Jezik ilirski, – premda se na tolike puke raztrešen različno izgovara, zato uobće věndar u rěčih i izgovorih svoju čistoću i krasotu, a u sličnom imenovanju jedinstvenih stvarih, krasnom i mnogoverstnom izgovaranju cělih izrěčajah veliku obilnost i slast ima; ter, negledeć na različnost osebnih narěčjih i na poměšanje stranskih rěčih, u njem se veliko bogatstvo čistih rěčih nalazi.

Sbirke posebnih rěčih horvatskih i slavonskih, razne u tih narěčjih pěsme i tiskane knjige nahadjahu se mnoge. Ova sva dovoljno svědoče kolikom je slastju i stavnostju ovaj narodni jezik ukrašen. K njegovomu višjemu izobraženju su već davno slavni muževi svojim trudom mnogo pridonesli; i to u horvatskom narěčju, koliko nam je poznato, pervi Juraj Habdelić, svojim rěčnikom u Gradcu 1670. tiskanim; zatim Ivan Bělostěnec svojim Gazofilaciom u Zagrebu 1740. izdanim; pak onda Andria Jambrešić, rěčnikom takodjer u Zagrebu 1742. štampanim. U slavonskom pak narěčju je izdao Vid Došen: "Aždaju sedmoglavu", u Zagrebu 1768.; Anton Kanižlić: "Svetu Rožaliju", u Beču 1780.; i Anton Ivanošić: "Tri poglavja knjige poroda", u Zagr. 1788., čim je blago ovoga jezika mnogo pověkšano bilo. Slědele su za tim, izvan drugih za narodne škole verlo dobro priredjenih knjigah, i izvan někojih dobrih rěčnikah, dvě grammatike horvatske, jedna Franjom Kornigom 1795., a druga někim nepoznatim izdana 1810. Izišle su u horvatskom narěčju takodjer i prodike, tak izvorne kakti 1784. Ivana Muliha, kak i iz drugih jezikah prevedene kakti 1770. Baltazara Matakovića, i 1796. poznate knjižice Josipa Matievića; na isti način su si mnogi u slavonskom narěčju svoju slavu zaslužili, koji svi pisci svojim krasniim govorenja načinom učiniše, da naš domaći jezik malo po malo sve to većju snagu i lěpotu dobiva.

Pa věndar ili mi gledali značenja i preměnjanja rěčih, ili različne izgovore do sada zabilěžene; uvěk ćemo viděti, da još mnoga manjkaju, koja se niti u obstojećih grammatikah, rěčnicih, prodikah i pěsmah, niti u školnoj sbirki korěnitih rěči nenalaze. A niti smo dobili onih verstnih pisacah, koji su, kak se něgda za evatućega vladanja rimskoga dogodilo, načinom pisanja druge daleko nadišli; zato s někojimi učenimi sudimo, da se dobra pomoć, ako ne izvor snage jezika ilirskoga u obćem potrebovanju vanjske gospode dohovnikah i istoga prostoga puka sakriven nalazi. Jerbo kakti god nad čistoćom, obilnostju i krasotom svakoga domaćega jezika najprie obći običaj a zatim vlast (auctoritas) verstnih pisacah vlada: tako kod nas, što se valjda Rimljanom i drugim narodom s početka dogodilo, takovu krasotu ne samo iz štampanih knjigah, nego takodjer potrěbovanja pismenih i prostih ljudih uzeti možemo; jerbo tak pismeni kak prosti ljudi 1) mnoge dobre i prikladne ilirske rěči ili srěćnom sgodom iznajdu, ili od drugih iznajdene bolje čuvaju, koje takodjer i učeni ili zaman išću, ili tak prikladnih ne najdu ili izvan običaja nove upeljaju proti nauku gramatikah, koji vele: da ne trěba novih rěčih dělati, gdě se već od prie nalaze, van da su nove stvari iznajdene; niti da trěba besědam nova, starim nepoznana znamenovanja davato; nego da je pravo znamenovanje ono koje rěčim polag pervoga iztočaja i vrědnosti spada. 2) Tak pismeni kak prosti ljudi čuvaju mnoga prirěčja, koja su ili iz prikladnih priměrah, ili iz prispodobah izpeljana, ili pak iz drugih jezika u smislu točno i slično prevedena; a horvatsko i slavonsko narěčje zaisto mnogimi sebi vlastitimi poslovicami obiluje. 3) Prosti puk je věran čuvar mnogih popěvakah, koje k izobraženju jezika služe: a buduć da je vlast pěsnikah svagdi u izobraženju jezika uvěk od velikoga pověrenja bila, tako i kod nas spodobno svete i světske pěsme različnu hasan donašaju; jerbo one ne samo saderžavaju uspomenu od mira i rata, od velikih muževah i vojničkih vodjeah, od običajah i navadah, od cerkvenih obslužavanjih i ćudi naroda; nego nam pokažuju takodjer vlastitost rěčih dužjinu i kratkoću slovakah (syllabah) i narav cěloga jezika.

Promotrivši dakle to, da se ilirski jezik od mnogih jako cěni i ljubi, da se u njemu već svaki dan štogod boljega piše, i da je ufanje, da će ga novo sada u Beču napravljajuće se družtvo muževah koji narěčja ilirskoga jezika iz tmine izkopati i obdělati nastoje, k tolikomu cvětu dotěrati, da mu se obilnost, krasota i snaga bolje poznati, čuvati i umnožati bude mogla; i da će njegova čistoća rěčih, koja sva stranska izključuje i njegova krasota do uresa koim se drugi narodni jezici danas diče pristupiti moći: zato med ostalimi i Vas pozivljem, nukam i molim, da obsebne rěči horvatske ili slavonske, svakojake poslovice i narodne pěsme, koje ste ili do sada za se skupili, ili u napredak skupili budete, i meni takodjer što beržje sobćite.

Kaktigod někoji zapišuju razne prikladne rěči u bogoslovnih, někoji u pravnih (juridičkih), a někoji pak u drugih predmetih, tako želim što najviše da bi Vi i svi ostali dušah pastiri na to takodjer svoju pozornost okrenuli, ter 1) da bi med Vaša zabilěženja sve prikladne vlastovite i k naznačenju stvari shodne horvatske i slavonske rěči sakupljali, kojimi se ili Vi sami služite, ili koje se u svakidanjem potrěbovanju pri ljudstvu nalaze; sputnie takodjer rěči, kojimi se puk u poljodělskih predmetih i poslih služi; kak takodjer samostavnim pristojna priděvna, a glagoljem priloge, koje sudite, da čistoći i diki ilirskoga jezika pruditi mogu, dodajući svakoj rěči njezinu silu, potrěbovanje, značenje i raztumačenje. 2) Prirěčja u raznih okolnostih srěćno najdena i svakojake izabrane govorenja formule; zatim 3) da bez razlike svakojake popěvke horvatske i slavonske s opaženjem, nakoliko se može znati, kada, kim i kojom prilikom su sastavljene… ????? …polag Vaše prilike sakupljate, i svaka malo po malo meni pošaljete; a najpotlam 4) buduć da izvan gori pomenutih knjigah u parokialnoj biblioteci još druga koja najmre starinska děla ležati mogu, zato Vas još jedanput molim da mi napise takovih obznanite a osobujne starinske knjige meni priobćite ter tako sve horvatskoga i slavonskoga narěčja proizvode, iz kojih se bogatstvo i narav jezika poznati može, iz hvalevrědne svoje ljubavi prama domaćim stvarim meni objavite. Takovim trudom ćete Vi i k snagi domaćega jezika mnogo pridonesti, na koliko se sva priměrno upotrěbiti, i koja su sada vani raztrešena, u jedan kup složena za obćinsku hasan malo po malo tiskom izdati budu mogla.

Dato u Zagrebu dana 26. Lipnja 1813.

Maximilian Verhovac m.p.

Episkop Maksimilijan Vrhovac uputio je po eparkijama zagrebačke episkopije cirkularno pismo na latinskom jezku, kojim moli da se sakupljaju napisi i narodno usmeno stvaralaštvo na ilirskom jeziku, bilo hrvatskog (kajkavskog), bilo slavonskog (štokavskog) dijalekta.