Klicu epske poezije treba tražiti u najdubljoj starini, već u periodu divljaštva. Jasne njene elemente (pričanje o raznim događajima itd.) sadrže, na primer, tužbalice i – naročito – ratničke pesme, koje idu među najranije ljudske tvorevine. Iz tih elemenata – uporedo sa razvitkom kulta predaka, sa razvitkom mita, sa opštim razvitkom društva, i pod ogromnim uticajem bajke (koja se po sadržini umnogome podudara sa epskom pesmom) – postepeno je nastala posebna epska pesma. To se, svakako, dogodilo već u varvarstvu. U tome periodu epska poezija – sudeći po tome kakva je bila kod Vavilonjana, starih Indijaca i, u prvom redu, kod starih Grka – dostigla je veoma visok stepen razvitka.

Njen zadatak je bio već u najstarije vreme da čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i. događaje uopšte, na hrabre ratnike osobito, jer je rat veoma dugo bio jedan od osnovnih vidova privrede, i da vaspitava mlađe naraštaje u ratničkom, herojskom duhu. Tu težnju nedvosmisleno izražavaju ili ličnosti o kojima se peva ili sami pevači. U vavilonskom Epu o Gilgamešu Engidu – posle pobede nad nebeskim zverom – kaže Gilgamešu: „Prijatelju moj, pobedili smo nebeskog zvera, zar nas potomstvo neće slaviti?" U Ilijadi lepa Helena zna da će o njoj i Aleksandru biti pesme „među potomcima", a Ahil veli Agamemnonu: „Ahejci dugo će pamtit, mislim, i tvoju svađu i moju". U Mahabharati stari Bhišma upućuje ovakve reči Durjodhanu: „Spavaj mirno, Gandharin sine, sutra ću biti veliku bitku, o kojoj će pričati ljudi dok zemlja stoji". U našim narodnim pesmama sretamo stihove ove vrste: „On ostavi spomen rodu srpskom, da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova".

„Što se tiče umetnosti, poznato je da određeni periodi njenog procvata ne stoje ni u kakvoj srazmeri s opštim razvitkom društva, pa prema tome ni s materijalnom osnovom društva, kao sa skeletom njegove organizacije. Na primer, Grci u poređenju s modernim narodima, ili pak Šekspir. U pogledu oblika umetnosti, kao što je, na primer, ep, čak je priznato da u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao takva; u oblasti same umetnosti izvesni njeni značajni vidovi mogu da se pojave jedino na nerazvijenom stupnju razvitka umetnosti. Ako se to odnosi na razne rodove u oblasti same umetnosti, još će manje začuditi da to važi za odnos čitave oblasti umetnosti prema opštem razvitku društva. Teškoća se sastoji samo u opštoj formulaciji tih protivrečnosti. Čim se one specifikuju, već su objašnjene.

Uzmimo, na primer, odnos grčke umetnosti, a potom Šekspira, prema sadašnjici. Poznato je da grčka mitologija nije samo arsenal nego i rodno tle grčke umetnosti. Je li onaj pogled na prirodu i na društvene odnose na kome se zasniva grčka fantazija, pa prema tome i grčka umetnost, mogućan pri automatskim razbojima, železnicama, lokomotivama i električnim telegrafima?... Svaka mitologija savlađuje, nadvladava i oblikuje prirodne sile u uobrazilji i pomoću uobrazilje; ona, prema tome, iščezava sa stvarnim gospodarenjem nad tim silama... Grčka umetnost pretpostavlja grčku mitologiju, tj. samu prirodu i društvene oblike već prerađene u narodnoj fantaziji na nesvesno umetnički način. To je njen materijal. Ali ne ma koju mitologiju, tj. ne koju mu drago nesvesno umetničku preradu prirode (uključivši tu i sve predmete, tj. i društvo). Egipatska mitologija nikad nije mogla postati tle ili materinsko krilo grčke umetnosti. Ali u svakom slučaju jedna mitologija. Dakle, ni u kojem slučaju to ne može biti takav društveni razvitak koji isključuje svaki mitološki odnos prema prirodi, svako mitologiziranje prirode, koji, dakle, od umetnika zahteva fantaziju nezavisnu od mitologije.

Sa druge strane, je li Ahil mogućan uz postojanje baruta i olova? Ili uopšte Ilijada uz štamparsku presu ili čak i štamparsku mašinu? I zar pevanje i kazivanje i muze ne prestaju nužno s pojavom štamparske tezge, i zar s tim ne iščezavaju nužni uslovi epske poezije?"

U razvitku epske poezije uočene su tri etape. Prvu etapu karakteriše široka, slobodna improvizacija u narodnoj masi; tada „nema nikakvih postojanih formi, pesme se neprekidno menjaju". Drugu etapu karakteriše postojanje pojedinih pesama koje se ponavljaju, uglavnom, u određenom obliku. Treću etapu karakteriše „slivanje pesama oko jedne fabule", postanak velikog epa. Između prve i druge etape – smatra se – nije veliki vremenski razmak, jer se vrlo rano javlja potreba da se pesmom sačuva uspomena na podvige heroja; zato se iz slobodne improvizacije izdvajaju pojedine pesme koje se ponavljaju, uglavnom, u nepromenjenom obliku. Ali između druge i treće etape postoji vrlo veliki vremenski razmak. Naša epska poezija, koja je krajnju tačku svoga razvitka dostigla u ciklusima, nalazi se na granici između druge i treće etape. Sličan razvitak imala je i epika ogromne većine naroda. Veliki epovi su, u stvari, izuzetne pojave. Oni su stvarani pod naročito povoljnim okolnostima, nesumnjivo na jednom takvom stupnju razvitka koji mnogi narodi nisu imali. U svakom slučaju, bio je to takav stupanj na kome su izuzetno obdareni pojedinci – poznati ili legendarni pesnici, ali svakako pojedinci – iz bogate pesničke tradicije i tradicionalnim stilskim sredstvima stvorili u potpunosti ili, bar, najvećim delom „nacionalnu" epopeju. Sudeći prema poznatim epopejama. to se događalo pri kraju visoko razvijenog rodovskog društva (Ilijada i Odiseja) i u ranom klasnom društvu (Ep o Gilgamešu, Mahabharata, Ramajana, Nibelunška pesma, Eda, Beovulf, Pesma o Rolandu).

U razvitku epske poezije karakteristična je i uloga pevača. U periodu cvetanja, uopšte u periodu stvaranja epike, glavni su faktori pevači stvaraoci, kakvi su kod Grka bili aedi, kod Francuza truveri, kod nas guslari slični Višnjiću, a u periodu održavanja već stvorene epike – kad je stvaranje već završeno – glavnu ulogu imaju pevači rasprostranjivači, koji čuvaju nasleđe iz prošlosti, kao što su kod starih Grka činili rapsodi, kod Francuza žongleri, kod nas mnogi pevači iz poznijih vremena.

Postoji mišljenje da je epika poezija gospodskih klasa, nasuprot lirici, koja je – uglavnom – narodna. To mišljenje, naravno, nije tačno. Istina, u mnogim slučajevima epski pesnici – ne samo oni koji su stvarali epopeje nego i oni koji su pevali kraće epske pesme – živeli su na kraljevskim i uopšte velikaškim dvorovima. Život u takvoj sredini, nesumnjivo, uticao je i na njihovo stvaranje i tendencije gospodskih klasa u epskoj poeziji često su sasvim očigledne. Ali te tendencije su očigledne i u lirskoj poeziji i u prozi. One su u književnost mogle dolaziti i posrednim putem, iz narodnih masa koje su vladajuću ideologiju – bar delimično – usvajale i izražavale je kao svoju. Ali uporedo s tim tendencijama uvek idu i tendencije samih narodnih masa, i one su najpretežniji, najvažniji deo usmene književnosti (uključujući tu i epiku). Drukčije to nije ni moglo biti, kad se ima na umu da je epska poezija bujala u narodnim dubinama mnogo vekova pre pojave vlastele, da je u tim dubinama stvorena i da je otuda došla i u vlastelinske dvorove. Na njima ona je, svakako, dobijala nove, vlastelinske crte, ali su zato i pesme pridvornih pevača imale sudbinu potočića koji padaju u široku reku. Epska poezija radnih masa razvijala se i posle pojave vlastele, u robovlasničkoj i feudalnoj epohi, dobijajući različne podsticaje, ispunjavajući se različnom sadržinom, uzimajući različne vidove, ali ne gubeći svoje osnovno obeležje – obeležje narodne poezije.

Da je epska poezija narodna isto toliko koliko i lirska, potvrđuje i to što su one po svom opštem karakteru – kako je tačno zapazio Hegel – veoma bliske. Lirskoj poeziji (naravno, usmenoj), kao i epskoj, veli Hegel, nedostaje subjekt, ličnost stvaraoca. Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu. To nije izolovana individua sa svojim izrazom, nego individua koja zna dobro da prikaže narodni način osećanja, individua koja još nije dostigla stupanj duhovne i moralne nezavisnosti koji dopušta da se misli i osećanja crpu iz jednog ličnog fonda. Individua je još nerazdvojno ujedinjena sa svojim narodom, i ovo jedinstvo predstavlja stanje u kome je individua, još nesposobna za refleksiju, sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda, kao subjekt samo organ pomoću koga se izražava lirizam nacionalnog života.

U epskoj poeziji pevač samo izuzetno govori o sebi; u lirskoj poeziji on to, naprotiv, vrlo često čini; ali to je samo formalna razlika: i u jednom i u drugom slučaju pred nama je individua koja je sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda. No to ne znači da u narodnoj poeziji, u narodnoj književnosti uopšte, nema ničeg subjektivnog. Otkud bi onda proisticali oni strasni tonovi bola i radosti, onaj vatreni odnos prema ljudima i događajima, prema životu uopšte? To bi bilo nemoguće ako pevač u svoje delo ne bi unosio svu svoju dušu, samoga sebe. Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao jedinka, kao osamostaljena ličnost koja se slaže sa kolektivom, koja ima kolektivnu svest. Na kraju rodovskog i u ranom ili nerazvijenom klasnom društvu, kad je epska poezija dostigla vrhunac, podela rada bila je već odavno izvršena, individua se već bila u znatnoj meri osamostalila, ali između nje i kolektiva postojale su još bezbrojne prisne veze, ona je u mnogo čemu bila u punom skladu sa kolektivom. Taj sklad i ništi razliku između subjektivnog i objektivnog, između individualnog i kolektivnog.

Bitna razlika između lirike i epike je u tome što su u prvoj pretežne emocije, a u drugoj događaji. No epska pesma nikad nije lišena lirizma, i obrnuto: u lirskoj pesmi uvek ima i epskih elemenata. S druge strane, od lirskih i epskih nerazdvojni su dramski elementi. U početku oni se svi javljaju u isti mah i skoro u podjednakoj meri, a neke pesme su do kraja ostale lirsko-epsko-dramskog karaktera (na primer, tužbalice i svatovske pesme). Tokom vremena, postepeno, uporedo sa čitavim razvitkom ljudskog društva, sve više se izdvajaju tri osnovna književna roda: lirika, epika i drama.

Kad je započeto stvaranje naših epskih pesama – ne može se tačno znati, jer prve jasnije vesti o njima imamo tek od XVI veka, ali je prirodno pretpostaviti da su one – kao i kod drugih naroda – pevane mnogo ranije, pre pojave feudalaca, u vezi sa drugim ličnostima i događajima. Vuk Karadžić tako nešto i pretpostavlja. „Ja mislim" – kaže on – „da su Srblji i prije Kosova imali i junačkih pjesama od starine, no budući da je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati." Na žalost, mi ne znamo, i – po svoj prilici – nećemo nikad saznati, ni to kakve su izgledale epske pesme koje su se pevale u doba propadanja stare države, u XIV i XV veku, dok su domaći feudalci još bili u životu, i da li su te pesme i u kojoj meri nosile pečat njihovog uticaja. Pesme koje su do nas došle, Vukove i starije, kratkog i dugog stiha, o ranijim i poznijim vremenima, sve su dobile svoj konačni oblik i smisao u doba turske vladavine, u doba kad je hrišćanska raja bila jedinstvena u odnosu prema turskim feudalcima, i zato su sve – u osnovi – prožete jednim istim, oslobodilačkim, narodnim duhom i čine jednu celinu ne samo sadržinom nego i formom (izuzimajući samo razlike između dugog i kratkog stiha). Otuda je dublje otkrivanje društvenih odnosa pod Turcima neobično važno za razumevanje naše epike. Ali ovde možemo da ukažemo samo na nekoliko značajnih činjenica koje je istakao Branislav Đurđev. Pre svega, treba imati u vidu da je turska vladavina od početka stalno bila praćena bunama. Veliki seljački ustanak izbio je već u prvoj četvrtini XV veka. Od toga vremena do kraja XVI veka dešavale su se samo izolovane bune. U to doba organizovanje većeg otpora onemogućavala je čvrsta centralna vlast, povratak na čisto naturalnu privredu na selu (što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih), postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) i nepostojanje sve do 1557. godine domaće crkvene organizacije (koja je posle odigrala krupnu ulogu u ujedinjavanju naroda razbijenog na male teritorijalne jedinice). Od kraja XVI veka počinju stalni pokreti protiv turske vlasti uporedo sa sve većim dažbinama koje su prouzrokovane sve većim potrebama osmanske države, ratovima itd., i uporedo sa ispoljavanjem nivelizatorske uloge turskog feudalizma, sa njegovom težnjom da pretvori u raju i domaći privilegovani sloj. Od toga trenutka knezovi i slobodni seljaci, kojima je zapretila opasnost da postanu raja, počeli su ulaziti u borbu protiv turskog feudalizma i unositi u nju vojničko iskustvo (kao hajduci, uskoci i organizatori ustanaka). Zajedno s ovim slojem stupila je u borbu protiv turskog feudalizma i crkvena organizacija, jer se ona na taj sloj oslanjala, jer su visoki predstavnici crkve izlazili iz toga sloja. Od tada pa sve do ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine – mada su se i u tome periodu pojedini viši sveštenici držali oportunistički – crkvena organizacija je imala mobilizatorsku ulogu. Ona je – pored ostalog – uticala na održavanja nemanjićke tradicije u plemenskoj i zadružnoj tradiciji, a neki njeni visoki predstavnici (patrijarsi i episkopi) organizovali su i vodili ustanke. S druge strane, naseljavanje stočara u opustele zemljoradničke krajeve, započeto odmah po dolasku Turaka, jako je uticalo na ojačavanje rodovske organizacije i imalo – kao i kasnije migracije (izazvane ustancima i ratovima) – ogroman značaj u pravcu sve tešnjeg povezivanja narodnih masa. U tome pravcu veoma snažno je uticao i rascep između grada i sela. Gradovi su bili središta turske državne uprave i zanatske privrede (koja je služila, uglavnom. vojnim potrebama), naseljeni pretežno muslimanima. Narod je živeo u selima, u naturalnim odnosima, kroz patrijarhalnu porodičnu zadrugu (koja je bila jedina čvrsta društvena i ekonomska jedinica). Takvo selo činilo je potpunu suprotnost gradu i – naročito posle čitlučenja koje je obuhvatilo sve seljake hrišćane – bilo je jedinstveno u odnosu prema turskim feudalcima. Tako se – zahvaljujući ponajviše nivelizatorskoj ulozi turskog feudalizma – stvaralo i stvorilo jedinstvo celokupnog našeg naroda pod Turcima, koje se izrazilo u jedinstvu naše epike.

U doba turske vladavine, sem toga, stekli su se i mnogi od onih uslova koje je Marks spomenuo kao karakteristične za procvat starogrčke epske poezije. Tada je naša zemlja bila daleko od automatskih razboja, železnica, lokomotiva, električnih telegrafa, munjovoda, štamparske tezge i prese. Mitološkom odnosu prema prirodi ništa nije smetalo. U tome pogledu naš čovek s kraja XVIII i s početka XIX veka malo se razlikovao od svojih vrlo dalekih predaka. I da je to doista bio nužan uslov i za našu epsku poeziju – najjasnije se vidi iz toga što se ona kasnije, u XIX veku, uporedo sa prodiranjem kapitalizma i tehnike, vrlo brzo gasila i naposletku se (ako odbacimo razne falsifikate) i ugasila.

Razume se, naša narodna epika ne predstavlja takvu celinu kakvu predstavljaju, recimo, Ilijada, Odiseja, Pesma o Rolandu. Čak nema ni jednog jedinog ciklusa koji bi predstavljao takvu celinu. Ali je ona jedna celina po tome što ima jednu osnovnu, glavnu, centralnu temu: odnos našega naroda prema porobljivačima – prema turskim feudalcima u prvom redu (Latini, Mađari i dr. imaju sporedan značaj), i što je ta tema, uza sve protivrečnosti, uvek shvatana i razvijana u jednom pravcu: u pravcu borbe za odbranu i oslobođenje od porobljivača.

Jedinstvo srpske narodne epike potvrđuje, između ostalog, naročito ocena stare države, države domaćih feudalaca. Uglavnom, ta država je pozitivno ocenjena u narodnim pesmama. Veoma retko pominje se ona kao teret narodu. I kad se pominje kao takva, optužuju se za to pojedine ličnosti, među kojima ponajviše i skoro jedina prokleta Jerina. Uspomene na patnje od domaćih feudalaca mogu se još nazreti i u izvesnim negativnim osobinama koje narodni pevač pripisuje nekim velikašima (na primer, Dušan hoće da se oženi sestrom, itd.). Skoro uvek stara država se veliča u odnosu prema tuđim državama, naročito prema turskoj. Ona je kulturnija i moćnija nego što su tadašnje susedne države (na primer, u pesmama: Miloš u Latinima i Smrt vojvode Kajice), ona pruža junački otpor turskim zavojevačima. Narodni pevač se ponosi tom državom kao sopstvenom. Borbu domaće vlastele protiv Turaka pevač ne odvaja od narodne borbe. Za njega je to jedna ista borba. On u samoj činjenici da je nekad postojala moćna domaća država nalazi opravdanje narodnoj borbi, izglede za njen uspeh. On tu činjenicu uvek ističe – da ohrabri, da oduševi, da pokrene na borbu. On kao da govori: eto, imali smo moćnu državu, moćniju i od turske i od latinske, zašto ne bismo mogli opet da je imamo? Ta država – po narodnom pevaču – nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno", i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa. On gleda sa simpatijama na kralja Vukašina kao na učesnika u boju na Marici, ali ga bez milosti optužuje kao razbijača Dušanovog carstva. On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među njima. Narodni pevač kao da govori: imali smo nekad moćnu državu, njenoj propasti najviše su doprineli velikaši izdajnici; ako sad svi složno pregnemo, ako među nama ne bude izdajnika, mi ćemo opet stvoriti svoju državu. Kako to da se razume? Pre dolaska Turaka, pa i u prvo vreme turske vladavine, odnos naroda, odnos kmeta prema domaćoj državi, svakako, morao je biti mnogo drukčiji nego posle – u toku turske vladavine. Pre dolaska Turaka kmet je imao prema sebi kao eksploatatora domaćeg feudalca, kmet je državu domaćeg feudalca osećao kao neprijateljsku silu. Teško da je kmet prema toj državi mogao imati simpatija. Po svoj prilici, slično mišljenje o toj državi on je imao i u doba dolaska Turaka, utoliko pre što je njegov položaj tada u nečem bio čak i poboljšan. Po svoj prilici, on se tada nalazio u situaciji sličnoj onoj u kojoj je prikazan Starina Novak u pesmi Starina Novak i knez Bogosav: tamo nepodnošljivi zahtevi proklete Jerine, ovamo obesni turski mladoženja, – nije dobro ni jedno ni drugo. Ali, kad su Turci završili osvajanje naše zemlje, kad su posmicali ili poturčili domaće feudalce, i kad su nakon toga učvrstili svoj sistem nameta, danaka, harača i svakojakih zuluma, – tada je kmet, sirotinja raja, osetivši svu veličinu smrtne opasnosti u kojoj se našao, postepeno počeo da menja i svoj sud o staroj državi, o državi domaćih feudalaca. Postepeno iz njegove svesti iščezavale su rđave strane te države, utoliko lakše što ih više nije podnosio, i ustupale su mesto predstavi o domaćoj državi kao snazi sposobnoj da se suprotstavi turskoj najezdi. Postepeno, uporedo sa turskim zulumima, i velikim delom pod uticajem obnovljene crkvene organizacije, kod raje se formiralo mišljenje da je stara država – njena država. Postepeno je raja počela osećati otpor koji je stara država dala Turcima – kao svoj rođeni otpor. Prinuđena turskim nedelima da traži izlaz u očajničkoj borbi, raja je u samoj činjenici da je nekad postojala moćna država videla jemstvo svoga uspeha ili bar opravdanje svojih napora. Planuo je jedan ustanak, drugi, treći, niz ustanaka; zapodenulo se dugotrajno hajdučko i uskočko vojevanje; nastale su – zajedno sa borbom – seobe iz jednog kraja zemlje u drugi; vršilo se sve tešnje povezivanje celokupne sirotinje raje. Iz zajedničkog stradanja rađala se svest o nužnosti zajedničkog otpora ugnjetaču. A ukoliko je zajednički otpor rastao utoliko se sve jasnije i smelije isticao konačni cilj sukoba: oslobođenje celokupne raje od turskih eksploatatora, stvaranje nezavisne domaće države. Pri svemu tome činjenica da je nekad postojala domaća država imala je ogroman uticaj.

Ogromnim, najvećim delom naša narodna epika u stvari je jedan beskrajni revolucionarni poklič za borbu protiv nasilja, protiv ropstva, protiv nečoveštva. U pesmama svih ciklusa odjekuje jedan isti nepomirljivi, beskompromisni, borbeni zov na žrtve, na pogibiju – radi boljeg, pravednijeg, dostojnijeg života. Čovek ima utisak da to nisu reči, nego vatrene ptice koje lete od naraštaja naraštaju obasjavajući puteve kroz tamu vekova:

Ali revolucionarnost naše epike nije samo u pokličima, u pojedinim rečima. Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka. Mi smo već obeležili sadržinu, videli smo glavnu temu. U potpunom skladu sa takvom sadržinom, sa takvom temom, stoje likovi i podvizi junaka naše narodne epike. U njima je ovaploćena vekovna borba. Oni su nosioci najdubljih narodnih misli i osećanja. Sav heroizam, sva stradanja, sve želje utkani su u te likove. Između mnogobrojnih podviga u toku decenija i stoleća narod je izdvajao najznačajnije, između nebrojenih patnji najtipičnije, između najrazličitijih herojskih crta najkarakterističnije i zatim ih uopštavao u likovima omiljenih junaka. Pri tom uopštavanju narod je obilno unosio i svoje revolucionarne težnje – pokatkad izražene u fantastičnim odlikama. Poneka ličnost dobila je gorostasnu figuru, neka krila, neka oca i majku u zmaju i vili, neka izuzetnu izdržljivost na mukama, neka izuzetnu hitrinu i okretnost, neka izvanrednu snalažljivost u svakoj situaciji itd. A svaka od tih ličnosti započinjala je svoj veliki život upravo u trenutku kad je na ovaj način stvorena, kad je pesma o njoj progovorila, i svaka je od toga trenutka bila ne izmišljeni lik, nego prvi, najaktivniji borac koji budi revolucionarni odnos prema mučnoj stvarnosti.

Raspirivanju revolucionarnih raspoloženja služi sve, pa čak i religija. Bitka se bije „za krst časni i slobodu zlatnu", protiv polumeseca, a to znači: protiv tuđinaca, haračlija i ubica. Junak je dužan da pomene boga, a bog obavezan da pomogne junaku. Ako se bog okrene protiv junaka, onda je on stari krvnik. U bitku se uvode mrtvi sveci sa zadatkom da raznim čudima uništavaju neprijatelja. Pod zlatnim barjakom na kubetu spava crni zmaj, koji je okrenuo glavu Stambolu te proždire žive Turke. Iz oblaka pada krvavo kamenje i bije po taborima Turke. Planine se klanjaju zemlji i polaze na Stambol. Izdajnik domovine odlazi u pakao:

Ostavljen samom sebi vekovima, bez prijatelja, bez saveznika, okružen ledenom ravnodušnošću „kulturne" Evrope čiji je mir branio, licem u lice sa jednom mračnom silom koja ga je držala za gušu i davila, nemoćan prema prirodi, narod je naprezao sve svoje fizičke i duhovne snage da se održi i ispunjavao tamu svoga života jarkim fantastičnim slikama žuđene pobede. U tim slikama ima i paganskih i hrišćanskih elemenata, ali više paganskih. No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta. One su tu više kao nekakav ukras. Malo se polaže, kad je pobeda u pitanju, na pomoć od boga, vila, zmajeva itd. Cela vera u pobedu zasniva se na ljudskom heroizmu. U tome je i izuzetna snaga realizma naše narodne epike.

Epske pesme, prema stihu u kome su ispevane, dele se na dve grupe: guslarske i bugarštice. Prve su u desetercu (kratkom stihu), s cezurom posle četvrtog sloga, i bez pripeva. Druge su u dugom stihu, najčešće od petnaest ili šesnaest slogova, s cezurom posle sedmog ili osmog sloga (a ako je stih kraći od petnaesterca ili duži od šesnaesterca, onda sa cezurom iza petog ili šestog i iza devetog ili desetog sloga), i – često – sa „pripevom iza svakog, ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova" (pripev je od šest, ređe od pet slogova, i „ponajviše ne dodaje stihu iza koga se nalazi ništa novo, nego ga samo raširuje").

Guslarske pesme dobile su naziv po tome što se pevaju uz gusle. Međutim, naziv bugarštica je mutan: po jednima, reč bugarštica znači tužna pesma (od bugariti – tužno pevati); po drugima, to je carmen vulgare, tj. pučka pesma.

Bugarštice su se pevale u XVI i XVII veku u Dubrovniku, Dalmaciji i zapadnoj Hrvatskoj, i tada su i zabeležene. Guslarske pesme pevale su se na mnogo širem području i održale su se do najnovijih vremena.

Ne zna se koje su starije. Sudeći po tome što su bugarštice ranije zapisane i što su ranije izišle iz upotrebe (ugasile se u toku XVII veka), reklo bi se da su one i starije. Ali sudeći po drugim osobinama, izgleda da je stariji kraći stih. Te osobine su sledeće: u guslarskim pesmama, vrlo često, da bi stih bio deseterac, upotrebljava se genitiv mesto akuzativa, vokativ mesto nominativa, nominativ mesto drugih padeža, deminutiv i udvojeni predlog, ili se neka reč iz prethodnog stiha ponavlja u narednom. Te osobine ne zahteva priroda dugog, rastegljivog stiha, od petnaest i šesnaest ili od više i manje slogova, pa ipak se i taj stih njima odlikuje. Ta pojava se ne može drukčije objasniti nego uticajem deseteračkih pesama na bugarštice. Sem toga, bugarštice „ne opevaju onoliko istorijskih događaja koliko pesme kratkoga stiha, mada često pevaju iste događaje i junake koje i te druge pesme. One pevaju, na primer, kneza Lazara, Miloša Obilića, Jugoviće i druge kosovske junake i poznatu katastrofu od 1389; one to čine sa mnogim detaljima i motivima koji se nalaze i u poeziji kratkoga stiha i pevaju to katkada suvlje, katkada sa više nežnosti... – One pevaju i Kraljevića Marka", „ali dosta suvo, iako ne istorijski verno nego po legendarnim motivima. Nežnija je samo pesma o njemu i bratu Andrijašu, ona iz XVI veka, koju je Hektorović zabeležio, i u kojoj Marko smrtno rani Andrijaša, i ovaj mu na samrti poručuje da ne kazuje materi o tome kad se kući vrati, a kad kroz goru prolazi, da „klikuje" Andrijaša ne bi li se razbegli od njegovog strašnog imena „kleti gusari" gorski. Važne su još pesme o Marku i Arapci devojci, o Marku i strašnom Mini od Kostura; predmet njihov poznat je već po guslarskim pesmama. – One pevaju i despota Stefana (1389 –1427), ali vrlo ukratko i fragmentarno, i legendarno u isto doba, čineći ga, npr., roditeljem Sibinjanin-Janka. – One pevaju i despota Đurđa Brankovića (1427 –1456), njegove odnose s Mađarima i njegove lične nezgode, sve to legendarno i epizodično. One naročito i najviše pevaju Zmaj-despota Vuka (1471 –1485), unuka Đurđeva, njegovu ženidbu, razne avanture njegove, bojeve i odnose s Mađarima, često sa mnogo istorijskog smisla, katkad sa nešto legendarnog uveličavanja, uglavnom sa puno toplote, nežnosti i osećaja... One pevaju i braću Jakšiće, junake srpske s kraja XV veka, koji su zajedno s Brankovićima vojevali protiv Turaka, i predstavljaju ih nežno kao idealnu braću čiju ljubav njihove žene ili vile kvare; „istorijskog karaktera ove su pesme potpuno lišene". – Najposle pevaju i događaje lokalne, bojeve s Turcima i nesreće i avanture po Boki Kotorskoj i severnoj Dalmaciji, po celom Primorju od Kotora do Zadra, kojem je poslednjem gradu posvećena naročito lepa pesma Majka Margarita iz početka XVII veka... – U isto doba, one pevaju i hrvatske junake i događaje, Zrinjskoga na primer, i njegove bojeve s Turcima. Pored hrvatskih, one pevaju, i to simpatično, i mađarske kraljeve i junake, kralja Vladislava i Matiju, Janka Hunjadija i Mihaila Silađija, višegodišnjeg upravnika Beograda i od 1458. gubernatora Ugarske, izabranog na pet godina (Svilojevića u pesmama), kojem je poslednjem posvećena i vrlo lepa pesma XVII veka Popivka od Svilojevića, koja opisuje njegovo legendarno junaštvo ... One još pevaju mađarske bojeve s Turcima, bitke na Varni (1444) i Kosovu (1448) naročito".

Guslarskih pesama ima mnogo više i o većem broju tema. Prema njima izvršena je podela epskih pesama na cikluse (krugove): neistorijski, pretkosovski, kosovski, Marka Kraljevića, Brankovića i Jakšića, Crnojevića, Ugričića i junaka Hrvaćana, hajdučki, uskočki, muslimanski, oslobođenja Crne Gore, oslobođenja Srbije. Po jednoj drugoj podeli, koja potiče od Vuka Karadžića, našu epiku čine pesme starijih vremena (tj. o događajima pre hajdučkog i uskočkog vojevanja), pesme srednjih vremena (tj. o hajducima i uskocima) i pesme novijih vremena (tj. o oslobođenju Crne Gore i Srbije). Između ovih triju grupa postoje mnoge razlike i sličnosti, od kojih ćemo većinu pomenuti u toku daljeg izlaganja, a ovde ističemo samo jedno: da su pesme starijih vremena, zato što su nastale dugo posle događaja o kojima govore, više legendarnog nego istorijskog karaktera, dok je sa pesmama srednjih vremena i još više sa pesmama novijih vremena drukčiji slučaj.

Naši preci su morali da izdrže strašnu borbu sa mnogim zavojevačima, u prvom redu s Turcima. O tome govore istorijske pesme. Ali oni su morali da se hvataju ukoštac i sa raznim drugim nedaćama: sa nerodnim godinama, sa boleštinama, sa bezbrojnim nesrećama koje su odasvud navirale. Taj deo života naših predaka opisuju donekle i poneke istorijske pesme, ali su neistorijske njemu potpuno posvećene.

U prošlosti život je bio veoma mučan. Ljudi su bili pritisnuti teškim neznanjem, koje se kao kakvo ogromno stablo granalo u bezbrojne predrasude. Nepismeni, nezaštićeni, nemoćni, oni su osećali sujeverni strah kako pred pojavama u prirodi tako i pred pojavama u društvu. Pomračenje sunca ili meseca, padanje zvezda, zemljotresi, preterana suša ili kiša, bolest i zdravlje, bogatstvo i siromaštvo, dobro i zlo, sve je to za njih bilo delo božje volje. A ta volja je najčešće bila zla. Bog je puštao moriju i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u žalost, bog je izlagao ljude nebrojenim patnjama. Zašto? Zato što je takva njegova volja, zato što su ljudi nešto skrivili, zato što je njihov praotac Adam okusio od nekakvog zabranjenog ploda. Tako su popovi tumačili zločinačku volju izmišljenog boga, tako ju je shvatao i sam narod. Ali taj bog – govorili su popovi i narod je verovao – može da bude i milostiv. Eto, na primer, on je – kako kazuje jedna pesma – pomorio devetoro braće, pomorio ih bez razloga, a onda se ipak sažalio, podigao najmlađeg brata iz groba i poslao ga sestri u pohode. Očevidno, bogom se nije ništa objašnjavalo, njime se samo obeležavalo postojeće stanje – mučan život ljudi koji su bili lišeni mnogih sredstava za borbu sa raznim nevoljama.

Ti ljudi nisu umeli da urede kako treba ni svoje odnose u porodici i van nje. Ima, doduše, dirljivih primera međusobne ljubavi, ali ima i primera teškog nerazumevanja i nečovečnog postupanja i prema najbližima. Osuđujući te negativne primere, pesma je istovremeno osudila i čitav ondašnji život koji je bio prepun muke i tuge.

Naročito je istaknut težak položaj u kome se nalazila žena u prošlosti. Ako je bila dorasla za udaju, nije mogla da pođe tamo kud bi htela, nego kud bi bila volja njenih roditelja i braće, koji su skoro uvek bili rukovođeni nekom korišću. A posle udaje njen je život potpuno zavisio od muževlje ćudi: mogao ju je zlostavljati na razne načine, mogao ju je čak i oterati. A ako bi joj umro muž, ona bi s velikom mukom podizala decu, „na preslicu i desnicu ruku", ili bi se preudavala protiv svoje volje i umirala od žalosti za ostavljenim porodom.

No, s druge strane, pesma je sačuvala divne, mučeničke, duboko ljudske ženske likove. Iako u potčinjenom položaju, iako zlostavljana, žena je najčešće bila stub porodice, ona ličnost koja postoji ne sebe radi nego drugih radi, koja brižno bdi nad dragim stvorenjima i koja je sposobna da se potpuno žrtvuje ne žaleći sebe. I pored predrasuda o ženskoj zloći, takva žena je morala dobiti svoje mesto u pesmi – po snazi zakona da prava pesma, ma koliko se u njoj izmišljalo, mora da naslika samu stvarnost.

Stefan Nemanja proglasio se za velikog župana oko 1170. Od toga vremena pa do 1196, kad se zakaluđerio, on je u nizu ratova uspeo da znatno proširi srpsku državu i da je učini nezavisnom od Vizantije. Pored ostalih oblasti, osvojio je i Zetu. Za njegove vladavine proces feudalizacije u Srbiji prilično je odmakao. „Oslanjajući se na crkvu i podižući nove manastire, Nemanja im je dodeljivao prostrane posede." Umro je u Hilandaru 1200. i uskoro posle toga proglašen za sveca. Pesme ga najviše i pominju u vezi sa njegovim zadužbinama.

Kult Nemanjin naročito su širili njegovi sinovi Sava i Stefan Nemanjić. O Savi ima više pesama i mnogo pripovedaka. On je bio višestruko značajna ličnost: prvi srpski književnik, aktivni učesnik u mnogim političkim događajima, organizator crkve. U prvom redu njegova je zasluga što je Srbija dobila 1219. samostalnu crkvenu organizaciju. Kao arhiepiskop, za nekih petnaestak godina (umro 1235), on lično je mnogo doprineo da se ta organizacija učvrsti (osnivanjem episkopija itd.). A „osnivanje samostalne crkve ubrzalo je njeno uključivanje u feudalni poredak i omogućilo joj da se razvija u sve moćniji faktor feudalnog društva i države". No još veću ulogu imala je samostalna crkva posle propasti stare države, za vreme turskog gospodstva u našim zemljama. Tada je najviši stepen dostigao i Savin kult. U očima sirotinje raje Sava je tada bio simbol nacionalne nezavisnosti, zastava otpora turskim porobljivačima, i zato što je to bio – Turci su mu spalili telo.

Drugi Nemanjići sve do Dušana (izuzimajući samo Dečanskog) i ne pominju se u pesmama. O Dušanu i njegovom sinu Urošu ima više pesama. To je razumljivo kad se ima na umu da je stara država pod Dušanom došla do najveće snage, a pod Urošem se raspala. Doduše, predstava o snazi Dušanovog carstva u pesmama je vrlo maglovita. Nalazeći se na čelu srpske države od 1331. do 1355, Dušan je osvojio mnoge nove teritorije (južna granica njegovog carstva išla je „od Volosa do ulaza u Korintski zaliv"), podigao arhiepiskopiju na stepen patrijaršije, dao Zakonik i spremao se da zauzme Carigrad. Umesto svega toga, u pesmama o Dušanu nalaze se razni legendarni motivi (svakako, zato što su one nastale u vremenu koje je bilo vrlo daleko od Dušanovog) i neke njegove – uglavnom – negativne osobine: podložan je rđavim uticajima, okružen lošom okolinom, gotov na teške grehe. S razlogom se smatra da je takva predstava o Dušanu posledica prokletstva kojim je praćeno proglašenje srpske patrijaršije: u doba turske vladavine pomenuto prokletstvo moglo se smatrati kao jedan od uzroka propasti domaće države.

Uroš je postao vladar posle Dušanove smrti, 1355. Za petnaestak godina njegove vladavine (umro 1371) raspalo se Dušanovo carstvo: neki su se velikaši odmetnuli od Uroša (stric mu Simeon i dr.), a neki su se vrlo osamostalili. To je jedina istorijska istina koja je sačuvana u pesmama o Urošu, sve ostalo tamo je legenda (smrt Uroševa od Vukašinove ruke itd.).

Uroševi takmaci za carski presto – kako pesma kaže – bili su Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko. Poslednji je nepoznat istoriji. Vukašin, koji je oko 1350. bio župan u Prilepu, proglasio se za kralja – izgleda – 1365. Svoju vlast učvrstio je „u zapadnom delu Makedonije nad teritorijom koja se širila od Prizrena do ispod Kostura i od Vardara do albanskih planina... On je kovao i svoj novac, u početku sa likom cara i kralja, i docnije samo sa likom kralja. U njegovim oblastima održala se u znatnoj meri trgovina koja se razvila u ranijem periodu, naročito učešćem Dubrovnika... U neprijateljskom odnosu bio je sa Nikolom Altomanovićem. U zajednici sa Đurđem Balšićem pripremio je pohod protiv njega i sa svojom vojskom je došao do Skadra, ali se na poziv svoga brata Uglješe povratio natrag kako bi pripremio pohod protiv Turaka". U svim ovim akcijama Vukašin se ponašao kao potpuno samostalan vladar, koji nimalo ne zavisi od cara Uroša.

Mrnjavčević Jovan Uglješa „bio se učvrstio u istočnom delu Makedonije sa glavnim gradom Serom. U jednoj svojoj povelji iz 1368. godine on upotrebljava titulu despot, ali se u nekim poveljama naziva i samodršcem. Uočavajući opasnost od Turaka, a stojeći im prvi na udaru, despot Uglješa se zalagao da se protiv Turaka, u cilju njihovog proterivanja sa Balkanskog poluostrva, stvori koalicija svih ugroženih zemalja, u koju bi ušla naročito Vizantija. U vezi sa tom politikom je i njegova osuda Dušanovog proglašenja carstva i patrijaršije. On je predlagao Carigradu savez protiv Turaka i nudio mu i novčanu pomoć, a kao prvi korak ka normalizovanju odnosa sa Grcima prihvatio je izmirenje sa carigradskom patrijaršijom i priznanje njenih ranijih prava na svojoj teritoriji. Iako nije postigao u svemu pozitivan rezultat, Uglješa je od proleća 1371. vršio pripreme za borbu protiv Turaka. Njegovom pozivu odazvao se Vukašin i prekinuo pripremani pohod protiv Nikole Altomanovića. Vukašin i Uglješa krenuli su sa svojom vojskom prema Adrijanopolju, u čijoj su se blizini sreli sa Turcima. Kod mesta Černomena, na desnoj obali Marice, došlo je 26. sept. 1371. godine do bitke, u kojoj su Vukašin i Uglješa katastrofalno poraženi. Obojica su izgubili život, a veliki deo njihove vojske nastradao je u borbi".

Miloš Vojinović – o kome istorija zna samo to da je bio stavilac kod cara Dušana – u pesmi se pokazuje kao veliki junak: kažnjava šićardžije, ubija na megdanu kraljevog zatočnika, strelja kroz prsten jabuku, preskače tri konja i na njima tri plamena mača, poznaje po braći Roksandu, pobeđuje troglavog Balačka vojvodu i uništava latinske katane. U pesmi on nije vojni starešina, plemić, nego čovek iz naroda, čobanin – ne samo po odelu (do onoga trenutka kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom. On je takav kad zadrema na kulašu, jer je „zlu nauku" – da pospava svagda oko podne – naučio po planini ovce čuvajući. On je takav kad vodi onaj duhoviti šaljivi razgovor sa trima šićardžijama koji mu nude konja još boljega i još prida stotinu dukata i suviše ralo i volove, a on sve to odbija izgovarajući se da ne može da umiri ni svoga – „lošijeg" – konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi sa ralom i volovima – jer mu nije ni otac orao (zato što je bio čobanin). On je takav kad na račun šićardžija, pošto svakoga od njih „kucne" šestopercem, uputi po koju pošalicu: „Toliki ti rodili grozdovi", „Tolike ti jabuke rodile", „Povali se među đevojkama". On je takav kad sam, idući od jedne te do druge zobnice, nabavlja zob za svoga konja. On je takav kad razgovara s carem, kad s kopljem naopako okrenutim polazi na megdan kraljevom zatočniku, kad ne skinuvši tešku kabanicu polazi da preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača – govoreći: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa". On je takav kad kaže da će Roksandu poznati po braći kao što je u Šari od trista jaganjaca svako po ovci poznavao. U svakoj od tih situacija on je obeležen ne kao plemić, nego kao seljak, kao čobanin od ovaca, kao predstavnik radnih masa. On je hitar, lukav, domišljan, neustrašivo bezbrižan i pomalo šeret kao oni poznati i omiljeni narodni tipovi iz narodnih pripovedaka. Čak i kad otvara najveća junaštva, on pokazuje izvanrednu sličnost sa potonjim junacima koji su izišli iz samih narodnih dubina. Mnogim svojim postupcima on podseća na hajduke i uskoke, Svojim preziranjem protivnika on podseća na Hajduk-Veljka, koji je go do pojasa i u kao krv crvenim čakširama prolazio kroz sredinu turske vojske i odovud i odonud. Svojim neobičnim rukovanjem oružjem on podseća na Jovana Kursulu, koji nije nosio sablju „o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je". Svojim nemarnim stavom prema neprijatelju on podseća na Mihaila Gluvca, koji je „čekajući na megdanu da ga protivnik napadne", „obično sedeo na konju i pušio", i „tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu, i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje". Ovakav Milošev lik stvorila je sirotinja raja u doba turske vladavine, kad je želja za stvaranjem nezavisne domaće države nalazila uporište u činjenici da je takva država nekada postojala. Miloševa junaštva su proizvod narodnog ponosa i narodne vere u sopstvene snage. Miloš je imao da pokaže Latinima – „starim varalicama" i uobraženim gospodičićima – i svima drugima za šta su sve kadri prezreni balkanski čobani, kakva se fizička i umna snaga krije u njima.

Vojvoda Momčilo živeo je u XIV veku. Bio je „u početku prost hajdučki četobaša u gorama rodopskim (među Dramom, Plovdivom i Samokovom), na ondašnjoj tromeđi među srpskim, bugarskim i vizantijskim zemljama". Kasnije je postao despot i sevastokrator, i svoje hajduke prometnuo je u najamnike. Bio je veliki junak; „dobit nije tražio za se, nego za svoju družinu". Imao je kuću u Ksantiji, i tu mu je žena sedela. Poginuo je 7. juna 1345. pod gradom Periteorijem. Taj događaj opisao je sam Kantakuzin, koji je i naveo tursku vojsku na Momčila. „Čudeći se smelosti Momčilovoj – kaže Stojan Novaković – „s kojom je sa svojih 4000 ljudi primio bitku s daleko nadmoćnijim neprijateljem, savezničkom grčko-turskom vojskom, Jov. Kantakuzin pripoveda kako se u tom trenutku Momčilo sa svojim ljudima desio pri gradu Periteoriju. Smohrivši silnu savezničku vojsku, Momčilo navali da uđe u grad, ali mu građani zatvoriše vrata, pokazujući mu tursku vojsku koja se primicala i napominjući da treba najpre s njome da se bije. Da ga ne bi suviše srdili, puste u grad, kao u znak vernosti, sinovca Momčilova Rajka, sa pet stotina vojnika. I tako Momčilo nemajući kud, uredi vojsku za boj, s namerom da posedne opkop ispred varoši, nadajući se da će se moći održati ako uspe da ga zauzme, što bi, uistinu, ne malo i pomoglo. Ali Turci stignu ranije i Momčilovu vojsku uzbiju. I odmah stanu klikovati da su pobedili i rasturati se u pljačku. Kantakuzin je s turskim poglavarom Umur-begom išao tek iza te vojske, i video je da tim prvim sukobom nije ništa svršeno, nego da boj treba tek da nastane, jer je vojska Momčilova samo ustukla ispred sile, ali se povukla u potpunom redu i bez kolebanja. Stoga Kantakuzin rasporedi vojsku u tri pravca. Na desno krilo stavi Umur-bega i Turke strelce, kao lakše oružane, prema lakše oružanim neprijateljima, na koje će strelama udariti; na levo krilo metne Jovana Asena, svoga šuraka, s Grcima oklopnicima, koji se bore izbliza; a po sredini smisli da pođe sam s odabranim Grcima i Turcima. Tako i Momčilo sa svoje strane primi borbu. I kad su se vojnici primakli jedni drugima, sudar je bio strahovit. Momčilo ne mogaše odoleti; mnogi njegovi izgiboše. I pošto mu ostatak vojske bi pribijen uz gradske zidove, i već se ne imaše gde borba na konjima voditi, a ne bejaše prilike da će ih primiti u grad, prvi Momčilo sjaha s konja, pa pešice udariše na neprijatelja, boreći se živo i odupirući se junački, jedno po vlastitoj hrabrosti, a drugo i zato što im je za leđima bio grad, pa se nisu bojali da mogu biti opkoljeni. U tome mnogi izgiboše. I dokle se god na nogama držao Momčilo, niko od njegovih niti junaštvom popusti, niti se hoćaše predati. A kad je Momčilo u borbi pao, njegovi svi, koliko ih je bilo preteklo, predadoše oružje. I od te vojske ne beše begunca, nego svakolika ili izgibe ili u ropstvo pade." – U pesmi se od svega toga sačuvalo veoma malo. I u pesmi on živi u gorskom kraju, ali ne u rodopskom, nego u durmitorskom. I u pesmi on je veliki junak, koji čak ima krilatog konja i sablju sa očima, ali se ne nalazi na čelu jedne velike i odane hajdučke družine, nego na čelu svoje braće, svojih prvobratučeda i četrdeset od grada levera. I u pesmi on je okružen ljubavlju, ali ne ljubavlju hajduka, nego ljubavlju svoje braće i sestre Jevrosime, o kojoj istorija ništa ne zna. I u pesmi on je oženjen, ali dok je u istoriji ta činjenica potpuno beznačajna, ovde je postala presudna: kuja Vidosava je organizator čitave tragedije. I u pesmi on je iznenađen napadom, ali pod sasvim drugim okolnostima i od sasvim drugih neprijatelja: ne od Kantakuzina i Umur-bega i njihove vojske, nego od kralja Vukašina. I u pesmi on se hrabro bori pred svoju pogibiju: sam udara „vojsci po srijedi" i sabljom „krči druma niz planinu". I u pesmi vidimo ga prvo na konju, a zatim kao pešaka. I u pesmi on ne može da uđe u grad, ali ne zato što su vrata zatvorili građani Periteorija, nego zato što je to učinila neverna kuja Vidosava. – Ono što u pesmi naročito odlikuje Momčila jeste njegova ogromna fizička i moralna snaga. Kad je Vukašin obukao njegovo odelo, izgledao je kao kepec prema džinu. Ali taj džin bio je bezazleno poverljiv kao dete i sposoban za izvanredno nežna osećanja. Kad je sreo devet bratskih konja bez jahača, kad je video da su braća izginula, toga trenutka su mu malaksale ruke „od žalosti za braćom rođenom" i više nije bio u stanju da se bori. Ali je ipak na samrtnom času imao snage da svome ubici preporuči svoju sestru Jevrosimu umesto nevernice Vidosave – u želji da se rodi junak i čovek sličan njemu, a ne kukavica i zločinac kao što je Vukašin i Vidosava.

Po ljudskoj lepoti za Momčilom ne zaostaje mlada Gojkovica iz pesme Zidanje Skadra. Podvalom dovedena u položaj da bude žrtva jednog svirepog običaja, da bude živa uzidana da bi se grad održao, ona bi htela da utiče na život i posle svoje smrti, da mrtvim dojkama hrani i mrtvim očima gleda svog nejakog sina.

Lazar je, odista, bio u Dušanovoj službi (kao što je kod ovoga bio ugledna ličnost i Lazarev otac Pribac). Dušan je Lazara „postavio za stavioca i oženio Milicom, ćerkom vojvode Vratka, potomka Nemanjinog sina Vukana". Za vlade cara Uroša Lazareva moć je stalno rasla, a posle Uroševe smrti, kao samostalan vladar pokorivši Nikolu Altomanovića (čija se oblast prostirala od Rudnika do Dubrovnika) i još neke velikaše, on je stavio pod svoju vlast „čitavo Pomoravlje i severozapadnu Srbiju do Drine i Save". U to vreme počeli su i Turci da upadaju u Srbiju, i u dva maha bili su potučeni: kod Paraćina 1381. i kod Pločnika 1386. Nekoliko godina posle ovih poraza Turci su pošli na Srbiju s velikom vojskom, koju je predvodio sam sultan Murat, „a sa njime su bila i oba njegova sina, Jakub i Bajazid, kao i mnoge proslavljene vojskovoće iz ranijih ratova (Evrenos, Saridže, Balaban i dr.).

Konstantin Dejanović (u pesmi: beg Kostadin) i brat mu Jovan Dragaš vladali su u severoistočnom delu Makedonije kao turski vazali. „Politički centar Dejanovića bio je Velbužd. Jovan Dragaš nosio je titulu despota (umro oko 1378), dok se Konstantin javlja kao "gospodin". Konstantin je poginuo u boju na Rovinama 1395, boreći se na turskoj strani protiv vlaške vojske."

Vuk Branković, koji je bio oženjen Lazarevom ćerkom Marom, držao je „krajeve oko Prištine, Trepče, Zvečana, Sjenice i Polimlje južno od Prijepolja. Od ranijih gradova kralja Vukašina prešli su pod njegovu vlast "Prizren i Skoplje". Posle bitke na Kosovu on je jedno vreme pružao otpor Turcima, ali je najposle morao da im se pokori.

Uz Lazara su bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musići. Nije poznato da li je i drugi njegov zet Đurađ Stracimirović Balšić sudelovao u boju. Sasvim su fantastične docnije turske vesti po kojima su kneza Lazara pomagali i Bugari, Arbanasi, Vlasi, Mađari, Nemci i Česi: trebalo je prikazati tursku pobedu što težom i značajnijom. Do sudara je došlo na Vidovdan 15. juna 1389. g. u blizini Prištine. O borbenom poretku imamo samo docnije vesti koje se ne mogu proveriti savremenim izvorima, mada same po sebi izgledaju dosta verovatne. Centrom turske vojske, koji se nalazio svakako onde gde je Muratovo tulbe, zapovedao je sam sultan. Evropske trupe nalazile su se na desnom krilu pod Bajazidom, azijske na levom pod Jakubom. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje vojske. Srpsko desno krilo držao je Vuk Branković (prema Jakubu), a levo Vlatko Vuković sa Bosancima (prema Bajazidu). Sam tok bitke malo je poznat. U početku su Srbi imali izvesnog uspeha koristeći zabunu koja je nastala kod Turaka kada je „neko veoma blagorodan" – to je po docnijim vestima Miloš Kobilić (Obilić) – „koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna", pretvarajući se da kao prebeglica prelazi na tursku stranu, ubio sultana Murata... Ali Bajazid je odmah energično preuzeo sultansku vlast i komandu u svoje ruke, naredio da se pogubi i njegov brat Jakub i izvojevao pobedu. Knez Lazar je pao u tursko ropstvo i pogubljen je po Bajazidovom naređenju. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu Aziju; za njih se tek posle angorske bitke saznalo da su u životu. Izgleda ipak da Turci nisu potpuno satrli srpsko-bosansku vojsku. Vuk Branković je uspeo da se spase, isto tako i vojvoda Vlatko Vuković: stradao je, prema tome, najviše centar srpske vojske."

Kosovska bitka znači kraj samostalne srpske države. Ubrzo posle toga Turci su stavili pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u Zvečan, smestili su svoje posade. Centralna oblast Balkanskog poluostrva bila je na taj način čvrsto u njihovim rukama. Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on je brzo postao predmet legende, čije je stvaranje bilo olakšano i dramatičnim pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca".

„Čim je" – kaže Stojan Novaković – „događaj malo ustupio u prošlost, njega je obuhvatila poezija. Već XV veka, a može biti i ranije, postale su pesme u kojima se pevalo čudno delo Miloševo. Odmah se počelo pevati da je pobuda toga dela u tome što je Miloš od nekoga svome gospodaru opadnut. Omiljeni naučnik s dvora despota Stefana, Konstantin Filozof, u biografiji despotovoj, pisanoj 1431 – dakle, samo 42 godine posle boja kosovskoga – u položaju da dobro bude izvešten, piše o kosovskom boju: „Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izbere zgodno vreme i zaleti se na samog velikog načelnika (turskoga), načinivši se kao da je begunac. Put mu se otvori, a kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i strašnog samodršca (sultana). Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju".

Ta srpska priča stavljena na hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti, zametak je i jezgro cele kosovske epopeje. U njoj su i sve glavne pobude njezine. Značajno je da u njoj nema spomena o izdaji Vuka Brankovića. Ako bi se reklo da je to zato što je tada u Srbiji vladao njegov sin Đurađ, odgovoriti bi se moglo da se kosovski boj pevao još onda po svim srpskim zemljama, a Vuk nad svima vladao nije. Osim toga, tako priča i vizantijski istorik Jovan Duka, koji je pisao posle 1463, a tako i Dubrovčanin Crijević (Cerva, Tubero 1455 –1527) po izvorima iz naroda koji su u njegovo vreme bili na raspoloženju. Srpski pisac sa samog kraja XV veka, kojega su Turci pri uzeću Novoga Brda (1454) kao mladića zarobili i u janičare odveli, priča uglavnome ovako isto, samo dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su neki „gledali kroz prste", te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih ljudi bila izgubljena kosovska bitka". Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.

Nije mogućno danas prokljuviti kakvim je načinom i kako uz kosovsku epopeju prirasla misao o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu. Ako je ta misao prionula uz epopeju istom od XVI veka, u koje se vreme hvataju njeni spomeni u izvorima, zanimljivo bi pitanje iskrslo: otkuda baš u XVI veku, tako pozno, da se istakne baš to ime i nikoje drugo? Izlazilo bi da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču. Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju XIV i u početku XV veka (do 1413). No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim izvorima.

Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke, za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego izlaže kosovsku priču na talijanskom sasvim drugojačije nego Duka na grčkom. On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.

Od XVI veka unapredak razvio se kosovski ep s tim umetkom o izdaji. Izdaja je, naposletku, konačno prionula uz ime Vuka Brankovića, neznano po kakvim uzrocima. I pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među Vukom Brankovićem i Milošem Obilićem. Poslednji priraštaj kosovskom epu biće onaj o uzroku te surevnjivosti u razmirici dveju kćeri Lazarevih, Vukovice i Miloševice. Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoračuje u XVI vek s punim oblikom kosovske epopeje, i pošto je izvesno po gore pomenutim pisanim spomenima da je ista epopeja u XV veku bila uža, drugojačija i manje sređena, mogli bismo s dosta sigurnosti tvrditi da je glavna, najšira i najrazgranatija priča o kosovskom boju, sa svima svojim epizodama i pojedinim pesmama, delo XVI veka.

„Spisi XVIII veka" – kaže Pavle Popović – „nemaju uglavnom, ništa više nego Orbini, i samo ponavljaju njegovu legendu, s nekim sitnim dopunama. Takva su, npr., dva srpska spisa: spis Kosovski boj (1714 –1715) i tronoški rodoslov (1791) koji se... služio Orbinovim delom."

Posle se, kroz XVII i XVIII vek, čuva, dalje prepeva, i pomalo krši i lomi taj poetsko-istorijski krug kosovskih narodnih pesama." „Epska priča narodnih kosovskih rapsodija XIX veka" – kaže dalje Stojan Novaković – „nema već pomenute starije potpunosti. Ni to nije tako slučajno kako izgleda na prvi pogled. Mi mislimo da su i pevači XIX veka imali neki razlog što više nisu pevali pojedinosti o svaći kćeri i zetova Lazarevih, kao što se to činilo ranijih vekova. To su stvari i logike i ukusa."

Zašto su pevači XIX veka zanemarili svađu kćeri i zetova Lazarevih, tome se nije teško domisliti. Pevači XIX veka imali su nešto drukčiju ulogu nego njihovi prethodnici. Oni su živeli u završnoj fazi borbe s Turcima, u fazi ustanaka, oslobođenja i stvaranja nezavisne države. U to doba pesme o bitkama koje je vodila stara država, kao i druge pesme ranijih vremena, morale su se prilagoditi novim potrebama. Pevači XIX veka, među kojima su se mnogi i s puškom u ruci borili protiv vekovnog porobljivača, uzimali su iz starije poezije ono što je najviše odgovaralo ovom istorijskom trenutku, što je najdublje uzbuđivalo, pokretalo na borbu, vaspitavalo. Pevači XIX veka, očevidno, s obzirom na položaj u kome su se nalazili, nisu mogli da prihvate svađu kćeri i zetova Lazarevih kao uzrok jedne tako krupne nesreće kakvu je .predstavljala propast domaće države. Taj uzrok je njima izgledao slab, ništavan. Ako bi njega primili, ne bi mogli da Miloša u punoj meri učine narodnim junakom, da ga izdvoje od gospode, da mu dadu narodno, seljačko poreklo. Trebalo je da Vuk mrzi Miloša ne zbog neke svađe među ženama, ne sa nekih uskih porodičnih i ličnih razloga, nego zbog toga što tako mora da mrzi nevera veru, izdajnik rodoljuba, gospodin seljaka. U tome je „logika i ukus" pevača XIX veka. Odbacujući svađu, pevači XIX veka, s jedne strane, lišili su izdajstvo svakog opravdanja, učinili ga jednim opštim pojmom – pod koji može da se podvede svaki prestup prema otadžbini – i, sa druge strane, dali heroizmu kosovske epopeje određeniji, narodni karakter. To je bilo u punom skladu sa zahtevima završne faze borbe protiv Turaka.

Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u tome i jeste suština kosovske legende. Kao što je poznato, u pesmama kosovskog ciklusa nalazimo tri uzroka porazu: nadmoćnost turske vojske, božju volju i izdaju Vuka Brankovića. Prvi uzrok je jako naglašen u nekoliko pesama, a naročito u pesmama: Banović Strahinja i Kosančić Ivan uhodi Turke. Turska vojska je – kažu ove pesme – nebrojena. „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili"; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake"; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo", – takvim i sličnim hiperbolama opisana je turska sila. Pa ipak, presudan uzrok porazu nije u tome. Da bog nije tako hteo, da Vuk nije izdao, turska brojnost bi bila činilac koji ne odlučuje. Nju ne uzima u obzir ni Konstantin Filozof. Po njemu, božja volja je jedini uzrok tragediji: „I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim". Prema Konstantinu Filozofu, dakle, Lazar i njegovi ratnici zadobili su „nebesko carstvo" po božjoj volji i kroz borbu.

Misao o nebeskom carstvu koje zadobijaju hrabri ratnici veoma je stara, mnogo starija od hrišćanstva. U sumersko-vavilonskom Epu o Gilgamešu, koji najmanje dve hiljade godina prethodi hrišćanstvu, nasuprot sudbini ostalih pokojnika – koja je predstavljena mračnim bojama – sudbina poginulih u boju naslikana je kao ugodna:

U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo veoma zanimljivo shvatanje o nebeskom i zemaljskom carstvu: „Ako misliš na svoju dužnost, ne treba da se plašiš, – tako je govorio Kršna junaku Ardžuni – jer za jednog viteza ne postoji ništa više od pravedne bitke. Blago vitezu kome dolazi takva borba netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju čast i pasti u greh. I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od smrti. Vođe ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te cenili preziraće te. Oni pak koji ti žele zlo govoriće s podsmehom o tebi i kuditi te zbog slabosti; šta ima bolnije od ovog? Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš, uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o Kuntin sine, i odluči se za borbu". Dakle, nebesko i zemaljsko carstvo ne isključuje jedno drugo; i u jedno i u drugo put vodi kroz borbu.

Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih vidova privrede. Biti hrabar u borbi protiv neprijatelja značilo je tada ispunjavati obavezu ne samo prema živim saplemenicima nego i prema mrtvim precima. Junačko držanje bilo je dug oca sinu i sina ocu. Otac je bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da ratničkim podvizima opravda herojsku očevu uspomenu. U Ilijadi i Odiseji starih Grka, koje su nastale već u VIII veku stare ere, ima više primera za ovo. No najizrazitiji je u ovome smislu odnos između Ahila i njegovog sina Neoptolema. Kad je Odisej došao u donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju. A kad je Odisej ispričao kako je Neoptolem neustrašiv, Ahilova duša je otišla široko koračajući – vesela što ima odličnog sina.

Misao o nebeskom carstvu služila je prvobitno tome da se podstaknu ljudi na borbu. To se lepo vidi i iz jedne stare meksikanske pesme: „Šta je naš zemaljski život? Zar ima mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada. Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se diže dim ratne vatre..."

Kako stvar stoji sa božjom odlukom o porazu? U Ilijadi i Odiseji, u Mahabharati i Ramajani, na primer, bogovi ne samo da odlučuju o ishodu rata nego i sami učestvuju kao pomagači ovoga ili onoga junaka. U Ilijadi bogovi su odlučili da Troja bude razorena, ali su i dalje jedni pomagali Trojancima a drugi Grcima. Kod Konstantina Filozofa odluku o „našem" porazu doneo je „naš" bog – u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu.

Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin. Upravo, za njega se može reći ono što je Kocjubinski rekao Gorkome o Huculu: „Hrišćanstvo je on iskoristio samo za to da ulepša svoju neznabožačku veru". Hrišćansko nebesko carstvo on nije umeo i nije ni mogao da uskladi sa paganskim zemaljskim carstvom. Naprotiv, on ih je prikazao u potpunoj protivrečnosti. To se najbolje vidi iz pesme Propast carstva srpskoga. Lazar – kaže ova pesma – može da bira borbu i pobedu (tj. zemaljsko carstvo) ili poraz (tj. nebesko carstvo). Lazar, u skladu sa svojim svetačkim karakterom, bira drugo. Ali odmah zatim, u drugom delu pesme, on ulazi u žestoku borbu, baš kao da se bori za zemaljsko carstvo, i bio bi pobednik da nije bilo Vukove izdaje.

Otkuda ta protivrečnost? Prvo, nju je izazvala okolnost da je odluku o porazu doneo jedan bog. Ako u tom pogledu uporedimo našu kosovsku epopeju sa Ilijadom, uočićemo sledeće: ovde su bogovi propast Troje odlučili u četvrtom pevanju, ali ta je odluka ostala mrtvo slovo sve do poslednjeg (dvadeset četvrtog) pevanja, jer su i dalje – i posle odluke, kao i pre nje – jedni bogovi pomagali Ahejcima a drugi Trojancima; u takvoj situaciji, razume se, borba Trojanaca nije bila besmislena, oni su još mogli da se nadaju, dok je – međutim – borba Srba na Kosovu postala apsurdna onoga trenutka kad je jedini bog popustio, kako kaže Konstantin Filozof, tj. kad je jedini bog doneo odluku o porazu. Zašto se boriti kad bog hoće poraz? Treba umreti, a to se može i bez borbe – dovoljno je za to pričestiti se i narediti se. Eto u kojoj meri je položaj hrišćanina bio beznadežniji od položaja paganca. Ali – to je druga okolnost koja je izazvala protivrečnost – u pevaču hrišćaninu kucalo je borbeno pagansko srce; on se rečju opredelio za nebesko carstvo u koje se ulazi bez borbe, a stvarno je pošao putem koji je Kršna pokazivao Ardžuni – putem rvanja sa neprijateljem, putem koji je paganca vodio i u jedno i u drugo carstvo: ako umre – u raj, ako ostane živ – u zemaljske radosti. I po svoj prilici, poraz po božjoj volji u kosovskoj legendi-patio je u narodnoj pesmi od ove protivrečnosti već od samog početka.

Zašto je baš Vuk dobio to sramno ime, i zašto tek u XVI veku, pitanje je na koje ne umemo tačno da odgovorimo. Bilo je različitih nagađanja, svakojakih kombinacija. Najčešće se priznavala potpuna nemoć da se to pitanje reši. Pa ipak, vredi naglasiti neke okolnosti zbog kojih je narod mogao da pripiše izdajstvo baš Vuku Brankoviću: on je vladao na Kosovu, a nije poginuo u kosovskom boju; vlada njegovog sina Đurća Brankovića, sa raznih razloga, bila je izuzetno teška narodu; najzad, za vlade Brankovića srpska država konačno je propala. Sem toga, od prve četvrtine XV veka, kad je izbio veliki seljački ustanak, pa do kraja XVI veka protiv turske vladavine javljale su se samo izolovane bune. U to doba – kao što pokazuju najnovija istraživanja naših istoričara – organizovanje većeg otpora onemogućavala je čvrsta centralna vlast, povratak na čisto naturalnu privredu na selu – što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih – i postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište. I moguće je – čak je i prirodno – da je misao o Vukovoj izdaji, u vezi s pomenutim okolnostima, ponikla baš u glavama tih ljudi koji su do pred kraj XVI veka pokretali bezizgledne, očajničke bune. Ti ljudi su se borili ne samo protiv Turaka nego i protiv povlašćenog domaćeg sloja koji je podržavao tursku upravu. Taj domaći sloj (knezovi, slobodni seljaci, Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) u očima raje morao je predstavljati mrskog izdajnika. Sasvim prirodno, prema tome izdajniku raja je mogla da stvori lik izdajnika u prošlosti. Čije bi ime vezala za taj lik? Među svim ličnostima u prošlosti Vuk je za to imao najviše uslova. Raja je u kosovskom boju gledala početak svoje nesreće. Svoje muke u domaćoj feudalnoj državi (pre Đurđa Brankovića) ona je već – uglavnom – bila zaboravila; uostalom, te muke bile su neuporedivo manje nego one pod Turcima. A na Kosovu poginuli su knez Lazar i veliki junak Miloš, poginuli su i neznatniji ljudi – dok je Vuk ostao živ. On je vladao na samom Kosovu i nije poginuo! Ta činjenica – posle sto godina, negde između XV i XVI veka, kad je turska vladavina već postala teška – mogla je da bude sasvim dovoljna za pripisivanje izdajstva Vuku. U vezi s tim važno je i ono što je napomenuo Maretić: „Iz starih i vjerodostojnih izvora izlazi da je Vuk sa svojom vojskom bio na Kosovu i borio se s Turcima vjerno pomažući knezu Lazaru: najviše što se može dopustiti jest to da je prije potpunoga svršetka bitke ostavio s ostacima svoje vojske bojište, kad je vidio da je i onako već sve propalo. Otud je narod mogao pomalo razviti potpunu izdaju. Osim toga treba znati da je Vuk Branković poslije kosovskoga boja živio u neprijateljstvu s kneginjom Milicom i s njezinim sinovima Stefanom i Vukom radeći im o zlu kao i oni njemu, a sve zato jer je Vuk Branković htio poslije smrti kneza Lazara da postane gospodar čitave zemlje kojom je Lazar vladao. To neprijateljstvo moglo je utvrditi u narodu mišljenje o izdaji Vukovoj, tj. mislilo se da to neprijateljstvo potječe iz izdaje Vukove". Povrh toga, treba imati na umu i to da je narod vladavinu Đurđa Brankovića, Vukovog sina, zapamtio po zlu i prokleo je u pričama i pesmama o Jerini. Da li je to slučajno što dve najomrznutije ličnosti pripadaju jednoj istoj porodici? Ne, to ne može da bude slučajno, one se međusobno uslovljavaju kao prokleti tipovi, kao izdajnici. I Jerina je u stvari izdajnik: ona – na primer, u pesmi Oblak Radosav – ubija najbolje vojvode, lomi krila krajini, uništava zaštitu otadžbine. A od kraja XVI veka, kad su – zbog sve težih dažbina – otpočeli stalni pokreti protiv turske vlasti i kad su se protiv turskog feudalizma – zbog njegove težnje da privilegovani domaći sloj pretvori u raju – počeli boriti i sami knezovi, već stvoreni lik izdajnika služio je kao moćno oružje u borbi protiv svih onih koji su ma u čemu i ma kako podržavali Turke. Kao takvo oružje služio je ovaj lik i u XVI veku. I tada, kao i ranije, njega je pratila ubitačna kletva:

I u XIX veku kao i u ranijim vekovima, i u ustaničkim logorima kao i u hajdučkim i uskočkim družinama, kroz bolne zvuke gusala i kao nož oštre i zvonke deseterce odjekivao je kroz kneževu kletvu neumoljivi poklič otadžbine:

Nasuprot izdajniku – to je takođe jedna od bitnih osobina kosovske epopeje – data je jarka slika heroja rodoljuba. Crte toga lika nalazimo kod Jugovića, kod Banović Strahinje, kod Srđe Zlopogleđe, kod Musića Stevana i – ponajviše – kod Miloša Obilića.

Miloš Obilić i rečju i delom uči kako treba mrzeti izdajnika i kako treba biti veran domovini čak i onda kad se u njoj doživi uvreda. On je najizrazitiji predstavnik naroda u sudaru sa Turcima i izdajničkom domaćom gospodom. On je primer čoveka koji se poistovetio sa otadžbinom, i zato mu je narod dao najviše pravo: da razluči veru od nevere, patriotizam od izdajstva.

U Jugovićima – kako su predstavljeni u pesmama o samom kosovskom boju (u onima koje govore o događajima pre boja nisu simpatični; u Vukovoj pesmi Opet zidanje Ravanice Jugovići majstorima zakidaju nadnice) – našlo je uzbudljiv izraz herojsko pomirenje sa smrću u borbi protiv neprijatelja. Čitajući pesmu Car Lazar i carica Milica, čovek ne može da se otme utisku da je jutro polaska u boj bilo vedro, svetlo, puno žubora. Polje oko Kruševca bilo je pokriveno zelenom travom. Na njoj, na drveću, na kućama, na mladim junačkim licima drhtala je jasna sunčana svetlost. Sijali su kalpaci i čelenke, koplja i sablje, lepršale se zastave. U susret tom punom životu jurila je nakazna smrt. Ljuba je ispraćala vojna, sestra brata, majka sina. Milica je devet puta hvatala za uzdu bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje:

Banović Strahinja je onaj junak kome je turski derviš uputio laskave reči:

On je bio prvi naš čovek kome su Turci učinili nepravdu i koji je osetio gorčinu izdaje. Ali nije klonuo. Pre boja, ostavljen od prijatelja, napušten čak i od svoje žene, sam u nepreglednoj turskoj vojsci, on je našao u sebi dovoljno snage da savlada grdosiju Vlah-Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj „dobar junak" „što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava". Kakav zamah i otkos! Tako je mogla da kosi samo sablja koju su u vekovima ropstva – u osvetničkoj žudnji – stezale hiljade ruku sirotinje raje.

Srđa Zlopogleđa je takođe „dobar junak" „što dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura". On je srdit i zlih pogleda. Na rodnu zemlju navalile su mnoge štetočine i naljutile ga. On više liči na vrednog poslenika nego na gnevnog ratnika. On postupa kao dobar domaćin ustalac koji se odupire poplavi, gusenicama, skakavcima. On bi da ih sve istrebi, da ih potpuno uništi, da svaku klicu zatre. Pažljivo, istrajno, odmerenim pokretima, kao da budakom krči trnje, on nabija na koplje ne po jednoga, nego dva i dva osvajača i baca ih u reku – neka voda odnese nečistoću i zarazu. Taj neumorni ustalac kroz vekove je zagrevao raju i zvao je na podvige.

Musić Stevan je junak koji je kasno stigao na Kosovo. Bojao se kneževe kletve, spremao se, žurio, i opet zadocnio. Njegova ljuba, koja je videla „zao sanak", pokušala je da ga zadrži, ali on se nije bojao smrti; njegova jedina misao je bila da pogine na vreme, u pravi čas, zajedno sa ostalom braćom. – To je bila jedina misao i Vasojevića Steve, koji je takođe kasno stigao na Kosovo. Njega je ljuba ispratila s čedom u naručju – kao u Ilijadi Andromaha Hektora. Ali taj prizor nije ga pokolebao; naprotiv, dao mu je snage da namah i potpuno pregori život. U jednoj pesmi sa Novog Zelanda rečeno je ratnicima: „Ako želite da uvećate svoju hrabrost, ako želite da ukrepite svoju muževnost, približite svoj nos nosu svoje dece" (tj. recite im: zbogom). Deca su najuzbudljivije oličenje otadžbine, budućnosti, života radi koga treba umreti. I zato je Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku:

Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio. Kao i Musić, bio je duboko nesrećan što je to morao da učini kasnije nego drugi.

Pesme o Marku Kraljeviću obuhvataju veoma dug period, od Dušanovog do hajdučkog vremena.

U Srpskom rječniku Vuk Stefanović Karadžić kaže: „Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. (O Marku Kraljeviću imaju pesama i pripovedaka svi Južni Sloveni i drugi balkanski narodi.) Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh sadašnjijeh a jamačno i ondašnjijeh ljudi... Ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu u krčmi manastira Krušedola gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo ... Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila nekaka vila, a jedni opet da ga je kupio u nekakijeh kiridžija: prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijebe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, i uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti. Za smrt Marka Kraljevića različno se pripovijeda: jedni vele da ga negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima; drugi kazuju da mu se u takvome boju zaglibio Šarac u nekakoj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali; u krajini Negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina ispod izvora Caričine: ondje ima i sad bara i zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u takome boju toliko ljudi izginulo da su po krvi poplivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruku k nebu i rekao: „Bože, što ću ja sad?" Na to se bog smilovao i nekakijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet na svijet izići. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onaka kao što se pripovijeda) probio iz nje sam sebi dlan, pa onda rekao: „Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljega junaka" ".

Kralj Marko vladao je od 1371. do 1395. godine. Prestonica mu je bila u Prilepu. Za sve vreme svoje vladavine priznavao je tursku vrhovnu vlast, a posle kosovske bitke, za vlade cara Bajazida, morao je da učestvuje i u turskim vojnim pohodima. U takvom Jednom pohodu je i poginuo 1395, u boju na Rovinama protiv vlaškog vojvode Mirče. Prema Konstantinu Filozofu, Marko je pred svoju pogibiju rekao: „Ja kažem i molim gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu".

Poznato je da su se pesme o Marku Kraljeviću pevale već u XVI veku. Do nas su došle pesme iz kasnijeg vremena. Od njih određeniju istorijsku podlogu imaju samo dve-tri, ali i sve ostale – ma koliko bile ispunjene događajima nepoznatim istoriji – verno odražavaju stanje našega naroda pre i za vreme turske vladavine. U nekim pesmama – kao što su Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko pije uz ramazan vino – sačuvana je istorijska istina da je Marko priznavao vlast turskog cara i da je ratovao za njegov račun. U jednoj pesmi on to sam izrikom kaže:

No i Markova pokornost samom turskom caru je veoma čudnovata. Teško je reći da li je to više pokornost ili nepokornost. Marko je tobože u nekakvom rođačkom odnosu prema caru, kao posinak prema poočimu. Ali to je više na reči nego na delu. U stvari, odnos je duboko neprijateljski. Car drži godinama Marka u tamnici. Marko ubija na hiljade vernih carevih podanika. Marko je – ne jedanput – dognao cara do duvara. Car je – ne jedanput – zadrhtao od Markova gneva.

Možda bi se moglo primiti sledeće objašnjenje. U doba kada je živeo Marko, turska sila je bila u naponu i nije bilo te snage koja bi mogla da je sruši. Dakle, stvarnost za koju se morao vezati pesnički lik Marka Kraljevića karakteriše nesmenljivo tursko gospodstvo. Turci su bili u zemlji, njihove snage su bile neizmerne, za dugo vreme na promenu toga stanja nije se moglo ni misliti. Prema tome, narodni pevač bio je prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno – kao turskog vazala. Ali u narodnom pevaču, koji je bio pritisnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje se rodio prkosni i ratoborni lik Marka Kraljevića. Ako se Turci nisu mogli proterati iz zemlje, ako je njihova vlast – htelo se to ili ne – bila neizmenljiva činjenica, njihove glave ipak mogla je da seče sablja, njihova rebra mogla je da prebija topuzina. Tu sablju i topuzinu dao je narodni pevač u ruke Marku Kraljeviću.

Ostavljena na milost i nemilost Turcima, vešana na čengele, nabijana na kolje, pljačkana i sramoćena, sirotinja raja je kroz pesmu i zvuke gusala izlivala srdžbu uvređenih i slala svog nepobedivog junaka da deli megdane „od istoka pake do zapada", da kažnjava nasilnike, da oslobađa roblje, da štiti pravdu, da zastupa čovečnost. Svi koji su nasrtali na našu zemlju, svi koji su je globili i pustošili – Turci, Arapi, Latini i ostali – našli su se licem u lice sa srditim i strašnim Markom Kraljevićem. On je bio neumitni sudija koji je stizao svakoga zločinca. On je – u pesmi – izvršavao kaznu koju je izricao i svim srcem želeo svojim neprijateljima podjarmljeni i poniženi narod.

U tamnim vekovima ropstva narod je stvarao poletnu sliku nenadmašnog junaka u koga je „oštra sablja, ruka samovoljna", koji je dorastao svakom podvigu, jer je mudriji i junačniji od svih dušmana. Pred tim neukrotivim džinom – a takav je hteo da bude sam narod – turska vlast, gospodstvo i nadmoćnost pretvarali su se u prah. Po narodnoj pesmi, kao što je poznato, sultan mora da moli Marka, sultan i njegova carevina zavise od Markove snage. Retki su trenuci kad se u pesmi priznaje turska nadmoćnost. To je samo u dva-tri slučaja. U jednoj prilici majka Jevrosima savetuje Marka da postupi po turskoj želji:

Nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad svim drugim neprijateljima, izražena je ne samo u njegovoj prevelikoj fizičkoj snazi nego i u jačini i bistrini njegovog uma. Mnogobrojne protivnike Marko uništava ne samo svojom teškom rukom nego i svojom velikom pameću. On može da bude prek, plah i nagao kao retko ko, ali kao retko ko on ume da bude i lukav, strpljiv i oprezan. U izvesnim trenucima on je spreman da bez kolebanja kidiše na čitavu vojsku, da zagazi u najopasnije sukobe, čak i bez oružja. Ali u drugim trenucima on je junak po svojoj mudrosti, po sposobnosti da prevari neprijatelja. On ulazi u dvor Mine od Kostura prerušen kao kaluđer i igra „sitno kaluđerski", jer je to odista najbolji način da bez muke savlada razbojnika koji mu je razorio kuću i zarobio ženu. On mudrošću, u stvari, pobeđuje i džina Latinina, pa i samog Musu Kesedžiju. U Latinima, koji su u narodnoj pesmi ocenjeni kao stare varalice, Marko je kadar da napravi čudo od junaštva, ali je isto tako kadar i da nadmudri latinske varalice. Dok svi svatovi piju, Marko, koji je poznat kao „teška pijanica", ne okuša ni vino ni rakiju, trezno razmišlja o latinskim zamkama, i savetuje svoje društvo da sedi pod oružjem. Ili, drugi put, da bi obmanuo turske uhode, on uči svatove da izmenjaju konje, i tako dovodi špijune u smešnu nedoumicu:

Ista ova osobina Markova snažno je naglašena i u pesmama drugih balkanskih naroda. Tako, u jednoj makedonskoj pesmi priča se kako je neka čudnovata devojka zabranila ženidbe i udadbe dok se sama ne uda. Siromasi momci mole Marka da ih spase bede neviđene. I on pođe. S njime je i Miloš, i vojvoda Janko, i Momčilo, i dete Grujica, i Relja Šestokrili. Kad su bili blizu dvora opake devojke, ona ih je ugledala sa čardaka, gde je vezla na zlatnom đerđevu. Odmah je zatražila od majke bojnu opremu. I ova – „hala haletina" – dala joj je konja lastavicu, svileni barjak, buzdovan, sablju, volujsku kamdžiju i samur-kalpak. Konj lastavica je poleteo, a naši junaci su se razbegli kud koji. No devojka ih je sve skupila kamdžijom, ispitala ih ko su i otkuda, a onda bacila na zemlju svoj kalpak i naredila da ga dignu, pa ko ga digne i metne na glavu tome će biti žena a ostale će pobiti. Miloš je jedva pomerio kalpak, vojvoda Janko ga digao do kolena, Momčilo više kolena, dete Grujica do pojasa, Relja Šestokrili do „belog grla", a Marko ga najbolje podigao, ali ga nije na glavu metnuo. Devojka se naljutila, bacila ih u tamnicu i davala im samo „suva hleba i studene vode". O praznicima bi im dodala nešto bolje, ali bi ih svakog jedanput udarila, a Marka i dva i tri puta. Tako je potrajalo tri godine. A onda su se dogovorili da pobegnu, i tako su i učinili. No ona je to opazila i počela da ih goni na konju lastavici. Kad je to video, Marko se odvojio od drugova, obukao kaluđersko ruho i seo kraj šarene česme – ne bi li tu zaustavio devojku. I, odista, ne poznavši ga, misleći da je pravi kaluđer, ona ga je zapitala da li su tuda prošli takvi i takvi ljudi. Na to je on odgovorio da su prošli juče rano, i primetio da ona jaše konja i drži sablju ne kao junak nego kao žena, i – dabome – ponudio se da pokaže kako to treba raditi. A kad se dohvatio konja i sablje, sa devojke je poletela glava. Mrtva glava je proklela Marka da mu se za grob ne zna, kao što ga u srpskoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići kune otac Vukašin. Na kraju oslobođeni momci i devojke donose svome zaštitniku razne darove.

U jednoj drugoj makedonskoj pesmi – o Sekuli i latinskom kralju – osobito je istaknuta izvanredna Markova strpljivost. Latinski vladar, lažljivac i podlac kao i u srpskom pesništvu, postavlja Sekuli veoma teške zadatke i izlaže ga najvećim opasnostima, ne bi li tako izbegao udaju svoje kćeri. Prvo, on traži od njega da se bori protiv Arapina, naročito za to hranjenog; zatim, da uđe u usijanu peć; i najzad, da prepliva Crno more i da s one druge obale donese tri zlatne jabuke. Mada ovo traje veoma dugo, nedeljama i nedeljama, Marko ostaje potpuno miran i – što je veoma zanimljivo – u svakoj od pomenutih situacija traži savet i pomoć od Šarca, koji odista veoma pametno i hrabro nalazi izlaze iz svih teškoća.

Sem toga, nadmoćnost Markova nad Turcima, i nad drugim neprijateljima, – a to je nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod u vekovima ropstva – izražena je u srpskim pesmama i na drugi način. To je nadmoćnost pravde, poštenja, morala, za koje se bori Marko. Najčešće, Markovo junaštvo izvire iz duboke ljubavi prema čoveku koji je u nevolji. Najčešće, za herojski poduhvat Marko je nadahnut tugom zbog utamničenog druga, unesrećene devojke, ojađene sirotinje, nezaslužene patnje, i nadahnut je gnevom zbog nasilja i svakojakog nečoveštva.

U stvaranju ovakvog Markovog lika narodni pevač naročiti udeo pripisuje majci Jevrosimi, koja kletvom goni sina da sudi „ni po babu ni po stričevima" i da po cenu života spase nevoljnika. U pesmi Marko Kraljević izbavlja bega Konstantina nalazimo i ove stihove:

Markova nadmoćnost nad Turcima i drugim neprijateljima, – ato je nadmoćnost koju je narod sebi želeo – ogleda se, pored ostalog, i u tome što on mnoge teške okršaje uzima kao nekakve lake zabave, kao igre. Marko često tera šegu sa svojim protivnicima. Tako on postupa u pesmama: Prvo junaštvo, Marko Kraljević i Vuča dženeral, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Oranje Marka Kraljevića, Marko pije uz ramazan vino i u drugim pesmama.

Ta narodna težnja dostiže vrhunac u onim pesmama u kojima su opevane Markove pobede nad zlim vilama i nad drugim strašilima ili u kojima se peva kako vile pomažu Marku. U ono doba kad su ljudi stojali zbunjeni i užasnuti pred neispitanim i neukroćenim silama prirode, želja da se te sile savladaju i učine saveznikom izražavala se u naivnom verovanju da postoje zla i dobra božanstva. To što Marko nateruje na poslušnost opake vile i što je pomagan od vila posestrima, to je – u stvari – vera u beskrajnu moć čovekovu, u njegovu sposobnost da ovlada nebom i zemljom i da stane u prvi red kao umni i divni graditelj sveta.

U takvim prilikama ostajalo je samo dvoje: ili se pomiriti sa ropstvom i propasti, ili se oštriti za borbu i sanjati o pobedi. Naši preci su izabrali drugo. Iz njihovog ognjenog sna izrasla je gorostasna figura Marka Kraljevića. Kroz pesmu o njemu prestajali su da budu roblje. Kroz pesmu o njemu kretali su se slobodno širom rođene zemlje, s kraja na kraj, i čistili je od uljeza, pljačkaša i krvopija. Kroz pesmu o njemu dizali su se do gordih, slobodnih ljudi koji imaju smelosti da se usprotive caru i božanstvu.

Ali to nije sve. Narod nije zaboravio da u pesmama o Marku izrazi i svoje teške slabosti. Jest, sultan je drhtao od Markova gneva, ali – na žalost – uvek se spasavao toga gneva mašivši se rukom u džepove i bacivši Marku koju stotinu dukata. I uopšte, Marko više voli blago nego „aferime prazne", prazne pohvale. Markova pohlepa za blagom je i pohlepa sirotinje raje. Markova slabost prema dukatima je i rajina slabost. Gladna i žedna, gola i bosa, osuđena na doživotnu bedu, godinama bacana čak i na gorki hleb od hrastove kore, sirotinja raja je čeznula za hlebom „beškotom", za debelim ovnujskim mesom, za čabrovima vina i rakije, za žeženim zlatom. U pesmi o Marku ona je to zlato primala i iz sultanove ruke, i tako sramotila svoj ponositi san o nadmoćnosti nad dušmanima.

U toj pokornosti caru – ma kako ona ograničena, nestalna i neznatna bila – leži najdublja sramota. Narodni pevač je svestan toga, narod je svestan toga. Zato Marka, i pored svih njegovih herojskih podviga, prati ubitačni prekor da je „turska pridvorica". Kad mu je sestra Leke kapetana rekla to u oči, Marko ju je svirepo kaznio, jer Marko je „zao pri ukoru". Ali osuda je ostala, i ona je najtvrđi dokaz da narod ni svome junaku – ni sebi – nije praštao pokornost porobljivaču, čak ni ovakvu kakva je u pesmi.

Međutim, pokadšto se Marku čine i neopravdani prigovori. Ne uzimaju se u obzir okolnosti i zadaci koji određuju njegov karakter i onda se izvesne njegove osobine ocenjuju kao rđave. Dabome, on je kavgadžija, ubojica, samovoljan, nepokoran, nesavitljiv. Ali zar bi mogao da bude drukčiji prema ulozi koja mu je data u pesmi? Zar bi mogao da predstavlja osvetničke i oslobodilačke narodne težnje, da je – recimo – miran, tih, poslušan, uvučene glave u ramena, bojažljiv? Razume se da ne bi mogao. Sa takvim „vrlinama" on bi taman bio dobar rob, dobar sultanov podanik, o kome pesma ne bi imala šta da kaže. Očevidno, dakle, tobožnje Markove slabosti ne samo da nisu nikakve slabosti nego su osnovni i najprirodniji elementi iz kojih je sačinjena njegova herojska ličnost.

Isto tako stoji stvar sa prigovorom da je Marko pijanica – razume se, kao svaka druga pijanica. Međutim, Marko nipošto ne spada među obične pijanice. Jelo i piće su izvor njegove ogromne snage. To je sasvim prirodno. On je u stanju da ljuljne topuzinu od šezdeset i šest oka, u stanju je da omahuje oko sebe konje držeći ih za rep, i tako dalje. Zar bi mogao to da čini a da ne prekorači običan jelovnik? Očigledno, prema čoveku čaša i pogača. Narodni pevač – s pravom – vodi računa o toj srazmeri. Uostalom, svi junaci na svetu mnogo jedu i piju. Ono što najedanput pojedu i popiju Homerovi junaci iz Ilijade izgleda prosto fantastično. Ali zar je manje fantastično ono što naprave u bitkama? Prema tome, na Markovu „žećcu" za vinom ne može se i ne sme gledati kao na običnu slabost prema alkoholu. To je nešto drugo. Kad Marko „ugasi žećcu", posedne Šarina kao „ala na bijesa", i teško tome ko mu na put stane!

No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru. Iz nekoliko pesama vidi se da je on spreman i na to da učini bezrazložan zločin. Čudovišni su njegovi postupci prema sestri Leke kapetana i, naročito, prema Zlatanića majci. Grđe nisu postupali ni Turci. Slična varvarstva on čini i u bugarskoj pesmi. Nije jasno zašto je narodni pevač pridodao Marku ovu zločinačku osobinu. Možda je to slučajno? U doba kad su stvarane pesme o Marku bilo je mnogo nečovečnih kazni. Možda je narodni pevač slučajno neku od ovih kazni vezao za Marka. Činjenica je da Marka u većini pesama odlikuje visoka čovečnost. I zbog slomljenog sokolovog krila on je gotov da zametne kavgu sa nasilnicima. A surov je u veoma malom broju pesama. Ili je narodni pevač hteo da u jednoj ličnosti prikaže sve ljudske osobine i raspoloženja, od najnižih do najviših? To će, izgleda, biti pre svega.

No, bilo kako bilo, Marko je najizrazitija ličnost u našoj narodnoj poeziji, pa i u poeziji nekih drugih balkanskih naroda koji su vekovima živeli u sličnim prilikama kao naš narod. Uzeta u celini, ova ličnost predstavlja nešto potpuno novo u svetskom pesništvu. To nije ni Ahil, ni Odisej, ni Beovulf, ni Roland, ni Ilja Muromec, ni Sigurd, ni Sigfrid, niti ikoji drugi junak, mada sa njima može imati ovu ili onu zajedničku crtu.

U pesmi Uroš i Mrnjavčevići Marko istupa u ulozi čuvara Dušanovog carstva. On s ogorčenjem ustaje protiv svojih najbližih rođaka koji se otimaju o carstvo, ili tačnije rečeno: koji komadaju državu. On presuđuje da carstvo ostane Urošu, jer „đetetu je od koljena carstvo", drugim rečima: jer je to jemstvo da se država neće raspasti. To je bio jedini put da se sačuva snažna država, koja bi bila u stanju da se odupre najezdama. I Njegoš s razlogom optužuje razbijače države:

Kao što je iz istorije poznato, komadanje Dušanove države nije donosilo narodu izbavljenje, nego ga je – naprotiv – bacalo u još teže ropstvo, donosilo mu još nesnosnije obaveze prema domaćim gospodarima i otvaralo širom vrata turskim osvajačima, novim i još bezdušnijim eksploatatorima. Naravno, ko bi danas delio carstvo po tome kome je ono „od koljena" – taj bi zastupao ideal pravde iz XIV veka, kako je govorio Svetozar Marković.

Iz iste ove pesme i iz nekih drugih pesama vidimo i to da narodni pevač – s očiglednom pobožnošću – ističe crkvene ličnosti, crkvu i njeno učenje. I to je potpuno razumljivo. Pre svega, u doba kad su ove pesme nastale, a i mnogo kasnije, ljudi su bili tako nemoćni prema prirodnim i društvenim silama da su one u njihovim glavama dobivale oblik nadzemaljskih sila. Sem toga, u nekim slučajevima, crkva je imala i izvesnu naprednu ulogu. Ona je stvorila prvu pismenost kod naroda koji su pre primanja hrišćanstva živeli u varvarstvu i time je znatno doprinela održavanju i daljem razvijanju kulturnih tekovina. Najzad, kod nas, za vreme turske vladavine, ugledu crkve doprinosila je i činjenica da su se klasne razlike podudarale sa verskim: na jednoj strani bili su eksploatatori turski feudalci, a na drugoj strani eksploatisana hrišćanska raja. Skoro čitavo niže sveštenstvo bilo je čvrsto povezano s narodom, a bilo je i takvih slučajeva da su pojedini visoki predstavnici crkve aktivno učestvovali u borbi protiv osvajača i podsticali oslobodilačke težnje.

Pesme koje govore o Brankovićima i Jakšićima, Crnojevićima, Ugričićima (Janku i Sekuli) i hrvatskim banovima najbliže su po svome duhu kosovskim pesmama. I u njima je, pre svega, reč o propadanju stare države.

Posle bitke na Marici (1371) i posle bitke na Kosovu (1389) naše južne oblasti potpale su pod Turke, ostaci države pomerili su se na sever: despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, imao je prestonicu u Beogradu, a njegov naslednik Đurađ Branković u Smederevu. I jedan i drugi pokušavali su da osnaže državu, ali to im nije pošlo za rukom. Oni su bili u potčinjenom položaju ne samo prema turskom dvoru nego čak i prema mađarskom. Sem toga, bili su uznemiravani i od Mlečića (u Primorju) i od raznih velikaša.

Sagradivši tvrđavu u Smederevu (u obliku trougla sa dvadeset i četiri kule), Đurađ je preduzeo niz mera da obezbedi svoju državu. Jednu svoju kćer, Katarinu, udao je za grofa Ulriha Celjskog, koji je imao velika imanja u Štajerskoj i Hrvatskoj i bio veoma moćan čovek (1433), a drugu – Maru udao je za turskog sultana Murata II (1435). Sem toga, 1435. godine Đurađ je sklopio ugovor s Mlečićima (u tome ugovoru Zeta, koja je bila u sastavu Đurđeve države, prvi put se naziva Crnom Gorom).

„Dok je turski vazal Stjepan Vukčić pustošio zapadne krajeve despotove zemlje, počeo je sultan lično opsadu Smedereva. Srpsku prestonicu energično su branili Grgur, najstariji sin despotov, i Toma Kantakuzin, šurak despotov... Despot Đurađ tražio je pomoć u Ugarskoj, nu onde se nikako nije mogla opremiti velika vojska, jer je vlastela težila da ograniči kraljevu moć... Tako se onda Smederevo moralo predati (18. avgusta), pošto je izdržalo tromesečnu opsadu i bombardovanje iz velikih topova. Despotova zemlja, skupa sa Srebrnicom zapadno od Drine, dospe u turske ruke. Jedino se održala pokrajina Novo Brdo...

Zeta je bila pošteđena od ratovanja. Njome je upravljao vojvoda Komnen, namesnik despotov u Baru. U Smederevu je bio postavljen za zapovednika sin Evrenosa, turski vojskovođa Isak, ranije namesnik u Skoplju. Turcima su sada otvoreni bili putevi za Bosnu, te je njihova konjica iz Vrhbosne dolazila do Jajca, pa i u Ugarsku, koju je još jedino štitio Beograd."

Posle rata koji se završio primirjem u Segedinu (1444) Turci su vratili Đurđu čitavu njegovu oblast (i gradove Golubac i Kruševac) i oslepljene sinove.

Nekoliko godina zatim došlo je opet do rata između Mađara i Turaka. Mađarska vojska, pod zapovedništvom J. Hunjadija (koji je u pesmama poznat kao Sibinjanin Janko), prodrla je preko Srbije do Kosova i tu bila strahovito potučena (1448). Uspomena na taj poraz i danas se čuva u izreci: „Stradao kao Janko na Kosovu". Despot Đurađ je uhvatio Hunjadija pri povlačenju i nije ga pustio sve dok nije dobio naknadu za štetu koju je pričinila mađarska vojska.

Sa Hunjadijem despot se izmirio 1451. Ali ratovanje s Mlečićima neprekidno je trajalo, a od 1454. i Turci su počeli sve žešće da navaljuju na Srbiju. U toku tih napada, 1456, umro je despot Đurađ. Nasledio ga je sin Lazar, koji je takođe ubrzo umro (1458). Iduće, 1459. godine Turci su uzeli Smederevo bez borbe.

Porodica Hunjadi (Lazar Stipić ''Istina o Mađarima (po mađarskim podacima)'' V. knjiga, 186. str.) potiče od viteza Serba iz Srbije, čiji brat je bio Radul. Sinovi Serba su bili Madoš, Vuk (Voyk) i Radul. Vuk je dobio od mađarskog kralja grad i županiju Hunjad (Sibinj). Otuda potiče mađarsko ime porodice. Njegov sin Jovan brzo se istakao u junaštvu i u veštinama. Postao je vojskovođa i guverner Mađarske 1446. g., a grofovstvo dobio 1453. g. Umro je 1456. g. u 68-oj god. U srpskoj istoriji je poznat pod imenom Janko Sibinjanin. Njegov sin Matija postao je mađarski kralj 1458. god. i vladao je do smrti (1490. g.) U svetskoj istoriji je poznat pod imenom Matija Korvin i ubraja se u najobrazovanije i najnaprednije vladare XV-og veka. Mađari ga drže za svog najvećeg narodnog vladara i zovu ga: Matija Pravedni.

Posle pada Smedereva mnogi Srbi iselili su se u Ugarsku, stupili u ugarsku vojsku i produžili ratovanje protiv Turaka. Među tim Srbima veliki ugled su imali braća Jakšići, Stefan i Dmitar, sinovi Đurđevog vojvode Jakše. Kao nekakvi vladari nad tim Srbima bili su potomci despota Đurđa. Oni su i sami nosili naziv despota. Prvi je bio sin slepoga Grgura, Vuk Grgurović, u pesmama poznat pod nazivom Zmaj-ognjeni ili Zmaj-despot. U ratovima protiv Turaka on se istakao kao veoma hrabar čovek. U jednoj prilici opsedao je čak i Smederevo, ali bez uspeha. Umro je u Sremu 1485. Drugi je bio sin slepoga Stefana, Đurađ. On je, na poziv ugarskog kralja, došao u Ugarsku sa majkom Angelinom i bratom Jovanom. Dobili su od kralja Kupinik (sada Kupinovo), Slankamen, Berkasovo i Kostajnicu. A kad se Đurađ zakaluđerio (kao kaluđer zvao se Maksim), Jovan je postao despot. On je poslednji potomak staroga despota Đurđa. Hrabro je vojevao protiv Turaka i nameravao da ponovo osvoji Srbiju, ali to mu nije pošlo za rukom. Umro je 1502.

Zetom od polovine XV veka vladao je Stefan Crnojević, koji je priznavao mletačku vrhovnu vlast. Njegov sin Ivan Crnojević (1465 –1490) u početku je imao sedište u Žabljaku, a zatim na Cetinju. Jedan njegov sin (kome istorija ne zna imena a pesma ga zove Maksimom) poturčio se i kao poturčenjak zvao se Skender-beg i pašovao u Skadru. Drugi Ivanov sin (koji se u pesmi pogrešno smatra kao njegov brat) bio je Đurađ. Godine 1496. Đurađ, proteran od Skender-bega iz Crne Gore, pobegao je u Mletke, gde je neko vreme bio zatvoren, a zatim otišao u Carigrad i dobio pašaluk u Maloj Aziji.

Snažan otpor najezdi Turaka pružen je i u Hrvatskoj i Slavoniji. Već krajem XIV veka prikučili su se Turci granicama ovih zemalja. Ali su na njih počeli žestoko navaljivati tek posle pada Srbije (1459) i Bosne (1463). Dobivši bitku na Krbavskom polju (1493), a zatim bitku na Mohaču (1526), Turci su ubrzo zauzeli zapadnu Slavoniju s Požegom i čitavu južnu Hrvatsku, osim gradova u Primorju, koje je dobila Venecija još u prvoj polovini XV veka. U toku XV veka Turci su neprekidno navaljivali. Godine 1566. bila je velika bitka kod Sigeta, u kojoj je poginuo hrvatski vojskovođa Nikola Šubić-Zrinjski. Tih godina, radi uspešnije odbrane od Turaka, osnovana je duž turske granice (između Drave i Kupe i između Kupe i mora) takozvana Vojna krajina, koju su naselili kao slobodni vojnici ljudi prebegli sa turske teritorije.

Pomenuti događaji i ličnosti nešto su drukčiji u pesmama nego u istoriji, ali je to uvek jedna ista očajnička borba bez izgleda na uspeh. Više od jednog veka, počev od poraza na Kosovu (1389), ostaci stare srpske države pružali su snažan otpor zavojevaču, ali se propast nije mogla izbeći – ona je iz decenije u deceniju bivala sve neminovnija. U pesmama narod za to okrivljuje Vuka Brankovića i Đurđevu ženu Jerinu. Pesma veli da je Vuk na Kosovu prebegao Turcima, a Jerina da je uništavala glavne junake itd. Ali u pesmama narod ne smeće s uma tursku silu, ni razmirice domaćih velikaša, ni osvajačke prohteve mađarske i mletačke.

U pesmama o kosovskom boju nema humora, koji je inače toliko drag našem narodnom pevaču, nema vedrih tonova. Iz svake reči bije teška zbilja, svaka je pesma jedna velika tragedija, sve pesme ukupno čine neprebolnu tragediju čitavog naroda. Ta tragedija dostiže vrhunac u pojavi Kosovke devojke i majke Jugovića. Polje je pokriveno mrtvim junacima. U tu tišinu verenica i majka unose nemir svoga srca i mere njime veličinu gubitka. Tako rade i stara Gandhari i njenih sto snaha na jednom sličnom razbojištu u staroj Indiji: prevrću ratnike pokidanih ruku i nogu – one s jedne strane, a šakali i ptice grabljivice s druge. Sve je izgubljeno, ostaje samo „huda sreća".

Istom tragikom obojene su i pesme o vremenu Brankovića i hrvatskih banova. Ropstvo je već počelo, sestra sedi bolesnom bratu više glave i osvešćuje ga suzama – da je zaštiti od nasilja i sramote. Smrt dolazi sa svih strana: od Turaka, Latina, Mađara. Ginu najbolji junaci; narod tuguje za njima nazivajući ih „pernatim od sunašca štitom", „desnim krilom od srpske krajine" i drugim nežnim imenima.

Vojvoda Prijezda (u pesmi Smrt vojvode Prijezde) umire da se ne bi osramotio ustupajući tiraninu sablju, konja i ljubu. To troje on shvata kao sastavni deo svoje slobode, kao punoću svoga dostojanstva. Ako bi njih izgubio, ostao bi krnj, ništavan, ružan. I taj bedni i nakazni život tiranin bi najzad uzeo. Istog je mišljenja i Prijezdina ljuba, ponosita Jelica gospođa, koja jednostavnim rečima – kao nešto što se po sebi razume, što je jedino prirodno i moguće – izražava najplemenitiji heroizam:

Kajica Radonja i Oblačić Rade u nečem liče na Miloša Vojinovića. Kao i on, nenadmašni su u viteškim igrama. Ali nemaju njegove veselosti, njegovog zamaha i širine. Kajica je postavljen nasuprot Janku i njegovim Mađarima i Karavlasima kao Miloš Latinima. On se odlikuje ne samo junaštvom nego i čudesnom lepotom. On je stvoren da nadjunači i nadmudri. Ali je bezazlen, poverljiv, bez zadnje misli, neoprezan. Zato mu Janko lako na prevaru zadaje smrtonosnu ranu. Umirući, Kajica žali što odlazi bez junačkog ogledanja i moli da bude osvećen: ,Ako možeš, osveti me, babo". – Oblačić Rade je više smeo, plah, ekspanzivan. Njegove su reči: „Jednom mi je zeman umrijeti, i potle ću, Mejo, odmirati". On, bez straha, baca u lice vladaru istinu o njegovoj nečovečnoj vladavini. A kad ne može nepravdu da otkloni rečju, on je šiba trostrukom kamdžijom. Po svemu liči na neumitnog sudiju, strogog i pravičnog, koji hoda po svetu da kažnjava nepravdu.

Bolani Dojčin je jedan od najoriginalnijih i najrevolucionarnijih likova čitave naše narodne epike. Izmožden devetogodišnjom bolešću, utegnut platnom od bedara do vitih rebara da mu se ne razminu kosti mimo kosti, sa kopljem u ruci, na besnom doratu ispod čijih kopita iskače kamenje i zbunjuje solunske trgovce, on je otelotvorena žudnja za osvetom ugnjetenih i poniženih masa. On ne može da umre, nema prava da umre dok na svetu postoji takav krvnik kao što je Uso Arapin i takav nitkov kao što je Petar nalbantin. U svetskoj književnosti nema takvog lika kao što je Dojčinov. Njega je mogao da stvori samo narod koji je stolećima vojevao protiv nameta, uvreda i beščašćenja.

Jovan Kosovac je jedan od nekolicine junaka (pored Oblačića Rada i Zmaj-despota Vuka) koji unose optimizam u tragične pesme o vremenu propadanja stare države. On je lukavi starac, čuvar Kosova. Ume da se preruši u slabotinju: da se zguri kao kukavica i da natera đogata da ramlje u tri noge. A kao mamac nosi na glavi zlatno pero. Zar može nasilnik da prođe pored takvog jadnika i da ga ne opljačka? No u tome slučaju đogat bi prestao da ramlje, starac bi se ispravio i strahovito podviknuo, i zulumćara bi stizala nemilosrdna kazna. U zgurenom Kosovcu odražena je stvarnost „jadnog i krvavog", porobljenog Kosova. U ispravljenom Kosovcu izražena je oslobodilačka težnja sirotinje raje.

Zmaj-despot Vuk dobio je zmajevitu snagu i krila u ognjenom snu potlačenog naroda o pobedi nad ugnjetačima. On deli megdane sa najvećim turskim junakom, Đerzelez-Alijom, i sa Turčinom koji sedi na Avali – sa Porčom od Avale. On namešta zasede podlom porobljivaču i bije ga iz prevare, kao i hajduci i uskoci. Tutanj njegovog konja uz polje Vračara i njegova sablja nad Porčinom glavom, – to je buntovničko kucanje srca i gnevni sjaj očiju osvetničke raje, koja ne može da se pomiri s ropstvom.

Ban Derenčić i njegova sestra Doroteja iz pesme o boju na Krbavskom polju idu među najtragičnije ličnosti ovoga doba. I istorijski posmatrana, bitka na Krbavskom polju (1493) predstavlja jedan od težih poraza koje su naši preci pretrpeli. „U njoj je izginuo cvet hrvatskog plemstva i 10000 vojnika (od 15000). Sam zapovednik hrvatske vojske, ban Mirko Derenčin, pao je u tursko ropstvo." Ubrzo posle ove bitke (1528) Turci su, osvojivši Krbavu i Liku, „osnovali lički turski sandžak, sa znatnim mestom Udbinom". Prema pesmi, od Turaka ponuđeno mu prijateljstvo uz uslov da pusti njihovu vojsku preko svoje zemlje ban Derenčić je gordo odbio i prihvatio borbu pod Udbinom. Poginuo je zbog svoje duge kose koju mu je u milošti odnegovala sestra Doroteja. Poginuo je i njegov sin Pavlić. Vratio se iz boja – zahvaljujući dobrom konju i noći – samo knez Perazović, Dorotejin verenik. Ali, uprljanog krvlju, prahom i znojem, zaručnica ga nije poznala:

A kad joj je knez rekao šta se dogodilo, „od tuge joj sarce raspuknulo, od žalosti čarnoj zemji pade". Kao što se vidi, to su situacije vrlo slične onima koje nalazimo u nekim pesmama o kosovskom boju.

Njoj je Dmitar – gnevan zato što mu je povređeno dostojanstvo – kratko naredio: „Otruj meni mog brata Bogdana". Protiv te zapovesti pobunilo se celo njeno biće. Ali kako da pomiri nesrećnu braću koja su se ljuto zavadila „oko vrana konja i sokola"? Oni su lako podelili očevinu, lako podelili državu, i to u doba koje nije bilo lako, u doba kad je turska sila sve rušila na svome putu, a posvađali su se „da oko šta, veće ni oko šta", – tako ih optužuje narodni pevač kroz govor zvezde Danice Mesecu. Kako takvu braću da pomiri Anđelija? Ona je sebičnost i nečoveštvo tukla širokogrudošću i čoveštvom. Nasula je rujna vina u „molitvenu čašu", pružila je Bogdanu i zaiskala: „Pokloni mi konja i sokola". Bogdan nije mogao to da joj odbije. Tako je zadobila pobedu nad Bogdanom i nad Dmitrom. Kad se Dmitar uveče vratio kući – posle svega što mu se u lovu dogodilo, posle pouke koju je čuo od ranjenog sokola: „Meni jeste bez krila mojega kano bratu jednom bez drugoga" – Anđelija ga je stvarno iscelila prostom i nadmoćnom ljudskom rečju: „Nijesam ti brata otrovala, veće sam te s bratom pomirila".

Sve njih odnela je turska poplava. Ali raja je nagonila čak i zvezde da o njima govore. U svetlosti deseterca oni su išli iz mesta u mesto, iz decenije u deceniju, od naraštaja naraštaju, useljavali se u nova pokolenja i kroz njih nastavljali veliku borbu za slobodu.

U XIV i XV veku Turci su zavladali Makedonijom, Srbijom, Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom. Našu zemlju, dakle, oni su osvajali duže od jednog veka. A kad su je najzad zauzeli, nisu mogli u njoj mirno da vladaju. Pojavili su se novi ratnici u zemlji i van nje. Jedni, iz zapadnih naših oblasti koje su pale pod Turke, uskočili su na austrijsku i mletačku teritoriju i obrazovali zid od Like do mora koji je dugo odolevao turskim nasrtajima; to su bili uskoci, hrabri branioci mora i čitave Dalmacije i njenog zaleđa. Drugi su, počev od polovine XVI veka, postepeno naselili austrijsko-tursku granicu od Like do Banata, takozvanu Vojnu granicu, i svojim grudima sprečili dalje tursko nadiranje u Evropu. A između onih koji su ostali u krajevima pod turskom vlašću mnogi su se borilina taj način što su sačekivali Turke na drumovima ili upadali u njihove gradove i ubijali ih; to su bili hajduci, koji su živeli – uglavnom – na porobljenoj teritoriji (samo katkad na susednoj austrijskoj ili mletačkoj), leti po šumama a zimi kod jataka.

Naši preci odlazili su u hajduke zato što nisu mogli da se pomire sa ropskim životom. Oni su vekovima tražili i očekivali pomoć od neporobljenih evropskih zemalja, u prvom redu od Austrije i Mletačke Republike, i kad god bi te zemlje zaratile protiv Turaka, oni su listom ustajali i neštedimice prolivali krv. Ali uvek Austrija i Mlečići zaključivali su mir s Turcima ne vodeći mnogo računa o sudbini našeg naroda, i njemu nije ostajalo ništa drugo nego da u neprekidnoj borbi sam osvaja i brani svoje pravo na život. Nosioci te neprekidne borbe bili su hajduci.

Oni su na silu odgovarali silom. Turci su pljačkali, uzimali od naših ljudi hranu, odelo, novac, stoku, otimali žene i decu i prodavali ih kao roblje; hajduci su u zasedama na drumovima sačekivali turske putnike i vojnike (pa i trgovce koji su s Turcima bili u poslovnim vezama), oduzimali im upljačkano blago, zarobljavali ih ili ubijali.

Godine 1526, na primer, odmah posle mohačke bitke, kad je Turska bila na vrhuncu svojih snaga, bosanski hajduci pod harambašom Deliradićem napadali su komoru Husrevbegove vojske pri njenom povratku iz pobedničkog pohoda. Nekoliko godina kasnije u predelu gornjeg dela Drine i Lima bilo je tako mnogo hajduka da su Turci morali stalnim stražama na putevima da obezbeđuju putnike. Godine 1532. hajduci su u blizini Jagodine napadali vojsku Sulejmana Veličanstvenog koja je išla na Beč. Oko polovine XVI veka primećeni su mnogobrojni hajduci na jugoistoku Bosne, u sadašnjoj Vojvodini (gde su se krili u trskama i visokoj travi) i u Srbiji svuda od Beograda do Pirota. Godine 1555. hajduci koji su živeli na levoj obali Dunava prešli su reku i u blizini Beograda potukli 150 janičara. Pri kraju XVI veka hajduci su – zajedno sa ustanicima koje su predvodili – pustošili čak i gradove: Vršac, Nikopolj, Ruščuk i dr.

U XVII veku naročito mnogo hajduka bilo je u Srbiji i u Boki. U Srbiji bilo ih je svuda: u okolini Beograda, u Toplici (koja je oko 1623. godine sva bila u njihovoj vlasti), kod Novog Pazara, Pirota, Niša, Paraćina, Batočine, na Kunovici i Ježevici, na Kosovu, na Karadagu, kod Valjeva itd. Putevi su bili prekriveni leševima. Turci su se usuđivali da putuju samo u velikim grupama i sa dobro naoružanim pratnjama. Pri kraju XVII veka hajduci Srbije, pošto su Turci pretrpeli neuspeh u opsadi Beča, digli su narod na ustanak i napravili bezbroj viteških podviga, ali željeni cilj nisu postigli: narod je morao da se seli sa potučenom austrijskom vojskom preko Save i Dunava i Srbija je skoro pusta morala da dočeka početak XVIII veka.

Boka je postala hajdučko gnezdo u drugoj polovini XVII veka, u doba dugotrajnog mletačko-turskog rata. To su Crnogorci i Hercegovci koji su došli u Boku da zajedno sa Mlečićima ratuju protiv Turaka. Oni su pokazali izvanrednu hrabrost u bojevima na moru i na suvu. U strahu od njih živeli su čak i sarajevski Turci. Sa jednim bosanskim pašom, koji se spustio do Boke, oni su se prosto igrali: ubijali stražare pred njegovim šatorom i najzad mu odveli sve konje iz logora. Ovi hajduci pljačkali su i robili ne samo Turke nego i hrišćanske seljake koji nisu bili raspoloženi za borbu. Surovi, hrabri i vešti ratnici, oni su pripremili narod ovoga kraja za krupne ustaničke akcije na izmaku XVII veka. Oni su, u stvari, započeli borbu za oslobođenje Crne Gore.

U XVIII veku veliki značaj imale su hajdučke borbe u Srbiji. Opustelu zemlju naselili su u toku toga veka Crnogorci, Hercegovci, Sandžaklije, Bosanci i nastavili delo svojih prethodnika iz XVII i XVI veka. Hajduci Srbije pri kraju XVIII veka, u doba Kočine krajine, i na samom početku XIX veka, predstavljali su veoma ozbiljnu snagu i odigrali su neobično važnu ulogu u pripremanju naroda na ustanak.

Tako su se Turci za sve vreme svoje vladavine osećali u našoj zemlji kao nezvani gosti. Nisu bili sigurni ni u svojim gradovima, a van njih – na drumovima koji su, najčešće, vodili kroz nepregledne šume – bili su u smrtnoj opasnosti od hajduka. Da bi se zaštitili od njih, podigli su pored puteva niz utvrđenja u kojima su sedela vojnička odeljenja sa zadatkom da štite putnike od napadača. Takva utvrđenja bila su u Pirotu, Beloj Palanci, Nišu, Aleksincu, Ražnju, Paraćinu, Jagodini, Batočini i drugim mestima. Ali to nije bilo dovoljno, te su Turci bili prinuđeni da daju povlastice našem življu koji je stanovao pored drumova: oslobodili su ga raznih dažbina i dali mu oružje, a on je u naknadu za to bio dužan da obezbeđuje prolazak kroz šume. No ovi naoružani ljudi često su išli naruku hajducima, često su se i sami odmetali u hajduke, i svakog časa mogli su da se pretvore u ustanike.

Zato su Turci – da bi zastrašili narod – vršili mnoge i teške odmazde. Uhvaćene hajduke i ustanike nabijali su na kolje pored puteva i na drugim istaknutim mestima, a glavama pobijenih kitili su svoje gradove. Tu strašnu sliku videli su u razna vremena turske vladavine mnogi ljudi koji su prolazili kroz našu zemlju. A s vremena na vreme, van sebe od besa, Turci su palili, pustošili, robili i ubijali sve što bi im pod ruku došlo. Kako je to izgledalo, dovoljno rečito svedoči jedan zapis s kraja XVI veka: „U ljuto zimnje vreme svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu. Ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu: brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tada gorko ridanje i plač. Odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina". Ali za odmazdu Turci su dobijali odmazdu, osvetnička hajdučka ruka vraćala im je žao za sramotu. U stalnoj borbi na život i smrt hajduci su često bili vrlo okrutni. Ali drukčiji nisu ni mogli biti, jer su imali posla sa bezdušnim neprijateljem. Prema nasilnicima oni su morali biti nasilnici. Svoj surovi odnos prema Turčinu svaki hajduk mogao je da opravda rečima kojima je Vuk Mićunović u Njegoševu Gorskom vijencu napravio razliku između vezira i sebe:

I zato što je taj odnos takav muslimanske pesme u kojima se opevaju hajdučki porazi zvuče kao pesme u kojima se proslavljaju eksploatatori i nasilnici, age i begovi.

Naravno, to ne znači da nije bilo i ružnih hajdučkih postupaka. Živeći pod vrlo teškim uslovima u šumi ili kod jataka, progonjeni čak i od austrijskih i mletačkih vlasti (one su za njima slale potere, ucenjivale njihove glave itd.), ugrožavani od domaćih izdajica, oni su u izvesnoj meri morali postati divljačni i otud je razumljivo što su se među njima mogli naći i takvi ljudi kao što je u pesmi onaj Pletikosa Pavle koji ubija nedužne svatove. Ali, sa druge strane, da su se hajduci držali „viteškog" načina borbe, bili bi onemogućeni na samom početku svoga postojanja i u tome slučaju ne bi bilo ni ustanaka i Turci bi mirno vladali nad mirnom rajom.

Zanimljivu belešku o hajducima ostavio je Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku: „Narod naš misli i pjeva" – kaže Vuk između ostalog – „da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. Da rečemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji, ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina da što je god vlada turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića... Hajduci ljeti žive po šumi i dolaze jatacima te se hrane, npr.: dođu kome na večeru pa im onaj da što te ponesu u torbama što će jesti do sjutra naveče; a kadšto ih jatak namjesti gdje u šumi pa im nosi i ručak i užinu. Kad dođe zima, oni se rastanu i otidu svaki svome kakom prijatelju na zimovnik, ali najprije ugovore kad će se na proljeće i gdje sastati. Na zimovnicima gdjekoji leže danju po podrumima ili po drugijem zgradama, a noću se časte i pjevaju uz gusle, a gdjekoji preobučeni u proste haljine čuvaju stoku kao sluge. Ako koji u određeno vrijeme na ročište ne bi došao, društvo ide te ga traži, pa ako bi se dogodilo da jatak hajduka na zimovniku izda ili ubije, to svaki hajduci gledaju da osvete makar i poslije pedeset godina. Hajduci u naše vrijeme u Srbiji nosili su najviše čohane plavetne čakšire, dolje na nogama čarape i opanke, gore čohane đečerme i koporan, gdjekoji i dolamu zelenu ili plavetnu, a povrh svega kupovni gunj; na glavi ili ćelepoše ili fesove ili svilene kape kićenke, od kojijeh su svilene kite visile s jedne strane niz prsi, i koje je osim njih slabo ko nosio; vrlo su rado nosili na prsima srebrne toke, a koji ih nijesu mogli nabaviti, oni su mjesto njih prišivali srebrne krupne novce; od oružja imali su dugu pušku i po dvije male i veliki nož. U Srbiji je za vlade turske gotovo u svakoj knežini bio po jedan buljubaša (Turčin) sa nekoliko pandura (među kojima je bilo i Srba i Turaka) koji su gonili hajduke, a kadšto, kad bi se hajduka mnogo pojavilo i stali bi često ubijati i otimati, podizali su Turci i narod sav u potjeru, i premda su ih gdjekoji ljudi u društvu tjerali i tražili a kod kuće ih po zgradama i po šumama krili, opet se kadšto događalo da su ih hvatali i ubijali: koga ubiju, onome panduri odsijeku glavu i odnesu je u grad, te se na kocu metne na beden, a koga Turci živa u ruke dokopaju, onoga nabiju na kolac. A kad ni potjera ne može ništa da im učini, onda Turci iziđu na teftiš, tj. kakav veliki starješina turski iziđe s podosta momaka u narod, pa zatvorom, bojem i globama nagoni kmetove i rodbinu hajdučku da se traže hajdučki jataci i da se hvataju hajduci (a osim teftiša u hajdukovu rodbinu i u ženu i djecu, ako ih ima, nije niko dirao, nego su kod svojijeh kuća življeli na miru). Teftiši su osobito bivali poslije ratova, kad mnogi ljudi od straha turskoga pobjegnu u hajduke ... Hajduci drže svoj zakon, poste i mole se bogu kao i ostali ljudi, i kad koga povedu da nabiju na kolac, pa ga Turci ponude da se poturči – da mu oproste život, on psuje Muhameda dodajući: „Pa zar poslije neću umrijeti?" Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije i otići onaj koji se u se ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pjevaju iza glasa, pokazujući da ne mare za život. I predani je hajduk svagda slobodniji i otreseniji od drugijeh ljudi, ne da na se nikome, i svak ga se pribojava. Kadšto po dva i po tri hajduka povežu i poharaju mnogo više ljudi; ali kadšto i oni udare na čudo gdje se ne nadaju..."

U pesmama hajdučki život je – uglavnom – verno predstavljen. Pojedini događaji, pa čak i ličnosti, izmišljeni su, ali su istinito prikazana turska nedela i otpor koji je narod pružao preko svojih najborbenijih predstavnika. Narodni pevač je sačuvao istinu o tome kako su Turci skupljali harač, kako su udarali na ženski obraz, kako su ljudima otimali imovinu, kako su izmišljali svakojake strašne muke da bi raju naterali na poslušnost. Ne manje istinito prikazao je narodni pevač različne trenutke iz hajdučkog života: odmetanje u goru, organizaciju družine, ulogu harambaše, način borbe (uhođenje, napad iz busije itd.), sastajanje u proleće („Đurćev danak – hajdučki sastanak") i rastajanje u jesen („Mitrov danak – hajdučki rastanak"), pobede i poraze.

Ono što naročito karakteriše hajduke jeste izvanredna otpornost u svim prilikama. Malobrojni prema turskoj sili, oni su morali da se bore i pameću, da se snalaze i dovijaju na najrazličnije načine, da budu oprezni, lukavi, ali iznad svega morali su biti hrabri i izdržljivi, spremni da vedro podnose umor, glad, žeđ, rane, najteža mučenja. Zato se u pesmama tako često i naglašava da hajduk može biti samo čovek naročitog kova, čovek koji je kadar „stići i uteći i na strašnu mjestu postajati", čovek

I nije bilo muke koju takvi ljudi ne bi podneli radije nego ropstvo. Glad, žeđ, hladnoća, sve je bilo lakše nego služenje Turčinu. Jedna žena, koja se odmetnula zbog turskog nasilja, ovako opisuje svoje mučenje u šumi:

Hajduke je – kako kazuju mnoge pesme – krasila najlepša drugarska ljubav. Ranjenog druga nisu ostavljali na bojištu, nego su ga iznosili i vidali mu rane. Na prevaru ubijenog druga svetili su kad-tad. Izdajnika je uvek stizala osvetnička ruka. Neprijatelja se nisu plašili. Ako bi mu pali šaka, ćutke su podnosili najsvirepije muke, kao Mali Radojica i stari Vujadin. Za neprijatelja nisu imali milosti. Ali se dešavalo i to da su ponekom Turčinu poklanjali život – da priča kako su Turci izginuli. U izvesnim slučajevima uzimali su otkup za zarobljene Turke i puštali ih, ili su ih menjali za svoje drugove koji su zapali u tursko ropstvo, a ponekad su ih prodavali Latinima, kao što je učinio Vatrica Stjepan sa pašom Podgoricom, koji mu je blo oborio kulu i zarobio ženu:

Hajdučka pesma pominje kao borce ne samo muškarce nego i žene, pa čak i decu. Takvo jedno junačko dete je nejaki Stevan, koji je bio dovoljno hrabar da ukrade noževe, ali nije bio dovoljno snažan da njima lako preseče veze na rukama svoga oca Grujice Novakovića, koga su Turci svezali:

Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u narodnoj pesmi. Oni imaju mnogo zajedničkih crta sa junacima iz starijih vremena, ali imaju i neke potpuno nove osobine koje su u skladu sa drukčijim uslovima i načinom borbe. Najizrazitiji hajdučki likovi su: Starina Novak, Grujica Novaković, Kostreš harambaša, stari Vujadin, Mali Radojica, ljuba hajduk-Vukosava.

Starina Novak je istorijska ličnost, poznati hajdučki harambaša iz druge polovine XVI veka. U pesmama on katkad ima prezime Debelić; mećutim, Debelić Novak je sasvim druga ličnost, koja je živela čitav vek ranije. Nadimak Starina, kako se misli, u vezi je s tim što su ga njegovi hajduci kao svoga starešinu zvali babo. U izvorima on se pominje i kao Baba Novak. U pesmama on je kadar da stigne i prestigne, i ne boji se „nikoga do boga". Četrdeset godina čuva „druma kroz planinu" i otima oteto blago. „Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo." Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko:

Grujica Novaković – po potpunosti svoga lika, po bogatstvu crta, naročito po svojoj nadmoćnosti, čiji su izvori ne samo u fizičkoj snazi nego i u bistrini uma – najviše se približuje Marku Kraljeviću. On je svemoćan, skoro nepobediv, svuda prisutan, lake ruke. On je jedan od naših najvedrijih junaka. Narodni optimizam dostigao je u njemu najviši stepen. Pesme o njemu za vreme turske vladavine imale su, svakako, izvanrednu podsticajnu moć.

Kostreš harambaša je najizrazitiji tip neumoljivog sudije. On pljačkašima udara sramotno obeležje – da se izdaleka vide i svuda poznaju. Samo njegovo ime ispunjava turska srca samrtnim strahom. Duboko u planini „sedi na drumu široku" i drži pušku preko krila. Liči na kip osvete koji oživljuje samo u trenutku kada se približe Turci. Njegove reči upućene turskoj poteri opore su i odsečne kao udarac nožem. Ne zna se da li je mračnija gora koja mu je dala utočište ili on koji čuva šumsku slobodu, jedinu u toku vekova.

Stari Vujadin i Mali Radojica imaju ulogu pobednika na mukama, ali svaki na svoj način. Vujadin je miran, ozbiljan, nepokolebljivo rešen. Prebijenih nogu i ruku, on se podsmeva Turcima koji bi mu za priznanje ostavili oči. On s ponosom ceo umire da bi ceo ostao čovek pred drugovima i prijateljima. – Mali Radojica nije manje hrabar, a mnogo je vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i da mora ostati živ, živ i slobodan. – U vreme borbe s Turcima i jedan i drugi služili su kao uzori i kao opomena kako treba da se drže časni ljudi.

Ljuba hajduk-Vukosava je vedra junakinja, nadmoćna i umom i srcem. Ona ne tuguje, nego se bori i pobeđuje. Ona je živi primer ženskog junaštva u mučnoj istoriji naše zemlje. Sakrivenih kosa ispod kalpaka i nedara ispod dolame, naoružana oružjem i ljubavlju i mržnjom, ona je ovaploćena želja narodna da sve što živi i što je u življenju ugroženo stupi u borbu za slobodu.

Iako je ropstvo bilo dugotrajno i teško, narod je uporno verovao u oslobođenje i borio se za njega. Ta vera se prenosila od oca na sina, sa pokolenja na pokolenje, i iz veka u vek bivala sve snažnija, vedrija i stvarnija. Osvajač je sve nemirnije živeo u našoj otadžbini. Smrt ga je vrebala sa svake strane: u gori, na polju, na putu, kod kuće, kad je usamljen i kad je u društvu, po mraku i po danu. Osvajaču se mnogo puta moralo učiniti da udarci na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori:

U hajdučkim – i uskočkim – borbama prekaljivale su se narodne snage. U tim borbama rasla je narodna vera u pobedu nad vekovnim dušmanima. Iz tih borbi sirotinja raja ušla je u veliku bunu iz 1804. godine, u bitke na Ivankovcu i na Mišaru, u prvi i drugi ustanak, kojima su zauvek raskinuti turski okovi.

Naziv uskoci dobili su oni ljudi koji posle pada Bosne (1463) i Hercegovine (1482) nisu hteli da ostanu pod turskom vlašću, nego su prebegli u Hrvatsku i Slavoniju. U početku oni su se zvali prebezi i činili su posadu pograničnih tvrđava. Naročito su se istakli oni koji su pod kapetanom Petrom Kružićem branili Klis od Turaka. Kad je Klis pao (1537), oni su se preselili u Senj i „poneli tamo i ime uskoka". U Senju njihov broj su uvećali venturini (begunci iz mletačke Dalmacije). Od oružja su imali pušku, sekiru, handžar. Borili su se hrabro na moru i na suvu. {„Živeći u Senju", – kaže P. Popović – „imajući platu od koje se nije moglo živeti (neki od njih, tzv. „venturini", nisu imali nikakve plate), a štićeni od svoga ćesarskog komesara senjskog kapetana, uskoci su često činili upade u obližnje turske krajeve, pljačkali što stignu i vraćali se s plenom u svoj grad. Oni su činili i veće ekspedicije. Predvođeni svojim vojvodama, po pet-šest stotina strašnih i veštih uskoka, sa svojim kapama s perima, a sa puškama a i tamburama u rukama, pustili bi se u širokim barkama na more, izašli iz Senja kroz morlački kanal na debelo more; sišli bi do Zadra, Šibenika, Skradina, Drača, Hvara, dubrovačkog zemljišta, Hercegovine i Trebinja, plenili bi hiljadama komada stoke, robili stotinama ljudi i žena, činili bi otmice devojaka koje bi za se venčavali, katkada bi prosto kao pravi gusari pljačkali trgovačke i druge brodove; tukli bi se, toga radi, s Turcima, s mletačkim vlastima koje su ih naročito gonile, i često u vrlo rđavim položajima i skoro sasvim uhvaćeni, izvukli bi se opet lukavstvom ili drskošću, i bez velikih šteta vraćali se doma."}

Sami Mlečići nisu bili u stanju da iziđu na kraj s uskocima, te su zatražili od austrijskog dvora da se uskoci „uklone iz Primorja, a barke njihove da se spale". Uskoci su više godina hrabro odolevali zajedničkom mletačko-austrijskom pritisku: bili nasilno iseljavani iz Senja i opet se vraćali u njega. Najposle su se neprijateljstva pretvorila u uskočki rat (1615 –1617). „U tom ratu" – kaže Prelog – „doprli su uskoci do samih Mletaka, a glavno bojište bilo je oko Gorice i Gradiške na Soči. Mirom u Madridu (septembra 1617) obvezao se nadvojvoda Ferdinand da će uskoke ukloniti iz Senja u unutrašnjost, lađe im spaliti, a u Senj smestiti nemačku posadu. I doista su uskoci bili razmešteni u krajeve oko Otočca i po Žumberku. Tu ih je skoro nestalo među ostalim stanovništvom."

Delo senjskih uskoka nastavili su u sredini i na kraju XVII veka kotarski i primorski uskoci. To su ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine – zbog teškog života pod Turcima – uskočili na mletačko zemljište i uzeli vidno učešće u dva mletačko-turska rata: u kandijskom (1645 –1669) i morejskom (1684 –1699). Mletačka Republika „što nije dozvoljavala Austriji – činila je sama". Na njen poziv, već 1646. godine prešla je na njeno zemljište prva grupa Vlaha. Iduće, 1647. godine prešle su nove grupe i ubrzo učestvovale u odbrani Šibenika od turskog napada. Godine 1648. kotarski uskoci imali su čitav niz okršaja sa Turcima: kod Udbine, kod Ribnika (gde su poginuli pop Šorić i Petar Smiljanić), na Zečevu (gde je poginuo Vuk Mandušić). Nekolike naredne godine bile su ispunjene sitnijim čarkama. Od 1653. do kraja kandijskog rata odigrale su se mnoge žestoke borbe: kod Knina, Glamoča, Udbine (gde je, 1654, poginuo Ilija Smiljanić, sin Petra Smiljanića), kod Bribirskog Potoka. Period mira od 1671. do 1683. godine uskocima je vrlo teško pao jer su bili željni sukoba s Turcima. I pre nego što je izbio novi mletačko-turski rat, neki od ovih neukrotivih buntovnika (među kojima se najviše istakao Ilija Mitrović, brat Stojana Jankovića) obnovili su neprekidne borbe s Turcima (1683). Od 1684, kad je počeo morejski rat, u tim borbama učestvovali su svi kotarski uskoci. Do kraja ovog rata oni su imali niz sukoba sa Turcima: kod Knina, Glamoča, Sinja, Livna, Duvna (gde je, 1687, poginuo Stojan Janković) i na drugim mestima. – U XVIII veku „jenjava i prestaje rad kotarskih uskoka".

U mletačkoj službi uskocima je bilo bolje nego u austrijskoj: dobijali su razna odlikovanja i visoke mesečne plate. „Zato će kotarski serdari, oslobođavajući Dalmaciju, pripojiti je ne Austriji, kako su hteli Senjani, nego Veneciji, i tako produžiti već polumrtvoj mletačkoj državi gospodstvo na Jadranu više od jednog veka." Ali, uprkos ovakvim uskočkim zaslugama, mletačka država – kad god joj je to bilo potrebno – sputavala je uskočke akcije. Kad je njoj išao u račun mir s Turcima, tražila je i od uskoka da budu mirni, zabranjivala im je čak i pojedinačne megdane s Turcima (1651. i 1660. godine). U hrabrosti uskoci nisu zaostajali za hajducima. Oni su i sami bili – kako je u jednoj prilici tačno rečeno – „hajduci naročite vrste". Od pravih hajduka razlikovali su se poglavito po tome što nisu živeli u šumi ili kod jataka, nego kod svojih kuća, u krugu svojih porodica (u Senju, Zadru i drugde), odakle su preduzimali dalje ili bliže pohode na Turke. Sem toga, njihovi odredi najčešće su bili brojniji nego hajdučki i češće nego ovi borili su se na konjima i van busije – kao prava vojska. A kao i hajduci mnogo su pazili na ruho i na oružje. Kotarski serdari – kaže Hrabak – nosili su na glavi „visoku šubaru u obliku čalme ili, možda, i pravu čalmu. Iznad bele lanene košulje oblačio se prsnik od dve raznobojne tkanine. U sredini prsnika, sa prednje strane, nalazila su se dva reda toka, srebrnih i obično elipsastog oblika. Između toka bio je izvezen krst. Na prsnik se oblačilo suro japundže ili kabanica sa širokim okovratnikom i širokim rukavima opšivenim kožom. Niže prsnika široki kožni pojas, ćemeri, handžari, kubure i noževi. A zatim benevreke od domaćeg sukna ili štofa. Na nogama opanci. – Oružje su odlagali samo kad su ulazili u crkvu, spavali na domu ili se brijali. Iza pojasa su uvek pretile kubure, nadžak i noževi. Kubure su izgledale kao veliki pištolji ili male puške s lepo zaobljenim drškama. Noževi su bili dugački i pravi, sa vrhom koji je ukoso usečen na jednu stranu i sa drškom kao kuka. Puške su imale dugu cev i tanak kundak, gotovo kao i kubure, no samo duži. Oroz na pušci se visoko kočoperio gledajući drugaricu na drugom kraju cevi. Sablje i mačevi bili su široki, sablje krive, a mačevi pravi. Šaku je čuvala nakrsnica, koja je nekad mogla, isprepletena, izgledati kao prava korpa. Balčak i korice pri balčaku bili su često od srebra. I puške i sablje su ukrašavane. Mnoge kubure i puške imale su okove i vezove od zlata i srebra, u koje je umetano drago kamenje, sedef i merdžani. S oružja, kao i s kapa i čibuka, žene su prenosile vez na odela, pokrivače i jastuke, ili, obrnuto, valjda zato da bi ih se muževi stalno sećali. Sablje su imale „muhur", žig s inicijalima majstora-kovača ili onog kome sablja pripada, kao i s likom sveca-zaštitnika. Nekad bi na balčak đorde izrezali oko kao amajliju protiv uroka od zlih očiju; zenice tih očiju ponekad su bile dragi kamenovi".

Pesme o uskocima, kao i pesme o hajducima, u stvari su „hronika u stihu". Narodni pesnik opevao je uskoke i njihove protivnike „kakvi su bili, ne dodajući, u osnovi, više nego što bi trebalo da se dobije epski kolorit". „Odelo njihovo i njihovih žena bilo je bogato i kićeno, kako se u pesmi opisuje, megdane su delili, zubima se klali, u četu hodili, bratimili se, jedan drugom sestre i kćeri otimali pa turčili ili pokrštavali, i uzimali za žene, kako je to u pesmi opevano." Ali shvatajući borbu protiv Turaka „kao jednu celinu", narodni pesnik – kako je to već istakao V. Čubrilović – „rad kotarskih i primorskih serdara u XVII veku uzima kao nastavak akcije senjskih uskoka" i, najčešće, stavlja u jedno isto vreme i Senjane i Kotarane.

{Sem njih, istoriji su poznati i Janko od Kotara, Vuk Mandušić, Ilija Smiljanić, Šarić Cvijan. – Janko od Kotara je istorijski Janko Mitrović. Rođen je oko 1614, u Kotarima (u selu Žegaru). Hrabro je vojevao protiv Turaka kao harambaša Morlaka (dalmatinskih seljaka). Godine 1647. odbranio je Šibenik od turske opsade. Za zasluge u ratu dobio je od mletačkih vlasti čin kapetana i zatim serdara (1656). Umro je 1659. godine od rana zadobivenih u borbi s Turcima. – Vuk Mandušić je bio jedan od najistaknutijih harambaša kotarskih uskoka. Vešt i hrabar ratnik, odlikovao se u više sukoba s Turcima. Poginuo je 1648. kod tvrđave Zečeva (između Knina i Skradina). – Ilija Smiljanić je – posle smrti svoga oca Petra Smiljanića (1648) – kao starešina Bukovčana hrabro vojevao protiv Turaka i dobio od mletačkih vlasti čin serdara. Ubijen je iz zasede u planini Vučjaku 1654, kad se vraćao (zajedno sa Jankom Mitrovićem) iz jednog pohoda na Liku i Krbavu. – Šarić Cvijan je bio harambaša šibenskih uskoka. Učestvovao je u više bojeva protiv Turaka, a 1666. organizovao je napad na Turke kod Obrovca na Cetini.}

Ivo Senković (ili Ivo Senjanin) je istorijski Ivan Vlatković, poglavica senjskih uskoka. „U vreme austro-turskog rata 1593-1606. on se" – kaže V. Čubrilović – „nadaleko pročuo sa svojim drugom Jurišom. Poslednjih godina XVI veka Ivan je jedan od najvećih senjskih vojvoda. Odlikovao se prilikom osvajanja Klisa 1596. i Petrinje 1597." Godine 1602. bio je jedan od vođa pobune protiv Josifa Rabate, austrijskog izvanrednog komesara, koji se – potplaćen od Mlečića – „trudio ne da ukroti, nego da rastera uskoke". Posle Rabatine smrti Ivan i Juriša su još žešće četovali na suvu i gusarili na moru. Između ostalog, opljačkali su i popalili turski Skradin. Ali kad su se izmirile Austrija i Turska, 1606, austrijske vlasti su – naročito podsticane turskim i mletačkim tužbama – počele sve više da stežu uskoke. Ivan je ubrzo pao u zatvor (zajedno sa Jurišom), ali je uspeo da pobegne. Zatim se, 1610, izmirio s austrijskim vlastima obavezavši se da neće četovati i gusariti. Ali je već iduće godine „odveden u Karlovac, okovan u gvožđe i stavljen pred vojni sud. Bio je optužen za više dela: da je opljačkao gabelske Turke, zaplenio neku vunu i kordovan; njegovi „junaci" da su počinili nasilja u Hrvatskom primorju i, za najteže delo, da je sudelovao u napadu na državne lađe i stovarišta sa hranom". Od svih ovih optužaba Ivan je uspeo da se odbrani, „samo od jedne nije mogao: da je samovlasno uzimao hranu iz carskih lađa i stovarišta. To ga je stalo glave. Ništa mu nije pomoglo što i sama istraga priznaje da je u to vreme bila glad u Senju i okolici, i da je on uzetu hranu „sve siromašnim vojnicima podelio i uzajmio"... Ironija sudbine je htela da za nekoliko desetina merica žita izgubi glavu čovek koji je, kao malo ko u njegovo vreme, zadao jada Turcima". I godine 1612. osuđen je od austrijskog vojnog suda na smrt i pogubljen Ivan Vlatković, „siromašni zatvoreni hrvatski ratnik". – I u pesmama Ivan je prikazan kao čovek koji – katkad s više, katkad s manje hrabrosti – neprekidno ratuje. Kako je prikazan u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika, on ide među dva ili tri najsugestivnija lika našeg herojskog pesništva. On je – kaže ova pesma – mlad, nema ni šesnaest godina, još nije ni video megdan, a protivnik mu je na glasu megdandžija. Stari, onemoćali otac ispraća ga sa strepnjom i tugom, sa blagoslovom koji predstavlja jedno od najuzbudljivijih mesta u celoj našoj junačkoj poeziji:

To je ono Njegoševo mlado žito kome je vekovima dolazila žetva pre roka. Ivo Senković predstavlja našu mladost kroz vekove, koja je dorastala do konja i do bojna koplja – za neprestanu borbu. U šesnaestoj godini on nije zadrhtao od straha, i uspeo je da nadvlada agu od Ribnika i da nadmudri dva pašina sina. Osvetio je na taj način ne samo svoga oca nego i sve druge ljude koji su trpeli uvrede od Turaka. Njegovo mladalačko junaštvo je kroz vekove pozivalo ljude na herojske poduhvate, na borbu za odbranu ljudskog dostojanstva.

O Senjaninu Tadiji istorija ne zna mnogo. Svakako je to bio Tadija Petrović, savremenik Senjanina Iva, a postoji i pretpostavka da je to mogao biti i neki kotarski junak – Mandušićev sestrić Tadija ili koji drugi – s obzirom na to da su Turci nazivali Senjanima ne samo ljude iz Senja nego „sve hajduke i zločince bez razlike". Ali, kao u naknadu za to što ga istorija nedovoljno poznaje, pesme ga predstavljaju kao jednog od najvećih naših junaka. On je neustrašiv i strašan Turcima, staložen, povučen, mudar. On zna kakve su „muke u Turaka" i rešen je da ih svakoga časa podnese. Ko to ne može, s tim neće da druguje. Više voli nekoliko dobrih drugova nego nepouzdanu četu. Sposoban je da sam udari na čitavu vojsku, čak i onda kad mu se društvo uplaši i odustane od boja. On je svoje srce slobodio rečima:

Stojan Janković je – kako se vidi iz istorijskih dokumenata – jedan od dvojice ili trojice najznamenitijih vođa kotarskih uskoka. Odlikovao se u mnogim borbama protiv Turaka za vreme dugotrajnog kandijskog rata. U jednoj od tih borbi (kod Obrovca, 1666) pao je u tursko ropstvo i proveo u Carigradu četrnaest meseci. Za ratne zasluge mletačke vlasti dale su mu visoko odlikovanje i imanje u Kotarima. U periodu mira između kandijskog i morejskog rata imao je zadatak da kao najistaknutiji uskočki starešina sprečava napade uskoka na Turke. Zato je jedno vreme – kad se njegov brat Ilija Mitrović odmetnuo od mletačkih vlasti i počeo na svoju ruku da ratuje protiv Turaka – bio interniran u Mlecima. Po izbijanju morejskog rata, s uspehom je predvodio kotarske uskoke i odlikovao se u nizu sukoba s Turcima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687. – I u pesmama Stojan je veoma veliki junak, – kako ga sami Turci nazivaju – ljuta pod kamenom guja, stari megdandžija, koji je „dodijao caru i ćesaru, u Latinskoj kralju latinskome". Pod raskošnim ruhom i oružjem, smeđih do ramena brka, „neobičan junak pogledati", sin proslavljenog Janka od Kotara, on niče svuda kao iz zemlje i širi strah i trepet. Vezanih ruku, on je kadar da sedmoricu neprijatelja rastavi s dušom. Od njegovog daha „uz jelu se uzvijaju grane". Od njegove ruke gine znameniti turski junak Tale od Orašca.

Kao i glavne uskočke junake, istorija poznaje i njihove glavne protivnike. Mustaj-beg Lički (Hurakalović) upravljao je Likom i imao sedište u Udbini u drugoj polovini XVII veka. Negde u to isto vreme Bojičić Alija bio je zapovednik tvrđave Zadvarja (u klisuri kod donje Cetine). Kuna Hasan-aga je bio zapovednik u Kninu, gde je i poginuo 1653. Hrnja Mustaf-aga (Mujo od Kladuše, Mustafa Hrnjica) i njegova braća takođe su istorijske ličnosti. „Otac Muja Hrnjice" – kaže Vodnik – „došao je s Fadil-pašom u Bosnu, pa se onda naselio u Kninu, gdje se oženio sestrom Hurem-age Kozlića. Poginuo je četujući po Kotarima i ostavio tri nejačka sina: Muja, Halila i Omera, te kćer Ajkunu. Hurem-aga kao daidža (ujak) uze siročad u zaštitu, a kad su odrasli, preseli ih u Veliku Kladušu, u bihaćku Krajinu. Prvi se pročuo kao junak Mujo Hrnjica. Bosanski beg-lerbeg Sarhoš Ibrahim-paša Memibegović sagradio mu, zavolevši ga, kamenu kulu u Velikoj Kladuši, i priveza uza to agaluk da straži na Krajini i da suzbija provale hrvatskih krajišnika. Mujo je bio buljubaša, tj. glavar straža u Kladuši. On je sa svojom braćom i Kladušanima četovao, činio zatrke, otimao djevojke, hvatao roblje, dijelio mejdane, te mu se ime pročulo po svoj hrvatskoj i turskoj Krajini. Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a Halil pao je pod Banjalukom u četi krajišnika što su se, ocrnjeni pred sultanom, digli protiv Vuča-paše, pa bili od njega potučeni. Uz Halila pao je i Tale Ličanin, o kome inače pouzdano malo što znamo, iako je on jedan od najzanimljivijih junaka muslimanske narodne epike."

Sa druge strane, neki istorijski neodređeni uskočki Junaci dobili su značajno mesto u pesmama. Takvi su, između ostalih, Komnen barjaktar i Vuk Anđelić. Komnen je junak neobičnih razmera, neustrašiv, nepobediv. Vuk Anđelić je – kako ga pesma prikazuje – „mrka brka, a krvava oka; kud pogleda okom rasiječe – kao munja iz mutna oblaka". On ide „od grada do grada", privlači se „od trna do trna" i „od grma do grma" – nečujan i nezadrživ kao vazduh. U tucačkim haljinama, sa drenovom batinom na ramenu i iskrpljenom torbom o batini, svestan da će se rđavo provesti svaki onaj koji se „sretne il' sustigne s njime", on oličava onu neobuzdanu narodnu snagu koja, slična nadošloj reci, uvek i u svakoj prilici – između straža, zaseda, tamnica – ume sebi da nađe puta.

Možda su i ovi ljudi stvarno postojali – pod ovim ili pod nekim drugim imenom. A možda ih je narod i izmislio – u želji da proslavi što veći broj boraca za slobodu. U toku nekoliko stoleća neravne borbe sa Turcima, koji su bili i brojniji i bolje naoružani, narod je mogao da se pouzda samo u sopstvenu hrabrost. Njegovi povremeni saveznici (Austrija i Mletačka Republika) bili su mu to samo radi svojih interesa, kao što su mu često zbog svojih sebičnih ciljeva umeli biti i ljuti neprijatelji. U takvom položaju naši su preci morali postati svesni toga da samo svojim heroizmom i samopregorom mogu odbraniti svoje pravo na život. U stvaranju takve svesti uskočke pesme – kao i hajdučke, kao i pesme o starijim junacima, stvarnim i izmišljenim odigrale su neobično važnu ulogu. Nije slučajno to što je na našem jeziku ispevana krilatica: „Pesma nas je održala, njojzi hvala". U vekovima ropstva slobodan život bio je moguć samo u uskočkim i hajdučkim družinama i u pesmi. Otuda je – kao zraci mađijskog sunca – prodirao u zemunice, u udžerice, u bedna staništa gladnih i neodevenih, u srca utučenih, u krv obespravljenih, i preobražavao robove u heroje. U tami robovanja raja je zamišljala i izmišljala svoje junake u sjajnom ruhu, pod blistavim oružjem, na besnim konjima, kao slobodne i pune ljude, i išla za tim svetlim uzorima – iz okršaja u okršaj, kroz oganj svakojakih muka, preko svojih i neprijateljskih leševa, padajući i opet se dižući ka jednom jedinom i neizrecivo dragom i ogromnom cilju: životu slobodnih ljudi. I zato su ove pesme slobodnim ljudima drage isto toliko koliko i njihova sloboda, i u svakoj svojoj reči sadrže opomenu da nema napora koji ne bi trebalo uložiti i trpljenja koja ne bi trebalo podneti radi očuvanja stečene slobode.

U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu" spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore i oslobođenja Srbije.

„Oslobodilačka borba u Crnoj Gori" – kaže B. Pavićević – „započeta crnogorskim ustankom u toku morejskog rata (1684 –1699) ušla je na početku XVIII vijeka u fazu borbe za političku emancipaciju od turske vlasti i za nezavisnost Crne Gore. Spremnost seljačkih masa da se bore protivu feudalizma udvostručavala je činjenica što je taj feudalizam bio „inovjerni". Drukčije rečeno, ova tipična seljačka buna imala je formu oslobodilačkog rata. Na čelu te borbe stajali su knezovi, vojvode, serdari... Ta čudna podudarnost interesa siromašnih i ugnjetenih seljačkih masa i interesa ostataka nekadašnje domaće vlastele može se objasniti nizom unutrašnjih društveno-ekonomskih činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad stanovništvom, tj. težnja mnogih, upravo svih, okolnih sandžakbegova da uzimaju danak od Crne Gore, uticaj Mletaka, kasnije uticaj Rusije itd.). Ulazeći u XVIII vijeku u fazu borbe za nezavisnost, oslobodilački pokret Crnogoraca morao je pojačati nužnost stvaranja jačeg jedinstva Crne Gore, rušenja plemenske izolovanosti i svih onih manifestacija koje su poticale iz takve izolovanosti (krvna osveta, opšta pravna nesigurnost itd.), da bi se uspješno mogla voditi borba protiv Turaka. Tada oživljava i tradicija o staroj državnoj nezavisnosti itd. Ta će borba da traje čitavo jedno stoleće, da bi početkom XIX vijeka ušla u fazu rušenja plemenske samostalnosti i stvaranja državnih i javnih institucija u Crnoj Gori."

O ovoj borbi govori ciklus oslobođenja Crne Gore. On – prema Pavlu Popoviću – obuhvata pesme „o poznatoj istrazi poturica (1707) koju je Njegoš proslavio u Gorskom vijencu, kao i o junacima toga događaja i vremena. Tu se peva o vladici Danilu (umro 1735), i braći Martinovićima, koji su glavni učinioci događaja od 1707; peva se baš događaj, od trenutka kad vladika bude zarobljen pa sve dok ne „pogiboše crnogorski Turci". Zatim se iznosi boj na Carevu lazu (1712); junaci njegovi jesu po pesmi: Vuk Mićunović, koji je predstavljen kao najveći junak toga vremena (ima pesama koje i njegovu smrt opisuju); Janko Đurašinović, koji je u tom boju poginuo, tada. Najposle se iznose sitni bojevi, upadi turski u sela crnogorska, „udari na ovce", smrt i osveta junaka; tu se peva o Vuku Tomanoviću, koji je „slavni junak crnogorski", o Lazaru Pecirepu, Batriću Peroviću (Osveta Batrića Perovića je izvor sceni pokajnica u Gorskom vijencu) i drugim junacima i četovođama crnogorskim. Zanimljivo je da mnoge pesme pevaju i o Vuku Mandušiću, koji nam je poznat iz ranijeg ciklusa; ovde ga pesme smatraju kao Crnogorca i eto kao i druge. – Ovaj ciklus različan je umnogom od ranijih. „U crnogorskim pjesmama više je istorije nego poezije", rekao je još Vuk i ovaj je ciklus odista takav. Pesme su u njemu umnogom istinite. Kratke i proste, uglavnom bez poetičnih opisa, bez dugih beseda, skoro sasvim bez motiva o vilama i gavranima, one realno pevaju bojeve crnogorske s Turcima, slave samo realne ličnosti i kad najmanje ličnosti pominju, održavaju topografiju radnje uvek tačno i dosledno... U njima žene i ljubav ne igraju nikakvu ulogu... One su često ispevane u slavu jednog junaka. U njima nema mašte, kao što nema ni humora; u njima je samo izvestan trezven realizam u opisu. Izlaganje je njihovo prosto i zbijeno; jezik je u njih prost i krepak, nimalo retorski. – Možemo smatrati da se ovaj ciklus proširuje pesmama koje pevaju doba posle vladike Danila. Ima pesama o događajima za vladike Save i Vasilija (1735 –1767). Obično su sitni bojevi tu opisani; najveći junak toga vremena je po pesmi sin Vuka Tomanovića Nikac od Rovina, koji je, kao „sin Obilića", ubio bosanskog pašu pod šatorom. Ima pesama i o Šćepanu Malom (1767 –1774); njihov su predmet srećni bojevi Crnogoraca kad su Turci i Mlečići na njih napali. Više je pesama o velikim događajima pod vladikom Petrom (1782 –1830), o mnogim i srećnim bojevima protiv Mahmut-paše Bušatlije i inače. Ne izostaju ni pesme iz vremena vladike Rada (1830-1851), kneza Danila (1851 –1860), i sve do današnjih dana. Sve ove pesme su po karakteru iste kao i one o vremenu vladike Danila. U nekim od njih ima naročite živopisne boje, plastičnosti slikanja. To važi za one u kojima se iznosi specijalni pastirski život, po negdašnjoj granici Crne Gore, na Rudinama, na Grahovu i drugde, gde su bila mnoga stada, sve torina do torine; gde su ta stada jednako bila otimana, sa strane turske kao i s crnogorske; gde su vlasti turske (spuški kapetan, nikšićki čuveni kapetan Hamza) imale vazda posla, organizovale celu policiju, gradile kule i stražare zbog toga. Pesme koje opisuju taj život idiličan i krvav, gde se lila i krv i mleko u isto doba, imaju katkad slike tog života sasvim realne, intimne, detaljne, Primeri: Ovce Nikca od Rovina, Udar na ovce kneza Vujadina".

Borba za oslobođenje Srbije vođena je protiv istog neprijatelja i sa istim ciljem: da se stvori nezavisna domaća država. Ta borba je u stvari, kao što smo to već rekli, nastavak vekovnog hajdučkog vojevanja i niza većih i manjih ustanaka. Da se ona rasplamti u pobedonosni ustanak, doprineli su, nesumnjivo mnogo, revolucionarni događaji u Evropi krajem XVIII i početkom XIX veka (posle francuske revolucije) i slabljenje turske imperije (zbog ratova s Rusijom i inače). Neposredno su je izazvala janičarska nasilja na početku XIX veka. Ubivši 1801. godine dobrog Hadži-Mustaj-pašu, janičari sa četvoricom dahija na čelu zaveli su nesnošljiv režim u bergradskom pašaluku. „Sad već" – kaže Vuk Karadžić – „ni sudija drugijeh nije bilo u zemlji osim dahija i njihovijeh kabadahija i subaša: knezovi su poslije Hadži-Mustajpašine smrti odmah izgubili vlast u narodu, a i kadija, gdje se koji nalazio, nije smio od njih ni pomoliti svoga ćitapa. Oni su ljud'ma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo što im se god dopalo, najposlije stanu silovati žene i djevojke: izgonili su ih u kolo, da igraju pred njihovijem hanovima i čardacima, ili pred čadorima, pa koje su im se dopadale, one su uzimali k sebi; tako danas jednu, a sjutra drugu; kad-što po jednu, a kadšto i po dvije i po tri ujedanput." Zato se u Srbiji pohajdučila „desetina naroda; malo u kojoj knežini nije bio po jedan harambaša najmanje s desetak druga, a osim toga bilo je pet puta po toliko ljudi koji se nijesu bili sasvijem odvrgli u hajduke, nego su samo zazirali od Turaka i krili se po šumi i po drugijem selima kod svojijeh prijatelja i poznanika". U takvoj situaciji sasvim prirodno javila se misao o buni, naročito kod ljudi koji su se i ranije – uz austrijsku vojsku – dizali na Turke. Aleksa Nenadović, najviđeniji Srbin toga vremena, uputio je početkom 1803. godine jedno pismo u Zemun tražeći džebanu za ustanak protiv dahija. Uhvativši Aleksino pismo i dobivši od sultana ferman koji im je naređivao da prestanu sa zulumima, dahije – da bi onemogućile ustanak i uklonile svedoke svojih nasilja – odluče da poseku knezove i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Ovu odluku Turci su ostvarili početkom 1804. godine. Ali, umesto da umire raju, podstakli su je na bunu. Knezovi koji su izbegli seču i hajduci odmah su počeli dizati narod na ustanak. Pokušaj dahija za izmirenje morao je propasti. Ubrzo je za vođu ustanka izabran Karađorđe, koji, – kako je Vuk rekao – „počevši odmah gospodarski suditi i zapovijedati, i umjesto prijetnje iz pištolja gađati, oglasi starješinstvo svoje po Srbiji". Ubrzo raja se pretvorila u vojsku kadru da se meri sa carskom vojskom. To su u prvom ustanku, od 1804. do 1813, pokazale mnoge bitke. To su pokazali i bojevi u drugom ustanku (1815).

Skoro sve pesme o ovom vremenu ispevali su borci, učesnici u ratnim događajima ili očevici tih događaja. Od samoga Filipa Višnjića, koji je jedan od najdarovitijih narodnih pesnika, potiče čitav niz pesama: Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan Knežević, Boj na Salašu, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Hvala Čupićeva, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Lazar Mutap i Arapin, Stanić Stanojlo. A Filip Višnjić, od 1809. do 1813. godine, „jednako je živeo po srpskim logorima oko Drine". Starac Raško, drugi veoma darovit narodni pesnik, – po svoj prilici – ispevao je pesmu Boj na Deligradu, „jer je ja" – kaže Vuk Karadžić – „ni od koga tako po redu nisam mogao čuti kao od njega, a i oni od kojih sam je slušao – svi su mi kazivali da su je na Deligradu čuli od njega i da ju je on onde često pevao Petru Dobrnjcu". Sem toga, u Loznici 1807. godine – kaže opet Vuk Karadžić – „slabo se kad ručalo ili večeralo bez pevača (i budući da je i g. prota Nenadović rado slušao junačke pesme, tako su nam kapetani izbirali i dovodili najbolje pevače iz njihovih kumpanija); a u Kladovu i Brzoj Palanci imao sam gusle u kući, i, osim različnih vojnika koji su mi pevali, jedno momče iz nahije šabačke najviše smo zato držali u službi (kao kuvara) što je vrlo lepo znalo uz gusle pevati".

Nastale neposredno posle događaja o kojima govore, mahom beležene na prvom izvoru, bez promena koje unose drugi pevači, nedoterane i katkad nedovršene, pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu" dragoceni su dokumenat i – kadšto – znatno umetničko dostignuće. U suštini, po svome duhu, po glavnoj temi, one se ne razlikuju od pesama srednjih i starijih vremena. I u jednima i u drugima osnovni motiv je borba za oslobođenje od turskih nasilnika. I jedne i druge ispunjene su junačkim podvizima i herojskom ljubavlju prema otadžbini. Postoje, naravno, razlike u situacijama, uslovima i načinu borbe, ali glavna je razlika u emocijama i izrazu; u pesmama srednjih i starijih vremena ima raznorodnijih, razvijenijih, lepših poetskih slika, svestranijeg i podrobnijeg opisivanja unutrašnjeg života pojedinih ličnosti; u pesmama novijih vremena sva pažnja je usredsređena na viteške poduhvate i u njih je sabijena čitava fizička i duhovna aktivnost opisivanih ljudi. To je borba bez odmora, bez predaha, i u njoj ljudi mogu osećati samo gnev zbog nasilja, žudnju za osvetom, težnju za pobedom, radost pobednika, mržnju prema kukavičluku i izdajstvu. Drugim osećanjima nema mesta. Klonuća su retka, optimizam dublji, nežna raspoloženja ugušena ili veoma oskudno, u dve-tri reči nagoveštena.

Vuksan od Rovaca, junak pesme Tri sužnja, odlikuje se ne samo junaštvom nego i retkom pameću. U trenutku kad treba da pogine on ne žali ni majku, ni sestru, ni ljubu, ni imanje, nego žali što će umreti „bez zamene". On ume da doskoči podmuklom Turčinu i da izbegne smrt. On izgovara one reči koje imaju dubok smisao:

On poznaje granicu na kojoj se gubi čast i opravdanje života. Birati se ne može, bolji je grob od sramote. I Pejo zove u borbu za odbranu ljudskog dostojanstva, zove u „planine i krševe ljute" i u „pećine, kuće zazidane, što su njini stari zazidali od velika straha i zuluma". Svojom gvozdenom voljom on opštu malodušnost preobraća u opšti prkos koji se sliva u drsku poruku paši: „Ne damo ti ništa do kamena, da s njim biješ u oba ramena".

Petar Dobrnjac ima neustrašivo srce, mudru pamet i nesalomljivu volju velikog vojskovođe. Njegova vojska je teško izginula, njegovim vojnicima je „lice potamnelo od prokleta topa i kumbare, od brzoga praha i olova". Ali on je kadar da na tamna lica baci svetlost borbenog zanosa. On često šeta „po bedemu i po meterizu i slobodi svu družinu redom", ispunjava srca ratnika pouzdanjem u sopstvene snage. Pogođen nepršateljskim zrnom, klonule ruke niz čohanu dolamu, on se drži tako kao da se ništa nije dogodilo – „da ne tura strave u družinu", jer zna da će Turci, ako osvoje Deligrad, osvojiti „svu našu Srbiju". Više nego rana peku ga stradanja Srbije.

Miloš Pocerac je junačka pesma za sebe. Njegova ruka je rada da se igra s Turcima, a sablja mu je žedna turske krvi. Na đogatu on izleće na gornju kapiju lozničku i seče Turke oko grada. „A kad đogat pod njime sustane, on se onda ev' u grad povrati, ćđoga sjaše, dorata uzjaše, pa izgoni dora na kapiju, sve jednako Miloš s'ječe Turke." Zato i njega, i zemlju koja ga je dala, i majku koja ga je rodila, prati vatreni narodni blagoslov:

Očigledno, ovi likovi imaju mnogo zajedničkog sa junacima iz srednjih i starijih vremena. Da nadmaši junake iz pesme, naprezala se celokupna raja. Ona je bila rada kavzi, ona je znala da je „krvca iz zemlje provrela", ona je osećala da je „zeman došo" kad „valja vojevati", ona je htela „svaki svoje da pokaje stare". Iz tame vekovnog robovanja ona se pomolila kao sunce iz mutne noći i plaho zaiskala svoje pravo na život čoveka. Ona je hrabrošću na smrt rešenih sjajno dokazala da boj ne bije svetlo oružje, nego junačko srce.

Opšta mesta su neizbežna posledica usmenog stvaranja. Od njih umnogome zavisi ne samo održavanje nego i nastajanje pesama.

Po sebi se razume da od svih opštih mesta isti red izlaganja sličnih ili istovetnih događaja najviše umanjuje vrednost poetskog izraza. Teško je ne osetiti monotoniju, na primer, pesama koje su zasnovane na razgovoru izmeću nekog lica i gavrana koji donosi vest o boju i pogibiji, ili pesama u kojima se ovaj ili onaj događaj opisuje kao ispunjavanje ružnog sna. Ali, sa druge strane, i po takvom obrascu odličan pesnik mogao je dati izvanrednu pesmu.

Takve su, recimo, pesme: Car Lazar i carica Milica i Boj na Mišaru. U prvoj gavrane, koji Milicu obaveštavaju ukratko i uopšte o srpskom porazu, smenjuje teško ranjeni Milutin, koji potanko opisuje junačko držanje i pogibiju poznatih kosovskih ličnosti i Vukovu izdaju. Tim smenjivanjem pesnikje postigao veću prirodnost. Ono mu je omogućilo da gavranove stihove: „a od Srba što je i ostalo, sve ranjeno i iskrvavljeno" odmah ilustruje Milutinom koji „nosi desnu u lijevoj ruku" i kome je „konjic u krv ogreznuo". A to Je dalo prilike Milici da postavi Jedno od najvažnijih pitanja: „Zar izdade cara na Kosovu?" Ovo pitanje je istaknuto i time što ranjenik ne odgovara na njega odmah, nego tek pošto je skinut s konja, umiven i zapojen, i pošto mu je milica iostavila niz novih .gštanja. Njegovi odgovori posle toga odišu tonlom neposrednošću ne očevica (kakav može biti gavran), nego ranjenog učesnika. – V drugoj pesmi obrazac nije poremećen nikakvim smenjivanjem, tu gavrani odgovaraju na sva pitanja, ali ipak pesma zbog toga nije ništa izgubila od svoje leiote. Zašto? Pre svega, zato šgo je zasnovana na kontrastu: ia glavna pitanja kade Kulinove gavrani daju suprotan, za nju neočekivan odgovor. Sem toga, i pitanja i odgovori teku vrlo živo, rastući jedno iz drugoga – sve brže i silnije ukoliko se bliže kraju. Kada svoja pitanja završava ovako:

To je pravi dvoboj rečima, izveden izvanredno vešto i snažno. Te reči deluju kao mačevi. I dok bi gavranova crna krila i graktanje ljudskim glasom u drugoj situaciji savremenom čoveku izgledali naivni i otužni, ovde – nad glavom ponosite kade koja je uverena u pobedu mučitelja i željna tuđih muka – kao glasnici pobede sirotinje raje, i u ovakvoj jačini poetskog izražavanja, ne samo da ne umanjuju nego uvećavaju pesničku draž, i oživljuju boju onih patrijarhalnih vremena kad se u herojskoj borbi protiv nadmoćnog neprijatelja tražio i nalazio saveznik i u pticama.

I po drugom obrascu mogla se ispevati pesma velikih kvaliteta. Najbolji dokaz za to je Smrt Senjanina Iva, jedna, od najlepših naših pesama. Majka je usnila neobičan san, prota ga protolkovao, i ubrzo predskazanja su se obistinila, – to je kalup po kome je izrađena ova pesma.,Ali, kakva se poezija prelila preko toga kalupa! Sai je strašan kao smak sveta, veličanstven i jezivo lep: Senje je pritisla tama, nebo se prolomilo, mesec pao ,na zemlju, zvezde pribegle kraju, Danica krvava, na crkvi kuka kukavica. Nesreća zbog smrti jednog junaka nije se mogla kazati reljefnije nego ovom naivnom i ipak veoma poetskom slikom koju je stvorila uznemirena mašta materina. Ali to nije jedina takva slika. Veoma su snažne i one tri o poterama. Jedna je potera sva u crnom (crni junaci, crne čalme, crni.konji), druga sva u belom,

treća ima crne struke, dugačke puške i pregorele noge do kolena. Ove slike su poređane po jačini: u noći belo izgleda sablasnije od crnoga, a pregorele noge do kolena (tj. u dokolenicama vatrene boje) deluju impresivnije nego i jedno i drugo – kao žarki simboli palikuća. I zbog svega toga pesma Smrt Senjanina Iva daleko prevazilazi granice jednog lokalnog događaja i oseća se kao monumentalna slika čitave naše zemlje u periodima kad su po njoj lutale čete raznih porobljivača.

Ovi primeri dovoljno jasno pokazuju da čak i jedan utvrđeni obrazac po kome se stvara cela pesma nije u stanju da uguši pravu poeziju. Prirodno je onda pretpostaviti da to još manje mogu učiniti opšta mesta koja su samo detalji ili manji delovi raznih pesama: tzv. stajaće reči, brojevi, imena, stalni epiteti, počeci i završeci, poređenja, opisi karakterističnih i čestih u epskoj poeziji situacija, epska ponavljanja.

Neke stajaće reči su osobina pesničkog jezika: gospodar (m. muž), babo (m. otac), ljuba (m. žena), čedo (m. dete), dvori ili kula (m. kuća), dojka (m. sisa), i neke ,među njima (ljuba, dvori, na primer) svakako su lepše od reči istog značenja koje se upotrebljavaju u običnom govoru. Ali ima i takvih reči koje se veoma čestoupotrebljavaju i koje – mada upotpunjavaju realističku sliku ranijih vremena – ne odlikuju se lepotom; takve su reči: bre, more, kuja, kučka, kurva, kopile. Međutim, stajaća imena po pravilu prijatno zvuče: Nedeljko (prota), Mara ili Janja (krčmarica), Ružica (crkva ili žena), Pavle, Jovan, Zlatija, Hajkuna, Jelica, Anđelija. Isto to može da se kaže i za stajaće brojeve (koji najčešće znače: nekoliko ili mnogo): tri, četiri, sedam, devet, dvanaest, petnaest,, trideset, sto, tri stotine, hiljada.

ističu značaj onoga o čemu pesma govori – ne može se reći da su lepi. Drugi imaju veze sa sadržinom; takvi su: „Još zorica nije zabelila", „Česte knjige idu za knjigama"; zatim oni koji počinju rečima: knjigu piše, vino pije, kad se ženi, konje jašu, slavu slavi, hrani majka, rano rani, boga moli, protužio, razbole se, sanak snila, kliče vila; i najzad tzv. slovenska antiteza. Mnogi od ovakvih početaka nisu neprijatni kad se ponavljaju, a neki su čak i veoma lepi. Slovenska antiteza, na primer, ne ustupa ni nred takvim originalnim početkom kao što je: „Netko bješe Strahiniću bane!" Uostalom, ona nije ni česta ni uvek ista:

Svaka od ovih slovenskih antiteza u punoj je harmoniji sa sadržinom pesme koju otvara: prva i treća nagoveštavaju junačku borbu, druga – tako neobičan događaj kao što je privolevanje nebeskom carstvu, četvrta – mučenje, dve poslednje – izlive jakih emocija. A i među onima koje su vrlo srodne opet postoje znatne razlike – između prve i treće, na primer. I svaka od ovih antiteza – to treba naročito naglasiti – predstavlja, jednu celinu za sebe, koja može da stoji sama, kao pesma lirskog karaktera.

Stereotipni završeci mnogo su ređi; u najviše slučajeva dobre pesme imaju svoje, originalne završetke, _gkoji su u potpunom skladu sa sadržinom i među kojima ima veoma lepih. Takvi su, na primer, ovi:

Nasuprot ovakvim završecima – u kojima je sažeto kazan smisao čitave pesme ili, bar, jedna misao ili osećanje ili slika koji skladno i snažno završavaju pesmu – stereotipni završeci, i kad, su i kad nisu u vezi sa sadržinom, u najvećem broju slučajeva su bez ikakve poetske jačine. Takvi su, na primer, sledeći: „To izusti, a dušu ispusti", „Bog mu dao u raju naselje, nama, braćo, zdravlje i veselje", „Nas lagali, mi polagujemo", „Odvede je u bijelu crkvu, pokrsti je i vjenča je za se". Ali, pokadšto, i stereotipni završetak nije lišen izvesnog dubljeg smisla i prave lepote:

Ali, ma kakvi bili, stereotipni počeci i završeci nemaju bitnog uticaja na lepotu pesama. To najbolje potvrćuje činjenica da imaju stereotipne i početke i završetke takve pesme kao što su: Đolani Dojčin, Ženidba od Zadra Todora, Smrt Senjanina Iva, Kostreš harambaša, Mali Radojica.

Stalni epiteti još manje određuju lepotu naše epske poezije, mada nikako ne čine njenu jaču stranu. Uporećeni s Homerovim epitetima, naši izgledaju prilično siromašni. Kod Homera su to – mahom – složene reči, koje se nisu upotrebljavale u običnom govoru: ružoprsta (zora), brzonogi (Ahil), ljudomora (Hektor) itd. U našem pesništvu epiteti su veoma retko, samo po izuzetku, složene reči: tankovrha (jela), starokovka (sablja), belogrla (vila), kostolovka (koplje); u ogromnoj većini, skoro po pravilu, to su više ili manje obične reči. U Homera imaju stalne epitete veoma mnoga ljudska i geografska imena, a kod nas samo nekoliko takvih imena: Jug Bogdan (stari), Relja (krilatica), Alil (gojeni), Dunav (tihi), Kosovo (ravno), Biograd (stojni). I kod nas i kod Homera stalni epiteti se pokadšto – to je Jedna od tzv. pesničkih naivnosti – stavljaju i tamo gde su neprirodni (npr., kod nas belo grlo u crnog Arapina).

Kao što ima stalnih epiteta, tako ima i stalnih komparacija. One su – najčešće – obične, „kratke i jednostavne", u jednom ili dva stiha, i kazuju „čemu je što slično bez ikakvogdaljeg opisivanja". Konj je „kao gorska vila", koplja „kao čarna gora", čadori „kao i snjegovi", i t. sl. Ovakve komparacije, očigledno, – i utoliko pre što se često ponavljaju – u najvećem broju slučajeva veoma malo obogaćuju poetsku sliku. Ali ima i ređih, čak i vrlo retkih, mnogo lepših n nesumnjivo lepih poređenja. Takva su ona u Burđevoj tužbalici za Kajncom u pesmi Smrt vojvode Kajice: „pernati od sunašca štit", „suva zlata smederevski ključi" itd. Takva su i ova:

Naravno, i ovakva naša poređenja veoma se razlikuju od Homerovih. Maretić je duhovito primetio da bi uobičajenu u našim pesmama komparaciju: „Zakukaše kano kukavice" Homer ovako razvio: „Kao kad kukavica u proljeće zakuka u šumi na zelenoj grani i kukanjem svojim razveseli srce rataru i ovčaru, jer po tome znadu da je nestalo zime i došlo milo proljeće, tako zakukaše mati i kći". Dabome, to još nije Homerova komparacija, koja je u stvari pesma za sebe, jedna uvek nova i potpuno dovršena slika, vešto ubačena u priču da svojim sjajem prekine monotoniju, da uspori radnju i podstakne pažnju i interesovanje. Ali ipak zato ne treba potcenjivati sva naša poređenja. U njihovoj kratkoći i jednostavnosti ima – katkad – posebnih čari i snage. To naročito vredi za slovensku antitezu ( o kojoj smo već govo

rili) i za alegoriju. Koliko retka i lepa, alegorija je u našem pesništvu toliko i prirodna. Po pravilu, ona se javlja onda kad neki junak zbog okolnosti u kojima se nalazi ne sme otvoreno da govori. Na primer, svezani Radivoje (u pesmi Starina Novak i deli-Radivoje) upotrebljava je da bi obavestio 'Novaka o svome položaju:

Poseban, redak i vanredno lep primer predstavlja poređenje u obliku gradacije, kakvo je ono u Kneževoj večeri gde je junaštvo stavljeno iznad svih drugih odlika:

Mnogo je češće u našim pesmama, i često izvanredno lepo, poređenje po suprotnosti – kontrast. Na taj način porede se mnoge ličnosti: žura Vukašip i Junačina Momčilo u Ženidbi kralja Vukašina čestiti i bezazleni Gojko i njegova lukava braća u •™">U Skadra, sluga Lazar i gospoda Jugovići u Ženidbi kneza Lazara, Uroš koji ćuteći čeka pravdu i tri brata Mrnjavčevića koji se bezobzirno zalažu za sebe u pesmi Uroš i Mrnjavčevići, heroj Strahinić ban i njegova kukavna tazbina u pesmi Banović Strahinja, izdajnik i branilac otadžbine u Kneževoj večeri, Marko i neki njegovi protivnici u nizu pesama, dobra i zla snaha u pesmi Jakšići kušaju ljube, mladoženja starac i mladić u Udaji sestre Ljubovića. Na taj način se porede naši i latinski manastiri u pesmi Miloš u Latinima, i nekadašnji radosni dani i sadašnji tužni u pesmama: Kosovka devojka i Smrt majke Jugovića, i zbog toga su čitave pesme ispevane u obliku kontrasta. A još je veći broj dužih ili kraćih delova pesama koji su dati u takvom obliku. Oni su smešni ili ozbiljni, mnogobrojni i raznoliki. To može da bude opis divljeg i pitomog predela (u pesmi Ženidba kralja Vukašina):

To može da bude i podsmešljiva scena koja pokazuje kakav izgleda žgoljav čovek pod ruhom i oružjem velikog junaka (u pesmi Ženidba kralja Vukašina):

To sve znači da je kontrast opšte mesto, ali bez ičeg šablonskog, – jedan opšti oblik koji se odlikuje ne samo najšarenijom, sadržinom nego i vrlo raznovrsnim umetničkim izrazom. Pogledajte samo tri poslednja primera. U prvom svaki stih kletve kazuje jednu negativnu, svaki stih blagosiljanja jednu pozitivnu Markovu osobinu, a svi ukupno – ukratko, ali jasno – prikazuju celog Marka. U drugom primeru, nizu stihova o tome kako je Marko rođen i negovan suprotstavljen je niz stihova o Musinom poreklu, tako da svakom detalju iz prvog niza odgovara suprotni detalj iz drugoga: gospođi kraljici ljuta Arnautka, meku dušeku studena ploča, čistoj svili crna struka, zlatnoj žici kupina, medu i šećeru ovseni skrob. U trećem primeru, neposredno uza svaku pojedinost o Momčilovoj gorostasnosti stavljen je detalj o Vukašinovoj sićušnosti (da bi se ova što reljefnije istakla i učinila što smešnijom), i to u tako snažnoj gradaciji, tako brzom smenjivanju sve jačih i jačih slika, da se ima utisak da stihovi padaju, na Vukašina kao udarci.

Ali, ako je za poređenje umeo da pronađe raznolike forme, i vrlo originalne pored stereotipnih, naš narodni pesnik – i to je njegov najkrupniji nedostatak – mnoge i mnoge situacije izražava uvek na isti način, istim rečima. To su, u stvari, okamenjene formule koje se ponavljaju iz pesme u pesmu – kao i stalni počeci i porećenja. One mogu biti od jednoga stiha: „Kad ujutru jutro osvanulo", „Sve mislio, na jedno smislio", „Proli suze niz gospodsko lice", „Zemlji pade, pušci oganj dade", „Na zlo ga je mesto udario", „Manu sabljom, odseče mu glavu", „Ni zemlja ga živa ne dočeka" itd. itd., a mogu biti i od dva i više stihova, na primer: „Zazor mi je u te pogledati, a kamoli s tobom besediti", „Topuzinu baca u oblake, dočekuje u bijele ruke", zatim u mnogo slučajeva opis susreta prijatelja i neprijatelja (prvi se grle, drugi se grde), opis porobljenih dvorova itd. Sličnih okamenjenih formula ima i kod Homera, na primer: „Kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće" (stih koji odgovara našem „Kada svanu i ogranu sunce"). No ipak zato – to treba naročito istaći – ne samo kod Homera nego i kod nas – neuporedivo je veći broj situacija za koje je nađen poseban, nov, originalan, često vrlo snažan izraz. To dovoljno jasno ilustruju sledeći primeri:

U opšta mesta idu i opisi odela, oružja, opremanja konja, megdana, bojeva, lepote. Oni su u mnogo čemu veoma slični, ali u nekim detaljima ipak različiti. U to se može svako lako uveriti ako uporedi, na primer, opise junačkog ruha i oružja u pesmama: Ženidba Dušanova, Smrt vojvode Kajice, Ban Zrinjanin i Begzada djevojka, Novak i Radivoje prodaju Grujicu, Ženidba Stojana Jankovića, Od Horvata Mato; opise devojačkog odela i lepote u pesmama: Ban Zrinjanin i Begzada djevojka, Ženidba Milića barjaktara, Udaja sestre Ljubovića; opise opremanja konja u raznim pesmama o Marku; opise megdana u pesmama: Banović Strahinja i Marko Kraljević i Musa Kesedžija; opise bitke u pesmama: Ženidba Maksima Crnojevića, Ženidba od Zadra Todora, Bojičić Alija i Glumac Osman-aga. No iako slični, ne samo zbog različitih detalja koje sadrže i koji ih uvek čine svežim nego i zbog toga što su često u celini uspeli, neki od ovih opisa se rado ponovo čitaju – recimo, o ruhu i oružju vojvode Kajice, o megdanu između Strahinića i Alije i između Marka i Muse, o lepoti cure Ljeposave i sestre Ljubovića. Naravno, to utoliko više vredi za opise koji nisu opšta mesta, i kojih ima u velikom broju. Takvi su mnogi opisi megdana u pesmama o Marku i u pesmama o drugim junacima (na primer, Marko i Arapin, Bajo i Ljubović). Takvi su oni izvrsni opisi u Ženidbi od Zadra Todora u kojima je narodni pesnik pokazao redak smisao za sklad boja: crveno ruho, alatasti konji i rići brci u jednih junaka; u drugih zeleno ruho, zeleni konji i smeći brci; u trećih crno ruho, vrani konji i crni brci; u četvrtih belo ruho, beli konji i plavi brci. Ovamo dolazi i onaj jedinstveni opis Lekinoga dvora (u pesmi Sestra Leke kapetana) koji može da se poredi sa opisom Alkinojevog dvora u Odiseji i, naročito, opisi uzbućenja prema spoljnim znacima – opisi koji su prava mala remek-dela. Od svih ovih opisa ovde možemo da navedemo samo dva, kratka, koji ilustruju poslednju pomenutu vrstu. U prvome (iz pesme Janković Stojan i Smiljanić Ilija) dat je u slici punoj poleta i žubora Stojan u trenutku kad je video lepu i besnu Turkinju:

U drugome (iz pesme Ženidba Milića barjaktara) – rekli bismo – u jogc snažnijoj slici prikazan je Milić u trenutku kad je dobio lepoticu Ljeposavu i raskošne darove:

Ovakvi opisi, zacelo, ne zaostaju za Homerovima, ni opisi megdana takoće, ni oni iz Ženidbe od Zadra Todora, ni opis Lekinoga dvora. Ali u opisivanju prirode i mnogih drugih prizora Homer je daleko iznad našeg narodnog pesnika.To, izmeću ostalog, pokazuje i slika umiranja, koja se često sreta i kod nas i kod Homera. Kod nas, i kad je razvijenija, ona nikad ne dostiže snagu opisa s kojima smo se maločas upoznali:

Kod Homera u Odiseji sličan prizor, zahvaljujući nekolikim odlično zapaženim pojedinostima, tako je živ kao da se odigrava pred našim očima:

No po metodu opisivanja naš narodni pesnik, uglavnom, ne razlikuje se od Homera. Svi naši opisi, bili opšta mesta ili ne, mogu se – kao i Homerovi – podeliti u dve grupe: ili su to slike radnje (tj. onoga što jedno drugome sledi u vremenu) ili slike tela (tj. onoga što je jedno pored drugoga u prostoru). Homer, kad god to može, slika telo opisujući radnju i zato ga je veoma hvalio Lesing u Aaokoonu (polazeći sa stanovišta da su tela predmet slikarstva, a ne poezije). Tako isto, mada u manjoj meri, postupa i naš narodni pesnik. Homer, na primer, slika (u Ilijadi) Parisovu opremu prikazujući njegovo opremanje. Na isti način naš narodni pesnik prikazuje Grujičino odelo i oružje (u pesmi Novak i Radivoje prodaju Grujicu):

Ali, po sebi se razume, ima i takvih situacija u kojima se predmeti moraju opisivati tako kako se nalaze jedan pored drugoga u prostoru. Takav je kod nas, između ostalih, opis cure Leposave:

Između raznih opštih mesta poseban značaj ima tzv. epsko ponavljanje. Ono epskom pesniku – ne samo našem nego i svakom drugom – služi ili kao gotova formula pomoću koje pravi pesmu, ili za to da proširi pesmu, ili za to da predahne ili – vrlo često – i za to da naglasi ono što on smatra najvažnijim. Otuda sva epska ponavljanja nisu iste vrednosti: neka stvaraju – veću ili manju – motoniju, a neka su jedna od najvećih lepota umetničkog

izražavanja. U prvu vrstu bi išli jedan te isti govor koji se više puta ponavlja, ili pismo jedne te iste sadržine koje se upućuje većem broju lica, ili takvo pismo koje jedna ličnost dobija od većeg broja ljudi, ili kad neko na jedan te isti način dočekuje više lica (obično onih koje je pismima pozvao), ili kad se ma koja situacija istim rečima više puta kazuje. Ali i ova ponavljanja – utoliko pre kad su osvežena po nekom novom rečju – osećaju se i kao prirodna i kao prijatna. Tako se oseća, na primer, u Ženidbi od Zadra Todora pismo pet puta ponovljeno, ali četiri puta sa nešto drukčijim početkom: „Eto knjiga, dvije age stare!" „Eto knjiga, dvije age drage!" „Eto knjiga, dva brata rođena!" „Eto knjiga, dvije četobaše!" Tako se oseća u pesmi Sestra Burković-serdara devojčin isti odgovor trojici Turaka, ali uvek sa nešto drukčijim poslednjim stihom: devojka prvi put kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju", drugi put „za sokola Smiljanić-Iliju", treći put „za junaka Smiljanić-Iliju", i te promene – date u lepoj postupnosti – dovoljne su da razbiju monotoniju. Sličan je slučaj i u pesmi Kosovka devojka: jedan te isti opis trojice junaka uvek ima drukčiji završetak, a u jedne te iste reči kojima se oni obraćaju devojci unesene su prirodne promene – one koje obeležavaju njihov različit odnos prema njoj (jedan će joj biti kum, drugi dever, treći će je uzeti za „vernu ljubovcu"), i imaseutisak da se tri pobratima – spremna za borbu i pogibiju, ujedinjena najdubljim prijateljstvom – samo utoliko i razlikuju. A u ponekim slučajevima promene su tako znatne da ima više novog nego ponovljenog (na primer, u pesmi Početak bune protiv dahija stalno se ponavlja samo „dok pogubim" i „on je paša, a ja sam subaša", dva izraza koji najviše ističu jedno isto osećanje i nameru Fočića Memed-age prema mnogim i vrlo različitim licima). Ali najveću vrednost imaju ona ponavljanja – uvek istih ili nešto izmenjenih reči – koja služe tome da istaknu jedan trenutak, odliku, situaciju. Primera za to ima u čitavom nizu pesama. U Ženidbi Aušanovoj ponavljaju se rečm koje označavaju najvažnije trenutke: klevetničke reči latinskog kralja o Vojinovićima (važne zato što obeležavaju osnovni zaplet u pesmi), preteća vika Latinčeta sa grada (koje poziva na savlaćivanje sve težih i težih prepreka) i na Miloševa pitanja da la je slobodno da učini ovo ili ono – u gradaciji koja izvrsno ilustruje porast careve naklonosti prema nepoznatom sestriću – Dušanovi odgovori:

U Zidanju Skadra ponavljaju se stihovi koji izražavaju osnovne momente – teškoće, upornost, žrtvu:

U pesmi Uroš i Mrnjavčevići (ponovljeni stihovi, takođe, označavaju neke najvažnije trenutke:

U pesmi Car Lazar i carica Milica najvšpe se ponavlja stih koji najjače izražava sestrinsku ljubav – „da imadem brata od zakletve". U pesmi Propast carstva srpskoga ponavljaju se reči koje izražavaju sav heroizam i tragediju kosovskih junaka: „biše i ubiše", „biti započeše", „pogibe", „pogiboše", „sva izgibe vojska". U pesmi Musić Stevan ponavlja se kneževa kletva, na kojoj je ova pesma i sagrađena. U pesmi Smrt majke Jugovića ponavljaju se stihovi koji izražavaju materino odupiranje bolu:

U Oranju Marka Kraljevića ponavljaju se stihovi koji – duhovito i snažno – izražavaju najbitniji momenat: „More, Marko, ne ori drumova!" i „More, Turci, ne gaz'te oranja!" U Bolanom Aojčinu ponavlja se opis Arapinovog nameta, a na njemu i počiva ova pesma. U pesmi Jakšići kušaju ljube oba brata postavljaju ženama jedno isto pitanje, koje je – svakako – u središtu pesme. U Banu Zrinjaninu i Begzadi djevojci više puta se ponavljaju reči kojima mlada Turkinja iskazuje strepnju – osnovno svoje raspoloženje – da li se dopada banu. U Ženidbi Grujice Novakovića i Berzelezu Aliji ponavljaju se reči kojima Grčić i Berzelez izražavaju svoju nadmoćnost nad Novakom i njegovom družinom, a to i jeste najvažnije u ovim pesmama. U Ženidbi od^Zadra Todora ponavljanje opisa naših junaka deluje kao nagoveštaj turske nesreće, a više puta ponovljeni stih „Marko veže za jele zelene" pojačava – nesumnjivo – sliku turskog poraza. U pesmi Senjanin Tadija ponavlja se pitanje Tadiji što je uplašio družinu i Tadijin odgovor, koji otkriva gledanje na junačko i kukavičko držanje – gledanje koje je u osnovi ove pesme:

U Ženidbi Milića barjaktara ponavljaju se nevestine reči o tome kako joj je omrznulo sunce, a to je trenutak kad počinje tragedija. Sa isto toliko smisla ponavljaju se Osmanove reči u Žvnidbi bega Ljubovića, reči Bećiraginice u Malom Radojici, Vukove reči u pesmi Vuk Anćelić i ban Zadranin, stih „što me, tužan, ovud poteralo" u Predragu i Nenadu, stih „nek iziće pred tavnicu kletu" i „opet dželat sa tavnice viče" u pesmi Tri sužnja. I koliko raznolikosti u načinu ponavljanja! Ponekad se u ponavljanju čuva isti red (na primer, u pesmi Janko od Konjica i Ali-beg u Savinim odgovorima na Pavlova pitanja da li se zelene lugovi posavski, da li ima trave oko Save itd.), ponekad je red poremećen (na primer, u kneževoj kletvi u Musiću Stevanu), ponekad se ponavlja obrnutim redom (na primer, u pesmi Marko pije uz ramazan vino). I svaki od ovih načina duboko je opravdan: u prvom slučaju i u pitanjima i u odgovorima o tome da li je vreme da hajduci idu u šumu – sasvim prirodno – ističe se na kraju „janje za zaklanje"; u drugom slučaju stih „ne imao od srca poroda" prenosi se s početka na kraj – zato što se ponavlja pred ženom koja tim delom kletve treba da bude najviše dirnuta; ,u trećem slučaju Markovo kršenje carske naredbe predstavljeno je vrlo efektno baš time što se ona ponavlja obrnutim redom, što je poslednji stih naredbe „da s' ne igra kolom uz kadune" ponovljen kao prvi stih o njenom gaženju: „Marko igra kolom uz kadune". Ali to nije sve, ima mnogo poteza koji su odista majstorski. Izmeću drugih, takvi su u Ženidbi kneza Aazara ovi ponovljeni stihovi kojima se bolje nego na ikoji drugi način izražava koliko je Lazaru teško da pomene caru za ženidbu:

Izvanredno je kao umetnički izraz i ponavljanje kome je cilj da istakne ne samo situaciju o kojoj je reč nego i onu koja će nastupiti i koja je – obično – suprotna prvoj ili je daleko značajnija od nje. Takvo ponavljanje nalazimo u pesmama: Marko Kraljević i Mina od Kostura i Smrt Senjanina Iva. U prvoj dvaput ponovljenim u Markovom odsustvu: „Sad navali, ljuta Arapijo!" snažno je istaknut strah koji je izazvala Markova pojava i koji je izražen rečima: „Sad ustupi, ljuta Arapijo!" U drugoj Ivo kaže povodom sukoba sa prvom poterom:

Uzgred smo dosad već više puta dotakli i gradaciju – postupno ređanje sve jačih i jačih slika. Po seoi se razume da takvo ređanje ostavlja najdublji utisak i predstavlja veliku lepotu umetničkog izraza. Delimično ili u celini, u gradaciji su ispevane pesme: Ženidba Dušanova, Zidanje Skadra, Propast carstva srpskoga, Kosovka devojka, Smrt majke Jugovića, Marko Kraljević i Alil-aga, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko Kraljević i Arapin, Marko Kraljević i beg Kostadin, Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kajice, Lov na Božić, Smrt Senjanina Iva, Senjanin Tadija, Predrag i Nenad, Tri sužnja i dr.

Veliki umetnički značaj ima i direktni govor. On je važna crta ne samo epskoga stila nego i usmenog stvaralaštva uopšte. U Ilijadi i Odiseji, na primer, iskorišćen je u najvećoj meri: čitava pevanja u stvari su dijalozi. Kakvi su ti dijalozi, dovoljno je setiti se Ahilove i Agamemnonove svađe u Ilijadi i, na primer, u Odiseji večere pred odlazak Telemahov iz Sparte. U istoj meri upotrebljen je direktni govor i u našoj narodnoj književnosti uopšte i u epskoj poeziji posebno. Ima i takvih epskih pesama koje su cele u dijalogu: Marko Kraljević i beg Kostadin, Dioba Jakšića, Starina Novak i knez Bogosav, Margita djevojka i Rajko vojvoda i dr. Naš narodni pesnik, i kad započne – a to se retko dešava – izlaganje u indirektnom govoru, najčešće, vrlo brzo prelazi na direktno izražavanje.

Otuda u našoj epici – i ne samo u njoj – vode se razgovori ne samo među ljudima nego i među ljudima n životinjama i stvarima. Govore sokoli, gavrani, konji, pa čak i mrtve ljudske glave. To je ostatak iz prastarih vremena kad je čovek svemu oko sebe pripisivao svoje osobine i moći. To je naivnost, ali koja i za savremenog čoveka ima nesumnjivu poetsku draž, draž davno proteklih vremena kad su ljudi bili s prirodom u detinjskim i čvrstim vezama. No to je samo jedan mali deo sadržine koju obuhvata direktni govor u junačkim pesmama, sve ostalo su čisto ljudski odnosi i situacije. Zbog direktnog govora ti odnosi i situacije su slikovitiji, a likovi pojedinih junaka u njima neposredniji, življi, reljefniji, njihove individualnosti punije i konkretnije.

Slikovitost prikazivanja i raznolikost tona naročito pojačava rima. Ona se u usmenoj poeziji (manje u epskoj nego u lirskoj) – za razliku od pisane – upotrebljava neredovno, s vremena na vreme, u različitim vidovima, da se nešto naglasi, ili kao muzičko osveženje, ili kao i jedno i drugo u isti mah. Ona se javlja u jednom i u više slogova, u jednom stihu na raznim mestima, na kraju ili na početku dva i više stihova. Ta njena neredovnost i nesistematičnost, odnosno prirodnost, u stvari je njena najveća lepota. Naravno, to ne vredi za rimu koja predstavlja opšte mesto (na primer, u stihu „to izusti, a dušu ispusti"), nego za onu koja posle dužeg ili kraćeg niza jednoličnih stihova izbije kao kakva varnica iz sudara istovetnih zvukova i obasja i izdvoji jedan trenutak, jednu situaciju, bilo koju pojedinost. Takve su, između mnogih drugih, sledeće rime:

Sličnu ulogu imaju i mnogobrojne asonance i aliteracije i, naročito, melodičan raspored glasova u mnogim i mnogim stihovima – kao što je, na primer, u stihu:

A često je – u nenadmašnom igranju zvukom – i osnova cele pesme sazdana od jednog glasa, koji peva i slika u isti mah, kojim se bolje nego ičim drugim ovaploćuje glavna ideja. Takvo je, na primer, r u Smrti Marka Kraljevića, a u Smrgi majke Jugovića, e u Starom Vujadinu. Pogledajte samo završne stihove ove poslednje pesme:

Mnogo puta ponovljeno i virtuozno istureno e (izostavljeno na kraju stiha samo u dva slučaja, kad su se morali drugim glasom istaći oči, Turci i trgovci) oseća se kao beskrajno produžen odjek Vujadinovog ne, odjek u kome ovo ne dobija svu svoju ogromnu snagu.

Najvećim delom, može se reći: po pravilu (naravno, u dobrim pesmama), izraz je u punom skladu sa sadržinom. Bila to lepota ili rugoba života, humor ili tragika, srpski pesnik ispoljava izvanredan posmatrački dar i izvanredan smisao za umetničko oblikovanje. On ume ne samo da vidi i oceni nego i da kaže. U tom pogledu katkad zaostaje za Homerom, starim i velikim pesničkim uzorom, a katkad mu je ravan ili ga čak i prevazilazi. U humoru, na primer, svakako da ne zaostaje za njim. Scena sa Tersitom u Ilijadi, najpoznatije humoristično mesto iz Homera, pa čak i Homerovi smešni prizori sa bogovima ne mogu se staviti ispred takvih scena kao što je ona kad Marko gleda Bogdana i Bogdan Marka, „a ne smije jedan na drugoga"; ili ona – vrlo duhovito izvedena – kad je sirota devojka nadmudrila Marka okumivši ga; ili ona kad Marko igra sitno kaluđerski; ili ona kad Marko ore drumove; ili ona kad se Marko „bolan učinio bez bolesti, od mudrosti teške"; ili ona – odlična kao psihološko zapažanje (izvrsna slika kukavičkih karaktera koji tlače slabijeg i temenaju pred jačim) – kad skidaju kape i smerno se klanjaju pred Markom oni isti čauši koji su u crkvu konje nagonili i bičevali protopop-Nedeljka; ili ona kad Miloš Vojinović daje šićardžijama konja „na razmjenu"; ili ona kad isti junak čobanskom mudrošću zbunjuje cara; ili ona – vrlo zanimljiva i kao psihološki problem – kad isti junak poznaje Roksandu; ili ona vrlo originalna – kad se Kosovac napravio slabotinja i prevario Sekulu; ili ona – nabrekla od obesti – kad Novak i Radivoje prodaju Grujicu; ili ona – puna mladalačkog poleta – kad Grujica i njegovih trideset hajduka prerušeni u devojke dočekuju pašu sa Zagorja i njegovih trideset delija. Sve je to i dobro uočeno i prikladno rečeno.

Ono što srpskom – kao i Homerovom – humoru daje visoku cenu jeste činjenica da se on ne zasniva toliko na komici reči koliko na komici situacija R postupaka pojedinih ličnosti. Navedeni primeri to dovoljno jasno pokazuju. Ali, sa druge strane, i u srpskoj i u Homerovoj poeziji ima i grubih šala. X šesnaestom pevanju Ilijade, na primer, Patrokle upućuje ovakve reči ubijenom protivniku koji je nalik na ronca pao s bornih kola:

Uz humor valja pomenuti ironiju. U narodnom stvaralaštvu nje nema mnogo, jer je za nju potreban jedan viši duhovni razvitak. U Homerovoj i srpskoj poeziji takođe nije mnogobrojna, ali je – ukoliko je ima – najčešće izvrsnog kvaliteta. Takva je, na primer, u dvadeset drugom pevanju Ilijade ironija upućena na račun onih koji su „junački" zadavali udarce mrtvom neprijatelju: kad je, naime, Ahil ubio Hektora i počeo da skida oružje s njega, dotrčali su Ahejci i stali da gledaju njegovo divno lice i uzrast,

nas ima i ironcja druge vrste koje su isto tako pune duha. Takva je, između ostalih, u pesmi Janko od Kotara i Mujin Alil ironija koju izgovara Vuk Mandušić predajući Janku zarobljenog Turčina: „Eto, Janko, od zlata jabuke!"

Ali svu svoju snagu zapažanja i prikazivanja pokazao je srpski narodni pesnik ne u humoru, nego u tragici. I tu je često nenadmašan, valjda zato što je živeo u zemlji koja je imala jednu od najtragičnijih sudbina u istoriji sveta. Niko – ni stari grčki, niti ikoji drugi epski pesnik – nije opevao toliko tužnih događaja koliko on. Kod Homera ima samo nekoliko izuzetno jakih mesta ove vrste: rastanak Hektorov sa Andromahom, Ahilova tuga za Patroklom, Prijamov dolazak u Ahilov čador, Odisejev susret s majkom u podzemnom svetu. Kod nas su takve čitave pesme: Zidanje Skadra, Banović Strahinja, Musić Stevan, Kosovka devojka, Smrt majke Jugovića, Smrt vojvode Prijezde, Bolani Dojčin, Smrt vojvode Kajice, Sekula se u zmiju pretvorio, Bitka na Krbavskom polju, Ženidba Maksima Crnojevića, Margita djevojka i Rajko vojvoda, Ivo Senkovići agaod Ribnika, Smrt Senjanina Iva, Ženidba Milića barjaktara, Ropstvo Jankovića Stojana, Predrag i Nenad. Različite tragedije, ali koje zajedno čine tragediju čitavog naroda u njegovoj vekovnoj borbi ne samo protiv nadmoćnih tućinaca osvajača nego i protiv nadmoćne prirode. I baš zato što su delovi takve tragedije, tuga u ovim pesmama oseća se kao nemerljivo duboka, a događaji i ličnosti u njima imaju opštenarodne (i opšteljudske) razmere. Majka Jugovića – to su sve majke koje su u toku mnogih vekova skupljale mrtvu decu po poljima bitke. Kosovka devojka – to su sve verenice kojima je nasilna smrt odnosila zaručnike. Ljuba Musićeva – to su sve žene koje su sa strepnjom ispraćale muževe u boj. Sestra Derenčića bana – to su sve sestre koje su ostajale bez braće. Prijezda i Jelica – to su svi ljudi koji su stradali od nadmoćne sile. Vojvoda Kajica – to su svi junaci koji su ubijani na prevaru. Brata željni Nenad – to su sva braća koja su tugovala za braćom. Margita i Rajko – to je ceo narod u vekovima tuđinskog gospodstva. I svi su prikazani tako da izgledaju kao izvajani. Sa kakvom je samo veštinom i preciznošću naslikan stari Đurađ u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika! Starac dobija poziv za megdan i plače: oseća da je vrlo star, da se ne može ni konja držati, a teško mu je da pod sedu glavu služi Turčinu. Njegovo osećanje nemoći je potpuno; ono ostaje takvo čak i onda kad sin jedinac polazi u neravni boj. Ni strepnja za sinom ne vraća starcu snagu. Ali kad se posle dobijenog megdana vratio Ivo u turskom odelu, kad se Burđu učinilo da to dolazi Turčin koji je ubio Ivu, tada je osećanje nemoći nestalo kao da je rukom odneseno. Pomamljen od bola, starac je pripasao zeleni mač, odjurio na čaire, poseo golu bedeviju i kao na krilima poleteo da osveti sinovlju smrt. Odista, slikovitije se ne može iskazati nadolaženje snage iz žalosti i gneva. A takvo nadolaženje snage, to herojsko prevazilaženje ljudskih moći radi pobede čoveštva nad nečoveštvom, upravo, i jeste najdublja suština i najviša lepota srpske junačke poezije. Gete je rekao da je tragična pesma Zidanje Skadra primer „varvarskih osećanja". Sasvim tako može se reći za nekolike druge naše pesme (na primer, Sestra Leke kapetana, Marko Kraljević i kći kralja arapskoga), jer je srpski narodni pesnik – u svirepim uslovima života – umeo, pokadšto (samo pokadšto), da se oduševljava i svirepim postupcima svojih junaka. A Zidanje Skadra je, u stvari, najžešća osuda varvarskih osećanja i sjajna afirmacija najplemenitijih pobuda: da čovek utiče na život i posle svoje smrti, da ga goni napred, da ga upija mrtvim očima i da ga napaja mrtvim dojkama. Ista pobuda gonila je smrtno ranjenog Momčila da svome ubici uputi one nadmoćne, ljudske i junačke reči:

I ta pobuda – ma kako naivna izgledala u pojedinim slučajevima – najjasniji je znak one herojske težnje za prevazilaženjem ljudskih moći u borbi za lepotu života. Jer svaki veliki, svaki plemeniti postupak u toj borbi u stvari je prevazilaženje smrti. To je junaštvo u sukobu sa nasilnicima. To je čovečnost i pravednost u ljudskim odnosima. To je odanost u ljubavi i prijateljstvu. To je, najzad, i u najvišoj meri, sama smrt koju zahteva lepota života.

U vezi sa srpskom narodnom epikom pokrenuta su još neka pitanja. Ona koja se ne tiču neposredno njenog duha obrađena su u beleškama na kraju Antologije narodnih junačkih pesama (o pevačima, zapisivanju, prevođenju, internacionalnim motivima, odstupanjima jezika narodne poezije od književnog). (Na kraju iste antologije navedena je i literatura upotrebljena pri izradi ove studije.) Među pitanjima koja se neposredno tiču duha srpske narodne epike i koja su već pretresana u dosadašnjem izlaganju posebnu pažnju zahteva jedno: čija je ona – srpska, hrvatska, ili srpskohrvatska.

Rešavanje ovog pitanja ima podužu istoriju. Vuk Karadžić je upotrebljavao ne samo za epske pesme nego i za lirske i pripovetke i sve druge narodne umotvorine samo naziv srpske. Međutim, za vreme državnog zajedništva sa Hrvatima naša nauka skreće s jasnog kursa nazivajući srpsku narodnu epiku i ostale srpske narodne umotvorine srpskohrvatskim. To se može razumeti kad se ima na umu stanje nauke u doba komunizma i tadašnjeg političkog diktata. Činjenica je da je narodnu književnost koju je Vuk beležio i izdavao bila iz srpskih krajeva. Isto tako – s obzirom na značaj Vukovih zbirki – jasno je zašto su ovaj naziv prihvatili stranci i zadržali ga do današnjih dana (i poslednje Kravcovljevo izdanje naših epskih pesama na ruskom, iz 1960, nosi naslov Serbskii epos). Iako je u zbirkama posle Vukovih mnogo manje autentičnih i zato mnogo manje lepih primeraka (jer su zabeleženi u doba dekadencije narodnog stvaralaštva), ipak te zbirke nepobitno dokazuju da je narodna književnost na srpskom jeziku (posebno na štokavskom području, koje je dugo bilo tursko područje) – i po duhu i po izrazu – jedna nedeljiva celina. To za liriku i prozu vredi bez izuzetka, a za epiku samo sa jednim izuzetkom – ukoliko su muslimanske junačke pesme po svojoj osnovnoj tendenciji (veličanja turskih pobeda) suprotne hrišćanskim junačkim pesmama.

Hrišćanski svet u srpskim zemljama bio je u toku više vekova – ne samo na okupiranoj teritoriji nego i na neokupiranoj – jedinstven u odnosu prema Turcima (naravno, izuzimajući izdajnike). Na teritoriji koju su držali Turci razgorevali su se ustanci i hajdučke borbe. Sa teritorije koju nisu držali Turci preduzimale su pohode protiv njih uskočke čete i oslobodilačke vojske. I u jednom i u drugom slučaju, na neokupiranoj kao i na okupiranoj teritoriji, vođena je jedna ista bitka. A granica između jedne i druge teritorije, veoma dugo, nije bila nimalo postojana: ko je zaspao na jednoj mogao se probuditi na drugoj. I uslovi pod kojima se živelo tamo i ovamo bili su veoma slični. Bila je to, uglavnom, jedna ista patrijarhalna atmosfera, koju je – bez obzira na postojanje ili nepostojanje porodične zadruge (koju su, uzgred rečeno, imali ne samo Srbi nego i Hrvati i muslimani) – održavao feudalni poredak (nemački, mađarski, mletački, u osnovi, kao i turski). Takvo stanje – stanje jedinstveno, iako su žrtve bile nejednake – potrajalo je sve do ustanka u Srbiji na početku XIX veka, kad su se ovde pojavili posebni uslovi za stvaranje nezavisne nacionalne države.

Otuda je prirodno što se junaci hrvatske narodnosti (Derenčić, Zrinjanin, Ivo Senković) u srpskim pesmama slave na isti način kao i junaci srpske narodnosti. Otuda je prirodno što je Marko Kraljević ne samo srpski, nego i balkanski junak. Otuda je prirodno što su i junaci mađarske narodnosti (Sibinjanin Janko, Banović Sekula) slavljeni na isti način kao da su srpske narodnosti.

Prema narodnosti opevanih ličnosti, dakle, ne može se sporiti da se radi o srpskim pesmama. Da li može prema narodnosti onih koji pevaju, tj. da se pesme zapisane od hrvatskih pevača smatraju hrvatskim? To bi bilo sasvim logično kad bi narodne pesme bile individualni proizvodi, ali one su kolektivni proizvodi, one idu od usta do usta, i veoma je čest slučaj da su jednu istu pesmu pevala i srpska i hrvatska usta, ali pritom pesme nisu prevođene na hrvatski jezik. Prema tome, i ako se prema pevačima deli, opet se dolazi do srpskih narodnih pesama. Takođe, ostaje činjenica da je iz srpskih izvora potekao najznačajniji i najlepši (i po temama i po izrazu) deo srpske narodne epike.

Na kraju, jesu li i muslimanske epske pesme (i lirske i pripovetke) o neutralnim temama – srpske? Jesu li one srpske ili bošnjačke (Hasanaginica, na primer)? Očevidno, one mogu biti samo srpske i bošnjačke, ali po jeziku samo srpske.

Većina pisaca imala je to na umu i zato se, već odavno, javlja najadekvatniji naziv srpske pesme, pripovetke itd. Nažalost, još uvek se često upotrebljava neutralni naziv: naše narodne ili samo narodne pesme, pripovetke itd., pa čak i srpskohrvatske narodne pesme, pripovetke, itd. Ovaj neutralni naziv verovatno je upotrebljavan u prvo vreme radi toga da se izbegne pravi naziv i neželjeni prigovor u vezi s njime, ali danas – bar u najvećem broju slučajeva – on prosto označava srpsku narodnu književnost. Međutim, kako i danas ima ljudi sklonih deobi nedeljivog, treba upotrebljavati pravi, nedvosmisleni naziv: srpska narodna književnost.

Srpske epske pesme, otkako ih je Vuk na svet izdao, bile su predmet širokog interesovanja: prevođene su na razne jezike, tumačene su od predstavnika raznih škola i teorija – kako u inostranstvu tako i kod nas. Različiti ispitivači obrađivali su različita pitanja u vezi s istorijom, etnografijom, religijom itd. Neki ispitivači istakli su i pitanje porekla srpske epike.

Prema jednome mišljenju, koje zastupa većina, epske pesme, kao i sve druge narodne umotvorine, stvorio je sam narod. Prema drugome mišljenju, epske pesme je stvorila gospodska klasa u epohi feudalizma, a od nje ih je nasledilo seljaštvo, tj. narod.

Mišljenje o feudalnom poreklu srpske junačke epike najpotpunije je razvio Kravcov u studiji Serbskii epos, koja je izišla 1933.

Nabrojivši odlike epa kao žanra (ustaljene norme, istoričnost, realizam, idealizaciJu događaja i junaka, stil ponavljanja i varijacija itd.), Kravcov kaže:

Ep, i baš junački ep, mogao je da nikne samo na zemljištu srednjovekovne kulture, on je poezija feudalizma. Gim istorijskim i kulturnim okvirom ograničen je postanak, razvitak i raspadanje ovoga žanra. On je nastajao, razvijao se i izumirao paralelno sa razvićem, procvatom i raspadanjem feudalizma. Njegovo dalje održavanje, žilavost njegove tradicije uslovljeni su stepenom očuvanosti elemenata feudalizma u drugim istorijskim formacijama i psihičkih i ideoloških elemenata perioda naturalne privrede u drugim socijalnim slojevima.

Stari pojmovi o epu kao „narodnoj poeziji"... treba da se predadu u arhiv. Još Gete je govorio da „narodna poezija nije stvorena od naroda i ne za narod". Ep kao poezija feudalne vojne aristokratije stvaran je za one čiji su preci (stvarni ili izmišljeni) opevani u pesmama".

Srpski ep je poezija vojne aristokratije. On je stvoren tim socijalno-istorijskim uslovima koji su zahtevali junačku poeziju. On je nastao u kneževsko-vlastelinskom krugu, njegove ideje su ideje nacionalne, a češće lokalne nezavisnosti. Celokupna njegova sadržina i forma objašnjive su samo u tom slučaju ako se na njega gleda kao na poeziju vrha feudalnog društva".

Razume se, Kravcov ne traži da mu se veruje na reč. On se odmah laća – kako sam kaže – „takozvanog metoda istorijsko-kulturne rekonstrukcije", i veoma lako odstranjuje sve dodatke i naslage kasnijih vremena, otkad je epska poezija sišla među seljake, a utvrđuje prvobitne, čisto feudalne njene oznake, tipične za ono vreme kad je ona pripadala isključivo vojnoj aristokratiji, vrhu feudalnog društva. Evo tih prvobitnih, čisto feudalnih oznaka: prvo, uzoran verni sluga – kao odraz zavisnosti sitnije vlastele od krupnije; drugo, ideal života izražen u sili, bogatstvu i plemenitosti (u pesmama se pre svega ističe plemenitost – „blagorodstvo"', koje je zajedno sa silom uslov za sticanje bogatstva, za pljačku i eksploataciju); treće, porodični i društveni odnosi tipični za život viših slojeva feudalnog društva (dobar bojni konj, oružje, lov pomoću sokola, megdani, kao ideali plemića ratnika); četvrto, ep – vojna istorija vojne aristokratije (na osnovu svedočanstava iz prošlosti koja pominju opevanje heroja, podviga, ratova), herojska prošlost u epu – ideal reakcionarne vojne aristokratije, lokalni patriotizam koji uključuje u sebe vernost sizerenu, rat kao zanimanje feudalca (feudalac prezire zemljoradnju), proslavljanje slavnog roda feudalaca; peto, preuveličavanje istorijske uloge ličnosti, idealizacija i proslavljanje feudalaca; šesto, tipični sižei, koji najpotpunije izražavaju feudalno gledanje na svet i najbolje agituju za održanje feudalnog poretka (muž na svadbi svoje žene, pohod, susret, pobeda, vernost žene itd.); sedmo, ustaljenost forme, postojanost stilskih sredstava – kao izraz vlastelinske tendencije za održanjem feudalizma.

„Samo zato da se stvori oko heroja legendarni pesnički oreol, da im se pripišu slavni preci, da se time proslavi dinastija ili rod i iz opšte slike istorije izvede zaključak o neizmenljivosti svetskog poretka. Zamaskiranom analogijom prošlosti i sadašnjosti, porećenjem koje je nehotice činio sam slušalac, pevač je primoravao slušaoca da veruje u grandioznost, veličinu i zakonitost sadašnjosti, on je istorijski opravdavao sadašnjost.

Sve to – i istorijska idealizacija, i proslavl»anje nrošlosti, i istorijska analogija, i moral neizmenljivosti svetskog poretka – sve je to služilo jednom cilju: utvrćivanju postojećih društvenih odnosa – feudalizma, utvrćivanju gospodstva jedne socijalne grupe – vojnog staleža n u prvom redu vojne aristokratije".

„Feudalnom epu, u skladu s njegovim hiperboličnim stilom, bila su potrebna snažna sredstva za poetizaciju, tj. za preobraćanje prozaične stvarnosti u privlačiu sliku koja će agitovati za čvrstinu i nepokolebljivost feudalnog sistema. Eto tu je bilo korisno „pagansko", koje je sadržalo slike ogromne umetničke kondenzacije, simbole velike pesničke snage, sižee iz arhiva tzv. „svetskih sižea", – bilo je moguće da se oni prilagode novim potrebama, da se stave u službu novim zadacima. „Pagansko" je koristilo i zato što je pomagalo prodiranju feudalne poezije u masu, činilo je razumljivom i kao svojom".

Po sebi se razume, ma kako znatnog roda bio, pa čak neka je i carskog roda ovaj pridvorni pevač, ipak njegovo stvaranje ne može biti van opštih zakona stvaralačkog procesa. Nisu bili makar ko ni Balzak i Gogolj, na primer, pa im se desilo da su jedno hteli a drugo napisali. Ako je stvarno bio pesnik, pa ako je čak i želeo da pesmom agituje za feudalizam, on je – hteo - ne hteo – morao da odražava čitavu epohu u svoj njenoj složenosti i protivrečnostima – utoliko više što nam je predstavljen kao realist. Ali on nije tvorac narodne poezije, zato i jeste tako neprirodan; kao tvorca njega su izmislili ljudi koji ne veruju u stvaralačke sposobnosti radnih masa.

Koliko je on nespretno postavljen tamo gde mu nije mesto, vidi se po još jednoj krupnoj nelogičnosti. Sve što pesme sadrže iz života radnih masa uzima se kao pozniji sloj, kao rezultat prerade pošto su pesme sišle u narod. I to je čitav temelj na kome se podiže ova čudovišna pretpostavka. A gde je tu logika? Crte narodnog života koji je prodro u pesme nisu istorijski mlađe, a neke su čak i starije od feudalizma. Patrijarhalna porodična zadruga, na primer, postojala je i pre feudalizma. S kojim se pravom onda sve to uzima kao pozniji sloj? Očevidno, samo zato da bi se za tvorca proglasio pridvorni pevač, čovek znatnog roda.

Uzoran verni sluga, uopšte uzevši, može da bude odraz zavisnosti sitnije vlastele od krupnije. Nesumnjivo, car je želeo da ima odanu vlastelu, moćan vlastelin je težio za tim da mu vlasteličići budu verni. To je poznata crta feudalizma. Ali kako se ta crta javlja u pesmama, kakav je tamo ideal vernoga sluge, u kom smislu je tamo ocrtana njegova vernost? Pošto je naveo stihove iz bugarštice koji sadrže Miloševu izjavu o tome da će biti Lazaru sluga i u grobu kao i za života, Kravcov izvodi ovakav zaključak: „To je najjasnije mesto takozvanog „Ua5ka1erep" ". Same za sebe, Miloševe reči mogu da se uzmu kako se kome svide, pa i kao jasno svedočanstvo o vernosti vazala sizerenu za koju je agitovao pridvorni pevač. Ali reči se ne smeju odvajati od postupaka, karaktera, celokupnog lika ličnosti koja ih je izgovorila. A ta ličnost je Miloš Obilić, po pesmi čovek prostoga roda, nepravedno uvređen, i nepokolebljivo odan ne Lazaru kao sizerenu, nego Lazaru koji stoji na čelu sudbonosne borbe, Lazaru koji u tom trenutku oličava zemlju i narod. Teško oklevetan od samog Lazara, on zadaje reč da će ubiti turskog cara. Zaista, ni od jednog vazala ne bi se moglo nešto više zahtevati. Ali on nije običan vazal, on je veliki narodni junak, zabrinut ne za sebe – nego za ishod bitke. Čuvši od Kosančića strašne vesti o turskoj sili, on kaže:

Takav Miloš, u punom skladu sa svim svojim postupcima, mogao je da izjavi i to da će biti i u grobu veran Lazaru – borcu poginulom od osvajača zemlje. Ali predstava o takvom Milošu, koji ostavlja spomen rodu srpskom, nije mogla da se rodi u glavi pridvornog pevača. Takvu predstavu mogao je da ima samo narod, i to kasnije, kad je vekovna borba s Turcima već bila u toku.

Uostalom, takvu predstavu narod je imao i o sluzi Golubanu i o Musićevom sluzi Vaistini i drugima. Njihova vernost se ocenjuje u borbi protiv tućina osvajača – u prvom redu kao vernost prema zemlji i narodu. Prema tome, ideal vernoga sluge u srpskoj epskoj poeziji ne može se uzeti kao dokaz o njenom postanku u vrhu feudalnoga društva. Kao takav dokaz ne može se uzeti ni takozvani ideal života izražen u sili, bogatstvu i „blagorodstvu". Takav ideal, kao što lepo primećuje sam Kravcov, nije bio stran ni radnim masama (baš zato što su i same imale takav ideal – kaže Kravcov – one su mogle prihvatiti feudalnu epiku). Sem toga, taj ideal ialazimo i u uskočkim i hajdučkim pesmama, pa čak i u pesmama novijih vremena. Najzad, i najvažnije, taj ideal nije ni jedini ni najglavniji ideal života u srpskoj epici. I u starijim i u mlaćim pesmama podjednako – glavni ideal života jeste junačka sloboda izražena u prvom redu u borbi protiv tućinskog porobljavanja, a katkad i u borbi protiv domaće tiranije. Tome idealu potčinjeno je sve drugo, pa i sila, bogatstvo i „blagorodstvo". Vuk Branković je i silan i bogat i gospodskog roda, pa ipak nipošto ne spada u ideal života. Miloš Obilić ima samo herojsko srce, a predstavlja najviši ideal života. Vojvoda Prijezda, čuvajući slobodu i dostojanstvo čoveka, žrtvuje sve što ima, pa i sam život. Sličnih primera ima na stotine. Prema tome, i ovaj Kravcovljev ideal ne potvrćuje tezu o postanku epske poezije u vrhu feudalnog društva.

narod je u mraku, na svetlosti su feudalni gospodari, oni vladaju, oni rukovode borbom protiv Turaka ili prilaze Turcima. Narodni pevač, koji je u osnovi realist, nije mogao da ih mimoiđe,*nije mogao da ih odagna sa njihovog mesta. Ali je on, slikajući njihov život, unosio i različne momente iz svoga života, iz narodnog života, i to u mnogo većoj meri nego što na prvi pogled izgleda. Pažljivom analizom pesama starijih ciklusa može da se otkrije veliki broj takvih momenata. Mi ćemo pomenuti samo neke.

Uzmimo, na primer, pesmu Ženidba Dušanova. Tu je glavna ličnost Miloš Vojinović, carev sestrić, ali koji živi u planini kao čobanin. Na putu za Lećan, u samom Lećanu i na povratku iz Lećana njegovi podvizi su viteški, nema sumnje; on kažnjava šićarcije, ubija na megdanu kraljevog zatočnika, strelja kroz prsten jabuku, preskače tri konja viteza i na njima tri plamena mača, poznaje po braći Roksandu, pobećuje troglavog Balačka vojvodu i uništava latinske katane. Ali, ipak zato, on ostaje i čovek iz naroda – ne samo po odelu (do onoga trenutka kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom.

Ili uzmimo pesmu Zidanje Skadra. Braća (jedan kralj, drugi despot i treći vojvoda) su oženjena i žive zajedno, – dakle, u zadruzi, kao i seljaci koji su ovu pesmu stvorili. Jetrve (kraljica, despotica i vojvotkinja) nose same majstorima ručak, i topo redu: danas jedna, sutra druga, prekosutra treća, – kao što je običaj u svakoj patrijarhalnoj porodičnoj zajednici.

Ili pogledajmo najistaknutije ličnosti u pesmama o kosovskom boju. Pre svega, dve najvažnije ličnosti iz ovoga ciklusa po svome poreklu – kako ih prikazuju neke narodne pesme – ne spadaju u veliku gospodu. Te ličnosti su knez Lazar i Miloš Obilić. Lazar je sluga kod cara Dušana, takav sluga koji služi vino i gotovi večeru. Po svome društvenom položaju on ne može da se oženi sestrom plemenitih Jugovića. Kad je Dušan ipak posredovao za takvu ženidbu, Jugovići zamalo što nisu posekli cara u stolici. Što je do ženidbe najzad došlo, za to treba zahvaliti „knjigama staroslavnim", koje su predskazivale „pošljednje vrijeme" i u tom vremenu Lazarevo carovanje. – Miloša Obilića, zbog njegova seljačkog porekla, prati podsmeh velike gospode: „Miloša je kobila rodila".

Ali pogledajmo i Jugoviće, koji su – uz Lazara i Miloša – najizrazitiji predstavnici kosovskog ciklusa. Neosporno, Jugovići su velika gospoda. Narodni pevač to skoro uvek podvlači. No kad pobliže osmotrimo tu gospodu, videćemo da su ona u mnogo čemu obični seljaci. Jug je ne samo otac nego i starešina, tipičii domaćin čvrste i cvatuće porodične zadruge. To se jasno vidi iz pesme Banović Strahinja. U toj pesmi zajednica Juga i Jugovića pojavljuje se sa svim karakterističnim crtama patrijarhalne zadruge. (Činjenica da su ponegde stvarno postojale plemićke zadruge nije ovde nimalo bitna, jer narodni pevač slika plemićku zadrugu prema svojoj, seljačkoj.) Kad je zet Banović Strahinja došao u goste, dočekan je da lepše biti ne može – sasvim po običaju koji vlada u patrijarhalnoj porodičnoj zajednici. Zet je sedeo sa tastom Jugom i sa šuracima Jugovićima, a devet njegovih šurnjaja – dvorile su uporedo. Kad je Strahinić dobio pismo i rešio se da u turskom taboru potraži krvnika koji mu je razorio kuću i zarobio ljubu, nije se obratio za pomoć Jugovićima, nego Jugu, kao domaćinu zadruge. Njega je zamolio da pusti sinove da pođu zajedno s njime među Turke. Jug je to odbio, a Jugovići su ćutali, pogledali u zemlju i pokorili se. Kad se Strahinić vratio iz Turaka sa nevernom ljubom, ćerkom Jugovom a sestrom Jugovića, i kad im je saopštio da je ranu zadobio ne od Turčina – nego od žene, Jugovići su potrgli nože da na komade kuju iskidaju tek kad je to Jug izrikom zapovedio. Takav je red u patrijarhalnoj porodičnoj za druzi. Taj red je unesen i u gospodski dvor Juga i Jugovića.

No kad je već reč o Jugovićima, vredi se posebno osvrnuti i na onu izvanrednu pesmu u kojoj je opevana njihova majka. Između ostalog, Jugovićki gavrani bacaju u krilo ruku Damjanovu. U pesmi nije rečeno u kakvom je položaju ona tada bila. Narodni pevač je tu pojedinost prećutao. Ali, po svemu sudeći, on je Jugovićku u tome trenutku video van dvora, u dvorištu, kako sedi na niskoj tronožnoj stoličici ili na travi, jer inače ne bi mogla da joj padne u krilo sinovlja ruka.

Kad nema tvrđih dokaza, onda se privodi dobar bojni konj, ukazuje se na oružje i na megdane. No šta s tim? Ni dobar bojni konj, ni oružje, ni megdani ne potvrđuju da je srpsku epiku stvorila vojna aristokratija. Dobar bojni konj, oružje i megdani na istoj su ceni i kod uskoka i kod srpskih ustanika na početku devetnaestog veka. Dorat Ive Senkovića i Hajduk-Veljkov Kušlja. na primer, ne zaostaju za đogatom Strahinića bana. Ivin dorat je Jedan od dva ili tri najpametnija i nanunačnija konja u čitavom srpskom pesništvu. Stari Đurađ, zabrinut za život svoga jedinca, obraća mu se kao što bi se obratio čoveku prijatelju:

Jovan Kursula, Mihailo Gluvac i Lazar Mutap – da i ne pominjemo hajduke i uskoke – kao megdandžije i ljubitelji megdana nimalo ne zaostaju za feudalcima. A van srpskih zemalja, dovoljno je pomisliti na Ilijadu i američke Indijance, pa biti načisto s tim da bojni konj, oružje, megdani itd. nisu ideali samo feudalaca. U čitavom jednom pevanju Ilijade opisuju se razne viteške igre: trke na dvokolicama i pešice, rvanje, pesničanje, borbe kopljem, bacanje koluta, streljanje grlice, a cela Ilijada ispunjena je najraznovrsnijim megdanima. Dakle, ni bojni konj, oružje i megdani nisu čnsto feudalne oznake.

Zaključak da je ep bio vojna istorija vojne aristokratije donesen je sasvim proizvoljno na osnovu potpuno neodređenih svedočanstava iz prošlosti da su u pesmama proslavljani junaci, podvizi, ratovi. Nijedan od starih pisaca ne potvrćuje tvoračku ulogu vojne aristokratije, niti poriče tvoračku ulogu radnih masa. A to što su pesme bile o junacima – nimalo ne određuje tvorca. Svaka junačka poezija govori o junacima, podvizima, ratovima – kako ona za vreme feudalizma tako i ona pre i posle njega. Uopšte uzevši, u tome pogledu nema razlike između Ilijade i srpskih pesama s početka devetnaestog veka. Potpuno je pogrešno mišljenje da je herojska prošlost u epu – ideal reakcionarne vojne aristokratije. „Sukob srpskog i turskog feudalizma" – kaže Kravcov – „turska kolonizacija Balkanskog poluostrva, vekovna borba Srbije i Turske stvarali su uslove za kultivisanje junačkog epa. Ep je opevao herojsku starinu, slavna dela predaka, i to sve s projekcijom na savremenost. Istorijska analogija prošlosti i sadašnjosti podržavala je život epa. Prošlost je nadahnjivala. Prošlost je bila ideal. Nade su zamenjivale budućnost. To su bili ideali reakcionarne vojne aristokratije, jer u prošlosti nije bilo izlaza. Društveni oblici i način života, ideali i kultura, koji su pripadali prošlosti, bili su statični i konzervativni, k njima se nije moglo vratiti zato što su u savremenosti već bile klice budućnosti koja je imala da uništi sadašnjost". Dakle, u prošlosti nema izlaza, klice budućnosti su u savremenosti, – to je tačno, to je poznato iz svakog udžbenika. Ali ta opšta istina ovde je rćavo upotrebljena. Ovo je – čini nam se – vreme kad je domaća vojna aristokratnjja već pokojna. Njoj više nisu potrebni ni ideali ni izlazi iz situacije. A narod je tražio izlaz ne u prošlosti, nego u borbi. Kad su propale stare državice, odmah su se javile hajdučke družine, pa uskoci, pa ustanci. U borbi su rasle klice budućnosti. A junačka prošlost je inspirisala za borbu, za podvige. Junačka prošlost bila je moćno uporište i jemstvo da se snage srpskih zemalja mogu meriti sa snagama tuđinaca i pobediti ih. Miloš Vojinović u latinskom gradu Lećanu pravio je čuda od junaštva, pogubio je čak i troglavog Balačka vojvodu. Miloš Obilić je kao od šale prebacivao buzdovanom latinske crkve, hvalio se pred tuđincima brojem i lepotom manastira u srpskim zemljama, a na Kosovu je ubio Murata. Marko Kraljević je razgonio Turke kao vrapce i čak samog sultana dogonio do duvara. Jedan Kajica Radonja vredeo je više nego tri stotine Mađara i šezdeset Karavlaha. Eto, vidiš, – zaključivao je narod pevajući ovakve pesme – Srbi su bili junaci, Srbi su pobeđivali tuđince, mi Srbi možemo da pobedimo. Taj smisao ima herojska prošlost u srpskoj epskoj poeziji. Njen pobednički heroizam – makar i suviše idealizovan, makar i izmišljen – obilato je hranio klice budućnosti u teškoj sadašnjosti. U mučnim vekovima tuđinske najezde sama činjenica da je u srpskim zemljama nekad postajala snažna domaća država odigrala je krupnu, pozitivnu, pokretačku ulogu. Prema tome, herojska prošlost ne samo da nije ideal reakcionarne vojne aristokratije nego je izvor snaga, izvor viteškog duha i moralne čvrstine samog srpskog naroda.

Proslavljanje slavnog roda feudalaca kao prvobitna oznaka srpske epske poezije – sa ciljem agitacije za određenu dinastiju – može da se „utvrdi" samo pomoću „takozvanog metoda istorijsko-kulturne rekonstrukcije". A Kravcov je jedan od najvažnijih zaključaka doneo, između ostalog, i na osnovu pogrešnog prevoda. Naime, stihovi iz pesme Smrt Jova Despotovića: „Srijem zemlja steć će gospodara – il' boljega ili će gorega" prevedeni su na ruski kao da glase: „Srijem zemlja steć će gospodara – biće bolji, biće i hrabriji". Iz ove pogreške Kravcov zaključuje da vladar na samrti preporučuje svoga naslednika kao boljeg od sebe, agitujući na taj način za učvršćenje dinastije.

Preuveličavanja istorijske uloge ličnosti ima u srpskim pesmama, ali to nije nikakva njihova čisto feudalna oznaka. Preuveličana je i istorijska uloga ličnosti iz ustanka od 1804. A u čitavoj srpskoj poeziji – od najstarijih do najmlađih pesama – nema ličnosti od koje bi zavisili događaji i ljudi ma i približno u toj meri u kojoj zavisi u Ilijadi tok rata i čitava ahejska vojska od Ahila. Ne bi se moglo reći da je, na primer, u pesmama o kosovskom boju zaboravljena masa. Dvanaest hiljada oklopnika koje je Vuk Branković odveo Turcima smatraju se kao ozbiljan uzrok poraza, a bojno polje pritisnuto je hiljadama boraca i po svršenom boju hiljadama leševa. Vojvoda Prijezda ne brani sam Stalać. I u hajdučkim i uskočkim pesmama opevaju se, uglavnom, podvizi pojedinaca, pa čak i u nekim pesmama o ustanku u Srbiji. Pojedinac može da bude, i u srpskoj epici veoma često jeste, izraz mase.

Da je u staroj srpskoj epici rat odražen kao profesija feudalaca, uzima se za primer pesma Oranje Marka Kraljevića. Veli se da je to skroz feudalna pesma: Marko prezire težak seljački posao, zameće kavgu i lako dolazi do blaga. Tako ova pesma može da se tumači samo u tom slučaju ako se posmatra van srpske istorije, bez veze sa stvarnim životom srpskoga naroda. Nije reč ovde prosto o pljački, nego o borbi i o miru. Da li ćeš orati ili ratovati dok janičari drumom teraju blago, eto u tome je pravi smisao ove pesme. A Marko je ratnik i sačekuje na drumu Turke pljačkaše, otima oteto blago. Retko je kad Marko lepši u ulozi narodnog osvetnika, u ulozi hajduka koji goni hajduke – kako bi rekao Vuk Mićunović. Zanimljivo je kako Kravcov nije primetio da Marko ovde radi isto ono što i toliki hajduci i uskoci.

Rat nije bio samo profesija feudalaca, nego i profesija hajduka i uskoka, a kasnije i profesija čitavog naroda. Kao dokaz da je rat profesija feudalaca Kravcov navodi ove reči Miloša Obilića:

Kao što ratovanje nije samo profesija feudalaca, tako ni motiv o vernoj ženi, na primer, nije nikakav specijalitet feudalizma. Taj motiv – onakav kakav je u feudalizmu – star je koliko i patrijarhat (a u drugom vidu javlja se i ranije). On je obrađen i u tako starim delima kao što su, recimo, Odiseja i Mahabharata. Odisejeva Penelopa godinama danju tka a noću rastura, te tako odbija prosce i čeka muža. Još su žešće u svojoj vernosti Damajanti i Savitri iz Mahabharate. Savitri je, svakako, najsvetliji lik verne žene u čitavoj svetskoj knji

I ostalim za feudalizam tipičnim sižeima mogli bi se napraviti slični prigovori, ali bi se time otišlo samo u nepotrebnu opširnost. Isto tako nepotrebno je zadržavati se na najčudnovatijem od svih Kravcovljevih zaključaka – na zaključku da se u postojanosti stilskih sredstava epike krije feudalna tendencioznost, jer je opštepoznato da je tim postojanim stilskim sredstvima izražena najrazličitija sadržina, čak i veoma revolucionarna.

U prvom izdanju Antologije narodnih junačkih pesama, 1954, uz kritiku Kravcovljeve teorije, napomenuo sam (na strani XXXV): „Godine 1948. u časopisu „Sovjetska etnografija" (br. 3) izišao je Kravcovljev članak „Serbskii zpos i istorii". Već na prvoj stranici toga članka, izmeću ostalog, nalazimo i ovo: „Ep kao oblik narodnog stvaralaštva ščeo je da se formira onda kad se javila potreba za kazivanjem o istorijskim događajima i socijalno-političkoj borbi: on je usmena istorija naroda". Dakle, i za Kravcova epska poezija je oblik narodnog stvaralaštva, znači: napustio je staru teoriju. Što smo se mi na njoj tako opširno zadržali, to je, jedno, zbog toga što je ona preko nekoliko domaćih članaka iz vremena kraljevine Jugoslavije prodrla u naše škole i, drugo, zbog toga što je ona u isti mah i teorija nekih naučnika na Zapadu".

Od zapadnih naučnika imao sam na umu, između ostalih, Žozefa Bedjea, koji je u Les Legendes epiques (1908) i ovo rekao o junačkim pesmama (les chansons de geste): „Junačke pesme su nastale tek u XI veku, dugo posle događaja o kojima govore ... Ubeđen da je Grim pogrešio što je prerano sastavio opštu teoriju o epopeji i što je podvrgao istom principu objašnjavanja tako različita dela kao što su Ilijada, Ramajana, Pesma o Rolandu, Šahname itd.; strogo sam pazio u čitavom ovom radu da govorim samo o našem srednjem veku francuskom i da zaključujem o junačkim pesmama prema samim junačkim pesmama. Pa ipak, ako sam, radi ocene epskih legenada Francuske, s pravom istakao ulogu svetilišta, hadžiluka, vašara, velikih verskih praznika, ako sam s pravom rekao da svaka legenda s istorijskom osnovom pretpostavlja učešće duhovnika, da je u suštini učenoga porekla, da traje samo ako je čvrsto vezana za jedno mesto, moguće je da ponekad značaj ovih zapažanja iziće iz okvira problema naših romana i u izvesnoj meri posluži razumevanju epske poezije nekih drugih naroda".

Godine 1966, u napisu Junačke pjesme i vlastela („Zbornik Matice srpske za književnost i jezik", str. 308 –363), Zogović ovako spominje svoju vulgarizaciju iz vremena pre rata: „... N. Kravcov, iz čije je mladićke studije o srpskom eposu i pisac ovih redaka, takođe u mladosti, usvojio i razrađivao niz krutih, do krajnosti dovedenih socioloških stavova".

I prema rezimeu napisa iz 1966, rezimeu u kome ima niz neočekivanih ograda, moglo bi se zaključiti da je Zogović – kao i njegov uzor Kravcov, iako dvadeset godina posle njega – napustio svoje krute stavove i da je prihvatio ono što su drugi pre njega odavno otkrili: da se na osnovu „nekih najboljih i najkarakterističnijih pjesama" može pretpostavljati „da su naše stare junačke pjesme, barem u svojim prvobitnim varijantama, nastajale savremeno ili bar skoro savremeno (Kurzivom sam istakao neočekičane ograde.) događajima i junacima koji su poslužili kao materijal i prototip njihovih sižea i književnih(! ) likova". (Zogovićeva misao je često nezgrapna i nelogična; takva je i ova: da su u pesmama, i to najboljim i najkarakterističnijim, likovi književni (kao da bi mogli biti i neknjiževni!).)

Prvu tezu Zogović ističe u više mahova, bez ograde i sa ogradom, protivrečeći sam sebi. Prvo presuđuje kratko i odsečno (na strani 309): „Junaštvo i junačka pjesma prelaze od feudalnih vitezova – hajducima". Prema toj presudi, očevidno, za Zogovića, kao i za turskog feudalca iz Gorskog vijenca, „pučina je stoka jedna grdna", nesposobna ne samo za junaštvo nego i za junačku pesmu, ali za Zogovića ona je takva samo do onog trenutka kad su na smenu domaćim feudalcima došli turski i kad se pučina – valjda pod blagotvornim dejstvom turskih feudalaca! – najedanput pokazala sposobnom da primi i junaštvo i junačku pesmu iz ruku feudalnih vitezova. Nekoliko strana iza toga (na strani 316) Zogović je pronašao način postanka epskih pesama „u njihovu prelivanju s plemićkih i vladarskih dvoraca u narod i iz naroda u te dvorce", dakle: priznao je narodu sposobnost da stvara, ili bar preinačuje, epske pesme još za života i za snage feudalnih vitezova. Malo dalje (na strani 318), posmatrajući život junačke poezije u širokom rasponu od gentilnog društva do kraja feudalizma, Zogović utvrđuje sledeće faze prelivanja pesama: 1) u gentilnom društvu, kad su istaknutu ulogu igrali „vrhovni i niži vojni zapovjednici", junačke pesme su „velikim dijelom bile pjesme uz njih i u njihovu slavu" (nije jasno da li uz njih znači i od njih); 2) kad se vojna „aristokratija, malo po malo, izdvojila u dvorce, čak(!) u zamkove, junačka pjesma je, s njom, prešla u dvorce i zamkove"; 3) „na dvorovima vladara i najviših velikodostojnika ona, očito, nije dugo ostala", nego je „ostala da živi kao poezija mjesne vlastele i s njom povezanog naroda, dolazeći, prelivajući se od jednih drugima". Ova vlastela valjda je i ranije bila u narodnim tradicijama, pošto su vladari i najviši velikodostojnici, „otućivši se od narodnih tradicija", potpali pod vizantijski uticaj. Mećutim, iz svega ovoga nije jasno ko je stvarao junačku epiku, vlastela ili narod, i zato Zogović, sećajući se uticaja pisane književnosti na usmenu i zaboravljajući da se pesnički talenti ne raćaju samo meću bogatima, hita sa tvrdnjom da je junačku epiku „stvarao uži krug ljudi, na neki način privilegovanih ili bolje obezbijećenih, možda na neki način profesionalaca", koji se ne bi mogli dovoditi ni u kakvu vezu „snepismenim, strahovito pridavljenim i eksploatisanim seljaštvom". Ali odmah zatim, sve na istoj strani (318), iako navodi razlog više da su feudalci pesnici, Zogović je znatno rezervisaniji: „... poezija koja je kritikovala velikaše morala je, na svaki način, imati oslonca i zaštite u zemaljskom plemstvu i nižem sveštenstvu. U njima je, vjerovatno, često imala i svoje stvaraoce", što znači da je, verovatno, bar retko imala svoje stvaraoce i na drugoj strani. I to je najveći ustupak koji je Zogović napravio mogućim pesnicima van reda „privilegovanih ili bolje obezbijećenih"! Ovaj ustupak popeo se (na strani 352) do „postavke da su te pjesme, barem glavne od njih i barem u prvobitnim varijantama, ničući i bitišući na dvorcima plemenske i župske vlastele i oko njih, u saobraćaju izmeću te vlastele i bratstava, plemena, župa, – nastale u doba junaka i događaja o kojima govore".

Ova „postavka" zasnovana je na uverenju da su najstarije srpske pesme „tačno uočile i umjetnički izrazile mnoge bitne crte i neponovljive detalje iz života feudalnoga društva", crte i detalje kao što su: bojni konj (o kome je već bilo reči u vezi s Kravcovom), lov pomoću sokola, nošnja, neverna ljuba, pozajmice iz pisane književnosti, antagonizam starog (plemenskog) i novog (državnog) plemstva. Zogoviću, naravno, ni na um ne pada da su sve te crte i detalji mogli živeti dugo samo u predanju i otuda biti uneseni u pesmu, kao što su mogli i iz prvobitne pesme, „savremene događajima", ući u znatno izmenjenu pozniju pesmu. Zogović govori tako kao da je bio na babinama, kao da na neki volšeban način

raspolaže svim prvobitnim varijantama, kao da je bojni konj nestao zajedno sa domaćim feudalnim vitezovima (kao da ga nije bilo kod uskoka, ustanika i turskih feudalada; Vidi npr. stihove iz Vukove pesme Margita djevojka i Rajko vojvoda:

kao da narod nije vekovima gledao lov turskih feudalada pomoću sokola, kao da o nošnji domaćih feudalnih vitezova nikakvo svedočanstvo nije ostalo (vidi freske i rad Svetozara Radojčića O nekim zajedničkim motivima srpske narodne pesme i našeg starog slikarstva u knjizi Tekstovi i freske), kao da neverne ljube nije bilo i pre feudalizma (vidi Frezerovu Zlatnu granu) i posle feudalizma (vidi Vukovu pesmu Nevjera ljube Grujičine), kao da se pozajmice iz pisane književnosti, kojih uostalom nema mnogo, nisu vršile posredno, na taj način što bi nepismeni ljudi zapamtili i – više ili manje izmenjeno – prenosili ono što su pročitali i ispričali retki pismeni ljudi, i kao da antagonizam novog i starog, jačeg i slabijeg nije večna kategorija i kao da nije opevan pre feudalizma (na primer, u Homerovim epovima) i posle feudalizma (na primer, u Višnjićevim pesmama).

Nasilje nad razlozima u isticanju prve teze Zogović je izvršio radi svoje druge teze, po kojoj je (na strani 314) „u brdovitim i teže pristupačnim zapadnim oblastima" (gde žive Kričani, Zupci, Banjani, Drobnjaci, Paštrovići, Neklići, Bjelopavlići, Ozri(h)nići, Piperi, Njeguši, Vasojevići i gde se plemenska organizacija „održala do pred kraj XIX vijeka") davan „najžilaviji, skoro neprestani otpor turskim zavojevačima", pa je prema tome ovde – može se slobodno dodati – bilo najviše uslova i za junačku poeziju.

U proturanju svoje druge teze Zogović je još bezobzirniji nego u isticanju prve. On samo pominje, bez veze sa junaštvom i junačkom poezijom, postojanje plemenske organizacije na severu Hrvatskog primorja i u Bosni do XV veka. On naglašava odsustvo plemenske organizacije u središtu nemanjiđke države (zaboravljajući čak i zadrugu), a ni rečju ne pominje da su se u tome središtu, u okviru otpora turskim zavojevačima, odigrali događaji najsudbonosniji i za istoriju i za poeziju: velike bitke, veliki ustanci i velike seobe. Ni rečju ne pominje sremske despote, Zrinjske, Vojnu granicu, senjske uskoke, skoro neprekidne hajdučke borbe u Srbiji i Bosni – velika žarišta otpora i poezije. Ali zato tvrdi (na strani 316 –317) da je „separatističan duh Dukljana, Travunjana i Zahumljana" (dakle, Crne Gore i njene okoline), kako se izrazio citirani Jiriček, ili antagonizam velikaša i plemenske aristokratije „u brdovitim i teže pristupačnim zapadnim oblastima" (dakle, opet Crne Gore i njene okoline), kako sam kaže, „dao tako mnogo epskih pjesama i tako mnogo samim tim pjesmama". A to će reći da su Duklja, Travunija i Zahumlje prava (ako ne i jedina) postojbina srpske junačke poezije uopšte, pošto se u tim krajevima najduže održala, dugo i posle propasti nemanjićke države, nekakva plemenska aristokratija i uz nju ljudi „privilegovani ili bolje obezbijeđeni" – po Zogoviću, jedini pesnički obdareni, dok su se u drugim krajevima svi, osim hajduka i uskoka, brzo poravnali kao raja.

Međutim, nema „tako mnogo" pesama o antagonizmu velikaša i plemenske vlastele, sam Zogović – i to u ovakvoj stisci – mogao je da imenuje (na strani 312) svega pet pesama: Ženidba kralja Vukašina, Ženidba Dušanova, Sestra Leke kapetana (ko li je tu župski vlastelin, Marko ili Leka?), Banović Strahinja, Marko Kraljević i beg Kostadin. To nije ni deseti deo boljih najstarijih srpskih junačkih pesama, dobrih devet delova pesama o vremenu prekosovskom, o kosovskom boju, o Marku Kraljeviću, o Brankovićima i Jakšićima, Crnojevićima, Ugričićima i hrvatskim banovima kazuje nešto drugo, a preko polovine tih pesama opeva antagonizam naših junaka i stranih zavojevača (Turaka u prvom redu). To je glavna tema, i ona ima nepresušni izvor u samom srcu nemanjićke države, i neodvojiva je od kulta te države kao snage voljne da se suprotstavi porobljivaču, i potpuno je suprotna separatizmu periferije.

Suviše, ni onih pet pesama koje Zogović navodi ne može se sabiti u tesne granice Duklje, Travunije i Zahumlja. Tamo pre i potpunije spada pesma koju Zogović ne navodi, Ženidba Maksima Crnojevića, u kojoj je nakadašnja periferija nemanjićke države središte za sebe, ali u procepu između Mletaka i Carigrada, i prisiljeno da traži izlaz u turčenju: turči se jedan Crnojević i jedan Obrenbegović, da bi njihova plemena jedno protiv drugoga doveka ratovala:

Ali ovu pesmu Zogović ne uzima u obzir, verovatno zbog toga što protivreči njegovoj idealizaciji: „čak oko plemenskog plemstva sve je još krilato" (tako krilato da odleće pravo u islam i u krvavu istragu poturica – da i ne pominjemo mnogobrojne divljačke krvne osvete).

Od pesama koje Zogović navodi samo je Ženidba gsralja Vukašina vezana za brdovite (odnosno pesničke) oblasti (Durmitor i Skadar), pesma Marko Kraljević i Beg Kostadin je geografski neodređena, a ostale tri: Ženidba Dušanova, Sestra Leke kapetana i Banović Strahinja vezane su za središte nemanjićke države (Prizren, Prilep, Kosovo, Kruševac). I ni u jednoj od ovih pesama – ako se i spominje – vlastelinski antagonizam nema ono mesto i onaj smisao koji mu je dao Zogović.

Ženidba kralja Vukašina je mnogo više ljubavna istorija nego istorija antagonizma jednog kralja i jednog župskog plemića i kao takva mogla bi da se veže za svaki kraj i za svako vreme otkako je oteta lepa Helena pa sve do XIX veka, kad su u Srbiji, usred ustanka, morale biti zabranjivane otmice žena, ali oblik u kojem imamo ovu pesmu i koji je čvrsto vezan za Marka Kraljevića (Marko se umeće na ujaka vojvodu Momčila, koga ubija i čijom se sestrom Jevrosimom ženi kralj Vukašin, Markov otac) morao je biti redigovan uporedo sa drugim pesmama o Marku, tj. u doba turske vladavine.

Pesma Marko Kraljević i beg Kostadin je etička ocena koju jedan veći velikaš, kralj Marko, izriče jednome manjem velikašu, gospodinu Konstantinu Dejanoviću, zamerajući mu što ljude ceni po blagu i odelu (te zato odbija loše obučene sirotice i stavlja u donju trpezu nebogate stare gospodare u starom skerletu, a prima raskošno obučene sirotice i stavlja u gornju trpezu bogate nove gospodare u novom skerletu) i što ne poštuje oca i majku (ne drži ih za stolom i ne daje im prvu čašu vina), i, ovakva, ova etička ocena (koju je bilo ko bilo kome u različna vremena mogao izreći – ne Marko Kostadinu, nego Petar Pavlu) ističe postupak prema „novim gospodarima" (koje Zogović proizvodi u vlastelu nemanjićke države) i prema „starim gospodarima" (koje Zogović proizvodi u plemensku vdastelu) samo kao jedan od tri nečovečna postupka, suprotna hrišćanskom moralu i bez ijedne jedine čisto vlastelinske crte, jer pesmu je sročio Grujo Meandžić iz Sentomaša, iz Bačke, gde – kako je Vuk u Srpskom rječniku zapisao – „zovu i najmanjeg trgovčića gospodarom", pa će biti da su pomenuti stari i novi gospodari (ukoliko baš nisu trgovčići) neodređeni koliko i sirotice.

Sestra Leke kapetana ne sadrži nikakav antagonizam državne i župske vlastele (jer se kralj Marko začudio i zastideo pred gospoštinom Leke kapetana, gospodara „sve prizrenske zemlje"), ali je struktura ove pesme određena ocenom da je „Marko turska pridvorica", da je „Miloša kobila rodila" i da je „Relja pazarsko kopile", a to znači – s obzirom na centralnu ulogu „turske pridvorice" – da je ova pesma, i u prvobitnoj varijanti, mogla nastati tek u periodu borbe sa Turcima.

Ženidba Aušanova je u prvom redu himna nacionalnom ponosu (glavna misao je: da nadmudrimo i nadjunačimo Latine), pa je u drugom redu himna krvnom srodstvu (što naglašava i završni stih: „Teško svuda svome bez svojega!"), pa je tek u trećem redu, koliko zahtevaju nacionalni ponos i krvno srodstvo, istorija vlastelinskog antagonizma (ukoliko se tako može nazvati srdžba cara Dušana na njegove sestriće, izazvana inostranom spletkom i unesena u pesmu radi neophodnog zapleta: da se dovede u pitanje glavna misao – o trijumfu nad Latinima i da se pokažu iskušenja koja može da izdrži krvno srodstvo), pa tek sasvim naposletku može biti – i to samo s obzirom na Miloševu čobansku ulogu – (kako kaže Zogović na strani 326) „himna spasonosnoj, stvaralačkoj sili rada, borbi za mijenjanjem(!) prirode, koja (!) mijenja i razvija one koji mijenjaju". (U srpskom književnom jeziku nikako ne može da bude: borba za nečim, pa prema tome ni: „borba za mijenjanjem prirode", nego mora da bude: borba za nešto, pa prema tome i: borba za mijenjanje prirode, a u srpskom i svakom drugom književnom jeziku relativna zamenica ne sme da se odvaja od imenice na koju se odnosi, jer se inače pravi pometnja, kakvu vidimo i u Zogovićevom izrazu: „borbi za mijenjanjem prirode, koja mijenja" (Zogović, je, valjda, mislio da borba menja, a napisao je da priroda menja!).)

Pesma Banović Strahinja, koju je Zogović svojom tvrdom analizom namučio više nego ijednu drugu, jeste pesma o usamljenom srpskom junaku, koji – u odsudnom času, pred samu propast države, kad je turska vojska oklopila sa svih strana – ne nalazi prijatelja ni u tazbini ni u ljubi koju spasava iz turskog ropstva, nego u konju, u psu i u jednom pripadniku turske vojske, svom nekadašnjem robu, koji je među svojima isto toliko usamljen i nesrećan, a samo je uzgred ova pesma istorija vlastelinskog antagonizma, i to antagonizma ravnopravnih roćaka, jer koliko se Strahinić ponosi Jugovićima toliko se oni ponose njime: njega dvore ne samo sluge i sluškinje nego ga i „šurnjaje dvore uporedo" (baš kao u domaćinskoj seljačkoj kući), i sva kruševačka gospoda navaljuje da mu ukaže poštu, a Jug Bogdan, tast njegov, da bi mogli „prijatelji biti dovijeka", nudi mu čak to da ga oženi drugom ljubom.

Zogović ističe da je ovu pesmu ispevao „starac Milija iz starog Kolašina", ali ne ističe da je starac Milija živeo i pevao u osloboćenoj Srbiji. Zogović nalazi da je ova pesma po umetničkoj ekspresiji bliska Podrugovićevoj Ženidbi Aušanovoj (koja je retka optimistička vizija u srpskoj junačkoj poeziji), a ne vidi koliko je ona – kao pesimistička vizija – bliska drugoj stravičnoj pesimističkoj viziji samoga starca Milije, Ženidbi Maksima Crnojevića. Zogoviću ni na um ne pada da uporedi Višnjićevu viziju pobedničke ustaničke Srbije i Milijinu viziju propasti domaće feudalne države, iako se ove dve vizije tako snažno dopunjuju, iako i Milijina bar nešto mora dugovati ustaničkoj Srbiji, bar toliko koliko je ova bila negacija feudalnog poretka i ipak naslednica (i utoliko afirmacija) nemanjićke države.