istri, Hrvatskom primorju i severnoj Dalmaciji), u čakavskim oblastima tradicija narodnog jezika u književnosti je još u srednjem veku postojala.

11. Na ovome je području, ako ne najranije, a ono svakako u isto vreme s književnošću u Dubrovniku, krajem XV v., otpočela i relativno bogata čakavska književnost na narodnom jeziku sa Splićaninom Markom Marulićem kao prvim njenim predstavnikom, za kojim se uskoro, u prvoj polovini XVI veka, javljaju pisci s ostrva Hvara Hanibal Lucić i Petar Hektorović. Za ovima na jugoistočnom čakavskom dijalektu pišu svoja za ono vreme poznata dela Zadrani Petar Zoranić, Šime Budinić i dr. Iako s čakavskom osnovicom, jezik ovih pisaca prirodno nije bio bez štokavskih osobina, koje u ovim vekovima sve više prodiru s kopna prema jadranskoj obali, pa i na sama dalmatinska ostrva. Štokavske jezičke elemente čakavski pisci unosili su i iz narodnog jezika bogate i, u svakome slučaju, kod nas zadugo najbogatije, dubrovačke književnosti, koja je, čim je počela, kod prvih svojih predstavnika s kraja XV veka, kod Š. Menčetića i Đ. Držića bila na zavidnom umetničkom nivou, koji je naskoro dostigao visok stepen, naročito u komedijama Marina Držića i u pesničkim delima Ivana Gundulića. Uz ove su se u umetničkoj književnosti svojim delima istakli pored Držića (u XVI v.) najviše Dinko Ranjina i Dominko Zlatarić, a pored Gundilića (u XVII v.) Junije Palmotić i Ivan Bunić Vučićević.

12. Dubrovačka je književnost posle ekonomskog opadanja Dubrovnika, do koga je došlo još u prvoj polovini XVII veka i koje se naglo pojačalo posle katastrofalnog zemljotresa iza 1667, a i pod pritiskom katoličke reakcije, počela da osetno slabi. Ali je ona i u XVIII v., pored manje značajnih, imala i vrlo plodnih i poznatih pesnika – Ignjata Đurđevića, npr. U Dubrovniku se, dakle, čitava tri veka razvijala književnost na narodnom jeziku štokavskog ijekavskog dijalekta hercegovačkog tipa, kakvim je govorilo dubrovačko stanovništvo, koje je, najvećim delom, u Dubrovnik došlo iz hercegovačkog zaleđa ovoga grada i kakvim se, uglavnom, i danas u Dubrovniku govori. Jezik dubrovačke književnosti ima, dalje, i ikavskih, pa i čakavskih jezičkih osobina, koje su delimično primljene iz čakavske književnosti susedne Dalmacije onoga vremena, a delimično iz jezika dela dubrovačkog stanovništva koje je u ovaj grad dolazilo sa susednih dalmatinskih ostrva. Ipak je jezik dubrovačke književnosti uglavnom bio izgrađen kao određen književni jezik, pa je 1728. dobio i prvi svoj rečnik (Dizionario italiano-latino-illirico) Ardelija dela Bele (Ardelio della Bella) i svoju gramatiku pod naslovom Grammatica della lingua Illirica, koju je napisao i 1808. izdao Franjo Marija Apendini (Franjo Maria Appendini). A potpuniji i najpotpuniji rečnik srpskohrvatskog književnog jezika do početka XIX v. je onaj što ga je u tri dela (1801, 1806. i 1810) priredio Joakim Stuli (Stulli). Izgrađenost jezika dubrovačke književnosti uz njenu umetničku vrednost, kao i štokavsko-ijekavska hercegovačka osnovica toga jezika, svakako su doprineli da se, na jednoj strani, kod Hrvata, konačno kao književni uzme baš dijalekat na kome je pisana ova književnost, i da se, na drugoj strani, kod Srba, kao književne prihvate neke jezičke osobine koje će doprineti ujednačavanju književnog jezika Srba i Hrvata.

13. U XVI će i XVII v. verski pokreti, prvo reformacija, pa zatim reakcija katoličke crkve na nju, doneti Hrvatima razvitak religiozno-propagandne književnosti na narodnom jeziku. Takva književnost reformacije imala je u XVI v. svoje predstavnike u Istri (Stjepana Konzula.i Juraja Cvečića), u Hrvatskom primorju (Juraja Juričića) i u Dalmaciji (Antuna Dalmatina) i dr., koji su na čakavskom dijalektu svojih krajeva i svim trima azbukama (latinicom, glagoljicom i ćirilicom) širili knjige za versku pouku narodu. Ali pošto su te knjige bile namenjene svim Hrvatima, pa i svim Južnim Slovenima, ovi pisci su nastojali da uzimaju jezičke elemente i iz ostalih dijalekata, da pišu čak, bar po njihovu mišljenju, nekakvom južnoslovenskom jezičkom mešavinom.

14. Radi širenja protestantizma, koji je iz Mađarske prešao na tlo susednog Hrvatskog zagorja i ovde se u XVI v. razvila književna i kulturna delatnost, takođe na lokalnom, sada kajkavskom dijalektu. Ali pošto su imali iste pretenzije da šire knjigu i van kajkavskog područja, protestaitski kajkavski pisci su u svoj jezik takođe unosili i elemente ostalih dijalekata srpskohrvatskog jezika, koji su u nj prodirali s jugoistoka iz štokavskog, a s juga iz čakavskog dijalekta. Najpoznatiji kajkavski književnici ovoga veka bili su Antun Vramec i Ivan Pergošić. A njihova dela su pisana dakako kajkavski, ali takođe s primesama osobina ostala dva osnovna dijalekta srpskohrvatska. Pored toga, na rečničku stranu jezika njihovih dela oseća se i jak mađarski uticaj.

15. U XVII v., iako potpuno suprotnih verskih tendencija, i u čakavskim krajevima (u Dalmaciji) i u kajkavskim (u Hrv. zagorju) razvija se versko-propagandna književnost protivreformacije. Katolički misionari šire katoličku propagandu često po celom Balkanskom poluostrvu, pa i oni nastoje da pišu mešavinom svih jugoslovenskih, i južnoslovenskih čak, dijalekata. Jedan od njih, Bartol Kašić (s ostrva Paga) piše na latinskom prvu gramatiku hrvatskog jezika (Instimtiones linguae Illuricae. Rim 1604) i u njoj kodifikuje mnoge čakavske ikavske elemente, ali mu je ideal bosanska štokavština, koju je mnogo potpunije dao Talijan (najverovatnije našeg porekla) Jakov Mikalja (Micaglia) u svome trojezičnom srpskohrvatsko-talijansko-latinskom rečniku Blago jezika slovinskoga (1649-1651). Iako po rođenju, a i po dijalekatskoj osnovici, čakavci, mnogo štokavskih elemenata unose u jezik svojih dela Ivan Tomko Mrnavić (Šibeničanin), Juraj Baraković (Zadranin), Jeronim Kavanjin (Splićanin) i naročito Petar Kanavelović (s ostrva Korčule), koji je svojim književnim radom, a i blizinom, naročito bio vezan za Dubrovnik.

16. Najznačajniji kajkavski protivreformatorski pisac bio je isusovački propovednik Juraj Habdelić, koji je pored nekolika religiozno-propagandna dela sastavio i kajkavsko-latinski rečnik: Dictionar ili rechi slovenszke (1670). Drugi jedan kajkavski pisac, Ivan Belostenec, uz svoj svešteničko-propagandni rad, takođe je napisao rečnik Gazophulacium seu latino-illuricorum, u kome je jezik u stvari kombinacija sva tri osnovna dijalekta srpskohrvatskog jezika, iako mu je osnovica kajkavska. U kajkavske književnike idu i svetovni pisci XVII v. Petar Zrinjski, Krsto Frankopan i Pavle Riter Vitezović, ali ni jedan od njih ne piše čisto kajkavski. A to je i sasvim razumljivo jer su druga dva po rođenju čakavci, a i prvi je vrlo dugo proveo među čakavcima, kao kapetan senjske i primorske krajine, i dugo je živeo na svojim posedima u Primorju. A i svi su oni opet i jezički bili pod uticajem štokavske dubrovačke književnosti. Vitezović je prvi od hrvatskih pisaca dao ideju o dijalekatski jedinstvenom književnom jeziku, koji bi po njemu imao biti štokavski. On je takođe prvi tražio ujednačen pravopis, i predložio reformu latinskog pisma i slova s dijakritičkim. znacima, tako da se on u svemu ovome može smatrati prethodnikom Ljudevita Gaja.

17. I u Bosni se u XVII v., u službi katoličke propagande, razvila književnost na narodnom jeziku štokavskog dijalekta ijekavskog i ikavskog izgovora. Ta je književnost najznačajnijeg svog predstavnika imala u Matiji Divkoviću, a u njoj su poznata i imena Stjepana Matijevića, Pavla Posilovića, Ivana Ančića i dr. Na ovoj su književnosti istoga smera u XVIII veku radili pisci sa zapadnobosanskog područja ikavskim narečjem narodnog jezika: Ivan Filipović, Stjepan Margitić, Tomo Babić, gramatičar Lovro Sitović i dr-. — s nazadnom tendencijom da narodu s patriotsko-herojske tematike narodnih junačkih pesama skrenu pažnju i privuku je na pobožno-religiozne teme.

18. Ovu tendenciju je imalo i, vrlo poznato inače, delo Razgovor ugodni naroda slovinskoga Dalmatinca Andrije Kačića Miošića, koje se i narodnim jezikom i oblikom deseteračkog stiha, ali i slavljenjem izvesnih poznatih istorijskih ličnosti, jako približava narodnim pesmama, i koje je zbog svega toga, i pored verskog propagandnog karaktera, koji mu je pisac određenom tendencijom dao, u vreme narodnog preporoda kod Hrvata, naročito zbog čistog narodnog jezika, bilo na visokoj ceni. Kao Kačić, dalmatinski je franjevac bio i Filip Grabovac, ali je on, više ljubitelj svoga zavičaja i hrvatski patriot nego službenik katoličke crkve, bio više svetovni pisac koji opeva staru slavu svoga naroda i žali stanje u kome je tada živeo služeći tuđinu. A što je za nas ovde najglavnije, on piše čistim narodnim jezikom dalmatinske Zagore.

19. Najzad se i u Slavoniji, posle njenog oslobođenja od Turaka, u XVIII veku javlja književni rad na narodnom jeziku štokavskog ikavskog govora; na kome je napisan veći broj spisa za versku i drugu pouku narodu, i na kome su pisali za ono vreme poznati pisci Antun Kanižlić, autor Svete Rozalije i Matija Antun Reljković, pisac epa Satir iliti divji čovik, takođe didaktičnog, ali ne religioznog speva, pisanog stihom narodnih pesama.

20. U XVIII veku kulturni život Hrvata sve se više koncentrisao u Zagrebu. A pošto je on bio u kajkavskoj dijalekatskoj oblasti — po tradiciji da se književnost razvija na lokalnom dijalektu, u ovome najvećem hrvatskom gradu, pa i u većem delu Hrvatske ovoga vremena, kajkavski dijalekat postaje književnim jezikom. Kajkavskim dijalektom, i to vrlo čistim, piše između ostalih i Tituš Brezovački, pisac Matijaša, grabancijaša dijaka i Diogeneša. I može se reći da kajkavski dijalekat postaje opštim književnim jezikom kod Hrvata, naročito prvih decenija XIX veka. Njime pišu i pisci ovoga vremena koji će ga kasnije, kao pristalice ilirskog pokreta, zameniti štokavskim: Dragutin Rakovac, Ljudevit Vukotinović i dr. Pa i sam Ljudevit Gaj, rođeni kajkavac, prva svoja dela piše narodnim jezikom u kajkavskom dijalektu.

Karakter književnog jezika u Srba u toku ovih nekoliko vekova bio je sasvim drukčiji.

21. Iako je rad na pisanoj književnosti kod Srba otpočeo već u XII veku, ta je književnost i tada i kasnije, u toku nekoliko narednih vekova, bila daleko od naroda – ne samo po tome što iz redova narodnih masa nije bilo ljudi koji su na njoj radili i što njena sadržina nije imala veze s narodnim životom već, naročito, i zato što je pisana na jeziku koji je narodu bio tuđ i nerazumljiv. I ukoliko su neka dela, kao što smo već gore istakli, uglavnom pravne sadržine, u vreme trajanja srpskih srednjovekovnih država pisana jezikom s manje ili više narodnih elemenata,– razvitak književnog jezika dalje nije išao u pravcu dobijanja narodnih osobina. S nestankom samostalnih srpskih srednjovekovnih država nestalo je i uslova u kojima se stvarala književnost pravne i privatne sadržine, u kakvu je išao gore pomenuti Zakonik cara Stefana Dušana, ugovori, razne povelje i pisma pojedinih vladara i vlastele, u kojima je jezik često imao vrlo mnogo narodnih primesa, a ponekad bio i skoro potpuno narodni. Ukoliko je i dalje, posle kraja XV veka, među Srbima bilo kakvih književnih radnji, one su još zadugo bile tesno vezane za crkvu i u rukama za ono vreme jedino pismenih ljudi – kaluđera. A sve te radnje obavljane su na starom crkvenoslovenskom, tj. na staroslovenskom jeziku srpske redakcije, na kome su pisali naši srednjovekovni pisci od sv. Save do Konstantina Filozofa. I dok u zapadnim našim krajevima, kako smo izneli, narodni jezik vrlo rano, još u kasnijem srednjem veku, ulazi postepeno u književnost, a od XV veka vrlo poznati naši pisci na toj strani poznata svoja dela pišu na narodnom jeziku, i sva se književna radnja razvija na pojedinim govorima narodnog jezika, — na istoku, kod Srba, još čitavih trista godina, do pred kraj XVIII veka, piše se po tradiciji uglavnom na crkvenom jeziku, koji je narodu bio nepoznat. Istina, poslednjih decenija XVIII veka književni se jezik kod nekih srpskih pisaca približava narodnom, ali narodni jezik postaje književnim tek u prvoj polovini XIX veka. Za sve vreme ropstva pod Turcima nije bilo potrebnih uslova i sredstava za stvaranje pisane književnosti kod Srba. U vremenu i u uslovima toga ropstva stvarala se u narodu usmena književnost, koja je i svojom sadržinom i po obliku bila istinski narodna, koja će baš kao takva biti od prvorazrednog značaja — između ostaloga i za stvaranje našeg novog književnog jezika. Ali je ovde reč samo o pisanoj književnosti, a takve književnosti u pravome smislu onda skoro i nije bilo. Bilo je, istina, nešto rada na poslovilš oko knjige koji su se obavljali u crkvama i manastirima, ali je to uglavnom bio rad na prepisivanju knjiga za crkvene potrebe. Uz to su, opet kaluđeri, i opet u manastirima, produžavali i dalje da se bave književnošću negovanom u ranijim vekovima, razume se — sve na jeziku srednjovekovne ćirilske književnosti, na staroslovenskom jeziku srpske redakcije.

22. Kada je pred kraj XVII veka znatan deo srpskoga naroda, posle učešća u ratu na strani Austrije protivu Turske, morao da napusti svoja ogšišta, i da se, zajedno s austrijskom vojskom, povuče na sever u oblasti preko Save i Dunava, — s njime je, pored ostalih prvaka, uz najveće starešine crkve, patrijarha i veći broj episkopa, prešlo i mnoštvo kaluđera i sveštenika, ljudi, dakle, koji su se na ondašnji način bavili knjigom. Ovi su preneli i izvestan broj knjiga za potrebe crkve, ali ne u količini kojom su se i u prvo vreme mogle zadovoljiti te potrebe. A onda nije bilo štamparija da bi se preštampavanjem ovih knjiga povećao njihov broj, i zato su mnogi kaluđeri produžili svoj raniji posao na prepisivanju crkvenih knjiga. (Na tome poslu su se ovamo najviše istakli raniji kaluđeri manastira Rače kraj Drine u Srbiji.) Ovaj njihov prepisivački posao najraniji je poznati rad na knjizi među Srbima severno od Save i Dunava. Ti isti kaluđeri prepisivači (iz škole Račana) tamo su prvi počeli pisati i po nečemu originalna religiozno-moralna, poučna, pa čak, za ono vreme, i zabavna dela. A, što je ovde naročito zanimljivo, ti su pisci po tradiciji i prepisivali i pisali istim onim jezikom koji je od pre nekoliko vekova ranije bio u upotrebi kod Srba u crkvi i književnosti. Prva književna dela među Srbima preko Save i Dunava iz početka XVIII veka pisana su, dakle, starocrkvenoslovenskim jezikom srpske redakcije, sada poznatim pod nazivom srpskoslovenskog jezika. Istina, u tome jeziku se može naći i po koja osobina narodnog govora. A već kod ovih pisaca se srećemo i s prvim pojavom pisanja na narodnom jeziku. U novoj sredini i novim prilikama Srbi su bili prinuđeni da menjaju donekle način života i da se u borbi za opstanak služe drugim sredstvima. Oni su ovamo došli u dodir s elementima drukčije i naprednije kulture, a našli su se, pre svega, u velikoj opasnosti za svoju veru. Čuvare vere, kaluđere i sveštenike uopšte, ta je okolnost prisiljavala da neposrednije opšte s narodom, da se narodu direktno obraćaju. Tako su postale izvrsne crkvene besede Gavrila Stefanovića Venclovića (Račanina), koje je ovaj sjajni propovednik držao narodu s propovedaonice kao kapelan u Šajkaškoj. Ove su besede pisane čistim jezikom, koji se odlikuje bogatstvom sintakse i rečnika narodnog govora, živošću narodnog pripovedanja i metaforskog izražavanja. I Venclović se može smatrati prvim srpskim piscem koji je pisao narodnim jezikom. Ali besede njegove nisu bile štampane, i razvitak srpskog književnog jezika kod Srba još za čitav vek nije pošao ovim pravcem razvitka. Ne zato što se književnošću pre može nazvati prepisivački rad koji je Venclović, kao i mnogi drugi kaluđeri, obavljao na srpskoslovenskom jeziku, na kome je pisalo još srpskih pisaca onoga vremena (između ostalih.i grof Đorđe Branković, pisac prve velike srpske istorije), nego zato što su ekonomske, političke i verske prilike u kojima se nalazio srpski narod — književni jezik još više udaljile od narodnoga. Iako su Srbi u velikoj seobi (1690) s Arsenijem III Crnojevićem prešli Savu i Dunav pod izvesnim uslovima, na poziv austrijskog cara Leopolda I, koji je hteo da svoje granice prema Turskoj obezbedi oprobanim srpskim ratnicima; iako im je car zato obećao znatne ekonomske i političke povlastice, versku i narodnu slobodu; iako su se Srbi tamo naseljavali na pusta, potpuno napuštena ili na još nenaseljena zemljišta, te nikog nisu pritešnjivali, – na njih se od samog početka gledalo s podozrenjem. A od pismeno obećanih povlastica oni skoro ništa stvarno nisu dobili. Srpski narod je tamo decenijama vrlo bedno živeo. Njegovo stanje se unekoliko popravljalo samo u vreme ratova, kada su Srbi, kao hrabri vojnici, činili neocenjive usluge Austriji. Pogotovu ništa nije bilo od datog im obećanja da će biti naseljeni kao posebna narodna celina na jednoj teritoriji, na kojoj bi, kao takvi, sami sobom, upravljali. Oni su, naprotiv, namerno rasuti po celom prostoru između granice prema Turskoj na Savi i Dunavu, s jedne, i Pešte i Karpata, s druge strane. Srba je u ovim krajevima bilo još u ranom srednjem veku. Njihov broj se znatno povećao, naročito posle prve najezde Turaka s juga prema severu. Poznate su nekolike seobe koje su početkom XVI veka, pri navali Turaka na južne mađarske granice, izvršene iz centralnih srpskih oblasti preko Save i Dunava. Od Mađara i Austrije Srbi su uvek rado primani da posluže kao zaštitni bedem od Turaka. A posle najveće srpske seobe od 1690. godine srpsko stanovništvo se ovamo znatno povećalo. U ovoj njihovoj brojnosti i jačini Mađari su, a i Austrija, gledali veliku opasnost po sebe i svoje interese, pa ne samo što nisu hteli dopustiti koncentrisanje Srba na jednoj zajedničkoj i posebnoj teritoriji već su ih lišavali svih prava, onemogućavali im kulturni razvitak i mogućnost snošljivog života. Oni su ih razbili u male grupe po svim mađarskim županijama, a tamo gde su bili brojniji, među njih su dovođeni i na najplodnija zemljišta naseljavani Nemci. Teško stanje Srba produžavalo se na desetine i desetine godina. U naročito su velikoj bedi, tamanjeni glađu i bolestima, živeli Srbi prve dve decenije posle velike seobe. A i dalje su stalno zlostavljani od nasrtljivih katoličkih propovednika i progonjeni od austrijskih vlasti. Iako su ugovorenim privilegijama srpski seljaci dobili pravo slobodnog vlasništva nad zemljom koju su naselili, mađarski zakoni su ih lišavali toga prava, učinili ih feudalnim kmetovima vezanim za zemlju i obaveznim da kulukom obrađuju spahijska imanja. Srpski seljaci su plaćali velike poreze i svakojake namete, neuporedivo veće nego pod Turcima, a morali su besplatno i ratovati. Zato nisu baš retki slučajevi da od takvog stanja beže natrag, opet pod Turke. A često su se bunili i dizali ustanke, koji su vrlo svirepo ugušivani. (Podsećamo na ustanak Pere Segedinca od 1735. g. u Pomorišju i na njegov tragični završetak). Na Srbe se i pre tih ustanaka gledalo kao na buntovnike, koji su katoličkoj Austriji ulivali strah i od veza s mađarskim kalvinistima. A naročito se Austrija bojala srpskog naslanjanja na njenu suparnicu – pravoslavnu Rusiju, na koju je Srbe upućivalo njihovo izneseno teško stanje, i s kojom je srpski narod, naročito u pitanjima vere, preko svoga sveštenstva, i ranijih vekova održavao izvesne veze. Zato su austrijski carevi, austrijske vlasti i visoki kler katoličke crkve nastojali da Srbe vežu za sebe prevođenjem u katoličanstvo ili unijaćenjem. I Srbi su u toku skoro 100 godina imali da izdrže nesnosan verski pritisak svake vrste – od grdnji i poruga na račun pravoslavlja, preko zabrane praznovanja pravoslavnih praznika, primoravanja da se mesto ovih uzmu katolički i da se pravoslavni obredi zamenjuju katoličkim, do upotrebe vojne sile za prevođenje na uniju i nasilnog umorstva pojedinih crkvenih starešina (slučaj mitropolita Isaije Đakovića). Razumljivo je što su sve ove mere imale suprotan efekat; one su Srbe još više upućivale na veliku, relativno moćnu i istovernu Rusiju da od nje traže pomoć i zaštitu od beskrupuloznih nasrtaja katoličanstva. I ova im je ukazivala izvesnu potporu jer su to nalagale i političke težnje Rusije, koja se sve više interesovala za pitanje balkanskih hrišćana, a svakako i za prevlast na Balkanskom poluostrvu. Ovo je opet pojačavalo bojazan Austrije od ruske prevlasti i ruskog uticaja na njene podanike i na balkanske narode uopšte, pa je svim silama nastojala da taj uticaj otkloni. Ali u tome nije mogla uspeti, već je, naprotiv, svojom politikom dovela do znatnog jačanja ruskog kulturnog uticaja na Srbe severno od Save i Dunava. Pored već nabrojanih drastičnih mera za pokatoličavanje, odnosno unijaćenje pravoslavnih Srba, katolička propaganda i austrijske vlasti su upotrebile i jednu na prvi pogled bezazlenu meru koja je odmah izazvala reakciju. Koristeći se oskudicom Srba u crkvenim knjigama ovi su im vešto podmetali ćirilicom štampane unijatske knjige. Srpske crkvene starešine su prozrele nameru i opasnost koja je s te strane pretila, pa su se za pomoć u crkvenim knjigama obraćale Sinodu ruske pravoslavne crkve, i ovaj im je tu pomoć ukazivao. A Srbi su crkvene knjige i ranije dobavljali iz Rusije. Ni u toku XVI-og i XVII-og veka oni nisu samo prepisivanjem mogli da zadovolje svoje potrebe u crkvenim knjigama, pa su ih donosili i iz Rusije. Ovo dovodi do toga da se u crkvi kod Srba počinje upotrebljavati i rusko-crkveni jezik. A ovaj će jezik, pod prikazanim ekonomsko-versko-političkim uslovima, kod Srba severno od Save i Dunava, potpuno preovladati i konačno zameniti starosrpski crkveii jezik, ne samo u crkvi već i u književnosti, i ne samo preko crkve nego i kroz školu.

23. Srbi su u novoj domovini došli u dodir sa kulturnijim svetom. A novi životni uslovi, potrebe za ekonomskim i kulturnim razvitkom, za utakmicom s drugim narodima, nametali su im ozbiljnu brigu za prosvećivanjem. Njima se sada kao neophodno nametalo otvaranje većeg broja škola. Srbi su nesumnjivo ovamo i pre velike seobe morali imati poneku školu, jer je već i tada bilo među njima pismenih građana. A pouzdano se zna da je baš u godini seobe postojala srpska škola u Komoranu. Zna se i da su imućniji srpski građani svoju decu slali u protestantske škole. Ali je Srbima bilo sada potrebno prosvećivanje mnogo širih razmera. Zato su predstavnici srpskog naroda počev od samog patrijarha Arsenija III, na kraju XVII i početkom XVIII veka, u više mahova u Beču tražili odobrenje za otvaranje srpskih škola. Austrijske vlasti, međutim, njihovim molbama nisu htele izići u susret, nego su imale nameru da same one otvore škole koje bi deci njihovih podanika srpske narodnosti davale isključivo vojničko i katoličko vaspitanje. Ipak su se, trudom crkvenih opština, srpske škole postepeno javljale u mnogim većim mestima gde je bilo Srba preko Save i Dunava. Ali te škole, sa crkvenim pojcima, popovima bez parohija i isluženim podoficirima kao učiteljima, deci nisu davale nikakvih drugih osim obrednih i teoloških znanja. Takve škole nisu mogle zadovoljiti jer nisu odgovarale savremenim potrebama kulturnog i ekonomskog razvitka. Zato su narodne starešine i svesni srpski građani nastojali da stvore zakonom odobrene savremene škole. Odlukom sabora u Krušedolu od 1707. koja je dostavljena austrijskoj vladi traženo je da se osnuju takve škole u svim krajevima gde Srbi žive. Ali se Beč i ovaj put oglušio o taj zahtev. Međutim, na molbu mitropolita Mojsija Putnika, ruski car Petar Veliki odlučio je da se Srbima pošalju dva ruska učitelja s potrebnim brojem školskih knjiga. I zaista je radi organizovanja škola u Karlovce došao Maksim Suvorov, koji je sa sobom, pored ostalih knjiga, doneo 400 bukvara i 70 gramatika crkvenoruskog jezika Meletija Smotrickog. Tu je 1726. godine otvorio „Slavjansku školu", s njom se selio u Beograd i opet vraćao u Karlovce. Iako je u svome radu imao velikih nezgoda jer ga ni sam mitropolit, sumnjičen iz Beča zbog veze s Rusijom, nije mnogo pomagao, iako mu je zavidljivo i nekulturno sveštenstvo činilo dosta teškoća, iako ni od samog ruskog Sinoda nije imao pomoći, Suvorov je ipak kroz svoju školu, za pet godina njenog trajanja, proveo priličan broj đakona i sveštenika koji su po znanju dosta bili odmakli od ostalih. I njegova škola je ostavila vidnih znakova ruskocrkvenog kulturnog uticaja. Ovaj uticaj je naročito porastao naredne decenije XVIII veka, kada je među Srbima radila veća grupa ruskih učitelja s Emanuilom Kozačinskim na čelu. Kozačinski je 1733. u Karlovcima otvorio svoju „Latinsku školu" u kojoj su se učenici spremali za učitelje i sveštenike. S Kozačinskim je u ovoj školi radilo još nekoliko ruskih učitelja, a izvestan broj njih je otišao za učitelje u ostala veća mesta gde su Srbi živeli. Tako je tridesetih godina XVIII veka u školi, na ruskim knjigama i od ruskih učitelja, vaspitan prvi prosvetiteljski kadar među Srbima. Pored ovoga u pojedina su mesta Rusi i privatno dolazili za učitelje, a po srpskim vašarima su, i pored stroge zabrane od strane austrijskih vlasti, privatni trgovci prodavali ruske knjige za crkve i škole. Pogdekoji su Srbi išli na školovanje u Rusiju, vraćali se otuda kao ruski vaspitanici; mnogi od ovih su po povratku iz Rusije otvarali škole i u njima radili, opet po ruskim školskim knjigama jer drugih nije bilo. Bukvari, gramatike i druge ruskoslovenske knjige preštampavane su po nekoliko puta za upotrebu u srpskim školama. Mnogi Srbi su stupali u rusku službu, najčešće vojničku i prosvetnu, i otuda su u svoj zavičaj slali ruske knjige, te su tako i oni pojačavali kulturne veze srpskog naroda s Rusijom. Pod ovim uslovima u srpskoj crkvi i u školi, a odmah zatim i u književnosti, već pred kraj prve polovine XVIII veka potpuno preovlađuje ruskocrkveni jezik i sasvim potiskuje dotadanji srpskoslovenski, kojim su pisali srpski pisci prvih desetina XVIII veka. To će reći da je dotadanju srpsku redakciju zamenila ruska redakcija starocrkvenoslovenskog jezika. I na taj način se književni jezik kod Srba još više udaljio od narodnog.

24. Već u prvoj polovini XVIII veka u kulturnom i političkom životu srpskog naroda preko Save i Dunava, pored svešteničkog, dosta važnu ulogu počinje da igra i građanski stalež, koji se vrednoćom i preduzimljivošću vidno istakao na svojim poslovima. U velikoj seobi napustio je svoj raniji zavičaj i znatan broj trgovaca i zanatlija, koji su se ekonomski i kulturno i pre izdvajali od narodnih masa. Sa često znatnom pokretnom imovinom, oni nisu smeli sačekati Turke jer su se sami u ratu protivu njih bili dosta angažovali. U novoj domovini većina od njih su nastavili svoje ranije poslove, pomešali se sa svojim staležom Srba koje su ovde zatekli i koji su već igrali izvesnu ulogu u zanatstvu i trgovini. Tako ojačan, ovaj je stalež u srpskome društvu stvorio građansku klasu, koja će ceo vek i po stajati na čelu svoga naroda i igrati dosta značajnu ulogu u stvaranju uslova za formiranje srpske nacije. Ističući se svojim sposobnostima i umešnošću među trgovcima i zanatlijama drugih narodnosti po gradovima gde su živeli, oni su uhvatili čvrste pozicije u ekonomskom životu tih gradova. I dosta su pomogli podizanju srpske prosvete i širenju srpske knjige, te tako postali vrlo značajan faktor u kulturnom životu svoga naroda. S jačim razvitkom zanatstva i trgovine po gradovima i srpski seljaci, šire narodne mase, igraju sve veću ulogu u ekonomskom životu. Trgovina je bila živo zainteresovana da spahijski kmetovi postanu slobodni seljaci, i da kao takvi unapređuju privredu, a ovo je dalje nalagalo njihovo prosvećivanje, koje, očevidno, nije bilo moguće na jednom tako reći stranom jeziku, kakav je bio jezik ondašnje srpske škole i srpske književnosti. Ovo naskoro uviđaju pojedini srpski književnici (među prvima od ovih bio je Zaharije Stefanović Orfelin), koji su inače za obrazovaniju publiku, kako smo malo pre, u drugom citatu, pokazali, pisali na ruskocrkvenom, ili čak na ruskom jeziku svoga vremena, – pa su za narod „po serbski" upravljali, nastojali su, upravo, da za narod pišu narodskije; a u stvari su pisali (mislim kad su se obraćali narodu) nekom mešavinom ruskocrkvenog jezika, na kome su se vaspitavali, i jezika srpskog građanskog društva, kome su sami pripadali. Tako je u drugoj polovini XVIII veka stvoren novi književni jezik, koji nije bio ni stari srpskoslovenski, ni ruskocrkveni jezik, već, kako rekosmo, mešavina ovog poslednjeg i jezika srpskog građanskog društva. Tom mešavinom, poznatom pod nazivom slavenoserbskog jezika, piše sve veći broj pisaca krajem XVIII i nekolike prve desetine XIX veka. Prve primere ovoga jezika nalazimo opet u Slaveno-serbskom magazinu Zaharija Stefanovića Orfelina:

Lako je zapaziti da ovde preovlađuju ruskoslovenske reči i da ima više glasovnih i obličkih osobina ruskog jezika, kao što su or mesto srpskog r samoglasničkog (priskorbno), o m. a (ROSKOŠB), čto mesto deklarativnog veznika da (ako bB1 čuo čto TB:, moi SBŠS, upao), perfekat bez pomoćnog glagola (ti upao), gen. jedn. zameničke promene na -ogo (togo radi), gen. mn. (lgodei), t na kraju oblika 3. l. prezenta (gubetse, mogut) i dr. Ali pada u oči da su tu, naporedo s ruskim, upotrebljene srpske reči i oblici: meni, ako, kadgod, upao, svega toga (pored togo radi), tebe, ove, postaviti, dobrog, lišiti i dr. Istina je da su baš u to vreme neki književnici bili protivu ove mešavine, i zalagali se za crkvenoruski jezik, koji, po njihovu mišljenju, kao „najčistiji slovenski", treba upotrebljavati u književnosti, a samo kad se piše za prosti narod, kada se radi na njegovom prosvećivanju, onda to treba činiti na jeziku toga naroda. Ovakvog shvatanja o dvojstvu književnog jezika bio je među prvima Jovan Rajić. I sam on je, kao pisac, to shvatanje u praksi primenjivao; on je najveći broj svojih dela napisao na ruskocrkvenom, ali je, ipak, neka dela koja je smatrao da su više narodu namenjena, spev Boi zmaja s orlovi, npr., ispevao na čistom narodnom jeziku. A na tom je jeziku napisao i Mali katihizam, koji je bio namenjen narodu za versku pouku. I pored pojedinačnih drukčijih mišljenja slavenosrpski jezik ipak za određeno vreme preovlađuje u književnosti. Za njegovu upotrebu se zalažu i srpske crkvene vlasti, koje su onda upravljale celokupnim kulturnim životom srpskog naroda. Upravo taj jezik, kao književni, branili su zajedno i srpski književnici i predstavnici crkve u borbi protivu čistog narodnog jezika, koji će tražiti Vuk Karadžić. Na upotrebu slavenosrpskog jezika u književnosti pristale su najzad i austrijske vlasti, koje su jedno vreme zahtevale da se Srbi u književnosti služe narodnim jezikom. Austrijske državne vlasti su jasno uviđale da preovlađivanje rusko-crkvenog jezika u srpskoj književnosti i ruske građanske azbuke, često savremeni srpskohrvatski jezik, upotrebljavane naporedo s crkvenom ćirilicom, jesu rezultat jakog ruskog uticaja, koji se s kulturnog vrlo lako može preneti i na politički teren. I ta je vlast preduzela efikasne mere da ovu opasnost po svoje političke interese na svaki način otkloni. Konačno je, pri kraju vlade odveć revnosne katolikinje Marije Terezije, znatno pojačana akcija da se srpsko pravoslavno stanovništvo približi katoličkom i na taj način srpski narod odvoji od Rusije. Toga radi, pored ostalih, preduzete su administrativne mere da se u srpskim školama ćirilica i ruskocrkveni jezik zamene latinicom i jezikom prostoga naroda. Najzad je, 1779, kada je cela Vojvodina zajedno s Hrvatskom i Slavonijom došla pod mađarsku upravu (ranije je Tamiški Banat bio pod neposrednom političkom upravom Austrije), učinjen ozbiljan pokušaj da se katoličko i pravoslavno stanovništvo (tj. kasnije Hrvati i Srbi) u tim zemljama izjednače u azbuci i u školskom i književnom jeziku. Ove je godine izdata naredba prema kojoj je ćirilica mogla ostati samo u crkvi, a u škole se morala uvesti latinska azbuka i prostonarodni „ilirski" jezik. To je naišlo na silno negodovanje crkvenih starešina i prosvetnih činilaca među Srbima, i oni su pokazali jak otpor. A austrijske vlasti su čvrsto bile rešene da ovu meru sprovedu, i kao odgovor na otpor sa strane Srba, one su samo ponovile svoju naredbu. Ni dalji protesti srpskih predstavnika, ni narodne bune, ni neprekidni zahtevi da se ova naredba povuče još nije mogla naterati austrijske vlasti da odustanu od svoje namere. One su, doduše, popustile u zahtevu za uvođenje pravog narodnog jezika utoliko što su pristale da se mesto ovoga može uzeti jezik srpske obrazovanije klase, tj. srpskog građanskog društva, ali su ostale uporne u zahtevu da se svuda osim u crkvi ćirilica zameni latinicom. Srbi se, razumljivo je, time nisu mogli zadovoljiti, i njihovi predstavnici i dalje ulažu proteste, podnose molbe i obrazlažu ih; idu lično pred cara Josipa II i dokazuju da se zabranom ćirilice i uvođsnjem latinice kod njih ruše temelji njihove narodnosti. Najzad je Pridvorna školska komisija 1785. g. po nalogu cara Josipa II, rešila da ostane sve po starom, obrazlažući takvo rešenje potrebom otklanjanja nemira među srpskim stanovništvom i obeštećenjem državne kase, koja bi inače morala da plati štamparu Kurcbeku preko 20000 forinata za već štampane ćirilske knjige. Ekonomski i politički razlozi za donošenje ovoga rešenja svakako su bili mnogo dubljeg karaktera. Za jednu veliku carevinu 20000 forinata nisu predstavljale nikakav finansijski gubitak. Nepolitički je, međutim, bilo Srbe u Bečkoj Monarhiji prisiljavati da se služe latinicom i time ih odvajati od njihovih sunarodnika iza turske granice, kod kojih upotrebi ćirilice niko nije pravio nikakvih smetnji. I umesto toga što bi trebalo da Austrija privlači Srbe u Turskoj, mada bi kod njih ovim gaženjem verskih i narodnih obeležja svojih srpskih podanika izazvala revolt i stvorila neraspoloženje prema sebi. A sama upotreba dveju različnih azbuka kod Srba s dveju strana austro-turske granice znatno bi otežavala trgovinu koja se obavljala preko te granice. Posle ovoga popuštanja austrijskih vlasti svi odlučujući faktori su se zadovoljili rešenjem da se ostane na upotrebi slavenosrpskog jezika u književnosti. Za austrijske vlasti bilo je važno to što ovo nije više bio ruskocrkveni već srpski jezik „kulturnijih i izobraženijih krugova"; crkvena hijerarhija je, takođe, bila zadovoljna što je otklonjen zahtev da se za školski i književni jezik mora uzeti jezik prostog naroda, jer je sa svog klasnog stanovišta sasvim pravilno ocenjivala da bi to za njene socijalno-ekonomske pozicije bilo vrlo opasno oružje u rukama naroda. Ono bi brzo dovelo do otrežnjenja seljačkih masa, koje bi neposredno ugrožavale te pozicije. Srpski se prosvetiteljski pisci kraja XVIII i početka XIX veka opet nisu mogli osloboditi ovoga jezika. Više tih pisaca (Zaharije Stefanović Orfelin, Emanuilo Janković, Pavle Solarić i najznačajniji od svih — Dositej Obradović) tražili su da se u cilju prosvećivanja prostog naroda za ovaj narod piše na njegovu jeziku. Ovo bi, u stvari, imalo da znači da se za književni jezik uzme jezik prostog naroda jer je književnost prosvetiteljskog doba pretežno baš tome narodu bila namenjena. Ali su se u praksi mnogi pisci manje naslanjali na prostonarodni, a više na jezik „izobraženije klase". Drukčije, naravno, nije ni moglo da bude. Ruskocrkveni jezik neposredno prethodnih decenija ne samo što je postao zvanični jezik srpske crkve i škole, i ne samo što je nekolike decenije jedino on bio književni jezik kod Srba, već su baš zato mnogi njegovi elementi ušli u razgovorni jezik građanskog društva. U tome društvu, koje je dobrim delom prolazilo kroz ondašnju školu, rusko-slovenski se smatrao za otmen jezik više klase, i bio je znak veće obrazovanosti. Ovo društvo više nije govorilo ni autentičnim dijalektom Srba domorodaca, niti bilo kojim dijalektom došljaka iz raznih naših krajeva, već jednom složenom mešavinom više različnih dijalekata, a sa dosta primesa ruskocrkvenih glasovnih osobina i oblika, a i sa znatnim brojem reči primljenih iz ruskocrkvenog jezika. I ukoliko je ko više učio, utoliko je u njegovu govoru bilo više elemenata ovoga jezika, pa je sasvim razumljivo što srpski pisci onoga vremena, koji su bili iz redova građanske klase, i svi manje ili više školovani ljudi, — prostonarodni jezik nisu ni poznavali kako valja. To se najbolje može videti na slučaju D. Obradovića, koji je neprestano izjavljivao da će za narod pisati narodnim jezikom. Ni jedni ni drugi malo pre pomenuti pisci tim jezikom nisu mogli pisati, već su ipak pisali mešavinom ruskocrkvenog, odnosno slavenosrpskog jezika, na kome su se vaspitavali, i razgovornog jezika građanskog društva, kome su pripadali, opet slavenosrpskim jezikom, čija je vrlo zanimljiva odlika bila to što on nikako nije bio određen jezik. U jednih pisaca više je HQCHO karakter ruskocrkvenog jezika, u drugih se više približavao jeziku građanske klase, a kod nekih i jeziku prostog naroda. Ovo poslednje se s najviše razloga može reći za jezik Dositeja Obradovića.

25. U svojim delima (u Pismu Haralampiju, u Predgovoru Životu i priključenijima, u Sovetima zdravoga razuma i Mezimcu) Dositej često i teorijski govori o književnom jeziku, koji on, kao racionalist, ceni isključivo prema tome koliko narodu koristi donosi. Zato druge poziva da za prosti narod pišu narodski, a za sebe kaže da će svoja dela pisati prostonarodskim jezikom kako bi ga svi razumeli, ne samo obrazovani ljudi već i neobrazovani seljaci i pastiri; a to je, po Dositeju, onaj jezik kojim govore „žitelji crnogorski, dalmatinski, hercegovački, bosanski, serbski, hrvatski, slavonski, sremski, bački i banatski". Praktično se doista jezik Dositejev dosta približava narodnom jeziku. I pored toga što je rođen na našoj jezičkoj periferiji, gde ni narodni govor nije dovoljno čist, što je mlad došao u sredinu (kaluđersku) u kojoj se narodnim jezikom nije govorilo i što je kasnije dugo boravio u tuđim zemljama, – on je stekao prilično dobro poznavanje jezika prostog naroda za vreme svoga učiteljovanja u severnoj Dalmaciji i Boki, gde je 4-5 godina proveo među seljacima koji govore čistim narodnim jezikom. Ali, mada je Dositejev jezik, uzet u celini, neuporedivo bio bliži narodnom od jezika ostalih pisaca njegova vremena, to još nije bio pravi narodni jezik, niti je, već zbog toga, prostome narodu moglo biti potpuno razumljivo sve što Dositej govori u svojim delima. A većina ovih oblika karakteriše pogotovu govor ondašnjeg srpskog gradskog stanovništva, pa je i to jedan od dokaza da je Dositejev jezik pre bio jezik građanskog društva nego prostog naroda. Istina je da se poređenjem jezika Dositejevih dela i književnog jezika za kakav su se zalagali predstavnici crkvene hijerarhije, među kojima se po značaju najviše isticao mitropolit Stevan Stratimirović, lako zapaža razlika. Ova razlika potiče otuda što crkveni predstavnici, koji su neposredno rukovodili kulturnim životom srpskoga naroda, nisu išli za zadovoljenjem narodnih potreba i omogućavanjem kulturnoga progresa svoga naroda, već su, štiteći u krajnjoj liniji svoje posebne društvene i ekonomske pozicije, kočili taj progres, pa su, toga radi, nastojali da se književni jezik ne približava prostonarodnom, i zahtevali da se svesno poslovenjuju njegovi oblici i glasovi. Dositej je, međutim, želeo da književnome jeziku da potpuno narodni karakter. Ali se ni on, kako vidimo, nije mogao sasvim osloboditi slovenizama, već je i sam pisao jezičkom mešavinom svoje vrste. I razumljivo je što su Dositejeva dela, i pored njegovih zdravih ideja o književnome jeziku, služila i kasnijim pristalicama slavenosrpskog jezika da se pozivaju na opravdanost književne upotrebe „srednjeg stila", tj. mešavine ruskocrkvenog i narodnog jezika. Primer Dositeja Obradovića, koji se, i pored sve radikalnosti u idejama, nije mogao osloboditi osobina jezika svoje klase, — jasno nam govori da srpsko građansko društvo, kome je pripadao naš najveći prosvetiteljski pisac XVIII veka, još nije bilo doraslo da ostvari svoje težnje za uvođenjem narodnog jezika u književnost i za demokratizacijom kulture svoga naroda. Ovo društvo, i nasuprot njegovim neophodnim socijalno-ekonomskim potrebama, prema svome mentalitetu i dotadašnjem shvatanju narodnosti, nije bilo u stanju da prekine s tradicijama u književnosti i da odbaci dotadašnji književni jezik. I Vuk Karadžić je bio u potpunom pravu kada je u predgovoru i izdanja svoga Rječnika kazao: „Za ovo 35 godina" (mislio je od g. 1783, kada je Dositej izišao sa zahtevom da se za narod piše narodnim jezikom) "još nemamo nijedne knjige da je upravo napisana... kao što narod govori", a prvo značajno književno delo s čistim narodnim jezikom kao književnim bio je baš Vukov Srpski rječnik od 1818. g., u kome je Vuk dao radikalnu reformu srpskog književnog jezika i pravopisa, i time postavio solidne osnove za izvođenje kulturne revolucije u svome narodu, za stvaranje srpske nacionalne kulture i slobodan kulturni razvitak naroda.

26. Sasvim je razumljivo što je ovako zamašno delo izveo čovek revolucionarno vaspitan u vatri prvog srpskog ustanka od 1804—1813. g., koji je narod jedne srpske zemlje digao za svoje ekonomsko i političko oslobođenje od ugnjetača. Mada se srpskom građanskom društvu u Vojvodini nikako ne može sporiti značaj koji je ono imalo za unapređenje kulture svoga naroda, ipak je jasno da se u uslovima početka XIX veka više nije moglo ići napred čuvanjem kulturnih tradicija kojih se ovo društvo držalo, već je, naprotiv, potreba za što slobodnijim razvitkom srpskome narodu nametala raskidanje svih okova, kako ekonomskih i političkih, tako i kulturnih. Vaspitan u borbi svoga naroda za oslobođenje, Vuk Karadžić je bio svestan da se to oslobođenje ne može ostvariti bez kulturne revolucije, a da temelj i suštinu ove revolucije čini odbacivanje dotadašnjeg književnog jezika i njegova zamena jezikom prostog naroda. Zato se on, pre svega, i više od svega, založio za upotrebu narodnog jezika u književnosti i za pravopis koji je odgovarao tome jeziku i kulturnim potrebama naroda. Sem toga, on nije imao nikakvih opterećenja dobivenih kroz vaspitanje, kao što je to bio slučaj s ostalim srpskim književnicima iz prvih decenija XIX veka. Vuk, na prvome mestu, nije poznavao nikakvog drugog jezika onako kako je znao narodni. I ta je srećna okolnost učinila da se u njemu u zgodnom trenutku otkrije dar koji se sjajno ispoljio u njegovom velikom delu. Posle privremenoga pada ustaničke Srbije 1813. g. Vuk Karadžić je zajedno s više izbeglica iz svoje zemlje došao u Beč. Ovde se on naskoro upoznao sa Slovencem Jernejom Kopitarom, kome je kao cenzoru slovenskih knjiga došao u ruke Vukov članak (a možda je to bila čitava knjižica) o propasti Srbije, napisan u vidu pisma vođi prvog srpskog ustanka Karađorđu. Za ovo pismo se ne zna da li je ikada bilo štampano, jer nikada nije pronađeno. Ali je ipak njegov značaj za srpsku književnost i za razvitak kulture naših naroda uopšte – bio vrlo veliki. Ono je, nema sumnje, bilo napisano narodnim jezikom, i time je privuklo pažnju učenog Slovenca Jerneja Kopitara. Kao književnik i naučnik, Kopitar je pripadao onome pravcu koji se na početku XIX v., u vreme nacionalnih pokreta u Evropi, živo interesovao prošlošću naroda, proučavanjem njihove istorije, jezika i običaja, njihova materijalnog i duhovnog života. A kao čoveka bečkog dvora – ne nikako slučajno – njega su posebno zanimali istorija, književnost i jezik naroda na Balkanskom poluostrvu, prema kome su bile usmerene političke aspiracije Austrije. U ovome planu Kopitar se najviše interesovao za srpski narod, pa je i pre poznanstva s Vukom tražio ljude i knjige koji će ga upoznati s pravim srpskim narodnim jezikom, ali takvih knjiga dotada još nije bilo. Ovaj jezik Kopitar je prvi put našao u pomenutom pismu Karađorđu, pa se zainteresovao za njegova pisca, u kome je otkrio i darovita čoveka i odličnog poznavaoca narodnog jezika. Zato je on lično potražio Vuka da se upozna s njim. A vrlo brzo posle njihova prvog susreta, između Kopitara i Vuka se razvilo prijateljstvo i međusobno poštovanje koja su za preko 30 godina, sve do smrti Kopitareve, ostala jednako iskrena i jednako duboka.

27. Vuk je pored Kopitara u Beču vrlo mnogo naučio, i Kopitar mu je ukazivao svaku moguću pomoć. On je Vuku stvorio program rada na jeziku i skupljanju narodnih umotvorina. Na ovome velikom i značajnom poslu nikada ga nije ostavio bez svoje pomoći, već ga je svesrdno i požrtvovano pomagao; on se starao o dozvoli za štampanje Vukovih knjiga, davao je povoljne ocene o njima, interesovao se za njihovo rasturanje, starao se da dođu do ruku ljudi od knjige i nauke, kuražio je Vuka da istraje u borbi s protivnicima. A na složenijim poslovima, kao što je bila izrada rečnika, Kopitar je Vuku i pomagao u ponečemu. I bez obzira na to što je Kopitar sve ovo činio ne samo iz ljubavi prema nauci i književnosti već, očevidno, i kao čovek u službi Austrije, iz političkih pobuda, njegove zasluge za kulturno oslobođenje srpskoga naroda i za demokratizaciju njegove kulture bile su, ma koliko da ovde ima protivurečnosti, od neocenjivoga značaja. Svakako rukovođen i političkom težnjom za što većim udaljavanjem srpskoga naroda od Rusije i ruskog kulturnog uticaja, Kopitar, pre svega, kao pristalica ideje o posebnoj kulturnoj autonomiji svakog slovenskog naroda u Austriji, traži da književnim postane onaj jezik kojim narod govori, da se za nj stvori azbuka s onoliko slova koliko u narodnom jeziku ima glasova, tako da svaki glas označava po jedno slovo i da se, najzad, tako uprošćenom azbukom piše po Adelungovu principu – piši kao što govoriš. Ideje o književnom jeziku i pravopisu zahtevale su da se izrade gramatika i rečnik prostog narodnog jezika, koji je trebalo učiniti književnim. Kako se taj jezik nalazi na ustima naroda, u njegovim umotvorinama: pesmama, pripovetkama i poslovicama, valjalo je naporedo s pisanjem gramatike i rečnika skupljati i objavljivati te umotvorine. Kopitar je ubedio Vuka Karadžića da on treba da se prihvati i jednog i drugog i trećeg zadatka.

28. Potrebu za pisanjem gramatike prostonarodnog jezika Vuku, uostalom, nije bilo teško shvatiti jer je stanje književnog jezika kod Srba u ono vreme zaista bilo haotično. Tradicija pisanja ruskocrkvenim jezikom još se povlačila kod nekih pisaca; drugi su uviđali potrebu da pišu kao što narod govori, ali u praksi, kako smo već kazali, nisu bili u stalju da to ostvare; trećima je pak narodni jezik bio odveć prostački, iskvaren i siromašan u izrazima, pa ih je najviše u cilju „popravljanja" narodnog jezika još uvek pisalo poznatom slavenosrpskom jezičkom mešavinom. Njome su u stvari pisali i oni koji su hteli pisati jezikom prostoga naroda – upravo zato što ovaj jezik nisu ni poznavali kako valja, jer da u njihovoj sredini njime nije govorilo. A kako nije bilo nikakvih pravila koja bi utvrđivala šta u ovoj mešavini treba da bude srpsko a šta ruskoslovensko, svaki pisac je imao svoj poseban književni jezik. Pojedini pisci su, štaviše, u svakoj drugoj prilici drukčije pisali. Jednom rečju, svako je pisao kako mu kad na um padne, bolje reći — kako mu kad ispod pera ispadne. U ovakvim prilikama se Vuk, prema njegovim rečima, iz revnosti prema srpskom književstvu i iz ljubavi prema maternjem jeziku, prihvatio teškog zadatka da napiše prvu gramatiku srpskog narodnog jezika, koju je štampao u Beču 1814. g. pod nazivom Pismenica serbskoga jezika. Vukova Pismenica je početničko i malo originalno delo. Ona je rađena po ugledu na Slovensku gramatiku Avrama Mrazovića. Mesto Mrazovićevih slovenskih, Vuk je u svoju Pismenicu uneo srpske prosto-narodne oblike imenske i glagolske promene i dao je pravila na narodnom jeziku. Dalje, u izradi ove gramatike, u prvom redu u izradi partije o akcentu, Vuku je pomagao srpski peštanski učitelj Luka Milovanov Georgijević.

29. Nova sadržina tražila je i novu formu, s promenom književnog jezika morao se menjati i raniji pravopis. Stara azbuka je imala veći broj nepotrebnih slova, koja su u jeziku za koji su stvorena nekada označavala posebne glasove. Ali naš jezik odavno više nije poznavao tih glasova i njihovi znaci su predstavljali nepotreban balast, koji je otežavao i onemogućavao čak potpuno savlađivanje pismenosti. Ovo su uviđali pojedini srpski književnici i pre Vuka Karadžića, pa su neki od njih — dakako, uglavnom opet oni što su književni jezik želeli približiti narodnom – unekoliko uprošćavali azbuku. I ukoliko se jezik kojeg od tih pisaca više približavao narodnom, utoliko je, razume se, taj pisac nastojao da piše uprošćenijom azbukom. Tako, npr., Dositej Obradović nije upotrebljavao stari znak w, već mesto njega i, vrlo često je propuštao t, (debelo jer) i pisao je slovo h; Sava Tekelija je jedno svoje delo napisao bez t>; II. Solarić, takođe, u nekim svojim knjigama izostavlja Đ i t. Sam Lukijan Mušicki u izvesnim odama nije pisao ni debelo (t>) ni tanko (B) jer. A pre Vuka je u reformi azbuke najdalje otišao Sava Mrkalj. U svojoj knjižici Salo debeloga jera libo azbukoprotres (1810. u Budimu) on je znatno uprostio dotadašnju azbuku, izbacivši iz nje skoro sva nepotrebna i suvišna slova, i dosta se približio idealnom načelu da da azbuku sa onoliko slova koliko u jeziku ima glasova i da svaki glas označi jednim znakom. Samo u četiri slučaja Mrkalj je za po jedan glas uzeo po dva slova; on, naime, za glasove đ, ć, lj i nj nije dao jednostavne znake već je đ označio sa db, ć sa mb, lj sa l^ i nj sa /«>, a osim toga je glas / pisao sa g. Iako se ovaj trezveni učitelj naskoro morao odreći svog sopstvenog dela, baš u vreme kad se borba protivu Vuka bila razbuktala (čime opet — uzgred napominjemo — nije umilostivio nemilosrdnog mitropolita Stratimirovića, već ga je ovaj do kraja života progonio i tako reći ga i duhovno i fizički uništio), njegova reforma azbuke nije bila beznačajna. Ona je i Vuku znatno olakšala da, nešto kasnije, da svoju savršenu azbuku, kojom se mi i danas služimo. U prvim delima Vuk je dosta složeno pisao, a u svojoj Pismenici se, uglavnom, služio Mrkaljevom azbukom. Dalje od Mrkalja on je ovde otišao jedino u tome što za glas ć uzima ovaj znak koji srećemo još u nekim srednjovekovnim književnim spomenicima, a koji su upotrebljavali i neki noviji pisci pre Vuka (Dositej Obradović, npr.). S dva znaka piše samo db, m i nb (đ, lj i n>), a suglasnik J označava sa g. Vuk, dakle, nije odmah izišao s radikalnom reformom pravopisa, a ni s radikalnom reformom jezika, niti je uopšte u početku nastupao s onom borbenošću i nepomirljivošću koje je kasnije pokazivao prema svojim protivnicima. U delima iz prvih godina on i sam upotrebljava više slovenskih reči, a u Pismenici, pored srpskih narodnih, dopušta i neke slovenske oblike, ukoliko su ovi dugom upotrebom postali obični. I uopšte se može reći da je Vuk u početku bojažljivo nastupao. On je, štaviše, posle boravka u Karlovcima i Novom Sadu 1815. g., gde je čuo skoro isključivo nepovoljne glasove o svome pravopisu, odustao od njega; te iste godine svoju drugu Pesmaricu on piše opet uglavnom starim pravopisom. I nije čudo što je u onim uslovima Vuk još morao voditi računa o raspoloženju crkvenih krugova, koji su davali pravac književnosti i celokupnom kulturnom životu svoga naroda, u čemu je gospodario despotizam i književmičko-naučnička sujeta okrutnoga mitropolita Stevana Stratimirovića, čije se mišljenje o književnom jeziku sadrži u njegovim rečima: „€še drugončje govori prosto Serbski, klassa SvnšenikovĐ, OficjerovĐ, učenBnlj, tergovcevĐ, hudožnikovĐ, rukod-ćlcevt. i vsćhĐ s kultivirani lgodmi smLJšanmhĐ SerbovĐ, a drugončJe klassa prostvplj zemled-ćlcev-B, ili kozarovt>, slugv, govedarovĐ, ovčarovĐ i pročiht> podl1>išihĐ lgodei, koi niti reči imadu dosta, niti ih pravo izgovarago, no razvrašavanz, niti KZDGODĆ kniga čitago. Ne treba, dakle, ovćšt. sl^dovati i razvrašavati i gubiti ezmkg. svoi, no ONBŠĐ gornBŠĐ koi u besedi svoei trudese prečistBavati, ukrašavati i razprostranivati rgćčĐ svogo".
Ovakvo svoje shvatanje književnog i narodnog jezika Stratimirović je, zajedno s celim crkvenim klerom i skoro svim školovanim Srbima početkom XIX veka, branio svim sredstvima koja su mu stajala na raspolaganju. A ta su sredstva – od prava da zabrani sve što mu nije bilo po volji do denunciranja kod austrijskih i mađarskih vlasti i do gnusnih kleveta, koje je širio u samom srpskom narodu – bila i bogata i raznovrsna. Vuk je bio svestan moći Stratimirovićeve okoline i velikog uticaja koji je klasa gospode još uvek imala na široke mase srpskog naroda, i nasuprot činjenici što su sva njena nastojanja protivu novina u kulturnom životu narodnom išla za ograničenjem prava naroda na slobodan razvitak i snošljiviji ekonomski život, a za zaštitom dotadašnjeg sopstvenog povlašćenog ekonomsko-socijalnog položaja. Vrlo je zanimljivo što je ova klasa sve to znala predstaviti kao borbu za zaštitu isključivo opštenarodnih srpskih nacionalnih interesa. A upravo je ova protivurečnost i dovela do zaoštravanja sukoba između konzervatizma i naprednih shvatanja, u kome sukobu je Vuk na početku bio skoro potpuno usamljen u svome narodu. Jer ukoliko je on tada i imao jednomišljenika i pristalica, malo njih se smelo usuditi da se kao takvi javno pokažu. Jedini veliki i istinski Vukov pomoćnik i zaštitnik iz tih dana bio je Kopitar. On je Vuka oštro prekorevao kad se kolebao, isticao je njegove sposobnosti, hvalio njegova dela i kuražio ga da smelo ide napred. I Vuk je promenio ton, prvi put pošto mu je onda poznati srpski romanopisac Milovan Vidaković, uvređen dosta umerenom, čak i blagonaklonom Vukovom kritikom na njegov roman Usamljeni junoša, gde mu Vuk zamera samo na jeziku, odgovorio oštro, ustajući protiv njegove reforme, protiv njegove gramatike i protivu načela o upotrebi prosto-narodnog jezika u književnosti. Od sada Vuk postaje radikalan, borben i beskompromisan; u načelnim pitanjima on takav ostaje celog života do konačne pobede svojih književno-jezičkih principa. Vuk se sada definitivno odlučuje za čist narodni jezik, za fonetski pravopis i uprošćenu azbuku. On otpočinje oštru borbu za ova svoja načela.

30. Pod zaštitom svemoći mitropolita Stratimirovića i stalno podstrekivan od njega, kao prvi i glavni javni branilac slavenosrpskog jezika i dotadanjeg pravopisa, Milovan Vidaković ističe potrebu „oplemenjivanja" srpskog jezika, opravdava poslovenjivanje nekih njegovih oblika i glasova, a stara azbuka mu je „ljubezna naroda našega zenica", u koju se ne sme dirati. Vidaković se, bar otkad je počeo polemiku s Vukom, interesovao jezikom; on je imao brojne jednomišljenike i moćne pokrovitelje, ali nije bio dorastao da s Vukom polemiše o ovim pitaljima. Njemu nije mnogo pomagao ni autoritet prvog velikog slovenskog filologa Čeha Josifa Dobrovskog (Jozef Dobrovsky). Da bi dotukao Vuka, Vidaković se pismom obratio Dobrovskome za mišljenje o tome kakav treba da bude književni jezik. Dobrovski je Vidakoviću odgovorio da mu se ne dopada prosti seljački jezik i da „mora biti otmenijeg jezika za uzvišenije predmete", pa zato za književii jezik predlaže „srednji stil", tj. savremeni narodni govor koji će se naslanjati na dotadanji književni jezik. Vidaković je to shvatio kao potpunu potvrdu svoga gledišta. Ali se Vuk više nije kolebao, i u drugoj, poraznoj kritici na Vidakovićeva dela (sada na Ljubomirau Jelisiumu, naročito na jezik u njima, dokazuje da dato mišljenje Dobrovskoga proističe iz njegova nepoznavanja našega jezika i naših prilika, da se nikakvim srednjim stilom ništa ne bi moglo lepše kazati nego srpskim seljačkim jezikom, i da jezik ne može biti prost, već su samo misli proste. Ovo je, s jedne strane, rečit dokaz koliko je Vuk, ako i spontano, tačno shvatao dijalektičko jedinstvo jezika i mišljenja. S druge strane nam to jasno govori o zabludi koja je u nauci o međusobnom odnosu slovenskih jezika još uvek vladala, a koja se sastojala u tome što se smatralo (između ostalih tako je mislio i Dobrovski) da je ruskocrkveni jezik najstariji slovenski jezik, iz koga su se razvili svi slovenski jezici i od koga su se oni „kvarenjem" udaljili. Uzgred ističemo da su se pobornici upotrebe ruskocrkvenog jezika i zato pozivali na potrebu usvajanja toga jezika od svih slovenskih naroda jer bi ih to, po mišljenju ovih, ponovo jedne drugima približilo i ujedinilo ih. Ovu zabludu je konačno razbio Josif Pavle Šafarik (Safařik) svojom čitankom našeg starog jezika Serbische Lesekorner 1833). Dobrovski doista nije znao da je dotada jedini srpski književni jezik bio onaj jezik na kome je srpski narod stvorio izvrsnu i vrlo bogatu narodnu književnost. To nisu znali ni srpski književnici do Vuka Karadžića. I Vuk je bio prvi koji je postao svestan toga da se u srpskim narodnim umotvorinama nalazi potpuno formiran književni jezik sa izrađenim stilom, bogatom sintaksom i razvijenim rečnikom. Zato je on i žurio sa skupljanjem i izdavanjem narodnih umotvorina da na ovome izvrsnom primeru otkrije sve bogatstvo i raskoš narodnog jezika, da opovrgne tvrdnje protivnika upotrebe toga jezika u književnosti, i da pokaže kako je narodni jezik dovoljno razvijen za izražavanje i dubokih misli i najfinijih osećanja. Uveren u to, Vuk se nije više obazirao na suprotna mišljenja svojih protivnika, niti na njihove bezobzirnosti, kojima su se služili da bi ga po svaku cenu sprečili u izvođenju njegove zamisli. Pored rada na sastavljanju rečnika, na kojemu je Kopitar nepoštedno sarađivao, ne samo davanjem saveta nego i prevođenjem srpskih reči na nemački i latinski jezik, — Vuk potpuno usavršava azbuku i tako dovodi do krzja svoju reformu. On pojednostavljuje Mrkaljeve složene znakove ль i нь time љto meki znak ь prenosi na uspravnu liniju prethodnih slova, te tako dobiva љ i њ. Lukijan Muљicki mu daje nacrt za slovo đ (ђ), koje on sam dalje doteruje, dž (џ) uzima iz starih srpskih spomenika i rumunskih rukopisnih knjiga, a iz latinske azbuke pozajmljuje slovo j. S takvom azbukom Vuk se prvi put pojavljuje u svome Srpskom rječniku (od 26270 čisto narodnih reči), koji je uz velike materijalne teškoće izdao 1818. g. Uz rečnik je Vuk, na početku, dao i gramatiku, upravo drugo, nešto uprošćeno ali i usavršeno izdanje svoje Pismenice. Naporedo s tim on je živo i uspešno vodio polemiku za jezik i pravopis koje je dao u svome Rječniku. Prvi njegov okršaj u polemici s najvažnijim predstavnikom dotadašnjeg pravca u jeziku i pravopisu – M. Vidakovićem ispao je na štetu ovoga poslednjeg, a Vuku je pribavio više simpatija i više poštovalaca. Mnogi su uviđali opravdanost Vukove reforme, iako je malo ko i javno ovo smeo ispoljiti, jer su se svi bojali gneva neumoljivog mitropolita Stevana Stratimirovića. I pesnik Lukijan Mušicki je bio u pravu kada je, pod pseudonimom – starac Veljko, kazao da mnogi u duši odobravaju rad Vukov, ali ne smeju ići za njim. Ipak je, i pored ovoga, među poznatim ondašnjim književnicima i javnim radnicima Vuk imao svojih simpatizera s kojima je održavao prijateljske veze. Među njima su bili sam Mušicki, zatim kasniji urednik Letopisa Matice srpske Đ. Magarašević i drugi. Mušicki se interesovao jezikom, izjašnjavao se za „živi jezik naroda srbskog,… sokrovišče misli njegovih..., otpečatak duha i karaktera njegova", i drugima je preporučivao da se uče „govoriti k'o Rod". Ali je on bio i za ruskocrkveni jezik; srpski narodni jezik, koji bi se upotrebljavao za narodnu popularnu književnost, i ruskoslovenski — za crkvenu, bogoslovsku i naučnu književnost — za Mušickoga su bili dva puta koji „k edno i C"ćli vode nas". On se izjašnjavao i za fonetski pravopis. S njim se Vuk dogovarao o obliku nekih slova, i on je Vuku, kako već rekosmo, dao oblik slova đ. Ali ga je Vukova revolucionarnost u izvođenju reforme zbunila, i on je otkrio svoju vezanost za klasu kojoj je pripadao izjašnjavajući se protivu tako radikalnih promena, izjavljujući da je mnogo reforme odjedanput i da će Vukov pothvat zbog toga propasti. A zajedno sa svim ostalim književnicima Mušicki je gramatičarima uopšte, pa dakako i Vuku, na koga je svakako mislio, poricao pravo da propisuju kakav treba da bude književni jezik; po njemu to pravo pripada pesnicima i besednicima. „Grammatici", kaže Mušicki u svojoj pesmi Glas narodoljubca,... poeta, vit!n mogu VZMĐ zakoš> davat', al' BBI nvima ne!" Ovakvo shvatanje je i ostale srpske književnike onoga vremena odvraćalo od prihvatanja Vukovih načela, ukoliko i nisu svi bili odvojeni od naroda. Vuk, istina, nije poricao da književnici stvaraju jezik. On je i izrično govorio da su veliki književnici, kao Šiler, npr., i Gete kod Nemaca, obično svagda bili zaslužni za razvitak i bogaćenje književnog jezika. Ali su oni, isticao je Vuk, to mogli biti zato što su znali narodni jezik, dok se ni za jednog od naših ondašnjih književnika to nije moglo reći. I Vuk je bio u pravu kada je, u polemici s Vidakovićem, kazao: „Ako se naš spisatelj rodiou varoši, on već nije čuo pravoga i čistoga srpskoga jezika; ako li se rodio u selu, on je u đetinjstvu došao u varoš i onđe za 10-15 godina, učeći nauke na tuđim jezicima, morao je zaboraviti i misliti srpski". Mada je ova Vukova ocena poznavanja narodnog jezika od strane ondašnjih srpskih književnika bila oštra, ona je u suštini svojoj potpuno tačna. Kad se k tome doda činjenica da nije bilo nikakvih knjiga iz kojih bi se pravi srpski jezik mogao učiti, nego se u školama radilo po slaveno-ruskim gramatikama Smotrickog, Vujanovskog i A. Mrazovića, onda je razumljivo što se naši pisci nisu držali nikakve gramatike. Zato ih je Vuk upućivao na svoju gramatiku i pozivao ih da uče narodni jezik. A oni su smatrali za uvredu da njih, obrazovane ljude, samouki Vuk uči kako valja pisati. I nikako im nije išlo u glavu da prost narod može imati pravilniji jezik od školovanih ljudi, pa su se zato skoro svi svrstali u redove Vukovih protivnika. Dok je Vuk van svoje zemlje dobivao pohvale i priznanja za objavljena dela, i dok su učeni ljudi i stručnjaci drugih naroda pravilno ocenjivali ta dela (J. Kopitar, Jakov Grim i dr.) – nosioci kulturnog života srpskog naroda rđavo su primili njegov rečnik. Jedni su, kao mitropolit Stratimirović s celom crkvenom hijerarhijom i krugovima oko nje, nastojali da predstave kako Vukova dela ugrožavaju pravoslavlje i srpstvo jer su inspirisana iz Beča i od katoličke propagande, rađena po uputstvima i uz aktivnu saradnju Jerneja Kopitara, katolika i austrofila. Ta dela znače odbacivanje dotadašnjeg književnog jezika i dotadanje azbuke, ono isto, dakle, tumačili su oni, što su austrijske vlasti ranije dekretima tražile – radi konačnog odvajanja srpskog naroda od istoverne i istokrvne Rusije i vezivanja njegova za Austriju i katoličanstvo. Kao najočigledniji dokaz za to oni su navodili Vukovo uzimanje slova j iz latinske azbuke (iako se, kako se danas zna, slovo j kod Srba sreće i pre Vuka). Za njih je, dalje, Vukov rečnik bio pun gadosti koje šire razvrat među omladinom – mislili su na sramotne reči, za koje je Vuk kasnije i sam uvideo da ih nije trebalo unositi, pa ih nije ni uneo u 11-to izdanje Rječnika. Vuka su osuđivali i zbog toga što je, s jedne strane, iz jezika gonio slovenizme, a u svoj rečnik je, s druge strane, uneo veći broj turskih reči i »kojekakvih prostačkih izraza iz pokrajine Jadra u Turskoj". Ovo poslednje je naročito bilo krivo tumačenje i potpuno izvrtanje Vukova stava u odnosu na čuvanje sopstvenog karaktera srpskog jezika. Vuk je dobro znao da su i srpske narodne reči najčešće slovenske, i u njegovu rečniku je, sigurno, najviše bilo takvih reči. Ali su za Vuka srpskim narodnim rečima postale i one reči koje su u toku istorijskog razvitka, pod ovim ili onim uslovima, iz nekog drugog jezika ušle u naš i izjednačile se s domaćim rečima. Baš takav je bio slučaj i s mnogim rečima turskog porekla, te zato Vuk od njih zaista nije zazirao, jer one nikako nisu menjale karakter narodnog jezika. Ovo se, međutim, ne bi moglo reći i za reči koje su Vukovi protivnici, kao znak svoje učenosti, upotrebljavali u svome jeziku. Poseban karakter srpskog jezika menjale su sve slovenske reči koje su imale drukčiji oblik, kao i reči koje su se bez potrebe upotrebljavale naporedo s pojedinim srpskim rečima ili mesto njih. I zato je Vuk bio protivu njihove upotrebe.

31. Zauzimanje neprijateljskog stava prema Vukovoj reformi posle pojave rečnika i od strane nekih njegovih prijatelja i poštovalaca može se objasniti i jednim isključivo jezičkim razlogom. Te Vukove pristalice su takođe bile za upotrebu srpskog narodnog jezika u književnosti. Njima je bilo potpuno jasno da se protiv ovog načela uzaludno boriti. Ali su se oni pitali koji to jezik treba da bude. Ceo narod ne govori jednim istim dijalektom, već se u raznim krajevima različno govori. Vuk je, doduše, najpre isticao da svaki književnik može pisati dijalektom svoga kraja — važno je samo da to bude narodni jezik. Ali je on ipak bio za hercegovačko narečje, ne samo po tome što je sam njim govorio i na njemu pisao, već i što je, na drugoj strani, dao gramatiku baš toga narečja, a pisce upućivao da se iz ove gramatike uče pravilnosti narodnog jezika i što je, s druge strane, najviše narodnih pesama bilo ispevano na tome narečju, što su upravo skoro sve one pesme koje je dao u obema prvim pesmaricama bile ispevane na njemu, a Vuk je zahtevao da svi pisci pišu jezikom narodnih pesama. Opozicioni stav prema Vukovim načelima pojačalo je još više to što je Vuk u polemici sa svojim protivnicima naročito isticao da se u srpskom narodu igde tako rđavo ne govori kao u Vojvodini. Ova je Vukova tvrdnja očevidno bila preterana, pa i netačna, ali je ona sa stanovišta s koga je Vuk govorio mogla biti opravdana. Vuk je svakako mislio na jezik građanskog društva u Vojvodini, a u jezik toga društva je kroz školu i knjigu, kako smo već pokazali, bilo ušlo dosta nenarodnih jezičkih elemenata. I s gledišta narodnog karaktera jezika Vuk je bio u pravu, jer su govori svih ostalih srpskih krajeva, ma koliko da su se po pojedinim osobinama razlikovali od jezika kojim je Vuk pisao, ipak bili potpuno narodni. Za jezik vojvođanskih gradova to se nije moglo reći. Srpski književnici onoga vremena skoro svi su bili iz krajeva severno od Save i Dunava. Oni su u Vukovu stavu prema njihovu dijalektu osećali uvredu. A svi odreda su smatrali da, pošto se ipak za književni jezik mora uzeti jedan od narodnih govora – to pre svih drugih treba da bude dijalekat njihova kraja, koji je i ekonomski i kulturno bio daleko izmakao ispred svih ostalih srpskih krajeva, a ne nikako jezik Vukova zavičaja, u kome se, tamo negde pored turske granice, još uvek čami u tami neprosvećenosti i neznanja. Mnogi Vukovi prijatelji su mu skretali pažnju na nezadovoljstvo čitalaca usled njegova potcenjivanja vojvođanskih govora i davanja preimućstva hercegovačkom. I povodom samo ovoga se razvila polemika u kojoj su i neke Vukove ranije pristalice vrlo bezobzirno istupale pod raznim pseudonimima. Vuku je ovaj način polemisanja i dobro došao, jer mu je ta pseudonimnost dopuštala da i on sam ne vodi mnogo računa o obzirima i tonu u polemici, i da oštrim žaokama, zajedljivošću i ismevanjem neznanja svojih protivnika svima izbije pero iz ruku, tako da se više zadugo niko nije usuđivao da s njim polemiše o ovim pitanjima. Kao glavna smetnja prihvatanju Vukovih načela ostala je vlast mitropolita Stratimirovića u Vojvodini, a kneza Miloša u Srbiji i njihovo pravo da zabrane štampanje i rasturanje knjiga koje bi ma gde bile štampane novim pravopisom i na narodnom jeziku. Svi argumenti Vukovih protivnika bili su potpuno neosnovani. Bilo da su branili etimološki pravopis, bilo da su dokazivali nerazvijenost prostog narodnog jezika za književno i naučno stvaranje, bilo da su zamerali Vuku na nepravilnosti i u njegovu jeziku, bilo da su svoj govor po lepoti stavljali ispred hercegovačkog i ovome poslednjem sporili pravo da bude osnovica književnog jezika – oni su time dokazivali da ne razumeju probleme o kojima pišu. A s druge strane su Vuku davali prilike da na jasnim činjenicama pokaže njihov diletantizam i neznanje, kao i njihovo nepoznavanje narodnog jezika. Vuk je lako mogao dokazati da je etimološki pravopis, za koji su se zalagali njegovi protivnici, upravo neostvarljiv. U težnji za čuvanjem neizmenjenih nekadašnjih glasova reči i njihova rasporeda nikada nije moguće doći do određene granice jer bi se traženjem prvobitnog oblika dobio jedan sasvim drugi jezik. A primerom jezika kojim je sam pisao i primerom jezika narodnih pesama i pripovedaka, naročito pošto je objavio prve četiri velike knjige 1823-24. i 1833. g. i prvu zbirku pripovedaka, Vuk je otklonio svaku sumnju u bogatstvo i razvijenost narodnog jezika. Kad su pak Vuku dokazivali da ni on „čisto srbski svakad ne piše" (ubrajajući mu u greške, recimo: s onu stranu mesto s one strane, nekolike stotine godina m. nekoliko stotina godina, u diplomi što je data m. koja je data i sl.) – njegovi protivnici su tim otkrivali svoje siromaštvo izraza prema bogatstvu narodnog jezika, prema raznolikim mogućnostima izražavanja, kojima prost narod kazuje različna značenja i njihove posebne nijanse, ili iste misli iznosi na više različnih načina. A preimućstvo hercegovačkog govora Vukova kraja nad govorima severno od Save i Dunava, za koje su ondašnji književnici tražili pravo da se uzmu za književni jezik, nije bilo samo u tome što je prvi bio čist narodni govor, a ovi drugi natrunjeni mnogim elementima iz crkvenoruskog jezika, nego i u činjenici što je hercegovački u svome razvitku daleko izmakao ispred ostalih naših govora i što su osobine njegovih oblika i sintakse bile vrlo rasprostranjene. Govori hercegovačkog tipa s glavnim osobinama najnovije akcentuacije i novih oblika deklinacije, sa svojom „općenitom pravilnošću", kako je govorio Vuk, nisu ograničeni samo na Hercegovinu i samo na Vukov zavičaj, već oni zauzimaju, a i onda su zauzimali, i mnoge druge krajeve između Beograda i Zagreba, Dubrovnika i naših severnih etničkih granica. U sve te oblasti bitne jezičke osobine doneli su hercegovački raseljenici posle XV v. u uslovima istorijskih zbivanja nastalih posle konačnog pada srpskih zemalja pod tursku vlast. Zato je uzimanje baš hercegovačkog govora za književni jezik zadovoljavalo važan princip da se kao najbolje smatra ono što je u narodu najrasprostranjenije. Istina, u po nekom od označenih krajeva je bilo onda, a ima i danas, i nekih posebnih govornih osobina. Te osobine su narušavale „općenitu" pravilnost, tj. potpunu ujednačenost oblika koji su karakterisali hercegovačko narečje, i bili zajednički većini govora označenih krajeva. Ovakvih osobina ima i u govorima vojvođanskim. Između njih možemo navesti čuvanje starih oblika dativa, instrumentala i lokativa množine: ostavi sinovom (m. sinovima), daj prijateljem (m. prijateljima), s rođaci i prijatelji (m. s rođacima i prijateljima), za vrati (m. za vratima), na koli (m. na kolima), zatim uopštavanje završetka "-u" u 3. l. mn. i u glagola mn. osnova: molu, radu, govoru, volu ili unošenje sloga "-du-" u taj isti oblik mnogih glagola: kažedu, nećedu, idedu itd. Ove i slične osobine, zajedno s rečima i oblicima iz ruskocrkvenog jezika, kao i više reči iz drugih tuđih jezika, koje su se bez naročite potrebe, a i kao obeležje neke otmenosti, sve više upotrebljavale u vojvođanskom građanskom društvu, – Vuku su davale za pravo da se energično bori protivu jezika toga društva kao osnovice za književni jezik. A branioci prava upotrebe ovoga jezika u književnosti, i pored sve osetljivosti u ovome pitanju, nisu bili u stanju da argumentima dokažu to pravo, pa su se svi odreda za jedno vreme povukli iz borbe, ostajući verni dotadanjem književnom jeziku i oslanjajući se na moć vlasti da ona stane na put svim jezičkim i književnim novinama za koje se zalagao Vuk. Ali iako se skoro niko više nije usuđivao da s Vukom polemiše o pitanjima jezika, nesumnjivo je dvadesetih godina 19. veka u književnim i naučnim krugovima Vojvodine bilo sve manje onih koji su prijateljski bili raspoloženi prema Vuku. Poneki pisci i javni radnici su, istina, počinjali pisati Vukovom azbukom, ali su je opet brzo napuštali i ponovo uzimali staru. Od poznatijih i u kulturnom životu vrlo uticajnih ljudi: Đorđe Magarašević i Jovan Hadžić su prvo bili u prijateljstvu s Vukom Karadžićem. Obojica su oni usvojili ponešto od Vukova pravopisa, ispuštanje debelog jer (Đ), recimo. Hadžić se čak, odmah iza prvog poznanstva s Vukom, dopisivao s ovom njegovom azbukom. Ali će naskoro početi da hladne njihovi odnosi prema Vuku. Naročito Hadžić, koji je kao student bio oduševljeni Vukov pristalica, družeći se s najvišim predstavnicima crkvene hijerarhije i postavši jako cenjenim pravnikom i književnikom, te jednom od vrlo uglednih ličnosti srpskoga građanskoga društva, naskoro postaje najpriznatiji predstavnik konzervativnih krugova u pitanjima književnog jezika i pravopisa. A Vuk je želeo da ostane u prijateljstvu s ovom dvojicom učenih Srba: s Magaraševićem kao urednikom Letopisa srpskog, pokrenutog 1825. g. i s Hadžićem kao najuticajnijim članom Matice srpske, u čije ruke Letopis prelazi čim je ona bila osnovana 1826. g. Vuk je nastojao da se približi Letopisu. I ovaj časopis je donosio ponešto o Vuku i njegovoj reformi, ali se u njemu i nepovoljno pisalo o Vuku. Sam Magarašević nije u celini odobravao Vukovu reformu, i lično je čak pisao da Vukove poglede ne može prihvatiti onaj koji o jeziku ume misliti. Ali on nikada nije nastupio s otvorenim neprijateljstvom prema Vuku. Hadžić je svakako mnogo više podsticao na to neprijateljstvo. Oko njih dvojice, oko Letopisa i Matice srpske, okupili su se i ostali književnici. Matica je naskoro postala uporište Vuku protivne struje; matičari su uglavnom prihvatili Stratimirovićevo mišljenje o jeziku i pravopisu. I Vuk je s razlogom 1832. g. pisao Kopitaru: „Matica i Letopis i Svetić [Jovan Hadžić], to su orudija mitropolitova protivu mene i Vas". A ukoliko za izvesno vreme između Vuka i njih nije dolazilo do otvorene borbe, ima se zahvaliti najviše tome što su se svi oni bojali Vukova pera. Zato su se ograničavali na sitnije zamerke Vuku i na zadirkivanja. Vuk je, međutim, uvek bio gotov da prihvati borbu s protivnicima i da je, kao pravi revolucionar, zaoštri, jer je bio svestan da diskusija i polemika ne škode književnosti i kulturnome napretku, već im koriste. A i lično je pre bio za otvoreno nego za prikriveno neprijateljstvo ili za lažno prijateljstvo. Zato je, posle jednog dopisa u Letopisu Matice srpske, u kome se tvrdilo da se pretplata na ovaj list smanjuje zato što se dopušta da ljudi kao što je Vuk „kaljaju srbski jezik", baš on u svome zabavniku Danici za 1834. g. oštro i otvoreno otpočeo borbu s Maticom napavši je zato što, i ne znajući ni šta je jezik ni šta je pravopis, naređuje književnicima kako će pisati i time zaslužuje "sramotu i podsmej". Iako svestan da njegova borba za života Stratimirovićeva neće uroditi plodom, Vuk nije napuštao borbu. I to nije ostalo bez rezultata. Već tada više niko nije bio za upotrebu ruskocrkvenoga jezika, niti se iko više od Vukovih protivnika usuđivao da ustaje protiv srpskog narodaog jezika u književnosti. Vukovi protivnici onda su se samo pitali kakav treba da bude taj jezik – običan prostonarodni, ili otmeni jezik građanskog društva. I skoro svi su još uvek bili za ovaj Savremeni srpskohrvatski jezik I poslednji. A i što se pravopisa tiče, Vukovi protivnici su se, i pored svega svog nezadovoljstva s njegovom pravopisnom reformom, nekako navikavali na Vukov pravopis i donekle mu se približavali uzimajući ponešto iz nove azbuke. Poneki su i u celini počinjali da pišu tom azbukom, ali su se opet vraćali na staru, jednom rečju, ipak su prilike u Vojvodini za prihvatanje Vukove reforme bile još sasvim nepovoljne. Ona ni u Srbiji u to vreme nije primljena, iako su uslovi za nju tamo bili nesravnjeno povoljniji, i uopšte povoljni. U Srbiji ne samo da nije bilo kulturnih tradicija, s kojima bi, kao u Vojvodini, teško bilo prekinuti, već Srbija onda skoro i nije imala pismenih ljudi. A potrebe nove nacionalne države, koja se tek stvarala, iziskivale su što brže podizanje kulture, što hitnije širenje pismenosti. Ovo bi se, svakako, mnogo pre i mnogo uspešnije ostvarilo na narodnom jeziku i uprošćenom Vukovom azbukom. Vuk je ovo vrlo dobro znao, i zato je pokušao da za svoju reformu pridobije kneza Srbije Miloša Obrenovića. Ali je ovaj bio okružio ljudima koji su ga umeli uveriti da s prosvetom u Srbiji ne treba žuriti, a da od Vukovih novina naročito treba zazirati, da ih upravo nikako ne treba dopustiti. U ovim pitanjima su i u Srbiji uglavnom odlučivali opet ljudi iz krajeva severno od Save i Dunava, koji se u tome pogledu ni po čemu nisu razlikovali od onih s kojima je Vuk tamo vodio borbu za svoja jezička i književna načela. Ovi su, još više, uspeli da ubede nepismenoga kneza i njegovu nekulturnu i sirovu okolinu da su revolucionarne ideje Vukove vrlo opasne za njegovu vlast, njegove pozicije i za srpski narod uopšte. Vuk je, istina, u kneževoj okolini imao i pokojeg pristalicu i sebi naklonjena čoveka (između ostalih takav je bio i knežev brat Jevrem Obrenović). Kada su ovi zahtevali da se Vukova reforma prihvati, među kneževim savetnicima je došlo do podele mišljenja. Zato je knez, i sam protivnik svih novina, zatražio savet od mitropolita Stratimirovića, a taj je savet, razumljivo je, mogao biti jedino na štetu Vukovu. I knez Miloš je jednom naredbom početkom 1833. g. zabranio upotrebu Vukova pravopisa u Srbiji. Jedino u Crnoj Gori Vuk je naišao na dobar prijem i razumevanje. Posle boravka 1834. i 1835. g. u ovoj našoj zemlji, gde je naišao na prijateljstvo i predusretljivost crnogorskog vladike i vladara – pesnika P. P. Njegoša, Vuk je novim pravopisom štampao na Cetinju Srpske narodne poslovice 1836. g. A i nezavisno od ovoga, baš od te godine nastaje preokret ka ubrzanju rada na dovršenju Vukove reforme jezika i pravopisa.

33. Ove (1836) godine tabor Vukovih protivnika znatno je oslabio smrću mitropolita Stratimirovića. A Vuk je samo čekao zgodnu priliku da se obračuna sa svojim protivnicima. Tu priliku mu je dao sam najznačajniji predstavnik te struje, onda visoko cenjeni književnik Jovan Hadžić (Miloš Svetić). On je 1837. g. izdao knjižicu Sitnice jezikoslovne, u kojoj piše o jeziku, daje etimologije reči i druga jezička tumačenja, iako nije imao ni najosnovnijih jezičkih znanja. Znalcu jezika, Vuku Karadžiću, koji je dotada pored Kopitara, i inače, dublje ušao u probleme ondašnje nauke o jeziku, nije bilo teško da to dokaže; diletantizam Svetićev se, tako reći, sam sobom otkrivao. I Vuk je u svome Odgovoru na Sitnice jezikoslovne 1839. više išao za tim da ukaže na moral M. Svetića, koji je sebi dopuštao da bude učitelj i zakonodavac u stvarima koje ne razume i time obmanjuje svet. Vukov odgovor je bio porazan ne samo za Svetića već za ceo krug matičara, i može se reći da im je njim nanet težak udarac, koji je nagoveštavao konačnu Vukovu pobedu. A sam Svetić, osetivši se tim odgovorom lično uvređen, piše Utuk na Odgovor na Sitnice jezikoslovne. Bez stručnog i bez praktičnog poznavanja jezika, bez stvarnih argumenata, Svetić uzima psovački ton; on grdi i kleveta Vuka kako ništa ne zna, kako su mu drugi sastavljali dela (Kopitar rečnik, Luka Milovanov gramatiku itd.), kako lažno iznosi istorijske događaje, kako vara svet i tome sl. Vuk je i na Svetićev Utuk dao Odgovor, istina sada mnogo umereniji. (On je ovde objašnjavao uvredljive reči koje je u Odgovoru na Sitnice jezikoslovne upućivao Svetiću). Ali to nije umirilo Svetića, nego ga je ta Vukova dostojanstvenost sada još više jedila, pa je svom neprijateljstvu prema Vuku dao izraza na taj način što ga je denuncirao i kod srpskih i kod austrijskih vlasti, što je i dalje pisao klevetajući i ružeći Vuka. On je napisao i Utuk II (1844) i Utuk III, Jezikoslovni: O jeziku i pravopisu srbskom 1846. g. Iako je Vuk izjavljivao da neće polemisati sa Svetićem, on je u Narodnom listu 1847. g. napisao kratak odgovor na Utuk III, ali se u tom odgovoru uglavnom ograničio samo na Svetićevu neznalačku tvrdnju da su Srbi pre Hrvata počeli pisati narodnim jezikom. Na ostala pitanja, u kojima je Svetić takođe pokazao apsolutno neznanje, iste godine je dao odgovor Đuro Daničić u svome Ratu za srpski jezik i pravopis, posle koga je Svetić, zajedno sa svima onima u ime kojih je čitavih 10 godina s Vukom polelmisao, potpuno umukao.

34. U vremenu do 1836. g. Vuk je napisao glavna svoja dela, i u kulturnome svetu je stekao priznanje kao najpoznatiji srpski naučnik i književnik. U vremenu otada do 1847. g. on je, u svojim daljim radovima o jeziku i u polemičkim spisima, definitivno obrazložio svoju reformu i izvojevao stvarnu pobedu svojih književno-jezičkih načela. Na početku ovog vremenskog perioda svoga rada Vuk je dokazao da su prigovori protivnika kako "dopuštajući da svako može pisati svojim zavičajnim govorom, razbija narodno jedinstvo" — potpuno neosnovani. On je, doduše, kako to izrično govori u jednom pismu J. Stejiću, bio za to da „dok dobro ne poznamo naš jezik po svemu narodu našemu..., svaki spisatelj piše onako kako se u njegovu kraju govori... da bi drugi iz njegove knjige mogao poznati jezik onoga kraja, a opšti će književni jezik postati po vremenu sam od sebe po onim pravilima po kojima je i kod drugih naroda postajao" (citat naveden iz knjige A. Belića, Vukova borba, str. 176). Ali je on, kako smo već napred istakli, dajući gramatiku svoga zavičajnog govora i upućujući pisce da uče jezik iz te gramatike i iz narodnih pesama i pripovedaka, koje su bile stvorene na narodnom jeziku istoga tipa – bio za jedan jedinstven književni jezik. U svome Odgovoru na Sitnice jezikoslovne 1839. g. Vuk dopušta razliku samo u trojakom izgovoru nekadašnjeg glasa jat, mesto kojeg se i u Književnom jeziku može upotrebljavati e, je (odnosno ije) i i. U svemu ostalom, i po glasovima i po oblicima, književni jezik mora biti ujednačen, u stvari onakav kakvim je on sam pisao. Pa ne samo da je Vuk bio za jedan jedinstveni jezik kod Srba nego je, sa svoje strane, dosta uradio da se uklone razlike iz književnog jezika i između Srba i Hrvata.

35. Ovde su već vrlo mnogo učinile pristalice ilirskog pokreta uHrvatskoj kada su, 1836. g., za književni jezik uzele štokavski dijalekat ijekavskog izgovora. I to u prvome redu ovaj dijalekat onakav kakvim se u to vreme govorilo u narodu. A ovo znači da su Vuk Karadžić kod Srba, i Ljudevit Gaj sa svojim pristalicama u kulturno-nacionalnom preporodu poznatom pod nazivom ilirskog pokreta, koji je u isto vreme bio i politički pokret, svaki na svojoj strani, poveli borbu za stvarno istu osnovicu književnog jezika Srba i Hrvata. Nekoliko godina ranije, 1830, Ljudevit Gaj izdao je brošuru Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisanja s težnjom da ujednači i uprosti pravopis hrvatskog jezika, koji je dotada svugde bio vrlo složen, a u pojedinim pokrajinama uz to i sasvim različan – s tendencijom koju je imao i Vuk Karadžić da se svaki glas obeleži jednim slovom. I da bi to postigao, Gaj po ugledu na češku azbuku predlaže uvođenje dijakritičnih oznaka za obeležavanje izvesnih slova (za s, za c, za g, za n, za j za z i za l) naše latinice, za koja se dotada upotrebljavalo više znakova. To još i nije bilo najsrećnije rešenje, ali ni do danas u nekim slučajevima nije nađeno bolje. Ipak se, što je najvažnije, to slagalo s Vukovim načelom, koje pretpostavlja fonetski pravopis, kojim se danas služimo i koji je velika naša kulturna dobit, ali koji zadugo nije prihvaćen ni kod Srba, a još zaduže ni kod Hrvata. Baš zato što je ilirski pokret bio u prvome redu ekonomskog i nacionalno-političkog karaktera, oni koji su mu stajali na čelu i došli su na ideju o reformi jezika i pravopisa, koji će, ujediniti pre svega sve Hrvate, a zatim i sve Jugoslovene "Ilire". Za jedinstven je književni jezik, prirodno, valjalo uzeti najrasprostranjeniji dijalekat. A da je to bio i ostao štokavski dijalekat – i ne treba dokazivati. Ne samo što njime govore svi Srbi, nego je on mnogo rasprostranjeniji i kod samih Hrvata i od čakavskog i od kajkavskog dijalekta. A što su ilirci baš štokavski izabrali kao osnovicu književnog jezika, — to svedoči o njihovoj političkoj dalekovidosti i realnosti, ne samo kao pobornika ujedinjenja Jugoslovena već i kao svesnih i dobrih Hrvata. Mi.smo već rekli, uostalom, da je i u ranijim vekovima: još u XVI, a pogotovu u XVII i XVIII bio znatan broj poznatih književnika i javnih radnika u pojedinim krajevima Hrvatske koji su se zalagali za štokavsku osnovicu književnog jezika. Njoj na ruku išla je, i to smo takođe rekli, ranija književnost koja je u nekoliko naših pokrajina tih vekova pisana na ovome dijalektu, u prvome redu bogata i u umetničkom pogledu svakako naša najznačajnija — dubrovačka književnost. Sa zahtevom o davanju štokavske osnovice književnom jeziku od iliraca je prvi izišao Disertacijom iliti razgovorom Janko Drašković 1832. g. Svoj zahtev on je tu obrazlagao naravno rasprostranjenošću ovoga dijalekta. Njemu se naskoro pridružio gramatičar Ignjat Brlić u svojoj Ilirskoj gramatici pisanoj na nemačkom jeziku 1833. Iako rođeni kajkavac iz sela Krapine, iz Zagorja, s njima je u ovome bio istoga mišljenja i Lj. Gaj, pa je svoje Novine horvatske (s dodatkom — Danicom horvatsko-slavonsko-dalmatinskom), pokrenute 1835. na kajkavskom dijalektu, već od 1836. počeo izdavati na štokavskom. A u tome, upravo i u tome je brzo dobio dosta pristalica, iako je u početku, kako je i razumljivo, bilo opozicije među pojedinim kajkavskim književnicima, koje je za dotadašnju kajkavsku osnovicu književnog jezika tesno vezivala tradicija. Sasvim je, uostalom, razumljivo što je, i kasnije, posle sveopšteg prihvatanja štokavskog dijalekta i među književnicima i među gramatičarima, bilo pristalica uzimanja izvesnih jezičkih elemenata i iz drugih dijalekata i proširenja štokavske ijekavske osnovice na štokavsko ikavsko narečje, kao i na kajkavski i čakavski dijalekat. Oko toga su se upravo, kad jače a kad slabije, vodile borbe sve do pred kraj XIX v. I ovo je, pored drugih momenata, uslovilo izvesne razlike u inače istom književnom jeziku Srba i Hrvata. Prvo, u pravopisu je, i pored njegova stavljanja na istu u stvari osnovicu od strane Vuka Karadžića i Ljudevita Gaja, ipak za celo to vreme ostalo i bitnijih razlika. Od Gajevih pravopisnih predloga prihvaćena su slova s, z i s s dijakritičnim znacima, a pored njih još slovo s i slova od po dva znaka dj (za đ), dž, lj i nj koja su, sa izuzetkom prvog, sva takva ostala slovima srpskohrvatske latinice sve do današnjeg dana, i pored toga što je Daničić ovu 1880. godine unekoliko uprostio predlažući ł (za lj), ň (za nj), ğ (za dž) i đ (za dj). Ova su Daničićeva slova prihvaćena bila od Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, i ova ih je upotrebljavala u delima mnogih svojih izdanja. Ali su prva tri slova u opštoj upotrebi naše latinske azbuke (abecede) ostala od po dva znaka, dok je Daničićev znak za slovo đ dobio opštu primenu. Po Gajevu predlogu 1835. je za ě (jat) usvojen znak ě. Za sve njegove vrednosti s ciljem da se u tome znaku ujedine predstavnici sva tri izgovora (ekavskog, ikavskog i ijekavskog), uz preporuku, naravno, da se za izgovor usvoji ijekavska vrednost. Oko načina pisanja vrednosti starog ě vodile su se duge polemike. Znaku e za ovaj glas prigovorio je (1845) i Vuk Karadžić, i ilirci su ga 1848. zamenili dvostrukim znakom ie i za duge i za kratke slogove (diete i dieca), a tek Bogosav Šulek, u Nevenu za 1854, daje predlog da ovaj znak ostane samo za dvosložnu vrednost -ie (diete), a da se za jednosložnu vrednost njegovu uzme je (djeca). Šulekov predlog bio je prihvaćen, te se vrednost ě (jata) u našoj latinici označava sa ova dva znaka sve do pred kraj XIX veka, tj. do primanja Vukova pravopisa kod Hrvata. I glas samoglasničko r pisan je zadugo s nekim samoglasnikom ispred ovog znaka za suglasničko r, kao er ili kao ar (perst, odnosno parsf). Takav dvostruki znak za glas r samoglasničko kritikovali su i Vuk Karadžić (1845) i Bogosav Šulek (1854) i Vatroslav Jagić (1864). I konačno je usvojen jednostavan znak u vidu slova ŗ i za njegovu samoglasničku vrednost tek 1877.god. po odluci pravopisnog odbora kome je na čelu stajao Adolfo Veber Tkalčević. Ilirskom pravopisu su prigovarali saradnici Zore dalmatinske oko Ante Kuzmanića, koji su se zalagali za dalmatinski pravopis, u prvome redu, i za ikavski književni izgovor. Mnogo je veća bila razlika između Karadžićeva pravopisa i pravopisa iliraca u tome što su ovi poslednji zadržali etimološki pravopis – ne, naravno, dosledno etimološki jer takav pravopis nije ni moguć. Ali su oni tek ostavljali neizjednačene i neuprošćene suglasničke skupove u rečima i pisali drugo ponešto što ne odgovara izgovoru. Osim ovoga, gramatičari ilirskog pokreta Vjekoslav Babukić i Antun Mažuranić, iako kao vrsni ilirci i najbliži Gajevi saradnici, obojica u svojim gramatikama daju oblike štokavskog dijalekta, ipak dopuštaju i oblike starije imeničke deklinacije, sa završecima: -am (za dativ), -ami (za instr.) i -ah (za lok, mn.): kućam, kućami, kućah i oživljavaju genitiv sa suglasnikom h na kraju (bregovah, kućah, selah). Oni to čine u težnji da bi tako lakše ujedinili sve naše krajeve, pa čak i sve Južne Slovene u zajedničkom književnom jeziku. I ovakav se jezik pisaca i publicista ilirskog pokreta, s navedenim pravopisnim i obličkim razlikama, u odnosu na jezik i pravopis Vuka Karadžića ustaljuje tridesetih i četrdesetih godina i ostaje kod većine hrvatskih pisaca takvim do pred kraj XIX veka. A što je još važnije, tradicija je, duga tradicija postajanja narodnog jezika kao književnog, kod Hrvata prirodno uslovila i drukčiji odnos prema književnom jeziku prošlosti. Te tradicije, međutim, kod Srba uopšte nije bilo, pa je otuda između Vuka Karadžića i iliraca postojala i razlika u pogledima na književni jezik. Dok je po Vuku obrazac i izvor za bogaćenje književnog jezika mogao biti jedino savremeni narodni govor i jezik narodnih umotvorina, hrvatski preporoditelji – ilirci su bili za naslanjanje savremenog književnog jezika i na književne jezike iz prošlosti, u prvome na jezik dubrovačkih pisaca iz vremena od XV do XVIII v., ali i na književni jezik drugih pokrajina iz prethodnih vekova.

36. Vukova situacija, bolje reći situacija kod Srba, u tome pogledu je bila sasvim drukčija. Pre Vuka, kako smo videli, osim usmene i nije bilo književnosti na narodnom jeziku. I Vuk je mogao, odnosno morao, s obzirom na njegova načela, odbaciti sve što je pre njega postojalo. Jedino je u nekolika slučaja odstupio od svojih gledišta, i on takođe u vezi s Dubrovnikom. Ovaj po kulturi slavni naš grad učinio je na Vuka jak utisak pri prvom susretu s njim. I upravo je posle upoznavanja s jezikom Dubrovnika Vuk učinio neke ustupke i popustio koliko je najviše mogao popustiti ostajući pri svojim principima. Kada je, došavši u Dubrovnik, ovde čuo u izgovoru glas h on je rešio da znak za taj glas unese u svoju azbuku sa zahtevom da se on piše svuda gde mu je po etimologiji mesto, iako se na najvećem delu naše jezičke teritorije ne čuje u izgovoru (on ga je našao još jedino u Boki Kotorskoj i jugozapadnoj Crnoj Gori). I zato Vuk 1836. g. unosi slovo h u svoje Poslovice i otada ga stalno piše. Tako isto, ovo prvi put 1839. g. u Odgovoru na Svetićeve Sitnice jezikoslovne – mesto suglasnika ć i đ dobivenih jotovanjem od t i d u vezi sa suglasnikom j od je kao refleksa nekadašnjeg kratkog ě (jat) Vuk počinje da piše tj i dj: tjeskoba i tješiti, djevojka i djeljati (mesto: ćeskoba i ćešiti, đevojka i đeljati) – zato što je ovaj neizvršen glasovni proces našao u Dubrovniku, i jednu i drugu ovu osobinu dubrovačkog govora Vuk je uzeo za književni jezik s ciljem uklanjanja razlika između svoga jezika i jezika jugozapadnih krajeva, preko koga se lakše možemo približiti Hrvatima. Potrebno je uzgredno istaći da je Vuk sa ove dve izmene konačno završio svoju pravopisnu reformu. Vuk se, dalje, stao zalagati isključivo za ijekavski izgovor kao književni (iako je pre dopuštao i oba druga izgovora), najviše opet u težnji za ujedinjenjem s Hrvatima u jednom književnom jeziku. „Ono je narječje i u Dubrovačkijeh spisatelja, i tako se samo črez njega možemo ujediniti s našom braćom rimskoga zakona, koja s radošću nama ruke pružaju", –kaže Vuk u svome najvažnijem teorijskom delu: "Pisma o srpskom pravopisu s osobitijem dodacima o srpskom jeziku" (u posveti u potpunom naslovu: "Vuka Stefanovića Karadžića i Save Tekelije pisma Visokome srpskome plemiću gospodinu Platonu Atanackoviću pravoslavnome vladici Budimskome o srpskom praravopisu sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku.), izdatom u Budimu 1845. g., gde je u završnoj formi dao neka nova i mnoga svoja već ranije iznošena shvatanja o pojedinim pitanjima književnog jezika i podvrgao kritici jezik dotadašnjih srpskih pisaca. Po Vukovim rečima kazanim u ovom delu ti pisci „niti svoga narodnoga jezika upravo znadu, niti hoće da ga uče, nego ga, okrećući svaki po svome krivome znanju ili, upravo reći, po svojoj volji, jednako krive i grde", a ovamo im „neznanje i sujeta ne dopuštaju da ovo neznanje priznadu i jezik svoj da počnu učiti". Zato Vuk ovu knjigu i ne piše radi njih jer se ti ljudi „ne mogu popraviti, nego da se mladež naša može izbaviti od ove sramote; i za mladež ja knjižicu ovu izdajem i za svijet" — kaže Vuk. A mladež je zaista u potpunosti i prihvatila unapredia Vukova shvatanja o jeziku i književnosti.

37. Četrdesetih godina javilo se novo pokolenje književnika koji skoro svi prihvataju Vukovu reformu. Između ovih se kao prvi, i po vremenu i po važnosti, ističu Branko Radičević i Đuro Daničić. Oba ova značajna Vukova saborca formirali su se — prvi kao pesnik, a drugi kao naučnik i književnik pored Vuka u Beču, i pod njegovim rukovodstvom i u njegovim idejama. A oba su oni vrlo mnogo doprneli konačnoj pobedi Vukovih književnojezičkih načela i ubrzali su tu pobedu. U svojoj satiričnoj pesmi Put, Branko u alegorijama daje sliku ondašnjih književnih i kulturnih prilika kod Srba, i ističe veliki značaj Vukova rada, nasuprot mračnoj ulozi i nazadnjaštvu njegovih protivnika. Još je značajnije to što on svojim izvrsnim pesmama, napisanim čistim narodnim jezikom, pokazuje da se i najdublja osećanja i ceo unutarnji život čovekov mogu izraziti tim jezikom. A Đuro Daničić je, svojim Ratom za srpski jezik i pravopis i praktično i teorijski, snažno podupro Vukovu reformu: praktično je pokazao da se i složeni naučni problemi mogu jasno raspravljati prostim narodnim jezikom, a teorijski je, kao već formiran naučnik, nepobitno dokazima, dao istinski naučno obrazloženje Vukove reforme razgolićujući, u isto vreme, neodrživost, naivnost i besmislenost postavki glavnog Vukova protivnika Jovana Hadžića i očigledno pokazujući njegovo apsolutno nepoziavanje jezičkih problema, o kojima je on sa samouverenošću, na svoj način, raspravljao. Zato se godina 1847, u kojoj su izašle Brankove Pesme i Daničićev Rat za srpski jezik s pravom smatra godinom trijumfa Vukovih jezičkih principa. Ona je ovo utoliko potpunije što'je iste te godine na čistom narodnom jeziku (iako starim pravopisom) štampano najpoetskije i najmisaonije pesničko delo naše književiosti – Njegošev Gorski vijenac. Istina, nije teško zapaziti razlike u jeziku ova tri sada navedena dela. Njegoš i Branko pisali su narodnim jezikom svojih krajeva, a Daničićev Rat je napisan klasičnim Vukovim jezikom. Tu razliku, uostalom, uslovljava razlika u samoj vrsti ovih dela, a glavno je to što su sva ona napisana narodnim jezikom, te je tako konačno učinjen kraj tvrdnjama da je ovaj jezik nedovoljno razvijen za književno i naučno stvaranje.

38. I sam Vuk Karadžić je 1847. g. objavio jedno delo od ogromnog i praktičnog i teorijskog značaja za reformu književnog jezika. To je njegov prevod Novog zavjeta, u kojem je dao izvrstan primer književnog jezika narodnog karaktera. Prevodeći jednu izuzetnu materiju s religiozno-pesničkom sadržinom, Vuk se našao u prilici da za označavanje izvesnih pojmova ne može katkad naći reči u narodnome jeziku. Kao svakad, on se i ovaj put vrlo srećno snašao; on je pozajmljivao tuđe reči i prilagođavao ih karakteru našeg jezika, ukoliko već nisu bile ušle u njegovu leksičku riznicu, ili je pak sam gradio nove reči za označavanje tih pojmova. To znači da je on sebi dopustio nešto što drugima, pa čak ni sebi do tada, nije dopuštao. Doista, iako svestan toga da je u jeziku neminovno i kovanje reči i njihovo pozajmljnvanje iz tuđih jezika, Vuk se tome dugo opirao i borio se protiv unošenja tuđih, naročito neslovenskih reči u naš jezik, a i protivu građenja novih reči – samo zato što se ovo ranije činilo na jedan način koji je bio u suprotnosti s prirodom narodnog jezika. Sam narod, dakako, po potrebi gradi nove reči, a pozajmljuje i tuđe kad god su mu one neophodne za označavanje pozajmljevih predmeta i pojmova uopšte. I da su ovo književnici radili po principima narodnoga jezika, Vuk se, sigurno, tome ne bi protivio. Ali dotadašnji književnici nisu poznavali tih principa, ni strukture narodnog jezika, pa su baš zbog toga i bili protivu njegove upotrebe u književnosti. Oni su pozajmljivali reči, naročito iz ruskog i crkvenog jezika, i kad su u narodu postojale srpske reči za označavanje odgovarajućih pojmova. A pri kovanju novih reči nisu se držali nekih određenih principa, a najmanje onih koji bi proizilazili iz prirode narodnog jezika. Zato se Vuk s razlogom suprotstavio Društvu srpske slovesnosti, čiji je i on član bio, kada je ovo sredinom četrdesetih godina uzelo na sebe zadatak da izradi „Nazivoslovni rečnik"(u stvari stručnu terminologiju). Vuk je znao da Društvo nije doraslo ovome zadatku, pa nije hteo dozvoliti da ono svojim autoritetom nametne nešto što ne bi odgovaralo jezičkim principima za koje se on borio, i što bi svakako na izvesno vreme odgodilo konačnu pobedu tih principa. Svojim energičnim zalaganjem Vuk je osujetio plan Društva, i ovo je odustalo od preduzetog posla. A i sam on se uzdržavao od kovanja novih reči i pozajmljivanja tuđih sve dok pobeda njegovih načela o jeziku nije bila izvesna. Međutim, u prevodu Novog zavjeta on kuje nove reči kada god mu se javi potreba za njima, a pozajmljuje i strane reči, upotrebljavajući ih u nepromenjenom obliku ili ih posrbljujući. A za sve to u predgovoru svoga prevoda izlaže principe kojih se sam držao, i kojih treba da se drže i ostali pisci pri pozajmljnvanju stranih i građenju novih reči. Vuk, prvo, konstatuje da svaki prevod treba da bude što verniji svome originalu i da zato valja prevoditi smisao, a ne pojedine reči i oblike. Kao cilj posebno svoga prevoda ističe ne samo da se upozna njegova sadržina nego da bi se iz njega „mogao poznati i pravi narodni jezik" Zato je smatrao za potrebno da kaže kako je u svoju knjigu uneo 30 turskih reči, između kojih: amajlija, badava, dolama, zanat, kavgadžija, kadar, kaldrma, neimar, soba, hajduk, čaršija i dr. Ovim je još jedanput potvrdio da se strane, u prvom redu turske, reči koje su davno ušle u naš jezik ne mogu iz njega goniti ukoliko nemamo dobrih zamena za njih. Dalje je Vuk zadržao: gonitelj, spasitelj, zastupnik, prestupnik, srebrnik, proročica, licemjer, jedinstvo, bližnji, duhovni, životni, veličati, žrtvovati i svega do blizu ovakvih slovenskih reči, koje se svojim oblikom ne razlikuju od narodnih i lako ih je razumeti, iako se u narodu ne govore. S ovima on uzima i reči: posredno, priroda, postojan i nepostojan, za koje kaže „po svoj prilici prije će biti ruske nego slovenske, ali se i one mogu vrlo lasno pomiješati s našijem riječima", zato svakako što se ni po čemu ne razlikuju od domaćih. Zatim je posrbio slovenske reči: bogomrzac, srebroljubac, strijelac, bogomrski, dvojezični, neblagodaran, prijatan, sujetan, čovjekoljubac, pomilovanje, savršenstvo i druge (sve u svemu blizu 50 reči). Najzad je Vuk sam napravio 84 reči koje nije čuo da se u narodu govore, ali bi ih, kako on konstatuje, isto tako kazao „i najprostiji Srbin kad bi mu zatrebale". Ovo potvrđuje sam oblik reči: vikač, mjenjač, sijač, slušač, izbranik, vinogradar, vrtlar, djevojaštvo, opravdanje, posinjenje, priznanje, utvrđenje, grabljiv, nerazumljiv, ćilimarski i sve ostale reči koje je on skovao. U 11-om izdanju Rječnika mi nalazimo više od jedne trećine ovih reči, a to će reći da su one u narodu već postojale, da ih je Vuk u međuvremenu čuo, zabeležio ih i uneo u rečnik. Sve ovo jasno govori da se Vuk niukoliko nije ogrešio o svoj glavni cilj da se sačuva narodni karakter književnog jezika, i uz nešto veće slobode kojima se koristio kujući nove reči i pozajmljujući tuđe. On je, naprotiv, u svome prevodu Novog zavjeta dao klasično delo našeg novog književnog jezika, i pokazao se u njemu kao „veliki književnik, umetnik naše reči, rođeni stilista i jezički stvaralac" — kaže A. Belić (u svojoj knjizi Vukova borba, str. 240).

39. Zasluženo pohvalnu ocenu jezika i stila u tome prevodu i njegova značaja za pravac razvitka našeg književnog jezika dao je prvi Đ. Daničić. Ali on zadugo nije mogao objaviti tu ocenu (štampao ju je tek 1862. povodom 11-og izdanja prevoda). Vukovi protivnici, koji su već od godine štampanja njegova prevoda stvarno bili definitivno pobeđeni, koristili su se svojim uticajem na crkvene vlasti u Vojvodini i državne u Srbiji, pa su bezočno i besomučno napadali Vuka, nazivali ga bečkim agentom i plaćenikom katoličke propagande, za čiji je račun i s čijim je troškom čak – tvrdili su oni – Vuk i izdao svoj prevod Novog zavjeta, a lišili su ga mogućnosti da se brani jer vlasti nisu dopuštale da se išta štampa u Vukovu odbranu. I nije čudo što su uspevali da izazovu sumnju u to i kod nekih Vukovih pristalica. Jedan od najvećih Vukovih prijatelja i njegovih oduševljenih pristalica vukovarski trgovac Justin Mihailović u jednome pismu (v. Prevod knj. VI, str. 333) pita Vuka da li je istina sve ono što se govori u vezi s prevodom Svetoga pisma. A sovetnik Knićanin je 1850. g. u svojoj kući u Beogradu rekao Vuku kako „ima ljudi koji govore da je šteta koja je narodu našemu propašću carstva na Kosovu učinjena ništa prema: koju mu on (tj. Vuk) svojim pravopisom hoće da učini, i da je njega potkupilo austrijsko praviteljstvo ili neka njegova propaganda preko pokojnoga Kopitara da bi se tako narod naš pošokčio i pounijatio". U narodu je onda još uvek bio veliki autoritet crkve, čije su starešine bile kolovođe prave hajke na jeretika Vuka, koji se usudio da oskrnavi najveću svetinju – Sveto pismo, prevodeći ga na prosti jezik i nepriznatom azbukom sa srpom nečastivoga (slovom "j"), i to bez ikakve dozvole bilo crkvenih bilo državnih vlasti. Konzervativna struja, zajedno i s jednom i s drugom vlašću, nije bila samo protiv Vukova prevoda Novoga zavjeta već i protivu Rječnika i protivu svega što je štampano Vukovim pravopisom. Zato je do pred kraj 50-tih godina bilo zabranjeno štampanje i rasturanje knjiga pisanih tim pravopisom. Tek godine 1859. skinuta je zabrana s privatnih izdanja; iduće 1860. g. dopušteno je da se i državna izdanja mogu štampati novim pravopisom, a stari pravopis je ostao obavezan samo za škole (osnovne i gimnazije) sve do 1868. g., kada je aktom tadašnjeg ministra prosvete Kneževine Srbije ukinuta svaka zabrana štampanja knjiga Vukovim pravopisom, a time on postao zvaničan.

40. Vukovo shvatanje o književnosti i njegova načela o jeziku i pravopisu stvarno su bila prihvaćena na nekoliko godina pre nego su zakonom odobrena. Pored vrednosti tih shvatanja, koja su sama sebi krčila put, najveća zasluga za ovo pripada Vukovu učeniku i najvažnijem njegovom saradniku Đuri Daničiću. Daničić je Vuku dosta pomagao u pripremanju njegovih značajnih dela koja su objavljena oko sredine XIX veka. Naročito je, i obostrano, dragocena bila Daničićeva saradnja na II izdanju Vukova Srpskog rječnika, koje je štampano 1852. g. Na jednoj strani, Daničić je Vuku pomagao pri prevođenju na nemački i latinski jezik onih reči kojih nije bilo u I izdanju, a tih je reči vrlo mnogo (II izdanje rečnika ima 47427 prema 20270 reči I izdanja), i on je uglavnom obradio pitanje akcenta u rečniku. Na drugoj strani, Daničić je uz Vuka, i na Vukovu materijalu, ušao u mnoge probleme koje će kasnije obrađivati u svojim delima. Neposredni plod te saradnje su značajne Daničićeve studije o akcentu srpskohrvatskog jezika, iz nje je izašla i Daničićeva Mala srpska gramatika (1850), prva naučno utemeljena gramatika našeg jezika, koja je poslužila kao solidan osnov svim kasnijim praktičnim školskim gramatikama. Da ovde ne govorimo o krupnim njegovim delima, koja su od prvorazrednog značaja za nauku o našem jeziku, mnogim člancima, kritikama i polemikama o pojedinim pitanjima književnosti i jezika u svetlosti Vukovih načela, tumačenjem Vukovih dela, stalnim isticanjem njihova značaja za našu književnost i kulturu, pisanjem klasičnim vukovskim jezikom, spremanjem nastavnika koji će njegovu ljubav prema narodnom jgziku i književnosti prenositi na nove generacije – Daničić je mnogo doprineo da se veliko Vukovo delo stvaranja jedinstvenog književnog jezika potpuno narodnog karaktera učvrsti i da se tako postave solidni temelji za stvaranje istinski narodne kulture.

41. Od izuzetne je važnosti bio Daničićev rad i njegova uloga i za konačno prihvatanje Vukovih načela o književnom jeziku kod Hrvata, odnosno za potpuno ostvarivanje pravopisnog i jezičkog jedinstva Srba i Hrvata. A tome je išla na ruku srećna okolnost što je Daničić došao u Zagreb u vrlo pogodno vreme, kada je, šezdesetih godina prošloga veka, ideja jugoslovenetva među Hrvatima uzela velikog maha, i kada su njeni veliki pobornici Josip Juraj Štrosmajer i Franjo Rački kulturni razvitak Hrvata usmeravali u pravcu jugoslovenstva. Dobro je poznata dragocena Daničićeva saradnja s ovom dvojicom znamenitih Hrvata u osnivanju Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Zna se koliko je prvi sekretar Akademije Daničić zaslužan za organizovanje rada na proučavanju jezika u ovoj prvoj akademiji nauka kod Južnih Slovena. A rad na nauci o srpskohrvatskom jeziku koji je Daničić stvorio u ovoj akademiji, i u ovoj sredini, čine čast našoj nauci. Posebno je Daničić u toj zahvalnoj sredini radio na sprovođenju ideja koje je on prihvatio od svog učitelja Vuka Karadžića, a koje su vodile zajedničkom književnom jeziku Srba i Hrvata. Srećna je bila i okolnost što se u toj sredini još od početka našao onda mladi, i kasnije vrlo poznati filolog Vatroslav Jagić, koji je u mnogim stvarima u pogledu jezika pristajao uz Daničića. Osnove plana toga rada Daničić je imao u odlukama donesenim na poznatom Bečkom dogovoru iz 1850. g., na kome je on učestvovao zajedno s Vukom Karadžićem i još šest učesnika: Ivanom Kukuljevićem, Dimitrijem Demetrom, Ivanom Mažuranićem, Vinkom Pacelom, Franjom Miklošićem i Stjepanom Pejakovićem. Prema tim je odlukama trebalo:

1. da se prekine sa mešavinom dijalekata i narečja u književnom jeziku;
2. da se kao književno uzme južno (ijekavsko) narečje štokavskog dijalekta i da se poveri Vuku Karadžiću da on napiše pravila kada mesto starog jata treba pisati ije, kada je, kada e, a kada i (mislilo se na ove četiri zamene u: bijelo, recimo, u bjelina, u mreža i u donio);
3. da književnici istočnog verozakonz, tj. Srbi, pišu h svugde gde mu je po etimologiji mesto;
4. da se ne uspostavlja h na kraju oblika gen. množine (jer niti ga je tu po poreklu bilo, niti mu tu ima mesta u ostalim slovenskim jezicima, a nalazi se samo u neznatnom broju narodnih govora) i
5. da se ispred samoglasničkog r ne piše ni a ni e, već da se i ono u pismu označava slovom r (prst, a ne ni parst, ni
   perst, kako su mnogi hrvatski književnici i javni radnici nisali).

Ali iako su ove odluke donesene od skupa nesumnjivo autoritativnih i to kvalifikovanih ličnosti, one za nekolike decenije nisu prihvaćene. Prvo, u pisaca na istoku pod uticajem opšteg ekavskog izgovora kulturnih centara Novog Sada i Beograda preovladao je i usvojen tamo ekavski način pisanja, iako je više pisaca vukovaca i na toj strani prvih decenija druge polovine XIX veka počinjalo da piše ijekavski. Na zapadu pak, kod Hrvata, bilo je snažne opozicije prihvatanju odluka Bečkog dogovora, naročito što se tiče pisanja vrednosti ě (jata) i, pogotovu, neprihvatanja oblika gen. množine bez suglasnika l; na kraju. Stvorena je čak čitava tzv. zagrebačka škola s piscem školskih gramatika Adolfom Veberom Tkalčevićem na čelu, koja se zalagala za ovaj oblik i za čuvanje oblika starije deklinacije radi obuhvatanja književnim jezikom svih naših dijalekata, a i za delimično etimološki pravopis. (Epizodnog je samo značaja bila tzv. riječka škola Frana Kurelca i nevelikog broja njegovih pristalica, koji su, iako protivnici veberovskih zalaganja za oblik gen. mn. na h, tražili vraćanje književnog jezika njegovoj istoriji da bi tako postao bliži ostalim slovenskim jezicima).

42. Gledanje na književni jezik i pravopis pristalica zagrebačke škole preovlađivalo je kod Hrvata prvih decenija druge polovine XIX v., iako su na drugoj strani, u krugovima bliskim Akademiji znanosti i umjetnosti, najviše Daničićevim nastojanjem, Vukova načela hvatala sve više korena, i broj njihovih pristalica stalno rastao, tako da se već krajem 80-tih godina skoro definitivno prihvataju i pravopis i gramatički oblik književnog jezika V. Karadžića. Za njih se zalažu: Pero Budmani, Armin Pavić, Marcel Kušar, Matija Valjavec, Ivan Milčetić, Đuro Šurmin, Ivan Broz, Tomo Maretić i dr. A poslednja dvojica ih sasvim i ozakonjuju. Ivan Broz je godine 1892. izradio Hrvatski pravopis na Vukovim fonetskim principima, koji je uglavnom učinio kraj etimologiziranju kod Hrvata. A nekoliko godina kasnije (1899) T. Maretić je objavio svoju poznatu, na Vukovu i Daničićevu jeziku i prema njihovim načelima izrađenu, Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog jezika. Posle pojave ova dva dela i dvotomnog Rječnika hrvatskog jezika (1901) I. Broza i F. Ivekovića, koji je, u stvari, takođe rečnik Vukova jezika, — više ni teorijski ni praktično ne postoji bitnih razlika između jezika srpske i hrvatske kulture. U vreme ilirskog pokreta kod Hrvata i u Vukovoj reformi kod Srba, uzimanjem štokavskog dijalekta ijekavskog izgovora, i to onakvog kakvim je u to vreme govorilo i kakav se nalazio u narodnim umotvorinama, jeziku srpske i hrvatske književnosti postavljene su iste osnove. I kod Srba se ostalo na tim osnovama. Jedino je, kako rekosmo, u Srbiji i Vojvodini preovladao ekavski izgovor kao književni.

43. Napredni srpski naraštaj, kojem su pripadali svi poznatiji književnici iza sredine XIX v. i posle, više nije hteo ni da zna za drugi jezik osim narodnog. Celo novo pokolenje književnika, odmah za Njegošem, Brankom i Daničićem, poznata svoja dela piše na čistom narodnom jeziku, u osnovi kojeg se nalazi onaj, opet narodni jezik nešto ranijeg vremena na kojem je stvorena usmena tradicionalna književnost. Bogoboj Atanacković, Ljubomir Nenadović, Jovan Ilić, pa zatim Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić, a nešto kasnije Laza Kostić i Milorad Šapčanin, pa još kasnije: Sv. Marković, Laza Lazarević, J. Veselinović, M. Glišić, Sv. Ranković i R. Domanović, pesnik Vojislav Ilić, pisci početka XX veka: P. Kočić, Bora Stanković i pesnici: Šantić, Dučić, Rakić i dr., iako sve više bogate svoj pesnički izraz, narodni jezik još od detinjstva nose u svojoj duši i nisu morali da ga uče iz knjiga, kako je to bilo potrebno ranijim književnim generacijama. Poneki od prvih između nabrojanih, Jovan Ilić npr. i još pokoji, na romantičarski način nastojali su da budu što veći vukovci, ne samo što su podražavali narodne pevače u ritmu i izrazu već su i pisali prvo ijekavski, iako su bili ekavci po rođenju. Ali je većina srpskih pisaca, kako je i prirodno, pisala ekavskim narečjem kulturnih centara Novog Sada i Beograda, iako se Vuk više zalagao za ijekavski izgovor i obavezao se na njega čak na Bečkom dogovoru. U svemu ostalom kroz celu drugu polovinu XIX veka i dalje, možemo reći, sve do danas, naš književni jezik se razvija, po principima Vukovim, na osnovama narodnog jezika, koji se stalno bogati s kulturnim napretkom našeg naroda, sa sve burnijim razvitkom nauke i kulture i svih grana života, sa sve većim uticajem svih društvenih krugova na razvitak i bogaćenje jezika. A ceo se ovaj razvitak jezika ogleda u jeziku književnika i drugih kulturnih stvaralaca od kojih su se jedni držali više slova Vukovih pravila i uzimali su za ispravno u jeziku samo ono što je takvo bilo u Vukovo vreme, te su time kočili normalan razvoj jezika; drugi su opet preterivali u traženju neograničenih sloboda i izlazili iz okvira karaktera narodnog jezika, padajući u drugu krajnost i primenjujući na njega ponekad i kalupe stranih jezika. A Vuk je bio protivu svih kalupa u jeziku. Zato je naš književni jezik u svome razvitku na njegovim principima nalazio i nalazi, a i dalje će nalaziti, najšire mogućnosti za nesmetan svestrani svoj razvitak.

44. Štokavska osnova književnog jezika kod Hrvata bila je nešto šira. Već od ilirskih vremena i kod Hrvata se u književnom jeziku polazi od maločas spomenute osnove savremenog štokavskog ijekavskog dijalekta i jezika narodnih umotvorina. To se jasno ogleda u jeziku poznatih iliraca I. Mažuranića, P. Preradovića, Stanka Vraza, pa dalje u jeziku L. Botina, I. Trnskoga, A. Šenoe, F. Markovića i drugih. Ali je proširivanje te osnove prvo na jezik dubrovačko-dalmatinske književnosti, i to i iz svih vekova njenog razvitka, takođe sasvim jasno, i kod navedenih i kod većine hrvatskih pisaca XIX veka. Neki hrvatski pisci su se opet koristili jezičkim elementima hrvatske književnosti prošlih vekova na drugim dijalektima i narečjima, kako to svedoče već poznata shvatanja zagrebačke škole, koja se nisu ticala samo pravopisa nego i jezika. Ovo se i praktično može utvrditi i na jeziku (ne mislimo na njegovoj gramatičkoj strukturi već na rečniku i stilu, na jezičkom izrazu uopšte) pisaca iz poslednjih decenija XIX i početka XX veka, na jeziku A. Kovačića, E. Kudščića, V. Novaka, J. Leskovara, Kozarca, Matoša, Šimunovića, A. B. Šimića, Begovića, Nehajeva, I. Vojnovića i dr. Potreba da se pesnički najintimnije izraze gonila je i neke znamenite hrvatske pesnike XX v. da pišu svoje pesme na narodnom, čakavskom ii kajkavskom dijalektu. Ali, iako je tih slučajeva bilo poviše, iako ih ima i danas, mi ćemo ukazati na one najpoznatije slučajeve, na neke lirske pesme na čakavskom dijalektu Vl. Nazora, na kajkavske lirske pesme D. Domjanića i izvrsne svoga roda Balade Petrice Kerempuha M. Krleže. U svakome se slučaju bogatio i treba da se bogati rečnik srpskohrvatskog književnog jezika narodnim rečničkim blagom i iz kajkavskih i čakavskih govora. Uticaji druge vrste na razvitak književnog jezika i njegovo bogaćenje u novije vreme kod Hrvata bili su isti kao i kod Srba. Nešto drukčiji je odnos bio kod Hrvata i prema stranim rečima; kod njih je, razumljivo je zašto, manje reči iz turskog jezika nego kod Srba; oni su se opet liberalnije odnosili prema pozajmicama iz slovenskih jezika, naročito iz zapadnoslovenskih. A hrvatski je kulturni život, i književnost dakako, jedno vreme u drugoj polovini XIX v. zahvatila i tendencija ponarođivanja stranih reči i termina, pa često i ne najsrećnijeg kovanja novih reči koje bi trebalo da imaju domaći karakter tamo gde su kod Srba ostale strane reči, npr.: tvornica prema fabrika, elektrana ili munjara prema električna centrala, stroj prema mašina, kolodvor prema stanica (železnička) itd. Ali se to, i jedno i drugo, ticalo i tiče književnoga stila i posebno rečnika, na koje su uticali različiti kulturni i drugi činioci, kojima su Srbi i Hrvati, svaki u svojim često nejednakim istorijkim uslovima, bili podvrgnuti. Pa i ti različiti elementi stila i rečnika postaju već zajednički. Oni se uzajamno katkad usvajaju, a svakako svi i na jednoj i drugoj strani su sve pozpatiji, iako, naravno, jedni od njih na jednoj a drugi na drugoj strani ostaju još uvek običniji. Isto se tako pravopis književnog jeznka, nekada vrlo različan kod Srba i Hrvata, u suštini izjednačio već u navedenom Brozovom Pravopisu, sve više približavao, dok najzad — na zahtev i srpske i hrvatske kulturne javnosti trudom nekolicine jeznčkih stručnjaka i s jedne i s druge strane – nismo dobili zajednički Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika (1960). Potpuno izjednačenje osnova književnog jezika, kako smo rekli, Srbi i Hrvati su dobili u Maretićevoj Gramatici i Broz-Ivekovićevu Rječniku. A već otada se stalno i praktično ide i stilsko-rečničkom izjednačavanju književnog izraza oba naroda. Kontakti srpskih i hrvatskih naprednih književnika i javnih radnika već početkom XX-og veka, uzajamna saradnja njihova u srpskim i hrvatskim listovima i časopisima čine početak stilskog približavanja srpskih kulturnih centara hrvatskim i obrnuto. A stvaranje zajedničke države 1918. g. i zajednički život u njoj za više od 20 godina, uprkos političkim razmimoilaženjima i nasilnim pokušajima rešenja nacionalnog pitanja, ipak su doprineli ujednačavanju i književnog stila i stručnih terminologija i rečnika uopšte. Život pak u novoj Jugoslaviji i istovetan socijalistički razvitak svih njenih naroda, naporedan razvitak kultura tih naroda i zajednička stremljenja prirodno, s jedne strane, vode sve većem uklanjanju i stilskih razlika književnog jezika Srba i Hrvata, gdekad i postepenom gubljenju osećanja za te razlike kojih ima u svakome književnom jeziku i jednog jedinog naroda. A s druge se strane u nekoj bojazni da će se s umanjenjem razlika u jeziku gubiti i posebni karakter nacionalne kulture javlja izvestan otpor prirodnom razvitku jezika, koji u novom društvu ipak ide svojim tokom. U samoj strukturi, tj. u fonetici književnog jezika, u gramatičkim oblicima i u sintaksi, koje dajemo u ovoj knjizi, srpskohrvatski jezik je jedinstven. Što se pak tiče stilskih razlika vezanih za ove oblike, ukoliko one postoje, na njih će se, u vezi s normom književnog jezika u određenim slučajevima, ovde takođe ukazivati.